Удаљавање од Бога данас

Питање:
Помаже Бог, Да ли се данас све више удаљавамо од Бога? Којим путем смо кренули? Зашто ће већина младих пре отићи на неку журку, него на неко дешавање које организује СПЦ? Зашто већина нас “нема времена” да оде у Цркву, помоли се, запали свећу, а има времена за све световно, све материјално, све што квари душу и што нас удаљава од правих вредности, од Бога? Како бисте окарактерисали религију модерног човека? Мислите ли да ће се већина човечанства Бога ИСКРЕНО или једино сетити тек пред саму смрт? Или још увек верујете у људе? Унапред захвална…
Гордана


Одговор:
Драга Гордана, Ко верује у људе, тај ħе доживети горка разочарења. Извор сваког добра је Бог, а људи могу само бити Његови сарадници, пријатељи или непријатељи. Хуманизам проповеда веру у људе, у човека, у човечанство, као такво, и он води ка томе да се човек постави на место Бога. Још од пада прародитеља, људи су врло лако могли да поверују да човек може постати Бог, или бар сличан Богу. Како? То тек треба открити на неки начин.У томе нису видели ништа чудно и необично, можда мало тешко и компликовано, али не и немогуħе. У том правцу се труде све религије и сва наука до дана данашњег.
Међутим, од како смо истерани из раја, тешко нам је поверовати да Бог може да постане човек. Ту веħ налазимо стотине и хиљаде изговора за наше неверовање, и то је нешто што хуманисти не могу тако лако да прихвате. У суштини, то је иста стара змијина превара: да човек постане Бог без Бога.
Зато је још цар Давид рекао: “Не уздајте се у кнезове нити у синове људске, у којих нема помоħи”! (Пс. 146, 3.) И пророк Јеремија сведочи: “Овако вели Господ: да је проклет човек који се узда у човека! ” (Јер. 17, 5.) А то је управо религија данашњице. Бар тако је ја видим. Qуди се уздају у науку, политику, нацију, пријатеље, новац, у све друго, само не у Бога. Исто тако, они траже утеху и задовољство у: свим могуħим (и немогуħим) врстама забаве, богатству, јелу и пиħу и т.д. Али, верујуħем човеку је лако критиковати овај свет. Релативно је лако у политичким и хуманитарним струјама, партијама и покретима разоткривати моралну нечистоту, превару, подмитљивост, злоупотрбу, насиље, уцену, лицемерство, обману и самообману, безброј других отворених или прикривених зала. Јер, грех нас окружује са свих страна и човечанство буквално плива у крви, вино или невино, пострадалих у име пролазних идеја, привремених моħника или сулудих експеримената у људској историји. Стога, није уопште тешко бити “пророк” и викати на сав глас како “раја нема, нити ħе га бити, на овој земљи”. Уопште, није потребно много мудрости или учености за разоткривање голотиње, таштине и узалудности извесних политичких покрета или светских, боље реħи – световних подухвата. То је нешто што је и неписменом али здравоумном сељаку често бивало веома јасно. Али, задатак Цркве је управо то – да тај и такав свет преображава. А како ħе га преобразити ако се од њега изолује? Ако са њим не разговара? Преображавање је управо процес у коме одређена спољна сила изнутра врши одређене промене. Свет се без насиља може преображавати једино љубављу и изнутра. У томе и јесте разлика између Хришħанства и свих осталих покрета. Зато је и Христос дошао и постао човек; зато је Бог примио на себе људску природу, да би је изнутра љубављу преобразио. Да би започео тај процес који се наставља кроз историју све до њенога краја. Процес преображавања је неопходан да би се очувала највеħа човекова сила и неопходни елеменат, окружење, услов, за постојање и опстајање љубави – слободна воља. Јер, где нема слободе неможе бити ни љубави. Што више унутрашње слободе, то и веħа могуħност чистије и несебичније љубави која може да преображава свет.
Може се реħи да цело човечанство, мање или више, интуитивно осеħа непроцењиву вредност и суштински, егзистенцијални значај слободе. Све политичке партије, економски и хуманитарни покрети и организације, па чак и религије то признају и управо претендују на очување слободе (па чак и у Будизму, слобода од света је неопходни предуслов за просвеħење) . А приврженост материјалним добрима управо гуши и сужава човекову унутрашњу слободу. Материјална криза, нарочито њено продужавање, рађа све дубљу чежњу за материјалним, што за узврат гуши, сузбија и исцрпљује унутрашњу слободу код нашег човека. Са друге стране, данашњи секуларизовани или обездуховљени свет, његова цивилизација, култура, наука, постаје све подређенији бескрајном имиxу материјалних добара који нас просто бомбардује од јутра до мрака идејама о телесним насладама, уживањима и забавама. Размаженом и богатом свету тржиште, трговци и трговина постају религија, свештенство и догматика, са примитивним погледом на свет и живот, са болно уским, егоцентричним и кратковидим ставовима који се рађају из материјалне жудње, попут: “Ако си паметан – зашто ниси богат? Ако си богат – зашто ниси среħан”? И, ма колико апсурдно било, чак и заговорници оваквих ставова поносно ħе вам признати “да се среħа не може купити новцем”! Ипак, жудња за њим остаје; за сваки случај…
У безбројне лавиринте тог и таквог света, ступају поједини хришħани са храброшħу, понекад и једноставношħу, првих исповедника и мученика. Могуħе је да међу оваквима има и назови-хришħана који то раде из личних амбиција. Могуħе је да поједини желе да се користе и Црквом и овим светом пођеднако, за своје циљеве и сврхе. Због тога није необично да слаби у вери и духовни почетници обично буду ти који први звоне на узбуну, а понекад почну и да спасавају Цркву од ње саме, т.ј. од неких епископа, свештеника и верника који је “компромитују”… Али, свако дрво се по плодовима познаје. Уз више или мање мудрости или наивности, али углавном, са вером и храброшħу која из ње произилази, поједини хришħани и њихови пастири, и данас улазе чак и у “лавље јазбине” и “разбојничке пеħине”, верујуħи и покушавајуħи да од паганских светилишта направе хришħанске храмове; ако не у целини, оно бар у појединим људским душама, имајуħи у виду “да ħе бити веħа радост на небу за једнога грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника којима не треба покајање”! (Лк. 15, 7.) И као што су некада мученици страдали од непријатеља Цркве и вере, тако и данас постоји нешто што су Оци назвали “мучеништво савести”; постоји жртвовање за верне, али и за неверне, због Јеванђеља и ради спасења људи. Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.