NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
DOMOVINA
 
Vi i ja smo dosta pričali o majci, kroz koju nam je Bog darovao zemaljski život, i o Majci Crkvi, čijim smo posredovanjem stupili u duhovni život; došao je trenutak da popričamo o Domovini. Služeći joj na zemlji pripremamo se za nebo. Pažljivo oslušnite reč Otadžbina. Šta će vam ona reći? Domovina mati – to je zemlja koja nas je rodila i odgojila; Domovina – to je zemlja od koje bliže nema i ne može je biti; Domovina – to je zemlja moje porodice, mojih najbližih, mojih predaka koji su iz generacije u generaciju s ljubavlju i samopregorom, a što je najvažnije, s verom, davali sve od sebe i molili se za nju. Domovina… Voleti je – znači znati njenu prošlost, živeti njenu sadašnjost, brinuti se i moliti se za njenu budućnost. Voli svoju Domovinu i ona će ti dati snage, makar bio i slab; usamljenika će okružiti prijateljima i saborcima, onome koji oseća nestašicu darovaće izobilje, beznačajnog i malog čoveka učiniće plemenitim i znamenitim. Dok smo s njom, s njenim boljkama i teškoćama – mi smo srećni, jer delimo njenu sudbinu i sjedinjeni smo sa svojim narodom. A ako ostanemo bez nje i izvan nje – onda će i život, čak i ako je prepun izobilja i lagodnosti, postati bezličan i iluzoran, jer drugu Domovinu na zemlji nije moguće steći ako se prva zvala Sveta Rusija.
Nesebična ljubav prema Domovini, umeće da cenimo Otadžbinu i da je prihvatamo svim srcem, želja da joj služimo, ne zbog straha, već zbog savesti – jesu ona duševna svojstva bez kojih čovek nema pravo da sebe smatra ličnošću. Ali odmah da se ogradimo, dragi čitaoče. Nedokučivi su putevi Gospodnji. Promislom Božijim mnogi Rusi su se zbog okolnosti koje od njih ne zavise našli daleko od svoje Domovine. Ali ako je voliš, onda je nikada ne zaboravljaš i sve tvoje misli i nade okrenute su njoj. Znači ti si s njom, a ona je u tebi – zato što je Domovini mesto u čovekovom srcu, makar njegove stope hodale po tuđoj zemlji.
Kada razmišljaš o Rusiji i želiš da u nekoliko reči ispričaš o njoj, o tome koliko je ona lepa, onda bi bilo najbolje uzeti u ruke slikarsku kičicu i umesto reči koristiti boje, a umesto lista papira – platno. Svako od nas, u najmanju ruku, može bar u mislima naslikati motiv nalik onom Savrasovljevom „Čavke su doletele“, Levitanovom „Večernja zvonjava“ ili Nesterovljevom – „Tišina“.
Rusija, Domovina – to su beskrajna polja koja talasasto plove prema horizontu i beličaste breze koje raduju oko svojim zelenim lišćem; i naravno, visoka crkva s kupolama plavim kao nebo, čiji zlatni krstovi izgledaju kao rastopljeni u zracima zalazećeg sunca. „Neće ni pojmiti ni primetiti gord pogled tuđinski šta to izbija i tajno svetli u nagosti tvojoj smirenoj“, pisao je o Otadžbini njen veran sin obdaren velikim pesničkim talentom. A da li vi i ja, deca Rusije XX veka, možemo odgonetnuti tu tajnu ruske prirode, toliko skromne i nenametljive, a ujedno i toliko privlačne u svojoj jednostavnoj lepoti?
Doista, u srednjem pojasu Rusije nećete naći raskošnost boja i bizarnost oblika koji su svojstveni flori i fauni tropske klime. Ovde je sve umereno i sve navodi na misao o smirenju. „…Naučite se od Mene, jer Ja sam krotak i smiren u srcu“, uči nas Hristos.
Neki u ruskoj prirodi vide odraz tajne Ovaploćenja, to jest pojavljivanja Boga u ploti. Božanstvo Hrista Spasitelja bilo je sakriveno u čovečjoj prirodi, lepoj, krotkoj i smirenoj. I naša zemlja je takva: kroz njene meke, nežne obrise „izbijaju i tajno svetle“ premudrost, svemoć i blagost Stvoritelja.
Treba da znamo da je nekada naša Pravoslavna Otadžbina, zbog blagočestivih hrišćana koji žive u njoj, bila nazvana Dom Presvete Bogorodice. Sama Prečista Djeva rasprostrela je Svoj čudotvorni pokrov iznad blagoslovenih predela naše Otadžbine. Eto zašto je, mislim, tako lako moliti se u Rusiji – ma gde se vernik našao: u Uspenskoj sabornoj crkvi moskovskog Kremlja čiji je svaki kamen – istorija i svedočanstvo o velikoj Rusiji; u seoskoj kapeli zabačenoj između brda i dolina; usred tek požnjevene njive ili ispod gustog zastora stoletnog drveća ruske šume. Zemlja se ovde dodiruje s nebom a linija horizonta podseća na krhku granicu između vremena i večnosti, na blizinu smrtnog časa.
Rekli smo da se Domovina ne može voleti ako ne znamo njenu istoriju i predanja zavetne starine. A osobenost naše istorije, istorijski hod Rusije iz dubine vekova prema Drugom Dolasku Hrista Spasitelja i Njegovom Sudu, sastoji se u služenju Pravoslavnoj veri i Crkvi Hristovoj, čiji je glavni zadatak na zemlji – spasenje ljudskih duša.
Radi tog velikog cilja Gospod je velikog kneza Vladimira nadahnuo da primi sveto Krštenje, a njegove potomke da okupljaju zemlje oko Moskovske kneževine. Radi širenja svetlosti Jevanđelja Spasitelj je umnožavao broj prepodobnih monaha od kojih su mnogi proslavili Gospoda apostolskom propovedi u neznanim zemljama severa i istoka buduće ruske imperije. Onaj koji voli svoju Domovinu mora da se sa zahvalnošću seti blagovernih kneževa i knjeginja, blagočestivih careva i carica koji su od Samog Gospoda Boga primili breme vlasti i odgovornosti za zemlju i verne podanike. Među njima je i veliki knjaz Mihail Černigovski, koji je Hrista radi krenuo na mučenički put u daleku i strašnu Hordu, i krotki samodržac imperator Nikolaj II, koji je ubijen za Otadžbinu i koji se molio za svoje dželate.
Ljubav prema velikoj Otadžbini nalaže nam da izrazimo najdublje poštovanje ratnoj slavi ruskog naroda koji je tokom cele svoje mnogostradalne istorije nosio zastavu mirotvorca i zaštitnika, jer je svoj život žrtvovao za prijatelje svoje. Tako je bilo u XIV veku pored reke Neprjadve na Kulikovom polju. Tako je bilo u XX veku u Kurdskoj bici, Bici za Staljingrad i onoj prilikom zauzimanja Berlina. Večnaja pamjat deci Rusije i njenim ratnicima od zahvalne Domovine i potomaka!
Domovina – to su i naši manastiri, od najstarijih kao što je Kijevsko-Pečerska lavra, do Serafimo-Divejevskog manastira, čija je budućnost neraskidivo povezana s pobedom Pravoslavlja nad svetskim bezakonjem i otpadništvom od Boga u liku antihrista. Čitaoče! Pomisli samo: na zemlji na kojoj živiš nalaze se tri (od četiri) imanja Presvete Bogorodice, Carice Nebeske!
Osim Kijevsko-Pečerskog i Serafimo-Divejevskog manastira, u ta imanja još spadaju: Iverska gora u Suhumiju i Aton – znamenito poluostrvo u Grčkoj gde ženska noga nije stupila, mesto gde je Igumanija – sama Pre.sveta Bogorodica. Ako ti nisi bio u živom manastiru, poput Valaama ili Solovki, onda lik Domovine još nije potpun u tvojoj duši.
Ali kada ugledaš manastirske zidove od ogromnih oblutaka kojima ni samo vreme ne može nauditi, kada začuješ tiho manastirsko pojanje, kada okusiš sladak manastirski hleb i osetiš prijatan umor od poslova koje si podelio s bratstvom (takozvanih poslušanja) – upravo tada ćeš pojmiti i razumeti kakvo blago poseduje ruski pravoslavni čovek. To je blago od čijeg sjaja blede lepote i Pariza i Ajfelove kule, i sve dobrobiti tehničkog progresa koje jure, buče i svetlucaju negde na Menhetnu u Njujorku.
Ima li potrebe, prijatelji, da vas podsećam na izreku „najumnijeg čoveka Rusije“, kako se izrazio o Puškinu car Nikolaj I? Monasima, pisao je pesnik, zahvalimo za našu istoriju a, prema tome, i za prosvećenost. Da, da! Istoriju Otadžbine, u početku zabeleženu na pergamentima, u svicima, u letopisima, pisali su monasi! „Odakle je krenula Ruska zemlja?“, postavio je pitanje sveti inok kijevskih pećina Nestor i započeo letopis „Povest davnih vremena“. Od tada, od ranog srednjeg veka do današnjeg dana, ostvaruje se u ruskom prosvećenom monaštvu reč našeg pesnika mudraca:
 
Jednog dana će monah vredni
naći moje delo, ljubavlju ispunjeno i bezimeno.
Upaliće on, kao i ja, svoje kandilo
i kad prašinu vekova s rukopisa otrese,
pravedne će prepisati reči.
Nek potomci pravoslavnih znaju
minulu sudbinu zemlje rodne…
 
Prema tome, manastiri Rusije – to nisu samo molitve, nije samo arhitektura, nego su to i biblioteke i naučna istraživanja. Doista, otkrića su uvek išla ruku pod ruku s nebeskim otkrovenjima a vidljiva vera sjedinjena sa znatiželjnim umom stvarala je moć istorijski velike Rusije…
Domovina je nezamisliva i bez one kuće u kojoj se rodio čitalac ovih redova, bez skromnog dvorišta ili bašte gde neprimetno protiče ili je već proteklo tvoje detinjstvo. I kada odjednom ponovo ugledaš ovu kuću posle dugog rastanka i nežno dodirneš stablo drveta čija te je prijatna hladovina čuvala od podnevne žege kad si bio dete, tada ti se srce slatko stegne i na oči ti navru suze od neprolaznog osećanja ljubavi prema zemlji koja te je rodila.
Aleksandar Sergejevič Puškin ima pesmu u kojoj pronalazimo za nas izuzetno važne misli. Pesnik piše da se sva samostalnost čovekova, zalog njegove veličine, sastoji u ljubavi prema otačkim grobovima… i prema predačkom zemnom.
Da, groblje je uistinu sveto mesto. Nigde kao na groblju duša ne nalazi smirenje. Sve lažno, površno, sujetno, odjednom nekud odlazi. Čovek staje pred lice večnosti… Na jednom nadgrobnom spomeniku beše usečen natpis: „…blaženi mrtvi koji umiru u Gospodu… oni će se odmoriti od trudova svojih, a dela njihova će ih pratiti“. Ovde, pored grobne ploče, ne samo da spoznajemo smisao života, već se ovde vaspostavlja naše istorijsko sećanje koje povezuje niti vekova. Prošlost i budućnost postaju sadašnjost kada ih gleda Gospod Isus Hristos; a On je „juče i danas i zanavek Onaj isti“.
Groblje – to je zrnce Otadžbine, i ako ti, čitaoče, nekad budeš u prilici da položiš sveže cveće na grobove svetih Osljabe i Peresveta, tada ćeš, gledajući na neugasivo kandilo koje svetli pored nadgrobne ploče, shvatiti da su za Boga svi živi, jer onaj koji volju Gospodnju tvori, ne može umreti. Zaloga veličine i samostalnosti pravoslavnog čoveka jeste vera u sveopšte vaskrsenje mrtvih. Svima nama, malim i velikim, predstoji da se sretnemo jedni s drugima pored strašnog prestola Sudije Hrista.
Dakle, Domovina – to je zemlja slana od znoja prepodobnih otaca i podvižnika, natopljena krvlju mučenika i novomučenika za Hrista, ispovednika ruskih, orošena suzama ruskih žena i majki koje su ispraćale muževe i sinove svoje u smrtni boj s neprijateljima Otadžbine. Sa strahopoštovanjem se pokloni toj zemlji, ruski čoveče, i služi toj zemlji svim snagama duše svoje da bi te primilo Nebo, ta duhovna Otadžbina kojoj je uvek težila sveta Rusija u liku svojih najboljih sinova.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *