NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
UČENJE I TRUD ZEMALJSKI
 
Kažu da se izvršavanje volje Božije može uporediti s naporom čoveka koji sedi u čamcu i drži u rukama dva vesla. Ako zaveslate samo jednim veslom, istog trena čamac počne da se okreće oko sopstvene ose. Za odmereno, postupno kretanje neophodno je da oba vesla budu aktivna, i to istovremeno. Eto zašto još iz daleke prošlosti do nas dopire apel pametnih ljudi: „Ora et labora!“, što u prevodu znači: „Moli se i radi!“ Primetićete da molitva prethodi svakom dobrom delu jer, kako opravdano tvrdi ruska poslovica, „Bez Boga nikud nećeš stići“. Upravo nam On, Gospod, daje svu neophodnu snagu za postizanje uspeha, što je dobro poznato piscu ovih redova, koji se na samom početku knjige zajedno s vama molio da nam Bog daruje snagu i premudrost da knjigu napišemo i pročitamo.
Ali – „bez muke nema nauke“. Ma kako molitva bila lepa i korisna sama po sebi, nikako se ne možemo samo njom zadovoljiti. Niko za nas i umesto nas neće odrediti naše poslove. Zbog toga – „pomozi sam sebi, pa će ti i Bog pomoći“. Moli se i radi! Najvažniji rad za koji smo pozvani u detinjstvu, dečaštvu i delimično u mladosti – to je neosporno učenje. Prvenstveno o tome treba da govorimo u ovom poglavlju.
Setite se, Gospod često Svoje sledbenike naziva učenicima. To je posebno prijatno da čuju oni koji iz dana u dan utabanom stazom idu u školu ili u gimnaziju, na licej ili učilište, gde provode (i nadamo se, ne bez smisla) veći deo dana.
Mnogo toga što je rečeno o molitvi primenjivo je na učenje, jer pažnja i istrajnost čine dobru polovinu uspeha. Od te dve učeničke vrline sačinjena je marljivost osobina koja je neophodna mladom hrišćaninu.
Pa ipak, koliko prepreka stoji na putu savesnog učenika! Posebno jaka smetnja može biti komunikacija, često prinudna, s nekim prijateljima, drugovima iz škole koji se, nažalost, ne druže ni s molitvom, ni s učenjem. Takvi praznoglavci niti sami uče, niti drugima daju da uče. A loš primer je zarazan! Kada se ismeva ono što je dostojno poštovanja, onda će se i marljiv učenik ohladiti prema svojoj najvažnijoj obavezi ako se malodušno prepusti atmosferi aljkavosti i lakomislenosti. Eto zašto Hristos govori u Jevanđelju: „I ako te tvoja desna ruka sablažnjava, odseci je…“ Desnica (desna ruka) ovde nije naziv za ud tela, već je naziv za čoveka koji ti je blizak, koji računa na tvoje prijateljstvo i pri tom ne samo da nije primer savesnog odnosa prema svojim učeničkim obavezama, već pre služi kao izvor iskušenja za dobronamerne učenike. Odseći desnu ruku na slikrvitom jeziku Jevanđelja znači prekinuti komunikaciju e takvim čovekom ili se barem udaljiti od njega. Takav mudar i odvažan postupak imaće blagotvorne posledice za sve. Marljivi učenik će, napokon, dobiti mogućnost da stiče znanja, a opušteni i lenji učenik možda će se postideti i popraviti kada uvidi da zbog svojih poroka gubi najbolje drugove.
Evo šta još želim da kažem. Ma koliko dobro se predavali predmeti u školi, ma kakve vrline posedovali naši učitelji, bez sopstvenog oduševljenja učenjem, ovim ili onim predmetom, bez samostalne želje da naučimo nešto novo, ništa nećemo postići. Tamo gde se ugasio unutrašnji plamen radoznalosti, gde se ne vidi um željan znanja i uporna volja – ne očekuj pravi uspeh. Učiti bilo šta i bilo kako – loša je preporuka.
Odavno je nastala poslovica: „Koren učenja je gorak, ali mu je plod sladak“. Kako, na primer, stoji stvar s čitanjem? Ako se u početku, dok učimo da čitamo, krećemo s ogromnim naporom i uz mnogo prepreka, kasnije, ako na tom putu izdržimo, posao ide daleko lakše. A malo kasnije osećanje napora nestaje – i vredno dete samo počinje da se raduje zato što mu se otkrio dotada nepoznat, ogroman svet spoznaje čija su vrata – dobra knjiga a ključ – veština čitanja. Tako je, očigledno, i u svakoj drugoj oblasti znanja ili stvaralaštva koje, da bi se usvojile, zahtevaju požrtvovan rad.
Ne mogu da ne kažem nekoliko pohvalnih reči vezanih za strane jezike i muziku. Ma kako teško nam se činilo to polje rada, ono zaslužuje svu pažnju od najranijeg uzrasta. Kažu da zrele godine više nisu baš pogodne za takva interesovanja. I um više nije toliko bistar, i memorija slabi. A što je najvažnije, poverujte mi, dragi čitaoci, tada uopšte nećete imati slobodnog vremena za samoobrazovanje! Avaj, te žalosne istine većina nas postane svesna tek na sopstvenom gorkom iskustvu. Briga da zaradimo za hleb nasušni, obaveze na poslu i u kući na minimum će svesti sve naše pokušaje da nadoknadimo ono što smo propustili u detinjstvu i mladosti – periodima koji su samim životom predodređeni za sticanje znanja. Moleći se Gospodu i ni na trenutak ne ispuštajući iz vida ono najvažnije – bogopoznanje i služenje bližnjima u duhu ljubavi Hristove, budimo kao mudra pčela koja neumorno sakuplja nektar s poljskog cveća. Između ostalog, znanje najvažnijih evropskih jezika – engleskog, francuskog i nemačkog – smatralo se prirodnim za ruskog obrazovanog čoveka XIX veka. A šta reći o grčkom i latinskom, koji su temelj celokupne evropske hrišćanske kulture! Ma kako bilo, i najmanji napor učinjen u detinjstvu neće propasti u mladosti. Naprotiv, stostruko će se oploditi. Važno je shvatiti da revnosan intelektualan rad razvija veoma značajne osobine za duhovni život. Umeti koncentrisati sopstvene snage, odbaciti kaprice i hirove radi redovnog učenja i, napokon, biti sposoban da organizovano razmišljaš i trezveno rasuđuješ – nikako nisu poslednje vrednosti u spisku vrlina prosvećenog hrišćanina.
Ja još ne govorim o onim prednostima koje će nam pružiti duboka, raznovrsna znanja i vladanje jezikom u komunikaciji s ljudima. Onaj koji je u mladim godinama potrošio mnogo vremena na učenje, verujte mi, ništa neće izgubiti. U zrelim godinama on će se kretati napred koracima od sedam milja, dok će se onaj koji malo zna, vući kao puž. Jedina opasnost koja preti onome koji mnogo zna je sablažnjavanje znanjem, bolest koja se naziva „gordost uma“. Nju je moguće izbeći i treba je izbeći shvatanjem da je spoljašnje znanje samo sredstvo, instrument za spoznaju sveta. Uz to, znanje bez ljubavi nije ništa. Upravo o tome svedoči sveti Apostol: „Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam… ako…znam sve tajne i sve znanje… a ljubavi nemam – ništa sam“. „Znanje nadima“, izrekla su ista usta, „a ljubav poučava.“ Položi znanja koja si sakupio pod noge Hristove, koji jeste Očinska Premudrost i On će ti pomoći da mala znanja upotrebiš za velika dela spasenja tvoje sopstvene duše i duše bližnjih.
Što se muzike tiče, veliki mudri učitelji duhovnog života, Optinski starci, blagosiljali su ljude koji su se bavili klasičnom muzikom. Ovladavanje muzičkom harmonijom priprema dušu za duhovna osećanja. Mladića koji je naučio da ceni lepu muziku, a tim pre ume da svira na klaviru, violini ili violončelu, teško mogu privući razorni ritmovi hard roka što u čoveku ubijaju sve ljudsko.
Priznajem, samo znanje notnog pisma i vladanje glasom biće nam od neprocenjive koristi kada, pošto zavolimo pravoslavno bogosluženje, dobijemo blagoslov sveštenika da prvi put zauzmemo mesto u pevnici i, prema svojim mogućnostima, zapevamo sa crkvenim horom.
Zamislite da je život odavno prepolovljen (neki će bez ikakvog napora dotle stići) – to jest, da ste prešli više od polovine suđenog vam životnog puta. Ma koliko čovek bio duhovno jak i prosvećen, ponekad mu je neophodna zemaljska uteha. Šta može biti lepše i plemenitije nego iz futrole izvaditi staru violinu, vernu životnu saputnicu, i odsvirati omiljenu melodiju iz detinjstva za koju nas ponekad toliko toga vezuje! Ma kako razumeli moju misao, u Svetoj Bibliji imamo direktno ukazivanje na to da je sviranje na gudačkom instrumentu, psaltiru s deset žica, pomagalo proroku Davidu da odagna demona potištenosti i tuge od nesrećnog cara Saula.
U svakom slučaju, naši unuci (ako ih Bog da) neće imati ništa protiv dedine veštine da primora violinu da zapeva skoro čovečjim glasom…
Obuhvatiti neobuhvatno je nemoguće. Poglavlje se približilo kraju a mnogo toga je ostalo nedorečeno, Nisam obratio pažnju na važnost ručnog rada i na umeća stvaranja svojim rukama neophodnih, korisnih i lepih stvari. I tome nas uče još od detinjstva i rane mladosti. Ostaje nam da se nadamo da će većina naših čitalaca imati „zlatne ruke“ u onim godinama kada više ne budu imali vremena za učenje i kad budu morali da uče sopstvenu decu dobrim radnim navikama i ručnom radu. Profesorski trud je, bez sumnje, dostojan svakog poštovanja, ali ako pri svemu tome uvaženi profesor ne zna kako da zameni staru pregorelu sijalicu novom (da ne govorimo o popravci prekidača), onda u tome postoji očigledna protivrečnost. Umesto zaključka navešćemo još jednu, isto toliko značajnu koliko i staru, latinsku poslovicu: „Docendo discimus“ – „Učeći druge i sami učimo“. Eto zašto mnogi roditelji, izučavajući zajedno sa svojom dečicom udžbenik engleskog jezika, ipak dobijaju malu mogućnost da se u zrelom uzrastu opet osete kao učenici.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *