NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

 

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG
Bolesti duše
 

 
Strasti
 
„A koji su Hristovi, raspeše telo
sa strastima i željama“
(Gal. 5:24)
 
Kako rekosmo, ljudska duša je neprestano izložena dejstvu predloga koji potiču od mračne sile – grehovnih misli i želja.
Borba protiv „predloga“ nije tako teška, ako se čovekovo srce nalazi u stanju duhovne budnosti i sposobno je da se suprotstavi pojavi stupanja u razgovor sa pomislima. To je kao kada čovek ubije komarca i više ga nema.
Ali ako se već pojavilo stupanje u razgovor sa pomislima, ako je komarac uspeo da nas ubode u samo srce, od čoveka se zahteva već izvestan duhovni napor prilikom suprotstavljanja iskušenju. Još je opasnije porobljenost pomišlju. Ono je, po određenju prep. Filoteja Sinajskog, „nasilno i surovo odvođenje srca ( u ropstvo), držanje u njemu i stapanje kao u jedan život sa porobljivačem“.
Ukoliko porobljenost postaje dugotrajno ili se često pojavljuje. postane hronično, duša će biti u stanju strasti.
Dakle postoje sledeći stepeni kojima greh ulazi u nas: slika predlog, pažnja, interes – prihvatanje pomisli, nagon – porobljenost, strast.
Kao izvor porekla strasti svetootačka literatura pominje mračnu silu. Prep. Jovan (sapodvižnik prep. Varsonufija Velikog), kaže da su „strasti demoni“.
A sv. Jovan K. ovako karakteriše moć uticaja strasti na čoveka: „Strast je žestoka, nemirna, nepromišljena, zla i plahovita“.
Shiarhimaidrit Sofronije daje ovakvo određenje strasti: „Potpadajući pod demonski uticaj, čovek trpi poraz svoje bogopodobne slobode i otpada od božanskog života.
Ovakvo stanje, kao stanje stradavanja, u asketici se naziva ‘strast’. U ovom nazivu izražena je, s jedne strane, ideja stradanja u smislu pasivnosti i ropstva, a s druge, ideja stradanja u smislu razaranja i smrti…
Kada se neki strasna pomisao ili slnka učvrsti u duši, tada čovek postaje u ovoj ili onoj meri opsednut (posednut). Strasti su ‘opsednutosti’ različitog stepena napona i sile“.
Dakle, strasti su bolesti, rane duše demonskog porekla koje prilikom snažnog razvoja vode dušu duhovnoj smrti. U stanju strasti čovek kao da se nalazi u stanju duševnog pijanstva.
Sveti Oci pominju osam glavnih strasti: stomakougađanje. blud, tugu, uninije (čamotinju), srebroljublje, taštinu, gordost i gnev. Neke od ovih se zasnivaju na izopačenim potrebama tela. Tu spadaju strasti stomakougađanja i bluda. Druge strasti prodiru kroz misli i um i zasnivaju se na maloverju duše. Tu spadaju tuga i uninije. Strasti, tuga i uninije (čamotinja), imaju mnogo zajedničkog, ali među njima postoje i razlike.
Tuga je suprotna radosti i karakteriše se pritajenim nezadovoljstvom duše, nečim što se dogodilo ili nečim postojećim, odsustvom živog osećanja vere u promisao i u neizmernu blagodat Božiju.
Anđeo „pastir“ ovako je govorio Ermu o dejstvu tuge: „Svetovna tuga vređa Duha Svetoga, pomračuje razum i onemogućava molitvu, jer tužna molitva ne uzlazi prestolu Božijem“.
Međutim, postoji i spasonosna tuga. Ovakva tuga se dešava onda, kada je čovek zgrešio i jadikuje zbog počinjenog greha. Zato ap. Pavle piše: „Jer žalost koja js no Bogu donosi pokajanje za spasenje… a žalost ovoga sveta donosi smrt“ (2 Kor. 7:10).
Uninije (čamotinja) je suprotno bodrosti ili „trezvenosti“ i karakteriše se neradom, čovekovom inertnošću zbog potištenog stanja duha.
Možda nije svima jasno zašto ovakvo stanje duše kao što su tuga i uninije Sveti Oci nazivaju „strastima“. Zar su tuga i uninije (čamotinja) isto tako strašni za čoveka kao i druge strasti?
Kao odgovor navodimo mišljenje o tome starca Zosime iz Trojice – Sergijeve lavre koji je govorio da „moramo biti bodri, i veoma vređamo volju Gospodnju, kada zbog nevolja koje su nas pogodile upadamo u uninije, roptanje, očajanje, neizmernu tugu i okamenjenu neosetljivost. Te strasti su predvorje geene ognjene. Očajavajući, duša već sva gori u ognju koji je gori od geenskog, nema u njoj više nikakvog osećaja, osim jednog oštrog i bolnog osećaja koji sve ubija i sve spaljuje.
Nipošto i ni pod kakvim okolnostima ne očajavajte. Uninije (čamotinja) je dželat koji ubija energiju, neophodnu za dobijanje u srcu Duha Svetoga. Očajnik gubi molitvu i umire za podvig“.
Eto zašto je prep. Serafim Sarovski divejevskim sestrama naredio da se najviše boje uninija i da od njega beže kao od ognja. Govorio im je: „Nema ničeg pogubnijeg od duha uninija!“ Da bi ga izbegle, on je čak naredio sestrama da uvek budu ne samo site i da jedu do mile volje, već da i na posao nose hleb.
Srebroljubljem se naziva strast, zasnovana na sklonosti srca irema materijalnim dobrima i vrednostima. Možda se nekima strasna sklonost prema materijalnim dobrima može činiti nečim beznačajnim? Ali to nije tako. Kako piše o. Aleksandar Jeljčanjinov: „Srebroljublje je, čini se, drugostepeni greh; no u stvarnosti, to je greh od izuzetne važnosti – u njemu je istovremeno faktički odbacivanje vere u Boga i ljubavi prema ljudima i strasna sklonost prema niskim stihijama. Ono rađa zlobu, okamenjenost i preteranu brižnost. Njegovo savladavanje je delimično savladavanje svih tih vrsta greha“.
Ovo je u potpunom skladu sa rečima ap. Pavla koji piše: „Koren svih zala je srebroljublje“ (1 Tim. 6:10).
Najpogubnija i najbogomrskija strast je gordost – uzdizanje sebe samog i pretvaranje sebe u idola, smatranje da je čovek iznad svih drugih, opsednutost sobom, svojim vrlinama. sposobnostima, umom i slično.
„Nema nijedne druge strasti – piše sv. Jovan Kasijan – koja bi tako uništavala sve vrline kao zla gordost. Ona, kao kakva sveobuhvatna zaraza, ne zadovoljava se slabljenjem jednog od udova, ili jednog dela, već celo telo pogađa smrtnim rastrojstvom.
Svaka druga strast se zadovoljava svojim granicama i svojim ciljem, te premda uznemirava i druge vrline, uglavnom se protiv jedne usmerava. Tako da ponekad onaj koji je odan jednoj strasti (na primer, stomakougađanju i drugim) nije sasvim daleko od drugih vrlina, a ova (gordost), čim obuzme jadnu dušu, onda kao kakav svirepi tiranin, nakon zauzimanja najviše tvrđave vrline, ceo njen grad do temelja razara“.
S gordošću je povezana i strast taštine.
Prema izrazu Svetih Otaca, gnev je „požar duše“.
Prema rečima sv. Jovana K/ronštatskog/: „Gnev je strašna i protivprirodna pojava u čoveku“ i predstavlja iznenadno i naglo zaoštravanje nezadovoljstva duše nekim ili nečim.
Gnev se zasniva na žestokom neprijateljstvu, gordosti, samoljublju, kao i maloverju ili neverju duše; duša nije svesna za vreme nastupa gneva da u svemu što se događa treba da vidi volju Gospodnju, uvek dobru i savršenu.
Kako piše ep. Teofan Zatvornik: „Gnevljivost se ispoljava kada smatraš sebe višim od drugih; smatraj sebe manjim i izbeći ćeš to.
U borbi protiv gneva dobro je: 1) ćutati; 2) izbegavati onoga koji izaziva gnev; 3) moliti oproštaj; 4) unutarnje prizivati Gospoda da nam umiri srce“.
Događaju se, međutim, i slučajevi bezgrešnog gneva.
Gospod je rekao: „Svaki koji se gnevi na brata svojega ni za šta, biće kriv na sudu“ (Mt. 5:25).
Kakav je to gnev koji nije uzaludan?
Na ovo sveti Pimen Veliki daje ovakvo objašnjenje: „Uzaludnim se smatra gnev za svaku uvredu kakvom bi te uvredio tvoj brat; čak i kad bi ti iskopao desno oko ili odsekao desnu ruku, a ti se razgnevio na njega, razgnevio bi se ‘uzalud’. Imaš pravo da se razgneviš na onoga koji hoće da te odvoji od Boga“.
Početni stadij gneva je razdražljivost od koje često patimo i na koju tako malo obraćamo pažnju. Vrlo smo skloni da je opravdamo umorom, prenapetošću nervnog sistema, bolešću itd.
Međutim, ona je neoprostiva u bilo kojoj prilici. Ona svedoči o tome da se mi u isto vreme nalazimo u vlasti mračne sile i grešimo od teškog greha protiv ljubavi prema bližnjemu.
Tu se, osim toga, strast početnog gneva sjedinjuje s gordošću; u svemu opravdavamo sebe, a svojim oštrim rečima i osudom često zaražavamo i dušu bližnjega duševnim porocima razdražljivosti, osuđivanja, neprijateljstva. samoopravdavanja i uznošenja.
Kada se osećamo bolesnim, trudimo se da saznamo od lekara uzrok naše bolesti i molimo ga da nas izleči. Ali kako se malo zanimamo za izlečenje duhovnih bolesti!
A tako je važno znati punu dijagnozu naših duševnih bolesti, znati, kakve strasti prvenstveno vladaju nama. I saznavši najvažniju od naših duševnih bolesti, treba da počnemo da se lečimo, obraćajući u početku posebnu pažnju na preovlađujuću strast.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *