NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » UDATI SE ZA NEVERUJUĆEG?

UDATI SE ZA NEVERUJUĆEG?

Sveštenomučenik DANIL Sisojev
 

Problem sklapanja ili nesklapanja braka sa inovernim veoma je aktuelan i za mnoge naše pravoslavne savremenike. Da li postoji nedvosmisleno mišljenje Crkve i svetih Otaca po pitanju takvih brakova?

Obnova Crkve nakon progona donela je niz problema ne samo duhovne, već i praktične prirode. Činjenica je da je u hram došlo mnogo više mladih žena nego mladih muškaraca i zato se vrlo izrazito pojavilo pitanje za koga da se udaju. Nije iznenađujuće što je knjiga koja odgovara na pitanje: „Da li se udati za neverujućeg?“ izazvala iskreno interesovanje i kod čitateljki i kod čitalaca. Međutim, iznenađuje nepredanjski prilaz toliko važnom pitanju koji se nalazi u pomenutoj knjizi.[1] Potrudiću se da sa tačke gledišta svetootačkog bogoslovlja i kanonskog prava dam komentar na ovo delo.
Dakle, siže te knjige je da se neka lepotica zaljubila u neverujućeg muškarca (koji ima sve moguće vrline i kvalitete) i jako želi da se uda za njega, motivišući to time što od samog detinjstva sve devojčice streme da postanu žene i majke. Iskidana sumnjama i ne znajući kako da postupi, ona se obraća svom duhovniku pitanjem: „Da li se mogu udati za čoveka u koga sam zaljubljena i da li će to biti blud?“
Cela knjiga se sastoji iz opširnog odgovora duhovnika iz koga postaje jasno da takav savez nije greh, tim pre nije blud, jer je kao prvo, apostol Pavle dozvolio hrišćanima da stupaju u brak sa nevernima i kao drugo, ako je taj savez zasnovan na celomudrenoj ljubavi on je blagodatan i čak predstavlja sliku Hrista i Crkve. Duhovnik dugo govori o tome šta je ljubav, pod kojom on podrazumeva neko osećanje, emociju i tvrdi da je ona potpuno moguća u takvom „braku“. On naglašava da sveta Tajna Braka sama po sebi ne predstavlja garanciju čvrstine porodice (tim pre što sada preovladava okultni odnos prema ovoj Tajni) i govori da čak ni bogohulstva supružnika ne treba da dovedu do razvoda, već samo do ispoljavanja trpljenja od strane verujućeg supružnika. Poslušavši baćušku, lepotica na krilima dolazi kući, ulazi u brak sa bezbožnikom, ubeđena da je njen postupak potpuno ispravan i da će nakon potpisivanja papira govoriti svom zaprepašćenom suprugu o veri. Oni praktično imaju idealnu porodicu ali, naučena od strane duhovnika, mlada supruga se samo moli za obraćenje svog „muža“ jer njemu nije interesantan razgovor na tu temu.
Eto kakav nam predivni obrazac za podražavanje predlažu izdavači ove brošure! Ali, nažalost, realnost sa kojom se sveštenik susreće veoma se razlikuje od opisane idile. Najčešće kod muškaraca i žena koji su stupili u takvu zajednicu vrlo brzo se hladi vera, revnost za spasenje se zamenjuje prilagođavanjem, a često se događa i pravo odstupništvo. Koliko devojaka je već primilo islam udajući se za muslimane. Obrnuti primeri praktično da nam nisu poznati! Umesto nedeljnih službi takvi supružnici počinju da idu u pozorišta, na modne revije samo da bi ugodili svojoj „polovini“. Deca takvih roditelja postaju cinici koji ne veruju ni u šta. Uostalom to je i razumljivo jer imaju živi primer licemerja pred očima! Ne treba misliti da je to rezultat samo današnjeg razvratnog vremena. Isto to se dogodilo i ruskim plemićima koji su davali svoju decu za poznate jeretike što je za posledicu imalo odrastanje pokoljenja Bazarovih.[2] To isto se događalo i u islamskim zemljama gde su devojke koje su nasilno odvođene u harem rađale janičare koji su kasnije ubijali svoje sunarodnike. Još u trećem veku takvu pojavu je primetio sveštenomučenik Kiprijan Kartaginski kada je u svojoj knjizi „O palima“ pisao da je uzrok velikog broja odstupnika „sklapanje braka sa nevernima; udove Hristove predlažu neznabošcima“.
Dakle, zašto se tako nešto događa? Zar je Pravoslavna vera slabija od neverja ili bilo koje lažne religije, ako brak sa nevernima dovodi do toliko žalosnih rezultata? Odgovor je da Bog ne pomaže ljudima koji direktno narušavaju Njegovu volju.
Ako pogledamo Sveto Pismo videćemo da tokom celokupne istorije Bog upozorava na mešanje ljudi koji su Mu verni sa onima koji ne ispunjavaju Njegovu volju. Već se na osvitu svetske istorije dogodila najveća katastrofa svetskog Potopa izazvana time što: „videći sinovi Božji kćeri čovečije kako su lepe uzimaše ih za žene koje hteše. A Gospod reče: Neće se duh moj do veka preti s ljudima, jer su telo“ (1 Mojs. 6:2-3). Predanjsko tumačenje govori da su „sinovi Božiji“ potomci Sita, verni Gospodu, a „kćeri čovečije“ potomci Kaina. Mešanje ova dva roda dovelo je do propasti drevnog sveta. Sećajući se tog strašnog događaja, sveti Avraam je primorao svog slugu da se zakune Bogom da neće uzeti ženu Isaaku iz „kćeri Hananeja“ (1 Mojs. 24:3). Upravo je i jedan od razloga odbacivanja Isava bio taj što je uzeo za žene kćeri Hetejinove. „I one zadavahu mnogo jada Isaku i Reveci“ (1 Mojs. 26:35). Zakon Božiji je i pismeno odredio ovu normu: „I da ne bi kćerima njihovim ženio sinove svoje, i da ne bi kćeri njihove čineći preljubu za bogovima svojim učinile da sinovi tvoji čine preljubu za bogovima njihovim“ (2 Mojs. 34:16). „Jer bi otpadila sina tvog od mene, i služio bi bogovima drugim, te bi se razgnevio Gospod na vas i potro vas brzo“ (5 Mojs. 7:4). I zaista, ova pretnja je stizala one koji su narušavali zavet Gospodnji. Počevši sa strašnim porazom u Velfegoru kada je jedino udar Finesovog koplja zaustavio poraz u kome je poginulo 24 000 ljudi (4 Mojs. 25), tokom upravljanja sudija kada je Samson poginuo zbog filistimljanke Dalide (Sud. 16) i do strašnog grehovnog pada najmudrijeg cara Solomona čije su srce razvratile žene (1 Car. 11:3) nastavlja se borba za ispunjenje ove zapovesti. Bog nije čekao da kazni one koji su narušavali Njegovu zapovest. Pritom ta zapovest ni na koji način nije bila povezana sa predstavom o čistoti krvi. Rahava bludnica, Sefora – Mojsejeva žena, Ruta Moavićanka koje su se odrekle svojih lažnih bogova ušle su u narod Božiji. Ova zapovest je bila posebno važna za svetog Jezdru i Nemiju koji su se borili protiv mešanja svog naroda sa drugim plemenima (Jezd. 9,10 gl; Nem. 13:23-29). Reč Božija za mešane brakove govori da su: „veliko zlo i grešenje Bogu“ (Nem. 13:27), „bezakonja naša namnožiše se svrh glave i krivice naše narastoše do neba“ (Jezdr. 9:6). Prorok Malahija objavljuje: „Juda čini neveru, i gad se čini u Izrailju i u Jerusalimu; jer skvrni Juda svetinju Gospodnju, koju bi mu valjalo ljubiti, ženeći se kćerju tuđeg boga. Gospod će istrebiti iz šatora Jakovljevih čoveka koji čini tako, koji straži i koji odgovara, i koji prinosi prinos Gospodu nad vojskama“ (Mal. 2:11-12). Zar nije ispunjenje Božijeg prokletstva činjenica da deca takvih prestupnika i prestupnica postaju bezbožnici, a često i ginu?
Kada je nastupio Novi Zavet i zakon Mojsejev prevaziđen blagodaću Božijom, ova zapovest Gospodnja je i dalje ostala na snazi. Apostolski Sabor u Jerusalimu je zapovedio obraćenim neznabošcima da se uzdrže od bluda (Dela ap. 15:29) pod čime tumači podrazumevaju realnost svih bračnih zabrana Starog Zaveta i za hrišćane. Dalje, apostol Pavle dozvoljavajući ženi da se drugi put uda dodaje „samo u Gospodu“ (1 Kor. 7:39). Za hrišćane je uvek bila očigledna nemogućnost stupanja u brak sa nevernima. Ovo se neizostavno ispunjavalo bez obzira na to što su hrišćanske zajednice bile jako male. Tako sveštenomučenik Ignjatije Bogonosac piše: „Recite mojim sestrama da ljube Gospoda i budu zadovoljne svojim muževima po telu i po duhu. Isto tako recite i mojoj braći u ime Isusa Hrista da „ljube svoje žene kao što Gospod Isus Hristos ljubi Crkvu“… Dobro je da muškarci i žene koji stupaju u brak čine to sa blagoslovom episkopa da bi brak bio po Gospodu, a ne po pohoti“. Ovako su mislili i Sveti Oci.
Na primer, sveti Amvrosije Mediolanski govori: „ako sam brak treba da bude osvećen pokrovom i blagoslovom sveštenika: kako onda može postojati brak tamo gde nema saglasja u veri“. Ovo učenje je direktno objavljeno od strane Pravoslavne Crkve ustima Vaseljenskih Sabora. Četrnaesto pravilo Četvrtog Vaseljenskog Sabora nalaže epitimiju na čtece i pojce koji stupaju u brak sa inovernima ili daju decu u takav brak. U saglasnosti sa tumačenjem episkopa Nikodima (Milaša) ova kazna je – svrgnuće iz čina. Još snažnije i bez mogućnosti bilo kakvih drugačijih tumačenja izložen je odnos Crkve po ovom pitanju u 72. pravilu Šestog Vaseljenskog Sabora: „Neka je zabranjeno čovjeku pravoslavnome, da se sjedini sa ženom jeretičkom, isto i ženi pravoslavnoj, da se vjenča sa čovjekom jeretikom. Ako se otkrije, da je ko tako što učinio, brak neka se smatra ništavim, i nezakonita sveza neka se razvrgne; jer ne treba, da se miješa ono, što se ne može miješati, niti sastavljati sa ovcom vuka, ni sa Hristovim dijelom našljedstvo grješnika. Ko prestupi ovo, što smo mi ustanovili, neka se odluči. Ali ako su se neki, dok su još u nevjerstvu bili i dok još nijesu bili pribrojeni stadu pravoslavnih, sastavili bili zakonitim brakom, pak za tijem jedan suprug, izabravši dobro, obrati se k svjetlosti istine, a drugi, ostane prikovan zabludi, ne hoteći upraviti oči svoje na božanstvene zrake, i ako pri tome ženi, koja ne ispovijeda pravu vjeru, bude ugodno živjeti sa mužem koji ispovijeda pravu vjeru, ili obratno mužu, koji ne ispovijeda pravu vjeru sa ženom, koja ispovijeda pravu vjeru, neka se među sobom ne dijele, po božanstvenome apostolu: jer se posveti muž koji ne ispovijeda pravu vjeru ženom, koja ispovijeda pravu vjeru i posveti se žena, koja ne ispovijeda pravu vjeru mužem, koji ispovijeda pravu vjeru (1 Kor. 7, 14).“ Nakon toliko jasnog izraza otvorenog učenja Crkve (sem toga povodom ovoga identično glase sledeći kanoni: „Kart. 20 (31); Laod. 10, 31), stav autora knjižice o kojoj govorimo prosto smućuje. Ako je istina to da se duhovnik naše heroine pridržava takvih stavova, onda u saglasnosti sa 1. pravilom Sedmog Vaseljenskog Sabora mora da bude lišen čina.
Međutim, vreme je da se pređe na analizu argumenata koji se izlažu u zaštitu ove bezakone zajednice. Dakle, na pitanje svoje duhovne kćeri da li će njen brak biti blud, duhovnik odgovara: „Ne, nikako. Crkva se sa uvažavanjem odnosi prema braku u kome samo jedan od supružnika pripada Pravoslavnoj veri, jer je sveti apostol Pavle rekao: ‚Jer se nevjerujući muž posveti ženom, i žena nevjerujuća posveti se mužem‘ (1 Kor. 7:14) i dalje: ‚Jer šta znaš, ženo, možda ćeš spasti muža? Ili šta znaš, mužu, možda ćeš spasti ženu?‘ (1 Kor.7:16). Jer sećaš se šta je Gospod rekao: muž i žena su jedno telo. Tako je bilo i u stara vremena, tako je i sada – brak između vernog i nevernog Crkva ne smatra bludnom zajednicom“ (str. 9-10).
Ovaj argument je najrasprostranjeniji od svih koji se navode u zaštitu braka sa nevernim. Štaviše, on nije ni nov. Još u drugom veku su ga isticali ljudi koji su pokušavali da se odreknu ispunjavanja reči Gospodnjih. Evo kako na njega odgovara Tertulijan:
„Potpuno je jasno da ovaj tekst ima u vidu hrišćane koji su poverovali već nalazeći se u braku, što dokazuju i reči: ‚Ako neki brat ima ženu nevjerujuću‘ (1 Kor. 7:12). On ne govori: ‚uzeo neverujuću ženu’. On želi da kaže da tek obraćeni čovek oženjen neverujućom ženom, treba da ostane sa ženom; drugim rečima, novoobraćeni ne treba da misle da su obavezni da se rastanu sa ženama koje su im postale tuđe u veri. On kao dokaz dodaje govoreći da ‚nas je na mir pozvao Bog‘ i da verujući može da spasi kroz brak neverujućeg (1 Kor. 7:15-16). Na kraju, ovakvo tumačenje potvrđuje kraj: ‚Samo kako Bog svakome dodijeli, svaki kako ga je Gospod prizvao, onako neka živi‘ (1 Kor. 7:17). A Gospod priziva, mislim, neznabošce a ne hrišćane. Ako bi apostol govorio o ljudima koji su postali hrišćani pre ženidbe, onda bi poslednjim rečima dozvolio da se stupa u brak sa bilo kim. Međutim, tome protivreče njegove reči: ‚Žena je privezana zakonom za vrijeme dok joj živi muž; ako li joj muž umre, slobodna je za koga hoće da se uda, samo u Gospodu‘ (1 Kor. 7:39).
Smisao ovih reči ne ostavlja mesto za sumnju: da mi ne bismo zloupotrebili reči ‚slobodna je za koga hoće da se uda‘ on dodaje ‚samo u Gospodu‘… To je jedinstveni uslov koji apostol postavlja. ‚Samo u Gospodu‘, govori on i reč ‚samo‘ daje veliku silu zakona, čineći ga potpuno obaveznim. Ova reč zapoveda i ubeđuje, priziva i savetuje, obavezuje i preti. Mišljenje apostola je koliko jasno, toliko i predivno u svojoj kratkoći i kao i svaka Božija reč koja zahteva povinovanje.“ Na taj način, analiza sveštenog teksta koju je blistavo iskazao čuveni apologeta Tertulijan pokazuje koliko je ovaj argument neosnovan.
Ako pogledamo tumačenje Otaca (a 19. pravilo Šestog Vaseljenskog Sabora zabranjuje da se Pismo tumači protivno tumačenju Svetih Otaca) videćemo da njihovo zajedničko mišljenje potvrđuje da se ovaj tekst Svetog Pisma odnosi samo na bračne parove gde se neko od supružnika obratio Hristu nakon ulaska u brak. Blaženi Teofilakt Ohridski piše u tumačenju ovoga mesta: „Apostol, međutim, razmatranu zapovest vezuje samo za onaj slučaj kad su muž i žena sjedinjeni brakom u vreme dok su se oboje još uvek nalazili u neverju, ali se kasnije jedna ili druga strana obratila u veru. Naime, ako je ranije samo jedna polovina neverujuća, tj. samo muž ili samo žena, onda se verujućoj polovini uopšte nije dopuštalo da stupi u brak s neverujućom. To se vidi i iz reči apostola, jer on nije rekao: ‚ako neko poželi da uzme neverujuću’, nego: ako neki brat ima. On nije jednostavno propisao da verujuća polovina živi s neverujućom, nego samo u onom slučaju da ono drugo tako želi. To znači reč: privoli, tj. ako poželi.“
Sličnu misao iznosi i blaženi Teodorit Kiparski koji govori: „udaj se za vernog, pobožnog, celomudreno i po zakonu“. Kao što smo već videli upravo ovakvo tumačenje je iznela i sama Crkva ustima 72. pravila Šestog Vaseljenskog Sabora. Ko će nakon ovoga smeti da opovrgne učenje izneseno od strane toliko velikog autoriteta?
Međutim, autor ove brošure ne zaustavlja se ni nakon ovakvog izvrtanja činjenica. Heroj ove brošure tvrdi da „u saglasnosti sa drevnim kanonskim zahtevima, Crkva ni danas ne osvećuje venčanjem brakove sklopljene između pravoslavnih i nehrišćana, istovremeno priznajući ih za zakonite i ne smatrajući da u supružnici iz takvog braka prebivaju u bludnoj zajednici“ (str. 11). Šta stvarno govore drevni kanoni mi smo već videli gore, a sada treba da navedemo i pravila koja su postojala u Ruskoj Crkvi pre revolucije.
Uprkos mišljenju autora, takva bračna zajednica se nije priznavala za „zakonitu i realnu“, jer se „ruskim građanima pravoslavnog ispovedanja potpuno zabranjivao brak sa nehrišćanima“. Sledi da se deca iz takvih brakova nisu priznavala za zakonitu, nisu imala prava na nasledstvo i titule, a sama veza se smatrala za preljubu. Zato se na hrišćanina koji je stupio u takvu zajednicu čak i u to vreme nalagalo odlučenje (zabrana pristupanja) od Pričešća na četiri godine. U slučaju da se jedan od inovernih supružnika obratio u hrišćanstvo, od onoga ko je ostao van Crkve zahtevao se potpis da će deca koja se rode nakon toga biti krštena u Pravoslavnoj Crkvi i da ih inoverni ni na koji način neće privoditi sopstvenoj veri, da se njegova verna polovina neće lišavati bračnog života sve vreme i da neće biti prinuđena da se vrati u pređašnju zabludu. Ako je neverni suprug davao takvu saglasnost i poštovao ispunjavanje zahteva, brak se smatrao za zakonit. Ako bi usledilo odbijanje ili narušavanje ovih obaveza takav brak bi se istog trenutka raskidao i novoobraćeni je imao pravo na novi brak sa pravoslavnim. Veliki dogmatičari devetnaestog veka, kao na primer mitropolit Makarije (Bulgakov) takođe su smatrali za nemoguć brak vernog sa inovernim. Na taj način, autor ove knjižice je pravi modernista i novotar, koji odbacuje i kanone i Pismo i Oce i predanje naše Crkve.
Ali hajde da razmotrimo i druge besmislice koje se navode u konkretnom izdanju. Ovo radimo zbog velikog tiraža ove knjige za naše vreme (15 000), ali i zato što u svesti mnogih postoji slično iskrivljeno shvatanje Svetog Predanja o čemu ćemo i pisati na kraju našeg izlaganja.
„Duhovnik“ tvrdi da teškoće mogu postojati i u braku sa jeretikom, ali da je to potpuno prihvatljivo jer se tako često događalo i tokom istorije. Zaista bilo je tako, ali kanoni (Kart 21 (30); Laod. 10, 31) to smatraju nedopustivim. I oduvek se takva praksa smatrala znakom (najčešće neopravdanim) snishođenja (ikonomije). Međutim, najveću besmislicu predstavlja mišljenje autora da je tobož brak sa predstavnikom druge religije (islama, hinduizma, budizma) dopustiv, iako je i to mnogo složenije nego kada je slučaj sa jeretikom. „Dobro je ako se ne postavi pitanje odricanja od Hrista“, govori „pastir“, „i supružnici se pokažu kao dovoljno mudri da se sa uvažavanjem odnose prema religioznim stavovima onog drugog. Nije tajna da predmet vere često postaje povod za ruganje, konflikte i agresiju od strane muža ili žene koji ispovedaju drugu religiju, da postaje uzrok mnogih sporova na temu ko „pravilnije“ veruje i čija vera može pre doneti spasenje“ (str. 12).
Eto zadivljujućeg bisera odstupništva! Ispostavlja se da žena koja u Psaltiru pročita: „Jer su svi bogovi u naroda ništa“ (Ps. 96:5) treba da počne sa uvažavanjem da se odnosi prema veri svog, da ga nazovemo, „muža“ koji se klanja tim demonima. Žena koja je u hramu proslavlja Mučenike, kod kuće će odobravati ono protiv čega su se Mučenici borili? Sa „mudrim uvažavanjem“ će se odnositi prema džihadu, ili poklanjanju drvenim ili kamenim idolima? Ovaj „baćuška“ zaista, surovo će za „netoleranciju“ osuditi i biblijske Proroke i svete Apostole i Mučenike koji su spaljivali idolišta i osuđivali gnusobu poklanjanja lažnim bogovima. Potresno je što autor lukavo koristi izraz „pravilnije“ i smatra besmislenim sporove na temu koja religija je spasavajuća. Ispostavlja se da za ovog lažnog pastira kao i za mnoge naše savremenike uopšte nije bitno to pitanje.
Niko i nikada se neće spasiti bez Hrista i Njegove Crkve i zato, ako žena voli svog muža (naravno u slučaju da se brak sklopio pre njenog obraćenja Hristu) onda mora da se pobrine da se njen muž ubedi u tu najvažniju istinu. Naravno, iz ovoga ne sledi da dom novoobraćene (ili novoobraćenog) treba da se pretvori u salu parlamenta i ispuni neprestanim svađama, ali sa druge strane, neverujući supružnik treba da zna da se njegova vera uopšte ne odobrava od strane pravoslavnih, već da se naprotiv smatra zabludom i trpi na jedvite jade „stisnutih zuba“. Ako se reč povede o izboru između Boga i muža, uprkos mišljenju „duhovnika“ ne može ni biti reči o trpljenju (pa i reči Apostola (Rim. 14:1; 15:1) uopšte se ne odnose na inoverne), već je neophodan razvod.
Kako piše sveti Teofan Zatvornik: „Ako neverujući muž ne želi da živi sa ženom koja je verujuća već pred nju stavlja izbor ili da se vrati pređašnjoj zabludi ili da ga napusti, očigledno je da treba napustiti takvog muža; jer ne treba ni pomisliti na izdaju vere, a ostati sa mužem protiv njegove volje značilo bi unositi namerno sukob i svađe u porodicu. Dakle, govori: mira radi ostavljajte takve muževe i žene; u tom slučaju slobodni ste od bračnog bremena, niste mu obavezni.“
Takođe i Zlatoust govori: „ako ti neverujući zapoveda da prinosiš žrtve i učestvuješ u njegovoj zabludi po pravu supružništva ili da ga ostaviš, bolje je ostaviti brak nego pobožnost. Ako neverujući svakodnevno vređa i izaziva svađe najbolje je razići se.“ I ponovo ovaj „sveštenik“ uči uprkos Ocima!
Još je „simpatičniji“ pokušaj da se obrazloži „blagodatnost“ ovakve zajednice. „Pastir“ govori svojoj nesrećnoj „ovčici“: „Ako odlučiš da sjediniš svoju sudbinu sa neverujućim čovekom onda ćeš preko tebe, tvojim molitvama, bogougodnim delima i vrlinskim postupcima uspeti, nadam se, da stekneš blagodat za celu porodicu“ (str. 16). Na taj način, ovde nam predlažu da usvojimo pravo pelagijansko učenje o sticanju blagodati sopstvenim čovekovim naporima. Međutim, kanoni Kartaginskog Sabora govore da se bez pomoći blagodati uopšte ne može ispuniti ni jedna zapovest (113(127). pravilo[3]), da nam blagodat daje i silu i ljubav za ispunjenje zapovesti (112(126). pravilo[4]) i da se onaj ko sve to odbacuje podvrgava anatemi. Zato su svi pokušaji da se blagodat zaradi sopstvenim silama besmisleni i čovek koji se tome nada je jeretik. Bog ne samo da nas Sam čisti od greha i ukazuje na lepotu vrline, već i Sam, sopstvenom silom čini zajedno sa nama dobro. Svi pokušaji da se „zaradi“ blagodat predstavljaju povratak zakonu i odbacivanje Hrista (Ef. 2:8-10; Gal. 2:21). Izvori blagodati koje nam je Bog dao su svete Tajne od kojih je jedna Tajna Braka (Venčanje). Autor brošure shvata da je u slučaju heroine to nemoguće i zato je njen „duhovnik“ prinuđen da pribegne svojeručnim izvorima o kojima Otkrovenje ništa ne govori. Nad njima su se ispunile proročke reči: „dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode“ (Jer. 2:13).
Prvo zlo smo već razmotrili – pokušaj da se Tajna Božija zameni ljudskim delima. Ovde ćemo se malo udaljiti od teme i primetiti čudnu tendenciju autora da na sve moguće načine umanji značaj Tajne Braka. Tu je i savet da je nedopustiv okultni odnos prema tajni (str. 13-14), da je nedopustivo lukavstvo pri odgovoru na pitanje: „ljubiš li ga (je)?“ (str.16). Uzgred rečeno, takvo pitanje ne postoji u Trebniku za Tajnu Braka i za to postoji duboki razlog o kome ćemo pisati kasnije. Pritom sveštenik ni reč nije rekao da se u Tajni Braka daje „blagodat koja osvećuje supružansku zajednicu, prirodno rađanje i vaspitanje dece“ (Katihizis Svetog Filareta Moskovskog). Za „duhovnika“ jedino što razlikuje venčani od nevenčanog braka predstavlja samo činjenica da je Hristos svedok (str. 15). Blagodatne sile koje se predaju u ovoj Tajni pominju se površno na samom kraju (str. 52). I to nije iznenađujuće jer bi tada propala celokupna pelagijanska slika zamene blagodati sopstvenim naporima, koja se izlaže u ovom delu. Ispred nas je potpuno jeretička tendencija odbacivanja sveštenog karaktera ove Tajne koja zbližava autora sa rimokatolicima koji isto tako smatraju da su vršioci tajne sami supružnici, a da je sveštenik samo svedok njegove zakonitosti.
Međutim, shvatajući da ovakav pristup ostavlja njegovu štićenicu u stanju neuverenosti u blagodatnost njenog saveza, „duhovnik“ izmišlja drugi znak postojanja blagodati (ili sredstva za njeno zadobijanje): „I pritom, ako vaš savez bude zasnovan na celomudrenoj ljubavi – kako se može govoriti da je on neblagodatan? Jer šta je ljubav ako ne blagoslov Božiji koji se šalje muškarcu i ženi?“ (str. 16) Dakle, kriterijum blagodati je postojanje celomudrene ljubavi. Da, zaista, sveti Jovan Zlatousti piše: „Sam Bog seje ljubav u muževe i žene.“ Međutim, način na koji On to čini i šta je to „ljubav“ – u tome se stavovi Crkve i autora razilaze.
Crkva smatra, zajedno sa Zlatoustom, da se u tajni „umnožava ljubav ženika i čuva celomudrenost neveste, u dom ulaze vrline i izgone se lukavstva đavola da bi supružnici sjedinjeni blagodaću Božiji provodili život vrlinski“, a drugi stav smatra da je sama po sebi „celomudrena ljubav“ garant postojanja blagodati. Međutim, u „Pravoslavnom ispovedanju“ rečeno je da je nedovoljna uzajamna saglasnost za „stupanje u istinski brak, ako oni sami ne posvedoče pred sveštenikom da su se uzajamno obećali“. I upravo zato što se u Tajni Braka i daruje istinska ljubav za nju se i ne pita pred vršenje Tajne. Inače bi se ispostavilo da su svi oni koji su stupili u Brak zbog poslušnosti svojim roditeljima realno bili lišeni mogućnosti da izgrade hrišćansku porodicu.
Zato je za nas besmislena tvrdnja da je tobož „apostol insistirao na tome da je bračni savez (čak i napola hrišćanski) savez muža i žene – simbol saveza Hrista i Crkve“ (str. 18). Reči Poslanice Efescima (5:22-32) na koje se poziva autor su očigledno upućene hrišćanima (jer 32. stih taj savez direktno naziva Tajnom, pa i sam sadržaj, jednako upućen muževima i ženama pokazuje da se govori samo o hrišćanskim porodicama). Zaprepašćuje kako nehrišćanin može ljubiti svoju ženu „kao što i Hristos zavole Crkvu“ (Ef. 5:25). Sve ove izjave moguće su samo pri lažnom shvatanju samog pojma „ljubav“. Već da ne govorim da se tu ponovo odbacuje jedinstvenost Tajne Braka, u kojoj se „blagosilja njihov bračni savez, po uzoru na duhovni savez Hrista i Crkve“ (Katihizis Svetog Filareta Moskovskog).
Ali, šta predstavlja „celomudrena ljubav“ koja po mišljenju autora može da sobom zameni blagodat Tajne Braka? I ovde dolazimo do najvažnije zablude koja je svojstvena kako piscu knjige E. Boguševoj, tako i mnogim pravoslavnim hrišćanima. Po njenom mišljenju ljubav je posebno osećanje (str. 33). Ovde vidimo uticaj ljubavnih romana i uopšte, klasične literature na našu svest.
Za Bibliju i Svete Oce ljubav je stanje volje i zato ona može biti zapovest. „Pravoslavno ispovedanje govori da ‚ljubav u sebe smešta Deset Zapovesti’, a Katihizis svetog Filareta tvrdi da se ‚istinska ljubav prirodno projavljuje kroz dobra dela'“. Prepodobni Jovan Lestvičnik govori: „po svojoj kakvoći, ljubav je upodobljenje Bogu, u meri koja je dostupna smrtnicima. Po svome dejstvu, ona je izvor vere, bezdan dugotrpeljivosti, more smirenja. Ljubav je, u pravom smislu reči, napuštanje bilo kakve neprijatne misli u odnosu na drugog čoveka. Jer, ljubav „ne misli o zlu“ (1 Kor. 13,5). „Ljubav, bestrašće i bogousinovljenje razlikuju se među sobom samo i jedino po nazivu“ (Pouka HHH). Na taj način za hrišćane postaje očigledno da je istinska ljubav nemoguća bez pravoslavne vere. Jer kako piše isti svetitelj: „po mome mišljenju, vera je zrak, nada svetlost, a ljubav krug sunčev. A sve čine jedan blesak i jedan sjaj“ (Pouka HHH).
Dakle, misao da „celomudrena ljubav“ može dati blagodat već zabranjenom savezu je apsurdna, jer takve ljubavi jednostavno ne može biti između „supružnika“. Potpuno je besmislena sama mogućnost bestrasne ljubavi tamo gde onaj koji ljubi ne veruje u Boga. Sva ta osećanja koja se nazivaju „prirodnom“ljubavlju, saglasno svetom Jovanu Lestvičniku svojstvena su i životinjama. To stanje nije blagodatno i zato mu se „lako približava blud, i to tako neprimetno, kao što ponekad otkrivamo vaši u golubova“ (Pouka IX). Na tom osećanju nije moguće izgraditi hrišćansku porodicu, ono nije u stanju da čoveku obezbedi svetost.
Razmotrivši knjižicu „Već udata“ vidimo da njena glavna misao – mogućnost hrišćanina da stupa u brak sa neverujućim – direktno protivreči učenju Crkve koje je zasnovano na Božijem Otkrovenju. Ljudi koji poslušaju mišljenje autora ove knjige i naruše zapovest Gospodnju čine teški greh, rizikuju da otpadnu od Crkve. Njihov savez neće biti zakoniti brak, već preljuba. U ovoj knjizi takođe zapažamo radikalnu reviziju pravoslavnog morala koja se krije ispod lepih reči o ljubavi.
Međutim, postavlja se pitanje: „u čemu je uzrok takvog strašnog izopačenja vere kako smo gore pomenuli, ne samo u ovoj knjizi, već i u svesti mnogih pravoslavnih hrišćana?“ Pravi odgovor je: „ljubav prema svetu“. Savremeni ljudi, čak ušavši u Crkvu ne žele da zaista menjaju svoju svest. Ne žele da se zaista pokaju (jer „pokajanje“ u biblijskom smislu ove reči znači promenu mišljenja). Njima je potrebno da istovremeno budu i pravoslavni i svoji za ovaj svet. Ljudi nikako ne žele da učine taj izbor i javlja se želja da se „osveti sve“. Tako se pojavljuju i nove vrline, nepoznate svetim Ocima (kao „tolerancija prema zabludi“). Stari termini dobijaju potpuno novi smisao (na primer ljubav ili brak). Pojavljuju se stavovi da i necrkveni ljudi mogu biti „dobri, primerni“ i da im zato hrišćanstvo uopšte nije ni potrebno. Hrišćanstvo je nešto poželjno, ali ne i obavezno. Tim pre što su životni ciljevi i jednih i drugih istovetni – potraga za udobnošću po svaku cenu i obožavanje kulture. Čak i odnos prema rađanju dece. Zar nije poznato da vrlo veliki broj umišljenih „hrišćanki“ vest o trudnoći doživljava skoro kao dijagnozu malignog tumora. I iako odlaze u hram i na svakoj službi čuju pominjanje „bogootaca Joakima i Ane“, njihov glavni bog će biti komfor i novac. Zar je onda za čuđenje želja da se pri takvoj sličnosti pogleda na svet i konačno postane svoj za bezbožnike? Kako često ljudi govore: „pa ne može se biti u naše vreme fanatik?! (kao da vreme nešto znači u životu onoga ko služi večnom Gospodu?) Ne sme se biti „bela vrana“. To nije smireno, nije hrišćanski. Ne smeju se osuđivati postupci drugih ljudi. Mi treba da prihvatamo sve onakvim kakvi jesu i ni u čemu ne smemo da pokazujemo našu nadmoć (u te svrhe je izmišljen i specijalni naziv „trijumfalizam“). Treba biti trpeljiviji. Pa i vi sami ne treba da se trudite da vređate svojim ponašanjem. Treba se truditi da budemo kao i svi, inače ćemo odgurnuti ljude od Crkve (istina onda je i neshvatljivo zašto zvati nekoga u Crkvu, ako Ona u potpunosti treba da se solidariše sa civilizacijom).
Ovde treba narušiti sva pravila političke korektnosti i navesti reči apostola Jakova: „Preljubnici i preljubnice, ne znate li da je prijateljstvo prema svijetu neprijateljstvo prema Bogu? Jer koji hoće svijetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje. Ili mislite da Pismo uzalud govori: Sa surevnjivošću čezne za duhom, kojega useli u nas“ (Jak. 4:4-5).
Iza ovoga se skriva odsustvo svesti o svom padu i čudovišnog bezdana zla koji je zahvatio ovaj svet. Zato takvi ljudi i ne vide potrebu za spasenje koje može da izvrši jedino Tvorac. Samo kada čovek na sebi oseti moćnu ruku Božiju shvata koliki bezdan deli članove Crkve od najboljih inovernih ljudi i bezbožnika.
Jer, po istinitoj reči svetog Zlatoustog neverujući je: „tuđ vernome. Oni nemaju ni istu glavu, ni jednog i istog oca, ni jedan i isti grad, hranu, odeću, dom; sve se razlikuje kod njih. Prvome je sve na zemlji, drugome je na nebesima. Vernome je car Hristos, nevernom – greh i satana. Vernom je hrana Hristos, nevernom trulež i gnoj. Pa i odeću vernom čini Gospodar anđela, a nevernom crvi. Vernom je grad nebo, nevernom zemlja. A ako sa neverujućima nemamo ništa zajedničko, reci mi u čemu treba da imamo opštenje sa njima? Prošli smo i mi kroz iste muke rađanja i potekli smo iz iste utrobe? Međutim, ni to nije dovoljno za najbliže srodstvo. Dakle, potrudimo se da se učinimo građanima gornjeg grada.“
Takav čovek vidi da istinska ljubav nikada neće dozvoliti da se udovi tela Hristovog predaju na ruganje nevernima, ali se nikada neće ni pomiriti sa činjenicom da ljudi žive daleko od Tvorca. Nikada se čovek koji je okusio životvorne struje neće smiriti videvši da taj s kim živi ratuje protiv Boga. Samo čovek koji je prizvan Ljubavlju, Koja pokreće sunce i zvezde, može pobediti okamenjenost tuđeg srca. Ali prvi uslov za to predstavlja ispunjenje zapovesti: „zato iziđite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se nečistog, i Ja ću vas primiti“ (2 Kor. 6:17) .
Neka onaj ko je prizvan u braku napusti neznabožački način života ostajući u telesnoj zajednici ako neverni ne huli na veru. Ako si prizvan kao bezbračni – ili budi devstvenik ili stupi u brak sa pravoslavnim hrišćaninom. Ako si upao u blud, ustani, odbaci nezakonitu zajednicu ili je učini zakonitom kroz obostrano Pokajanje i Brak. Tada ćeš moći da priđeš Ljubavi, Koja vodi Sebi i Sam milostivi Tvorac će te naučiti i dati ti i večno spasenje i na zemlji hrišćansku porodicu i sve što je potrebno za život i pobožnost.


NAPOMENE:

  1. Sveštenomučenik Danil je ovo delo napisao kao odgovor na knjigu „Već ste se udali…“ E. Boguševe, o kojoj i govori sada.
  2. Izraz „pokoljenje Bazarovih“ vezan je za poznati roman „Očevi i deca“ Ivana Turgenjeva u kome je mladi Jevgenij Bazarov prikazan kao nihilista i predstavlja vrlo negativan primer. (prim. prev.)
  3. „Da mi bez Božje blagodati ne možemo ništa dobroga učiniti. Isto se tako ustanovljuje: koji kaže, da nam je blagodat opravdanja samo za to dana, da bi ono, što nam je moguće po slobodnoj volji učiniti, lakše izvršili sredstvom blagodati, kao da bi, i ne primivši blagodati, mi mogli premda i teže, ali ipak i bez nje izvršiti božanstvene zapovijedi, neka je anatema. Jer kad je ? plodovima zapovijedi Gospod govorio, nije kazao: Bez mene ćete teško učiniti; nego je kazao: Bez mene ne možete ništa učiniti (Jov. 15, 5).“
  4. „Da blagodat Božja, ne samo što saopćuje poznanje ? tome, što se mora činiti, nego ulijeva u nama uz to i ljubav, da budemo kadri ispuniti ono, što poznajemo. Isto tako, koji kaže, da blagodat Božja, koja biva kroz Isusa Hrista Gospoda našega, pruža nam pomoć u tome samo, da ne griješimo, pošto nam se njom otkriva i saopćuje poznavanje grijeha, da znamo, čemu moramo težiti, i čega se kloniti, ali nam ona ne pomaže, da ono što smo poznali da moramo činiti, budemo ujedno i raspoloženi i kadri učiniti, neka je anatema; jer ako apostol kaže, da razum nadima, a ljubav popravlja (1 Kop. 8, 1), ca svijem je nečastivo tada vjerovati, kao da mi za naše nadimanje imamo blagodat Hristovu, a za naše popravljanje da je nemamo; a među tijem i jedno je i drugo dar Božji, i to, što znamo šta nam treba raditi, i to, što ljubimo dobro, koje nam valja činiti, kako se, pri ljubavi, koja popravlja, ne bi mogao razum nadimati; jer kao što je Bogom napisano: Koji uči čovjeka da zna (Psal. 93:10), isto je tako napisano: Ljubav je od Boga (1 Jov. 4, 8).“

 


Izvor:
Narod.ru

Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *