NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
NAŠ JEZIK I NAŠA REČ
 
Ličnost svakog od nas posebna je i, štaviše, neponovljiva. Moglo bi se pomisliti: pošto svi imaju dušu i telo, naći će se mnogo ljudi koji su slični jedni drugima, međutim… Spoljašnjost, držanje i način odevanja uvek su individualni a naročito su to – naš jezik, govor i reč.
Reci mi nekoliko reči i ja ću ti ispričati mnogo toga o tvojoj duši. Doista, naša reč, hoćeš-nećeš, otkriva ono što je sakriveno duboko u srcu ili, kako piše u Jevanđelju, „od viška srca govore usta“. U čemu je ovde tajna?
Hajde da pokušamo da istražimo gde se u čoveku rađa reč. Uobičajeno se smatra da je um taj rodonačelnik, iako Biblija svedoči o tesnoj povezanosti uma i srca i ne svodi um samo na rasuđivanje. Misao koju rađa um neodvojiva je od njega; svakom je poznato da misli žive u nama, rađaju se i smenjuju jedna drugu, te pobuđuju um na unutrašnju aktivnost. Ali evo – misao postaje reč. Ovaploćena misao koja se odeva u zvučnu ili slovnu odeždu jeste reč. Reč koja izlazi iz usta i ulazi u srce slušaoca ili čitaoca nastavlja da živi u nama. Kad nešto kažemo ili napišemo, mi ništa ne gubimo, dok je onaj koji prima našu reč očigledno na dobitku. Pri tom, reč je ispunjena izvesnom snagom čiji je izvor – naše srce. Svako ko pažljivo sluša reč oseća tu snagu i svestan je nje. Kažu da dar govora posebno upodobljuje čoveka svome Stvoritelju Bogu. Tajna Božanske Trojice nalazi svoj odraz u čovečjoj duši. Bespočetni Otac (Um) iz večnosti rađa Sina (Misao) koji je postao čovek, ovaplotio se i u Bibliji se naziva Reč. Treće lice Svete Trojice je – Duh Sveti. On ishodi od Oca i prebiva u Sinu. Slično tome i naš um, ograničen i slab, rađa misao koja se u ovaploćenju naziva reč. Svaku reč prati duhovna snaga što ishodi iz uma koji je, po Bibliji, tesno povezan s našim srcem.
Ukratko rečeno, reč otkriva tajne uma i srca. Reč razotkriva način čovekovog razmišljanja. Reč svedoči o tome kakva sila, dobra ili zla, živi u čovečjoj duši.
Ako je tvoja reč laskava i prevrtljiva, prožeta duhom gordosti, srdžbe ili razdražljivosti, ako je ispunjena otrovom osude, koliko ga je tek u srcu iz kojeg ta reč izvire, otkrivajući samo malo od onoga što kriješ u nesrećnoj duši tvojoj?! I nasuprot tome, kada čujemo pravednu i jasnu reč, reč dobru i bodru, utešnu i smirujuću, ostaje nam samo da nagađamo o onom duhovnom blagu kakvo i jeste duša govornika. Uostalom, Hristos Spasitelj zapoveda nam da čoveka ne cenimo samo po rečima, već i po delima. „Po plodovima njihovim prepoznaćete ih.“
Naš način razmišljanja ili pogled na svet, jednako kao i jezik, uveliko zavisi od našeg načina života. Čovek koji vodi nepristojan, sraman život, koji postupa nečasno i nepošteno, izabraće sebi filozofiju koja je u skladu s pokvarenom naravi. I ma koliko se on trudio da sebe maskira sladunjavim i visokoparnim rečima – nijednu tajnu sakriti ne može. Surovo ili nečisto srce uvek će se iskazati i nehotice otkriti, neočekivano pogađajući prostodušnog slušaoca zajedljivom, ciničnom ili sramotnom rečju koja se tobože omakla laskavom i kitnjastom jeziku. A znate li vi, ljubazni moji čitaoci, da se pomoću reči možemo izlečiti i, štaviše, možemo vaspitati, odgojiti čistu i divnu dušu? Pre svega, treba iz svog rečnika da uklonimo sve reči koje pogađaju i vređaju naše moralno osećanje. „Da nikakva pokvarena reč ne izađe iz usta vaših…“, daje nam zavet sveti Apostol Hristov. Sve dok dopuštamo takvim rečima da skrnave naš i tuđi sluh, ne može biti govora ni o kakvom moralnom i bogougodnom životu. „Kažem vam – za svaku praznu reč koju ljudi izreknu, daće odgovor na dan suda; jer će se svojim rečima opravdati i svojim se rečima osuditi“, upozorava nas Jevanđelje.
Kada budemo svojski radili na sebi i na svojim postupcima, kada u našu svest, naš um i naše srce uvedemo reči uistinu svete i netruležne: Bog, Gospod, milosrđe, celomudrije, nevinost, vera, pravda, mir, radost i ostale tada će se promeniti naš pogled na svet i naše srce će postati dostupno za delovanje druge sile, blagodati Božije, koja učvršćuje hrišćanina u njegovoj težnji da ispuni zapovesti jevanđelske. Ali kako, upitaćete vi, da u svest uvedemo te čudesne reči, kako da njima očistimo um da bi Duh Sveti osveštao i naše srce, misli, želje i postupke? Odgovor je jednostavan: molite se. Sve molitve Pravoslavne Crkve, počev od molitve Gospodnje („Oče naš“) i jesu ona sveta karika koja spaja slovesno razumno stvorenje, čoveka, s Bogom Rečju.
Zato je, uostalom, Ivan Sergejevič Turgenjev, veliki pisac velike zemlje, nazvao naš jezik moćnim i divnim, jer on u sebi. kao u jedinstvenoj matici, sjedinjuje dve žive struje – stihiju svetog crkvenoslovenskog jezika i stihiju oštroumnog, izražajnog, prostranog i mudrog narodnog, razgovornog, iz čijeg spoja se i formirao, uz pomoć Puškinovog genija, ruski književni jezik. Još je Mihajlo Vasiljevič Lomonosov pisao o koristi koju omladina ima čitajući crkvene knjige a u Staroj Rusiji Časoslov i Psaltir bili su priručnici za one koji počinju da se opismenjavaju i da stiču praktične navike čitanja.
Ako neko od naših čitalaca ima lični Molitvenik (upravo tako se naziva zbornik s jutarnjim, večernjim i ostalim molitvama), ubeđen sam da on ne samo što više nikada neće sebi dozvoliti da upotrebi pogrdnu reč, već neće moći uzalud, bez potrebe da izgovara ime Božije, što se u ustima savremenih ljudi, nažalost, čuje svud unaokolo.
Vi i ja se od detinjstva sećamo pouka odraslih o takozvanim čarobnim rečima: dobar dan, izvolite, hvala. Ali možda se nisu svi udubljivali u njihov smisao. Izgovarajući reči pozdrava ljudi bi sabesedniku poželeli dug život u zdravlju i blagostanju; upotrebljavajući reč „izvolite“, izražavali su odnos poštovanja prema čoveku starijeg uzrasta i bogatog životnog iskustva. Upravo tim rečima, „izvoli, starče“, u stara vremena ljudi su pozivali u svoj dom putnika namernika, umornog od puta, ili su molili pozvanog da sedne na što počasnije mesto, što bliže glavi porodice. „Spasio te Hristos, spasio te Gospod, spasio te Bog“ – eto čime je ispunjena današnja reč „spasibo“ – ne običnom zahvalnošću rečima, ne formulom uljudnosti, već molitvom za spasenje, sticanjem milosti kod Gospoda na dan Suda. Zar ne postaje jasno da kad upotrebljavamo te reči sa smislom, naš govor grejemo dahom Božije blagodati, naše opštenje s ljudima činimo uistinu toplim i srdačnim i na sopstvenu dušu privlačimo milost Božiju?
Koliko je velik dar reči, toliko su žalosne posledice zloupotrebe tog dara. Jezik, koji nam je darovao Stvoritelj za proslavljanje Njegovog imena i umnožavanje dobra u opštenju s drugima, može biti uzrok osude na večitu propast grešnika koji se nije pokajao! Kad samo pomislimo na to da će nas pravda Božija, kako je obećano u Jevanđelju, stići za svaku suvišnu reč! A svaka pak reč, isprazna, besadržajna, izrečena bez smisla i bez koristi, može biti svrstana u kategoriju suvišnih. Šta onda da kažemo o ostalim – oštrim, zajedljivim, skarednim, banalnim i lukavim rečima?! Eto zašto je nastala izreka: „Jezik moj – neprijatelj je moj“. Srećom, naši čitaoci znaju da u svetoj tajni Ispovesti Milosrdni Gospod sve oprašta ako se kaješ s čvrstom namerom da se popraviš.
Kao zaključak hteo bih da vam predložim tri mala zlatna pravila jezika. Ko ih se pridržava, prestaće da se ogrešuje o jezik, što, složićete se, nije beznačajna stvar.
Pravilo prvo. Misli šta govoriš. Drugim rečima, odmeri u sebi onu reč koja ti je na vrh jezika. Promisli kako valja, pa tek posle reci, i nikada nećeš zbog toga zažaliti.
Pravilo drugo. Ne govori ono što ne misliš. Ne budi neiskren, ne greši dušu. Bolje je prećutati nego govoriti neistinu.
Pravilo treće. Ne govori sve što misliš. To pravilo ne poziva te, kako se možda nekima čini, na licemerje i konformizam. Ali ono savetuje da pravilno proceniš sabesednika i njegovo duševno raspoloženje. Da li je on danas spreman da od tebe čuje one reči koje će tvoje srce mirno primiti tri dana kasnije? Da li će mu doneti korist ono što ti nameravaš da mu kažeš? Da li mu je potrebno da čuje tvoje mišljenje o tom pitanju? Da li ćeš nekog dovesti u nepriliku i da li ćeš odati tuđu tajnu svojom neopreznom rečju? I desetine drugih „da li“ mogu opravdati ovo pravilo. Jednom rečju – ne govori sve što misliš.
Neki su tri pomenuta pravila svodili na jednu zlatnu formulu mudrog govora: Misli šta govoriš, kome govoriš, zašto govoriš, gde govoriš i kakve će zbog toga biti posledice.
Završićemo obimnu glavu o jeziku i rečima običnim savetom: prijatelji, više čitajte dobre, pametne, lepe i, pre svega, svete knjige! „S kim si – onakav si“ – ne govori uzalud ruska poslovica. Neka naše geslo odsad bude ona stara: „Nijedan dan bez crte“. Nijedan dan bez jednog pročitanog retka koji će ući u zlatnu rezervu vašeg sećanja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *