Удаљавање од пријатеља због вере

Питање:
Помаже Бог часни Оци и благословите… Волео бих, ако је могуће, да ми по овом писму савет да Отац Срба јер некако осећам да би ми он у овоме најбоље помогао. Реч је о следећем. Имам (или је правилније – имао сам) друга, пријатеља из детињства кога много волим. Волим га као брата. Увек сам се тако и постављао према њему. Преживели смо свашта заједно, и добро и лоше. Нажалост, овог што је лоше, било је у једном периоду баш доста. Наркоманија, ноћни изласци, неуредан и промашен младалачки живот. Заједно смо отишли у војску и након повратка наставили са тим. Разлика је била у томе што сам ја желео да прекинем, и хвала Богу – јесам, а он није. Он је притом и доста богатији од мене. Зимовања, летовања, скупа одећа и кола… све ја то нисам могао да пратим. Он није такав да га новац дистанцира од оних који га немају колико и он. Увек је помагао сваког. Није то срж проблема, мада верујем да јесте један његов пратећи део. Мислио сам да је суштина проблема његова тадашња девојка која га је, помало патолошки, желела само за себе. У свему је видела своју претњу. Иако сам се ја одмах пријатељски и искрено поставио према њој, ми смо се све мање виђали и проводили кавалитетно време заједно. Ја сам, испоставило се, погрешио јер сам већим делом за све то кривио њу. Мој пријатељ је бивао све затворенији према мени. Моја промена начина живота, окренутост Богу и породичним вредностима, учинила је од мене у његовим очима незанимљивог течицу а некада сам представљао неког вођу, да кажем старијег брата, нажалост оног који је предњачио у лудостима. Сви моји разговори о нашем дружењу наилазили су на одбацивање и уверавања да претерујем. Због свега тога, а највише због слике коју сам створио о нама као о кумовима који би по старом, лошем српском обичају, формализовали те односе или би их још горе, покварили, ја сам му образложио да га нећу за кума баш због свега овога. Додуше, акценат је био више и на постављању према мени његове девојке у којој сам видео неку госпођа министарку која бира само ноблес друштво. Након тога смо наставили да се дружимо још неко време, видео ми је ћерку једанпут, двапут, био на првом рођендану, слави… и толико. Он је у међувремену раскинуо са том девојком која се сада повремено виђа са мојом женом. Мислим да га је и то додатно погодило али сам се потрудио да му објасним да не могу и нећу да забрањујем жени виђање са њом. Од ње сам сазнао и то да није она та која је избегавала наше сусрете, већ управо он. Иначе, он је наставио са старим животом, само што сада више није тинејџер већ зрео човек од тридесет година. То више није младалачки хир, већ животно опредељење. За три године ме није ниједанпут позвао телефоном. Ја сам га звао бар 2-3 пута месечно и разговори су били нормални (али и формални) . Од пре неки месец ми се и не јавља више на телефон. Славу ми није честитао, а камоли био. Ја, као нека болесно заљубљена шипарица шаљем СМС поруке, написао сам му и пар озбиљних писама, али ништа. Све што желим јесте да као одрасли мушкарци попричамо, објаснимо се, да му се извиним за све што сам лоше урадио и повредио га, да видимо да ли наше пријатељство од двадесет година нешто вреди и да пробамо да га очувамо или да се једноставно растуримо, али бар к`о људи, да могу да га погледам у очи сутра и поздравим се ако га сретнем на улици. Иначе, помало ненормално, избегавам да одлазим на места у граду где бих га могао видети, из страха и срамоте од нашег сусрета који неби личио нинашта. Молим се Господу за њега да га управи на прави Пут, где је Истина и Живот. Молим се Богу и да опет, ако је могуће будемо пријатељи к`о некада.Ово друго и не мора, али бар да ово пријатељство не пропадне као некада стара Југославија: ) , у издаји и недоречено, већ као рецимо ово задње „раздруживање“ са Црном Гором, да остану неки братски потенцијали, за касније, ако Бог да. Мене Оче Србо, све ово страшно притиска. Незадовољан сам собом као пријатељем. Осећам се и промашеним човеком који је изгубио скоро све своје некадашње другове. Ја сам се у једном тренутку поставио као да сам изнад њих јер сам престао са свим тим стварима и скрасио се. Многи од њих такође сада полазе тим путем и Хвала Богу за то, али су нам другарства у међувремену изгубила топлину и значење. Они су сви наставили међусобно да се друже а ја сам у неком тамо другом кругу. Мислим да ми се враћа за све тренутке када сам бивао надмен према својим друговима (и некада као „либерални вођа“ и касније као „покајник“) . Решио сам да са сваким од њих попричам, извиним се за све и замолим за опроштај. Најтеже ми је са овим кога и највише волим.Да ли да престанем са мојим инсистирањима да се видимо и разрешимо ову агонију или да препустим Богу да време то само реши. Срамота ме је, ако ми верујете, када ме људи питају што се више не дружимо. Најлакше је да њега окривим али то није исправно. У данашње време ни породица неком ништа не значи а камоли пријатељство. Ја бих опет да се борим за сваког пријатеља, а камоли за овог, који ми је од свих највише на срцу. Ето, можда и заморих, али праштајте и посаветујте… Свима Вама На Светосављу свако добро и подршку од Благога Бога желим.
Љубомир


Одговор:
Драги Љубомире, Да почнем овако: Добродошао у клуб бивших пријатеља! И ја спадам у тај клуб, јер и ја имам управо таквих случајева. Растао сам у више градова и села, и свуда имам такве, готово исте, бивше пријатеље. Помирио сам се са тим, углавном из једног разлога: Бог је дао човеку слободу да бира каквим ће животом живети, коме ће веровати и са киме ће се дружити. А ко сам ја да своју љубав стављам изнад те слободе? Зар је моја љубав према њима јача и од Божије љубави према тим истим људима? Свакако не! Зато, помири се са судбином, Буди увек „на располагању”, буди то што јеси, али остави њему и другима довољно простора да изаберу хоће ли бити у твом друштву или не. При том, поменуо си и да си био нека врста вође у дружењу. Искрено, што се човек више понаша као вођа, то је мање слободног простора за оне око њега. И то им остаје у сећању. Људи прате вођу док им то прија. Ако вођа почне да апелује (утиче) на њихову савест, да захтева одговорност, да на известан начин очекује некакву исправност и коректност, онда им он једноставно, више не прија. Осећају га као баласт. Можда овде има и тога. У сваком случају, ти имаш свој пут ка Богу, кога треба да се чврсто држиш. То је најбоље што можеш учинити истовремено и за себе и за њих. Замисли да је Бог у центру круга, а људи на његовој периферији. Што су људи ближе Богу, то су ближе и један другоме; и супротно… Може неко да напредује брже ка Богу, али тиме се удаљава од онога који се креће спорије. То је неизбежно…
Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.