NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

 

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG
Bolesti duše
 

 
Šta je to iskušenje?
 
U rečniku duhovne literature rečju „iskušenje“ označavaju se dva pojma.
Prvo, iskušenjem se nazivaju svi teški i duši neprijatni doživljaji koji čoveku dolaze izvana, Božijim dopuštenjem – kao kazna, radi ispravljanja, radi isprobavanja vere itd. Tu će spadati bolesti, materijalna oskudica, uvrede i nepravde od ljudi i sl.
Drugo, iskušenjem se naziva stanje duše kada joj se neposredno od mračne sile ili kroz ljudske reči nameću misli, a srcu osećanja i želje koje narušavaju duševni mir ili koje podstiču na narušavanje Božijih zapovesti. zahteva razuma i savesti.
Ovakvo iskušenje neizbežno je za svakog čoveka sve dok živi na zemlji. Sam Gospod je u pustinji „bio iskušan od đavola“ (Mt. 111).
„Da vas satana ne iskušava vašim neuzdržanjem“ – piše ap. Pavle Korinćanima (1 Kor. 7:5).
I u celom Svetom Pismu kao uzročnik iskušenja često se pominje satana. I u molitvi Gospodnjoj neposredno posle molbe „ne uvedi nas u iskušenje“ slede reči: „nego izbavi nas od zloga“.
Gospod je rekao: „Teško svetu od sablazni; jer potrebno je da dođu sablazni“ (Mt. 18:7). Zašto Gospod dozvoljava iskušenja i kaže da „treba da dođu sablazni“?
Na ovo pitanje ovako odgovara pastir sv. Jovan K.: „U hrišćanskom životu su iskušenja i ispitivanja neophodna, neophodna su radi provere našeg duhovnog stanja… Kao što su, na primer, kada se ispituje finoća srebra, potrebni instrumenti, tako su i za ispitivanje duše potrebni ljudi koji namerno ili sasvim nehotice svojim postupcima prema nama čine očiglednim i nama i drugima da li smo pokorni Božijim zapovestima koje su nam objavljene u Evanđelju ili ne, – ‘da li po duhu živimo ili po telu’.
Istovremeno se smatra da je sreća večnog života i budućeg prebivanja s Bogom u Carstvu Nebeskom tako velika i predstavlja tako neprocenjivi i neuporedivi dar Božiji čoveku, da se može sticati takođe samo mnogim podvizima – savlađivanjem iskušenja i sablazni uz dugotrajno isprobavanje ljudske duše.
„Kad ne bi bilo iskušenja, niko ne bi zadobio Carstvo Nebesko“ – kaže prep. Antonije Veliki.
Istovremeno Sveti Oci kažu da se samo putem savladavanja iskušenja u Hrišćanstvu umnožavaju iskustvo (opitnost) i duhovna snaga.
Eto zašto je đavolu neposredno ili preko ljudi dozvoljeno da iskušava svakog čoveka. Kako piše prep. Varsonufije Veliki jednom od svojih učenika: „zar misliš da će đavo prestati da iskušava bilo koga“.
I zaista, kušač-satana i njegova vojska tokom mnogih hiljada godina neumorno se usavršavaju u iskušavanjima ljudi i svake ljudske duše.
Jedna od tipičnih vrsta misaonih iskušenja jeste buđenje u ljudima maloverne brige za svoj opstanak i obezbeđivanje sebe i svojih bližnjih svim neophodnim za telo, izazivanje sažaljenja zbog nekih propuštenih mogućnosti ili grešaka prilikom sticanja materijalnih dobara, zavisti prema tuđem uspehu, nezadovoljstva svojim materijalnim stanjem, itd.
Duša pogođena iskušenjem zaboravlja zapovesti i obećanja Gospodnja – „ne brinite se šta ćete jesti i šta ćete piti…“, i upada u maloverje, sujetu i preteranu brižnost.
Druga vrsta misaonih iskušenja jeste bojazan od zamišljenih opasnosti i predviđanja mogućnosti različitih nesreća. Bojažljiva i maloverna duša je tada puna nemira i briga.
Njoj se već čini da se sve njene bojazni ostvaruju, ona već doživljava u mislima nesreću, te se muči i strada.
Kao ap. Petar koji tone u talasima, ona gleda samo prividne životne talase, tone u njima, zaboravljajući da kraj nje stoji Hristos spreman da joj u svakom trenutku pruži ruku i spase je od pogibije i da nikada ne treba da gleda na prividne talase, već na Hrista Koji je spasava i održava.
Jedno od misaonih iskušenja jesu ožalošćenja. „Kako mi je žao što je tako ispalo“ – mislimo mi. “ A kako bi bilo dobro da je stvar krenula drugim pravcem…!“ I tako dalje. I tu mi sebe upropašćavamo jalovim ožalošćenjima i grešimo protiv nade u Promisao Božiji o nama, protiv vere u to da je Gospod blag i milostiv i uređuje naš život onako kako je za nas najbolje. Lukavi nas takođe često lovi u iskušenju jalovim samoprekorevanjima: „Zašto sam učinio ovako?“, „Zašto sam pristao na to?“, „Zašto sam izabrao ovaj put?“, „Zašto sam dao ovakvo obećanje?“. I tako dalje.
Samoprekorevanje ima smisao samo onda kada prekorevamo sebe zbog greha. Tada je korisno sebe pomučiti prekorima, da više ne bismo ponavljali greh i da bismo potvrdili Bogu svoje pokajanje. U životnoj svakodnevnici samoprekorevanje je samo iskušenje i štetno je, jer rađa tugu i uninije (čamotinju) i zato ide na ruku našem neprijatelju.
Ako smo i pogrešili, onda se i to svakako nije dogodilo bez Promisla Božijeg da nas smiri, da nam pokaže našu nemoć. Najčešće nam životni neuspesi razotkrivaju to da se mi u poslovima uzdamo u sebe, a ne u pomoć Božiju i zaboravljamo da se pre njih pažljivo pomolio. predajući ih u ruke Božije.
Ako je čovek mudar i pažljiv u životu, onda nikad neće pasti u iskušenje samoprekorevanja, i neće se uzdati u sebe, svoje snage, svoje poznavanje života i razum. Čak i premudri Solomon nije smatrao da isključivo mudrost i čovekova sposobnost mogu uticati na životne poslove. On piše: „Obratih se i videh pod suncem da nije do brzih trka, ni rat do hrabrih, ni hleb do mudrih, ni bogatstvo do razumnih, ni dobra volja do veštih, nego da sve stoji do vremena i prilike“ (Ek. 9:11).
Dakle, svi naši životni uspesi i neuspesi, sve zavisi od volje Božije, i ako nam je savest mirna, onda nemamo zbog čega da prekorevamo sebe zbog neuspeha u životnim poslovima.
Postoji još i slučaj iskušavanja, kada treba da budemo veoma pažljivi prema sebi. To je slučaj kada učinimo neko dobro delo. Đavo se u tim slučajevima najviše gnevi na nas i trudi se da svede na nulu rezultate našeg dela, pokvarivši ga nekom pogreškom neuzdržanosti.
Tako, na primer, pruživši milosrđe bližnjemu, mi možemo zažaliti u duši zbog materijalnih dobara koja smo mu dali, možemo se ožalostiti i rastužiti. U drugim slučajevima nama padne na pamet da osetimo taštinu zbog učinjenog i da ispričamo o tom postupku nekome, čime uništavamo sebi nagradu od Gospoda (Mt. 6:6). U trećem slučaju dobro delo ćemo pokvariti istovremenim osuđivanjem bližnjeg, itd.
Treba, međutim, uzeti u obzir da se, po rečima prep. Varsonufija Velikog, iskušenje neće dogoditi, ako je dobro delo bilo učinjeno sa usrdnošću.
Iskušenja se događaju prilikom dobrih osećanja i raspoloženja. O tome igumanija Arsenija piše ovako: „Uz svako (dobro) osećanje neprijatelj dodaje svoj otrov.
Tako skrušenosti zbog grehovnosti on dodaje očajanje i beznadežnost, i naša duša postaje potištena i raslabljuje se; odricanju (od sveta) – nemilosrdnost, hladnoću i bezosećajnost: ljubavi – sladostrašće; radosti zbog milosti koje daruje Gospod – taštinu, itd.
Čovek ne može da odvoji taj otrov od dobrog osećanja, ali prilikom molitve imenom Gospoda Isusa Hrista, molitve koja se izgovara s verom i skrušenim srcem, ovaj otrov se odvaja; od svetosti Hristove razagnava se tama iz srca i postaje vidljiva suprotna sila.
Od sile Hristove iščezava dejstvo vražje n u duši ostaje prirodno stanje, ne uvek jako, ali uvek čisto od plotske prljavštine i spokojno i sposobno da se prikloni delotvornoj ruci Božijoj“.
Jedno od najtežih iskušenja je iskušenje protiv ljubavi – ne prijateljstvo ili mržnja prema nekome od bližnjih, često ranije bliskih i.voljenih ljudi.
Na srce kušanoga kao da se svaljuje kamen, pojavljuju se misli o njemu neprijatnom čoveku, sećanja pa svađe, prekore, uvredljive reči, itd.
Duša je sva puna crnih misli, gorčine, razdražljivosti, gneva, uvrede i lukavi gospodar stiče vlast nad njom. U svim slučajevima, kada na srcu nema znakova da u njoj prebiva Duh Sveti – „ljubavi, radosti i mira“ itd. (Gal. 6:23), ona je ili počinila greh, ili se nalazi u iskušenju.
Jedna od duhovnih kćeri starca Amvrosija Optinskog dugo je bila u misaonom iskušenju protiv starca.
„Jednom je, ušavši u predsoblje gde sam se nalazila – priča ona – starac uperio svoj pogled nekud iza mene i gnevno izgovorio: ‘Oteraću ovu crnu čavku'“.
Kad bismo i mi imali otvorene duhovne oči videli bismo oko sebe te „crne čavke“ koje neprestano kruže okolo, uznemiravaju i muče naše duše, smenjujući jedna drugu.
Pokušavajući da proanaliziramo naše uobičajeno duhovno stanje, videćemo da se jedan nemir smenjuje drugim, jedna sujetna briga sledi za drugom, strasna sklonost za sklonošću, itd.
Zbog toga u duši vladaju ako ne tuga ili uninije (čamotinja), onda opterećenje, obamrlost, „okamenjena neosetljivost“, hladnoća prema Bogu i bližnjima – sve znaci odsustva Duha Svetoga. Radi oslobođenja od ovakvog stanja, treba pre svega primetiti njegovu nenormalnost, treba raspoznati bliskost zlog duha, otkriti kroz kakvo slabo mesto je prodro u našu dušu.
To je najlakše učiniti ako imamo neprestano opštenje sa starcima i našim duhovnim ocem. Ali ako su ovi iz bilo kojih razloga nedostupni, treba sve svoje najznačajnije duševne doživljaje, sumnje, nemire, bolna i nerešena pitanja deliti s ljudima iskusnim u duhovno-pokajničkom životu.
Već sama priča o svom stanju, razotkrivanje duše pred drugim često bivaju dovoljni pa da iskušenje prođe; duhovi tame se boje svetlosti, boje se svog razotkrivanja i odlaze kada se njihove spletke razotkrivaju pred ljudima.
Ako su nam jasni postojanje i uzroci našeg iskušenja, treba se odmah obratiti u molitvi neposredno Samome vrhovnome „Lekaru duša i tela naših“ – Gospodu Isusu Hristu Koji „pošto je i sam stradao budući kušan, zato može pomoći onima koji bivaju kušani“ (Jevr. 2:18).
„Gospode, vidim sebe u iskušenju. Daj mi da spoznam i shvatim ga. Pomozi mi da ga savladam. I ako ja nisam u stanju da to učinim, onda Ti pobedi i isteraj zlog duha koji ratuje protiv mene, kao što si ga nekada pobedio u pustinji n izagnao iz ljudi opsednutih njime“.
Ako je pak iskušenje povezano sa osuđivanjem, neprijateljstvom ili mržnjom prema nekom od bližnjih, treba se setiti svega onog dobrog i u tom bližnjem i stalno se moliti za njega.
I pomoć Gospodnja neće zadocniti. Sopstveno stanje postaje jasno, a iskušenje razotkriveno. A čim ono bude spoznato – iskušenje se raspršuje kao dim. Duši koja je oslobođena od njega postaje čak čudno i iznenađujuće njeno prethodno stanje.
U nedoumici ona se pita: „Šta je bilo primamljivo u tome? Zbog čega sam se uznemiravala? Zbog čega se bojala? Zbog čega sam se ljutila i vređala? Zbog čega zavidela?“, itd.
Treba, međutim, istaći da u izvesnim slučajevima Gospod dopušta dugotrajna iskušenja i okleva sa Svojom pomoći.
U nekim slučajevima, onima koji su duhovno ojačali Gospod dopušta da ih dugotrajno spopada duh uninija, da bi što više prekalili svoju dušu u duhovnoj borbi.
U drugim slučajevima, da bi zaštitio dušu od najpogubnije strasti – gordosti, Gospod dopušta da ona privremeno potpadne pod vlast manje opasne strasti – na primer, slabosti prema vinu. itd.
Kako govori starac shimonah Siluan: Gospod vaspitava čovekovu dušu, ne uklanjajući ga od susreta sa zlom, već mu dajući snagu za savladavanje svakog zla“.
Ovde treba napomenuti da snaga iskušenja narasta u meri duhovnog čovekovog rasta i što se više uzdiže čovek na putu svetosti, biva izložen jačim iskušenjima.
O tome prep. Isak Sirin piše: „Dok si još na putu prema gradu Carstva, neka ti znak tvog približavanja gradu Božijem bude sledeće: sretaju te snažna iskušenja, a što se više približavaš i uspevaš, tim se više umnožavaju iskušenja koja te napadaju.
Zato, čim na putu svom osetiš u duši različita i vrlo jaka iskušenja, znaj da se u isto vreme tvoja duša zaista tajanstveno uspela na drugi viši stupanj i da joj je umnožena blagodat u tom stanju, zato što, u skladu sa veličinom blagodati, u istoj meri Bog uvodi dušu u nevolju iskušenja“.
Kod Svetih Otaca postoje ovakve formulacije ovog zakona: „Ti za Boga – a neprijatelj za tebe!“ i „Ako ko počne da radi za Gospoda Boga, neka pripremi svoju dušu za iskušenja“.
Pobedivši iskušenje silom Hrista, duša se bogati duhovnim iskustvom. Ona se uči da raspoznaje iskušenja i da ih pobeđuje molitvom. I time se postavlja čvrst temelj za uspeh u „nevidljivoj borbi“ Hrišćana protiv duhova tame i za sticanje time Duha Svetoga.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *