УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД “ОБРАЗА И ПОДОБИЈА” БОЖИЈЕГ
Болести душе
Шта је то искушење?
У речнику духовне литературе речју “искушење” означавају се два појма.
Прво, искушењем се називају сви тешки и души непријатни доживљаји који човеку долазе извана, Божијим допуштењем – као казна, ради исправљања, ради испробавања вере итд. Ту ће спадати болести, материјална оскудица, увреде и неправде од људи и сл.
Друго, искушењем се назива стање душе када јој се непосредно од мрачне силе или кроз људске речи намећу мисли, а срцу осећања и жеље које нарушавају душевни мир или које подстичу на нарушавање Божијих заповести. захтева разума и савести.
Овакво искушење неизбежно је за сваког човека све док живи на земљи. Сам Господ је у пустињи “био искушан од ђавола” (Мт. 111).
“Да вас сатана не искушава вашим неуздржањем” – пише ап. Павле Коринћанима (1 Кор. 7:5).
И у целом Светом Писму као узрочник искушења често се помиње сатана. И у молитви Господњој непосредно после молбе “не уведи нас у искушење” следе речи: “него избави нас од злога”.
Господ је рекао: “Тешко свету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни” (Мт. 18:7). Зашто Господ дозвољава искушења и каже да “треба да дођу саблазни”?
На ово питање овако одговара пастир св. Јован К.: “У хришћанском животу су искушења и испитивања неопходна, неопходна су ради провере нашег духовног стања… Као што су, на пример, када се испитује финоћа сребра, потребни инструменти, тако су и за испитивање душе потребни људи који намерно или сасвим нехотице својим поступцима према нама чине очигледним и нама и другима да ли смо покорни Божијим заповестима које су нам објављене у Еванђељу или не, – ‘да ли по духу живимо или по телу’.
Истовремено се сматра да је срећа вечног живота и будућег пребивања с Богом у Царству Небеском тако велика и представља тако непроцењиви и неупоредиви дар Божији човеку, да се може стицати такође само многим подвизима – савлађивањем искушења и саблазни уз дуготрајно испробавање људске душе.
“Кад не би било искушења, нико не би задобио Царство Небеско” – каже преп. Антоније Велики.
Истовремено Свети Оци кажу да се само путем савладавања искушења у Хришћанству умножавају искуство (опитност) и духовна снага.
Ето зашто је ђаволу непосредно или преко људи дозвољено да искушава сваког човека. Како пише преп. Варсонуфије Велики једном од својих ученика: “зар мислиш да ће ђаво престати да искушава било кога”.
И заиста, кушач-сатана и његова војска током многих хиљада година неуморно се усавршавају у искушавањима људи и сваке људске душе.
Једна од типичних врста мисаоних искушења јесте буђење у људима маловерне бриге за свој опстанак и обезбеђивање себе и својих ближњих свим неопходним за тело, изазивање сажаљења због неких пропуштених могућности или грешака приликом стицања материјалних добара, зависти према туђем успеху, незадовољства својим материјалним стањем, итд.
Душа погођена искушењем заборавља заповести и обећања Господња – “не брините се шта ћете јести и шта ћете пити…”, и упада у маловерје, сујету и претерану брижност.
Друга врста мисаоних искушења јесте бојазан од замишљених опасности и предвиђања могућности различитих несрећа. Бојажљива и маловерна душа је тада пуна немира и брига.
Њој се већ чини да се све њене бојазни остварују, она већ доживљава у мислима несрећу, те се мучи и страда.
Као ап. Петар који тоне у таласима, она гледа само привидне животне таласе, тоне у њима, заборављајући да крај ње стоји Христос спреман да јој у сваком тренутку пружи руку и спасе је од погибије и да никада не треба да гледа на привидне таласе, већ на Христа Који је спасава и одржава.
Једно од мисаоних искушења јесу ожалошћења. “Како ми је жао што је тако испало” – мислимо ми. ” А како би било добро да је ствар кренула другим правцем…!” И тако даље. И ту ми себе упропашћавамо јаловим ожалошћењима и грешимо против наде у Промисао Божији о нама, против вере у то да је Господ благ и милостив и уређује наш живот онако како је за нас најбоље. Лукави нас такође често лови у искушењу јаловим самопрекоревањима: “Зашто сам учинио овако?”, “Зашто сам пристао на то?”, “Зашто сам изабрао овај пут?”, “Зашто сам дао овакво обећање?”. И тако даље.
Самопрекоревање има смисао само онда када прекоревамо себе због греха. Тада је корисно себе помучити прекорима, да више не бисмо понављали грех и да бисмо потврдили Богу своје покајање. У животној свакодневници самопрекоревање је само искушење и штетно је, јер рађа тугу и униније (чамотињу) и зато иде на руку нашем непријатељу.
Ако смо и погрешили, онда се и то свакако није догодило без Промисла Божијег да нас смири, да нам покаже нашу немоћ. Најчешће нам животни неуспеси разоткривају то да се ми у пословима уздамо у себе, а не у помоћ Божију и заборављамо да се пре њих пажљиво помолио. предајући их у руке Божије.
Ако је човек мудар и пажљив у животу, онда никад неће пасти у искушење самопрекоревања, и неће се уздати у себе, своје снаге, своје познавање живота и разум. Чак и премудри Соломон није сматрао да искључиво мудрост и човекова способност могу утицати на животне послове. Он пише: “Обратих се и видех под сунцем да није до брзих трка, ни рат до храбрих, ни хлеб до мудрих, ни богатство до разумних, ни добра воља до вештих, него да све стоји до времена и прилике” (Ек. 9:11).
Дакле, сви наши животни успеси и неуспеси, све зависи од воље Божије, и ако нам је савест мирна, онда немамо због чега да прекоревамо себе због неуспеха у животним пословима.
Постоји још и случај искушавања, када треба да будемо веома пажљиви према себи. То је случај када учинимо неко добро дело. Ђаво се у тим случајевима највише гневи на нас и труди се да сведе на нулу резултате нашег дела, покваривши га неком погрешком неуздржаности.
Тако, на пример, пруживши милосрђе ближњему, ми можемо зажалити у души због материјалних добара која смо му дали, можемо се ожалостити и растужити. У другим случајевима нама падне на памет да осетимо таштину због учињеног и да испричамо о том поступку некоме, чиме уништавамо себи награду од Господа (Мт. 6:6). У трећем случају добро дело ћемо покварити истовременим осуђивањем ближњег, итд.
Треба, међутим, узети у обзир да се, по речима преп. Варсонуфија Великог, искушење неће догодити, ако је добро дело било учињено са усрдношћу.
Искушења се догађају приликом добрих осећања и расположења. О томе игуманија Арсенија пише овако: “Уз свако (добро) осећање непријатељ додаје свој отров.
Тако скрушености због греховности он додаје очајање и безнадежност, и наша душа постаје потиштена и раслабљује се; одрицању (од света) – немилосрдност, хладноћу и безосећајност: љубави – сладострашће; радости због милости које дарује Господ – таштину, итд.
Човек не може да одвоји тај отров од доброг осећања, али приликом молитве именом Господа Исуса Христа, молитве која се изговара с вером и скрушеним срцем, овај отров се одваја; од светости Христове разагнава се тама из срца и постаје видљива супротна сила.
Од силе Христове ишчезава дејство вражје н у души остаје природно стање, не увек јако, али увек чисто од плотске прљавштине и спокојно и способно да се приклони делотворној руци Божијој”.
Једно од најтежих искушења је искушење против љубави – не пријатељство или мржња према некоме од ближњих, често раније блиских и.вољених људи.
На срце кушанога као да се сваљује камен, појављују се мисли о њему непријатном човеку, сећања па свађе, прекоре, увредљиве речи, итд.
Душа је сва пуна црних мисли, горчине, раздражљивости, гнева, увреде и лукави господар стиче власт над њом. У свим случајевима, када на срцу нема знакова да у њој пребива Дух Свети – “љубави, радости и мира” итд. (Гал. 6:23), она је или починила грех, или се налази у искушењу.
Једна од духовних кћери старца Амвросија Оптинског дуго је била у мисаоном искушењу против старца.
“Једном је, ушавши у предсобље где сам се налазила – прича она – старац уперио свој поглед некуд иза мене и гневно изговорио: ‘Отераћу ову црну чавку'”.
Кад бисмо и ми имали отворене духовне очи видели бисмо око себе те “црне чавке” које непрестано круже около, узнемиравају и муче наше душе, смењујући једна другу.
Покушавајући да проанализирамо наше уобичајено духовно стање, видећемо да се један немир смењује другим, једна сујетна брига следи за другом, страсна склоност за склоношћу, итд.
Због тога у души владају ако не туга или униније (чамотиња), онда оптерећење, обамрлост, “окамењена неосетљивост”, хладноћа према Богу и ближњима – све знаци одсуства Духа Светога. Ради ослобођења од оваквог стања, треба пре свега приметити његову ненормалност, треба распознати блискост злог духа, открити кроз какво слабо место је продро у нашу душу.
То је најлакше учинити ако имамо непрестано општење са старцима и нашим духовним оцем. Али ако су ови из било којих разлога недоступни, треба све своје најзначајније душевне доживљаје, сумње, немире, болна и нерешена питања делити с људима искусним у духовно-покајничком животу.
Већ сама прича о свом стању, разоткривање душе пред другим често бивају довољни па да искушење прође; духови таме се боје светлости, боје се свог разоткривања и одлазе када се њихове сплетке разоткривају пред људима.
Ако су нам јасни постојање и узроци нашег искушења, треба се одмах обратити у молитви непосредно Самоме врховноме “Лекару душа и тела наших” – Господу Исусу Христу Који “пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани” (Јевр. 2:18).
“Господе, видим себе у искушењу. Дај ми да спознам и схватим га. Помози ми да га савладам. И ако ја нисам у стању да то учиним, онда Ти победи и истерај злог духа који ратује против мене, као што си га некада победио у пустињи н изагнао из људи опседнутих њиме”.
Ако је пак искушење повезано са осуђивањем, непријатељством или мржњом према неком од ближњих, треба се сетити свега оног доброг и у том ближњем и стално се молити за њега.
И помоћ Господња неће задоцнити. Сопствено стање постаје јасно, а искушење разоткривено. А чим оно буде спознато – искушење се распршује као дим. Души која је ослобођена од њега постаје чак чудно и изненађујуће њено претходно стање.
У недоумици она се пита: “Шта је било примамљиво у томе? Због чега сам се узнемиравала? Због чега се бојала? Због чега сам се љутила и вређала? Због чега завидела?”, итд.
Треба, међутим, истаћи да у извесним случајевима Господ допушта дуготрајна искушења и оклева са Својом помоћи.
У неким случајевима, онима који су духовно ојачали Господ допушта да их дуготрајно спопада дух унинија, да би што више прекалили своју душу у духовној борби.
У другим случајевима, да би заштитио душу од најпогубније страсти – гордости, Господ допушта да она привремено потпадне под власт мање опасне страсти – на пример, слабости према вину. итд.
Како говори старац схимонах Силуан: Господ васпитава човекову душу, не уклањајући га од сусрета са злом, већ му дајући снагу за савладавање сваког зла”.
Овде треба напоменути да снага искушења нараста у мери духовног човековог раста и што се више уздиже човек на путу светости, бива изложен јачим искушењима.
О томе преп. Исак Сирин пише: “Док си још на путу према граду Царства, нека ти знак твог приближавања граду Божијем буде следеће: сретају те снажна искушења, а што се више приближаваш и успеваш, тим се више умножавају искушења која те нападају.
Зато, чим на путу свом осетиш у души различита и врло јака искушења, знај да се у исто време твоја душа заиста тајанствено успела на други виши ступањ и да јој је умножена благодат у том стању, зато што, у складу са величином благодати, у истој мери Бог уводи душу у невољу искушења”.
Код Светих Отаца постоје овакве формулације овог закона: “Ти за Бога – а непријатељ за тебе!” и “Ако ко почне да ради за Господа Бога, нека припреми своју душу за искушења”.
Победивши искушење силом Христа, душа се богати духовним искуством. Она се учи да распознаје искушења и да их побеђује молитвом. И тиме се поставља чврст темељ за успех у “невидљивој борби” Хришћана против духова таме и за стицање тиме Духа Светога.
