УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
НАШ ЈЕЗИК И НАША РЕЧ
Личност сваког од нас посебна је и, штавише, непоновљива. Могло би се помислити: пошто сви имају душу и тело, наћи ће се много људи који су слични једни другима, међутим… Спољашњост, држање и начин одевања увек су индивидуални а нарочито су то – наш језик, говор и реч.
Реци ми неколико речи и ја ћу ти испричати много тога о твојој души. Доиста, наша реч, хоћеш-нећеш, открива оно што је сакривено дубоко у срцу или, како пише у Јеванђељу, “од вишка срца говоре уста”. У чему је овде тајна?
Хајде да покушамо да истражимо где се у човеку рађа реч. Уобичајено се сматра да је ум тај родоначелник, иако Библија сведочи о тесној повезаности ума и срца и не своди ум само на расуђивање. Мисао коју рађа ум неодвојива је од њега; сваком је познато да мисли живе у нама, рађају се и смењују једна другу, те побуђују ум на унутрашњу активност. Али ево – мисао постаје реч. Оваплоћена мисао која се одева у звучну или словну одежду јесте реч. Реч која излази из уста и улази у срце слушаоца или читаоца наставља да живи у нама. Кад нешто кажемо или напишемо, ми ништа не губимо, док је онај који прима нашу реч очигледно на добитку. При том, реч је испуњена извесном снагом чији је извор – наше срце. Свако ко пажљиво слуша реч осећа ту снагу и свестан је ње. Кажу да дар говора посебно уподобљује човека своме Створитељу Богу. Тајна Божанске Тројице налази свој одраз у човечјој души. Беспочетни Отац (Ум) из вечности рађа Сина (Мисао) који је постао човек, оваплотио се и у Библији се назива Реч. Треће лице Свете Тројице је – Дух Свети. Он исходи од Оца и пребива у Сину. Слично томе и наш ум, ограничен и слаб, рађа мисао која се у оваплоћењу назива реч. Сваку реч прати духовна снага што исходи из ума који је, по Библији, тесно повезан с нашим срцем.
Укратко речено, реч открива тајне ума и срца. Реч разоткрива начин човековог размишљања. Реч сведочи о томе каква сила, добра или зла, живи у човечјој души.
Ако је твоја реч ласкава и превртљива, прожета духом гордости, срџбе или раздражљивости, ако је испуњена отровом осуде, колико га је тек у срцу из којег та реч извире, откривајући само мало од онога што кријеш у несрећној души твојој?! И насупрот томе, када чујемо праведну и јасну реч, реч добру и бодру, утешну и смирујућу, остаје нам само да нагађамо о оном духовном благу какво и јесте душа говорника. Уосталом, Христос Спаситељ заповеда нам да човека не ценимо само по речима, већ и по делима. “По плодовима њиховим препознаћете их.”
Наш начин размишљања или поглед на свет, једнако као и језик, увелико зависи од нашег начина живота. Човек који води непристојан, сраман живот, који поступа нечасно и непоштено, изабраће себи филозофију која је у складу с поквареном нарави. И ма колико се он трудио да себе маскира сладуњавим и високопарним речима – ниједну тајну сакрити не може. Сурово или нечисто срце увек ће се исказати и нехотице открити, неочекивано погађајући простодушног слушаоца заједљивом, циничном или срамотном речју која се тобоже омакла ласкавом и китњастом језику. А знате ли ви, љубазни моји читаоци, да се помоћу речи можемо излечити и, штавише, можемо васпитати, одгојити чисту и дивну душу? Пре свега, треба из свог речника да уклонимо све речи које погађају и вређају наше морално осећање. “Да никаква покварена реч не изађе из уста ваших…”, даје нам завет свети Апостол Христов. Све док допуштамо таквим речима да скрнаве наш и туђи слух, не може бити говора ни о каквом моралном и богоугодном животу. “Кажем вам – за сваку празну реч коју људи изрекну, даће одговор на дан суда; јер ће се својим речима оправдати и својим се речима осудити”, упозорава нас Јеванђеље.
Када будемо својски радили на себи и на својим поступцима, када у нашу свест, наш ум и наше срце уведемо речи уистину свете и нетрулежне: Бог, Господ, милосрђе, целомудрије, невиност, вера, правда, мир, радост и остале тада ће се променити наш поглед на свет и наше срце ће постати доступно за деловање друге силе, благодати Божије, која учвршћује хришћанина у његовој тежњи да испуни заповести јеванђелске. Али како, упитаћете ви, да у свест уведемо те чудесне речи, како да њима очистимо ум да би Дух Свети освештао и наше срце, мисли, жеље и поступке? Одговор је једноставан: молите се. Све молитве Православне Цркве, почев од молитве Господње (“Оче наш”) и јесу она света карика која спаја словесно разумно створење, човека, с Богом Речју.
Зато је, уосталом, Иван Сергејевич Тургењев, велики писац велике земље, назвао наш језик моћним и дивним, јер он у себи. као у јединственој матици, сједињује две живе струје – стихију светог црквенословенског језика и стихију оштроумног, изражајног, пространог и мудрог народног, разговорног, из чијег споја се и формирао, уз помоћ Пушкиновог генија, руски књижевни језик. Још је Михајло Васиљевич Ломоносов писао о користи коју омладина има читајући црквене књиге а у Старој Русији Часослов и Псалтир били су приручници за оне који почињу да се описмењавају и да стичу практичне навике читања.
Ако неко од наших читалаца има лични Молитвеник (управо тако се назива зборник с јутарњим, вечерњим и осталим молитвама), убеђен сам да он не само што више никада неће себи дозволити да употреби погрдну реч, већ неће моћи узалуд, без потребе да изговара име Божије, што се у устима савремених људи, нажалост, чује свуд унаоколо.
Ви и ја се од детињства сећамо поука одраслих о такозваним чаробним речима: добар дан, изволите, хвала. Али можда се нису сви удубљивали у њихов смисао. Изговарајући речи поздрава људи би сабеседнику пожелели дуг живот у здрављу и благостању; употребљавајући реч “изволите”, изражавали су однос поштовања према човеку старијег узраста и богатог животног искуства. Управо тим речима, “изволи, старче”, у стара времена људи су позивали у свој дом путника намерника, уморног од пута, или су молили позваног да седне на што почасније место, што ближе глави породице. “Спасио те Христос, спасио те Господ, спасио те Бог” – ето чиме је испуњена данашња реч “спасибо” – не обичном захвалношћу речима, не формулом уљудности, већ молитвом за спасење, стицањем милости код Господа на дан Суда. Зар не постаје јасно да кад употребљавамо те речи са смислом, наш говор грејемо дахом Божије благодати, наше општење с људима чинимо уистину топлим и срдачним и на сопствену душу привлачимо милост Божију?
Колико је велик дар речи, толико су жалосне последице злоупотребе тог дара. Језик, који нам је даровао Створитељ за прослављање Његовог имена и умножавање добра у општењу с другима, може бити узрок осуде на вечиту пропаст грешника који се није покајао! Кад само помислимо на то да ће нас правда Божија, како је обећано у Јеванђељу, стићи за сваку сувишну реч! А свака пак реч, испразна, бесадржајна, изречена без смисла и без користи, може бити сврстана у категорију сувишних. Шта онда да кажемо о осталим – оштрим, заједљивим, скаредним, баналним и лукавим речима?! Ето зашто је настала изрека: “Језик мој – непријатељ је мој”. Срећом, наши читаоци знају да у светој тајни Исповести Милосрдни Господ све опрашта ако се кајеш с чврстом намером да се поправиш.
Као закључак хтео бих да вам предложим три мала златна правила језика. Ко их се придржава, престаће да се огрешује о језик, што, сложићете се, није безначајна ствар.
Правило прво. Мисли шта говориш. Другим речима, одмери у себи ону реч која ти је на врх језика. Промисли како ваља, па тек после реци, и никада нећеш због тога зажалити.
Правило друго. Не говори оно што не мислиш. Не буди неискрен, не греши душу. Боље је прећутати него говорити неистину.
Правило треће. Не говори све што мислиш. То правило не позива те, како се можда некима чини, на лицемерје и конформизам. Али оно саветује да правилно процениш сабеседника и његово душевно расположење. Да ли је он данас спреман да од тебе чује оне речи које ће твоје срце мирно примити три дана касније? Да ли ће му донети корист оно што ти намераваш да му кажеш? Да ли му је потребно да чује твоје мишљење о том питању? Да ли ћеш неког довести у неприлику и да ли ћеш одати туђу тајну својом неопрезном речју? И десетине других “да ли” могу оправдати ово правило. Једном речју – не говори све што мислиш.
Неки су три поменута правила сводили на једну златну формулу мудрог говора: Мисли шта говориш, коме говориш, зашто говориш, где говориш и какве ће због тога бити последице.
Завршићемо обимну главу о језику и речима обичним саветом: пријатељи, више читајте добре, паметне, лепе и, пре свега, свете књиге! “С ким си – онакав си” – не говори узалуд руска пословица. Нека наше гесло одсад буде она стара: “Ниједан дан без црте”. Ниједан дан без једног прочитаног ретка који ће ући у златну резерву вашег сећања.
