NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
OČEVI I DECA
 
U ovom poglavlju nastavićemo razgovor o poštovanju roditelja. Čini mi se da nikome od naših mladih čitalaca ne sme da bude dosadna ova tema, zato što ispunjavanje zapovesti „Poštuj oca tvoga i mater tvoju…“ jeste glavna dužnost i podvig mladog hrišćanina.
Dvadeseti, a i devetnaesti vek mnoge je navikao na misao o neizbežnosti nastajanja problema između očeva i dece u životu porodice. Suština tog problema je u tragičnom nerazumevanju predstavnika dve generacije, u nesposobnosti i nemogućnosti da se očuva istomišljenost i duhovni savez „vekova sadašnjih i vekova minulih“. Roditelji su predstavljeni kao dobri čudaci koji zaostaju za silovitim hodom vremena, a mladi ljudi – kao junaci koji hitaju u sjajnu i privlačnu budućnost. Mladim junacima možda i nije sasvim jasno kuda jure, najvažnije je – napred, samo da se što pre oslobode roditeljskog tutorstva i da okuse autentičnu slobodu bez mučnih ograničenja i uslovnosti koje su nametnuli preci i roditelji – svi oni koji su proživeli ili oni koji završavaju svoj životni vek. Zaražena grozničavom željom da budu deo „velikog i pravog, savremenog“ života, naša deca zaista gube sposobnost da pogledaju sebe sa strane ili čak da se samo osvrnu… i vide očevo lice prekriveno prevremenim borama, zamrlo u strahu i brizi za budućnost deteta, turobne majčine oči pune bola od neisplakanih suza, bakino i dekino prekorno i skrušeno odmahivanje glavom jer ih je unuk nezasluženo zaboravio i ostavio bez trunke pažnje koja toliko prija starim ljudima. I dok mladi naraštaj juri da stigne dvadeseti vek koji je bespovratno prošao, usvajajući sve najgore ukuse i navike poslovnih ljudi koji žive bez vere, nade i ljubavi, u očinskoj kući je mirno: majka olakšava dušu u neveselom razgovoru s usamljenom komšinicom koja je u teškoj brizi za sopstvenog sina, otac se udubio u čitanje tehničkog časopisa da bi privremeno potisnuo zabrinutost, a baka se neprimetno moli i s vremena na vreme baca pogled na zamračeni prozor: kud li se izgubio sedamnaestogodišnji unuk kada je već prošla ponoć… A ovaj očigledno i ne oseća koliko je brižnih misli i strepnji izazvao svojim bezdušnim, nečovečnim ponašanjem; zar je njemu stalo do srodnika kad ga okružuju novi ljudi, novo vreme, nove perspektive?
Zar se ta perspektiva, uzviknuće čitalac, zbilja ne može izbeći?! Zar se stvarno ne mogu izbeći tragičan konflikt, nesporazum i otuđenost? Nesrećnih li očeva i triput nesrećnije dece!
„Ne varajte se: zli razgovori kvare dobre običaje“ (1. Kor. 15,33). „Djeco, slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je ovo pravedno“. „Poštuj oca svojega i mater“ – ovo je prva zapovest s obećanjem – „…da ti dobro bude, i da dugo poživiš na zemlji“. „I vi ocevi, ne razdražujte djecu svoju, nego ih podižite u vaspitanju i nauci Gospodnjoj“ (Ef. 6,14). Uveren sam da su svi moji čitaoci odmah shvatili odakle su uzete ove pouke. Po duhu mira i mere, drevne mudrosti i goleme ljubavi jasno je: tako može poučavati samo Hristov Apostol – razobličavati ne vređajući, prekorevati tešeći.
Ostavimo za bolja vremena predmet vaspitanja i uz Božiju pomoć razjasnimo sve što je sakriveno u reči „poštovanje“, razume se, koliko je to u našoj moći.
Na prvom mestu je – molitva za roditelje. Kako da sebe proverimo da li volimo čoveka ili ga ne volimo? Da li se probijamo stazom obmane i sablazni ili svečano koračamo putem nesebične ljubavi? Ako voliš – onda se sećaš. Za onoga koji istinski i iskreno voli, svojstveno je da uvek razmišlja o čoveku i čuva ga u svom srcu. A ako misli i razmišljanja o bližnjem ispune tvoje srce, ti ne možeš a da se ne moliš za njega. Eto zašto je iskrena i usrdna molitva temelj podviga poštovanja roditelja. Moleći se za njih, mi Svemogućeg Boga preklinjemo da im oprosti grehe, da im u zdravlju umnoži godine, vapimo da Bog pomogne ocu i majci u njihovim nedaćama i bolestima i da im bude potpora u svakom dobrom delu.
Molitva dece za roditelje pobeđuje i čak potpuno razrešava tobožnji „problem očeva i dece“…A i kakvi problemi mogu biti tamr gde ima mesta samo za uzajamnu naklonost, nežnost, radost komunikacije čija se punoća može uporediti samo sa supružanskom ljubavi?
Mala reč je kadra da čini velika dela. Zla reč može da nanese nepopravljivu štetu, da rani, i čak da ubije, ali prava dobra reč može i mora da leči, umiruje, teši i greje dušu. Reč ljubavi sa sobom nosi svetlost i život… Stoga, naši mladi prijatelji, ne budite škrti na rečima dobrodošlice i praštanja, na rečima koje izazivaju najiskrenija osećanja prema ocu ili majci!
Nećemo da krijemo, neki savremeni mladi ljudi sasvim su izgubili sposobnost da izražavaju osećanja na ljudski način. Štedeći na rečima oni štede i na osećanjima i ne troše energiju ljubavi; lišavaju se samog dara ljubavi i postaju ljudi… u futroli egoizma i bezdušnosti.
Grehovan oklop gordosti možemo rastopiti i svoje otvrdlo srce možemo omekšati, ako, kao što se sećamo, ponovo uvedemo u sopstvenu svest davno zaboravljene reči iz jezika ljubavi prema Bogu i ljudima. Tada će umesto našeg isprekidanog mumlanja, grubog jezika uzvika, doći reč koja miluje i preporađa dušu.
U komunikaciji s odraslima veoma mnogo znače izraz lica i spoljašnja pravila ponašanja. Ako rano ujutru s kiselim ili tmurnim licem prođemo pored majke, u najboljem slučaju nešto mrmljajući kao odgovor na njen pozdrav, tada ćemo se ogrešiti o zapovest. Ako se, naprotiv, prijateljski osmehnemo i toplo pogledamo roditeljku, ako je, kao u detinjstvu, zagrlimo i poljubimo, onda ćemo je, i ne sluteći, obradovati i podmladiti. Čak i ako joj tada ništa ne kažemo i ako više ništa ne uradimo, ona će biti srećna.
Napokon, recimo nekoliko reči i o delotvornom izražavanju ljubavi. Vera, ako je ne prate dela, mrtva je sama po sebi – svedoči Apostol. Zahvalno i blagodarno srce neće nam dozvoliti da sedimo besposleni dok roditelji, kao pčelice, rade po kući ne znajući za umor. Dobro postupaju ona deca koja, ne čekajući da ih dvaput mole, hitaju da izvrše zapovest roditelja.
Ali istinski Bogu ugodni bivaju oni koji sami, bez suvišnih podsećanja, osluškujući što im savest nalaže, čine ono što je neophodno pre nego što mati izgovori o tome reč. Ljubav, kažu, bira reči, ljubav sugeriše i podstiče na stvaranje dela koja govore kudikamo glasnije i ubedljivije od neosnovanih uveravanja i priznanja. Što naši roditelji postaju stariji i nemoćniji, to im je više potrebna naša pomoć. Bilo je vreme kada su otac i majka preuzimali na sebe ceo teret brige i staranja o porodici i zaboravljajući na sebe služili su deci; kao dve velike ptice kružili su iznad gnezda hraneći svoje uvek gladne ptiće. A godine su brzo prolazile. Deci je naraslo perje, odavno su odlepršala od roditeljskog krila i počela da vode samostalan život, često ne shvatajući najbolje kome duguju za svoju snagu, svoj, um, svoje umeće da se suoče s iskušenjima i preprekama koje treba da savlađuju. Ubeđen sam: onaj u čijoj duši živi Bog, nikada neće moći i neće poželeti da nekim tuđim ljudima poveri negovanje svojih ostarelih roditelja! Kao svetu, ne kao tegobnu obavezu moramo da poštujemo sav neophodan napor za održavanje njihovih života kada večnost već bude kucala u njihovim srcima.
Jednom od najvažnijih obaveza treba smatrati poziv svešteniku da poseti našeg oca i našu majku ako je odlazak u hram zbog starosti ili zbog zdravstvenog stanja njima postao nemoguć. Pri tom uopšte ne treba da čekamo onaj trenutak kada nama blizak čovek izgubi sposobnost da registruje svet koji ga okružuje. To je čest slučaj u porodicama gde vlada necrkveni duh: sveštenika pozivaju da dođe bolesniku kada ga više nije moguće ni ispovediti, ni pričestiti Svetim Hristovim Tajnama. Sveštenik – to nije crni anđeo smrti; on ne samo što ispraća umiruće, već im i prinosi svetinju za isceljenje duše i tela.
Ima mnogo slučajeva kada je dolazak pastira Božijeg bivao obeležen poboljšanjem bolesnikovog zdravlja, pa čak i isceljenjem! I nije čudo – kroz sveštenika čudotvori Sam Gospod onima koji u veri očekuju pomoć i potporu. Prava brižna deca će se jednom, i dva puta, i kad god je to neophodno, truditi da dovedu sveštenika u svoj dom radi velike utehe blagočestivoj materi starici ili ostarelom ocu.
I očigledno je da je najvažniji zahtev verujuće savesti ispraćaj u večni život onih koji su nas rodili u zemaljskom životu. Poštovani sine! Brižna razumna kćeri! Molite se da ne budete daleko kada dođu dan i čas smrti vaših roditelja! Savest će vas bezbroj puta nagraditi ako oni na vašim rukama preminu – vama će biti suđeno da im sklopite mnogostradalne oči. A ako naše upozorenje ne privuče na sebe pažnju i vi budete lakomisleni u najozbiljnijoj stvari, o čemu je pisano u ovoj knjizi, vaša savest će se ipak probuditi kada, nažalost, za nju već bude kasno. I ko će joj tada vratiti spokojstvo, ko će ukloniti duševne patnje? Jer, kao što je poznato, najstrože sudimo sami sebi…
Tiho, smireno groblje. Veselo cvrkuću ptičice. Široko razgranate krošnje drveća kao nerukotvorni pokrov natkriljuju humke pokojnika koje su prekrivene pre radosnim, nego tužnim belim radama. Pored jednog skromnog, ali čistog i urednog groba stoji čovek srednjih godina i jedva čujno razgovara sa svojim malim sinom koji je pre nekoliko trenutaka lopaticom, sav važan, nešto popravljao unutar ograde. A sa spomenika ih gleda u kamenu ugraviran lik žene umornog, dobrog i blagog izraza lica. Ona kao da se raduje dok gleda pred sobom unuka kojeg ovde, na zemlji, nije dočekala. Mališa pažljivo sluša tatu a zatim se brižljivo krsti, šapćući već dobro upamćenu molitvu: „Upokoj, Gospode, dušu bake moje, oprosti joj sva sagrešenja voljna i nevoljna i daruj joj Nebesko Carstvo Tvoje“. Spušta se veče. Otac i mališan odlaze tiho zatvorivši kapijicu ograde. A dobri, nežni pogled majke i bake prati one za koje se ona i sada moli, ali ne više na zemlji, već na nebu…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *