NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

 

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG
Bolesti duše
 

 
Greh, ropstvo duše i dubina pada
 
„Svi mnogo grešimo“
(Jk. 3:2)
 
„Duša – kaže prep. Makarije Egipatski – koja nema u sebi Božiju svetlost (tj. samobitni život), već je stvorena po Božijem obrazu (jer je tako ustrojio i blagoslovio Bog da ima večni život), dakle ne iz svoje sopstvene prirode, već iz Njegovog božanstva, iz Njegove sopstvene svetlosti prima duhovnu hranu i duhovno piće, i nebesku odeždu, što i čini istinski život duše“.
Ali, (kako piše N. u svojoj knjizi: „Put čistote i sveštenog ćutanja“) – „prestupom prvosazdanog Adama čovek se odvojio od večnog izvora božanske ljubavi i večnog života i samim tim predao sebe u vlast stihiji smrti koju je prizvao u postojanje.
Postavljen voljom Božijom na granici duhovnog i fizičkog sveta, prizvan da odražava u svetu fizičke prirode zrake božanskog Logosa – večnog Sunca umnog sveta – i da vlašću ljubavi vlada čitavom prirodnom tvarju, čovek je svojim činom odbacivanja Boga prekinuo vezu duhovnog i fizičkog sveta i ovaj veštastveni svet je zajedno sa sobom potčinio ropstvu raspadljivosti i smrti, zamenivši zakon ljubavi zakonom mržnje i sveopšteg neprijateljstva.
Prva posledica praroditeljskog greha, kao odvajanja od večnog Izvora apsolutnog života i snage, bilo je slabljenje čovekove prirode u svakom pogledu. Onemoćali duh nije mogao da sačuva svoju vlast nad dušom i telom.
Pečat smrti i raspadanja leži na samom činu rađanja novog života. Kroz muke majke mora čovek da dođe na svet, u bolestima da provede kratkotrajni život, da bi u bolestima dočekao na zemlji svoj kraj“.
Čovek bi mogao primetiti da je rob svojih navika i ukorenjenih sklonosti i da nije u stanju da se otme njihovoj vlasti, a njegov um se najčešće vrti po beskrajnom krugu životne sujete, rasejanosti, isprazne radoznalosti i tome slično.
Obično je čovekova misao okovana životnim brigama, svetovnim interesima koji vladaju u njegovom krugu, dnevnim novostima i dogaćajima i sl. I sve to zaklanja njegovu misao od večne istine, od Boga i Njegovih zapovesti.
Tokom dana čovek rešava ogroman broj životnih problema, ali takvi problemi, kao što su – cilj njegovog života, kako sebe približiti izvoru života, sreće, duhovne svetlosti, radosti, blaženstva – Bogu, kako razviti u sebi vrline i ući u lepotu duha, itd. – sva ova pitanja on najčešće ne postavlja ili ih ostavlja nerešenim, i nema mogućnosti da nađe vreme da se zamisli nad njima. Mi najčešće opraštamo sebi razne „male“ grehove. A o njima ovako piše o. Jovan S: „Zašto je nestrpljenje u maloj, beznačajnoj stvari, zašto je samo jedan pokret srca u pravcu nestrpljenja, već greh i kažnjava se unutarnje odmah?
Isto tako, i svaki trenutni pokret srca prema grehu je takođe greh. Dakle, pošto svaki mali greh vodi velikom, on se i kažnjava uvek u samom začetku i mora biti iskorenjen“.
Svaki greh sv. Jovan K/ronštatski/ naziva ognjem koji spaljuje u duši neku vrlinu.
Starac o. Aleksej M. smatrao je za greh čak i unutarnji netrpeljivi pokret duše. A pošto će se suditi našoj duši, a ne telu, svaka grehovna misao je mrlja na odeći duše. Zato je breme misaonog greha Gospod izjednačavao sa bremenom greha delom: „Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu s njom u srcu svom“ (Mt. 5:28). „Ne poželi“ – govori Gospod u Svojim zapovestima (Izl. 20:7). I On sudi, kada čovek želi nezakonito, suprotno istini, dobru i lepoti…
Čovek bi se u izvesnoj meri mogao opravdati zbog lošeg postupka, kada je postupao, na primer, prinuđen od strane čoveka sa zlom, jačom voljom (nego što je njegova). Njemu se može učiniti snishođenje i zbog reči koje su mogle biti izrečene lakomisleno ili zbog nehotičnog podražavanja okoline.
Ali, u odnosu na želje, za dušu ne može biti opravdanja. Ona je slobodna da želi dobro ili zlo i da u svom osećaju sledi istinu ili laž.
Dakle, bezdan misaonog greha leži u dubini naše duše i u pritajenim težnjama srca, skrivenim od sveta, a najčešće i od nas samih, ali vidljivim Gospodu.
Kako piše prof. Karl Adam (u knjizi „Isus Hristos“): „Tajni anti-božanski instinkt svojstven je paloj ljudskoj prirodi, pritajena težnja prema samoobožavanju, skrivena pobuna roba koji doživljava Boga kao jaram i protivi Mu se“.
A Vladimir Solovjov tvrdi: „U dubini našeg bića, u samom temelju naše duše ponekad se potpuno nesvesno uz nas skriva i potajno deluje mračna sila, bezumna i zla. To je ona sila koja nas odvaja od svega i od svih, podstiče da se zatvaramo u sebe same, čini nas samoživim i nepristupačnim: ona je besmislena sila i početak svakog bezumlja“.
Kako piše sveštenomučenik prep. Petar Damaskin: „Naša sagrešenja po broju premašuju pesak morski, a po svojoj sićušnosti, kao prašina, mnogima su nepoznata“.
Isto potvrđuje i prep. Makarije Veliki koji piše: „Svet strada od bolesti poroka, a to ne zna… Knez lukavstva, budući da je nekakva misaona tama greha i smrti, nekim skrivenim i silnim vetrom opseda i kovitla sav ljudski rod na zemlji, trenutnim pomislima i svetovnim željama loveći ljudska srca, i tamom neznanja, zaslepljenosti i zaborava ispunjava svaku dušu koja nije rođena odozgo (sviše)… Greh je zavladao prostorima duše sve do najdubljih njenih odaja“.
A psihijatar Sigmund Frojd kaže: „Nema te prljavštine i izopačenosti koja se ne bi gnezdila u duši običnog ‘normalnog čoveka“‘.
O uticaju greha na ljudsku dušu i o nemogućnosti oslobađanja od njega bez Božije blagodati ovako piše i mudri pastir o. Jovan: „Niko neka ne misli da je greh nešto nevažno; ne, greh je strašno zlo koje ubija dušu sada i u budućem veku. Ko ne zna kako je teško da se bez posebne blagodati Božije obrati grešnik sa omiljenog puta greha na put vrline! Kako duboko greh pušta u srcu grešnika i u svom njegovom biću svoje korene, kako daje grešniku svoj vid koji vidi stvari sasvim drugačije nego što su one po svojoj suštini, prikazujući mu se u nekom očaravajućem obliku.
Zato vidimo da grešnici veoma često i ne misle o svom obraćenju, i ne smatraju sebe velikim grešnicima, zato što im samoljublje i gordost zaslepljuju oči; ako pak i smatraju sebe grešnicima, prepuštaju se paklenom očajanju koje rasprostire duboki mrak u njihovom umu i strašno žesti njihovo srce. Da nema blagodati Božije, niko od grešnika se ne bi obratio Bogu, jer je svojstvo greha da nas pomračuje, da nam sputava ruke i noge“.
Po rečima sv. Teofana Zatvornika čovekovo srce je „gnojna rana koja izdaje odvratni smrad“.
Dalje on kaže: „Pogledajte i posmatrajte vaše srce kraće vreme i videćete šta se u njemu zbiva: dobili ste neprijatnu vest i razljutili ste se; suočili se s neuspehom – rastužili ste se; ugledali ste jednakog sebi, spremnog da zauzme više mesto – počinjete da zavidite; pomislili ste o svojim savršenstvima – oboleli ste od gordosti; čovekougađanje, taština, pohota, slastoljublje, lenjost, mržnja pogađaju jadno srce“.
Čak je i pravednik sv. Jovan K. ovako govorio o sebi krajem svog života: „Kakva razbojnička banda strasti deluje u meni… i noću u raznim maštanjima. Kakva je pećina misaonih razbojnika duša moja“.
U svojoj knjizi „Moj život u Hristu“ on ovako sebe karakteriše: „Često se protivim Bogu, Njegovim zahtevima. Često sam maloveran, neveran, samoljubiv, gordeljivac, preziratelj drugih, zavidljivac, škrtac, gramzivac, srebroljubac, plotougodnik, na sve moguće načine ugađam svom telu, častoljubac, nestrpljiv, razdražljiv, len, ne saosećam sa patnicima kao sa udovima jedinstvenog tela Crkve“.
Po pravilu svi smo mi gordi i veoma visoko sebe cenimo, sve svoje uspehe u životu pripisujemo svojim zaslugama i vrlinama, samozadovoljni smo, podsmevamo se tuđem neiskustvu i greškama; a za podvige bogougađanja lenji smo, tromi, nemarni i spremni smo da sve to opravdamo razlozima našeg razuma.
Kako piše o. Jovan: „Kada bi nam Gospod dao da vidimo svu dubinu ljudskih srca, naš pogled bi se sa užasom odvratio od te hrpe svakojake nečistote“.
U suštini svim grešnicima vlada u izvesnoj meri mračna sila. Ona drži čovekovo srce, truje misao, paralizuje volju.
Episkop Ignatije Brjančaninov kaže: „Božansko otkrivenje uči čoveka da je on stvorenje Božije i sluga Božiji, ali prestupni sluga, stvorenje odbačeno, stvorenje koje gmiže i gine u svom padu.
Zatrovan opštenjem s načelnikom i roditeljem zla, s pomamnim i upornim Božijim neprijateljem, s palim anđelom, lišen prirodne slobode potčinjenošću tom svezlobnom duhu, čovek je izopačio svoj prirodni odnos prema Bogu i postao neprijatelj Božiji poput palog anđela“.
Ali greh ima značaj ne samo za grešnog čoveka. Greh je kosmičko zlo o čemu ovako govori shiarhimandrit Sofronije: „Greh se čini u tajanstvenoj dubini ljudskog duha, ali njegove posledice pogađaju celog čoveka. Počinjeni greh će se odraziti na čovekovom duševnom i fizičkom stanju; on će se odraziti na njegovoj spoljašnjosti; odraziće se na sudbini onoga koji čini greh; neizbežno će preći granice njegovog individualnog života i opteretiti zlom život celog čovečanstva, pa će se, prema tome, odraziti i na sudbini celog sveta.
Moć kosmičkog zla nad čovekom užasno je velika, i nijedan od Adamovih naslednika ne može da ga savlada bez Hrista i van Hrista“.
Ovu duboku iskvarenost naše prirode – robovanje grehu, ovako karakteriše ap. Pavle: „Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim to činim. Ako li činim ono što neću, priznajem da ja zakon dobar. Tada to ne činim više ja, nego greh koji živi u meni. Jer znam da dobro ne živi u meni, tj. u telu mojemu; jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro, što hoću, ne činim, već zlo, što neću, ono činim. A kad činim ono što neću, već to ne činim ja, već greh što živi u meni. Nalazim, dakle, zakon: dobro da činim, zlo mi je prisutno. Jer se radujem zakonu Božijemu, po unutarnjem čoveku; drugi zakon u udovima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom greha koji je u udovima mojima. Jadan ja čovek!“
Ali ap. Pavle ne piše radi toga da bi nas doveo u očajanje ili uninije zbog naše nemoći u borbi sa rđavim sklonostnma! On nas stavlja nasuprot grehu i odvaja nas od greha, tj. on kaže: duša je zarobljenica greha koji ju je porobio.
I premda ona još uvek nije izbavljena sasvim od svog zlog porobljivača, ona se više ne osuđuje onako kao što se osuđuje greh i sam porobljivač.
Postavljajući sebi pitanja – kako se postiže pobeda i „ko će me izbaviti od tela smrti ove?“ – ap. Pavle s radošću i likovanjem odgovara: „Blagodarpm Bogu kroz Isusa Hrista Gospoda našega“ (Rim. 7:15-25).
Blagodat Gospodnja kroz pokajanje očišćuje i preobražava čovekovu dušu. Radi toga je neophodna duboka svest o svojoj duhovnosti i nemoći. O tome ovako govori mudra igumanija Arsenija: „Ne tuguj što ne vidiš u sebi ničeg dobrog, čak i ne traži dobra u sebi. Ljudsko dobro je gnusoba pred Gospodom. Raduj se svojoj nemoći, svojoj slabosti. Istinsko dobro je Gospod. On je razum, On je i sila.
Moli se da On ispuni tvoje srce, da, kao istinska Svetlost, prosvetli tvoj um, da On postane sila koja dejstvuje u tebi, da On caruje u tebi. Ono tvoje uvek će ostati nemoćno i slabo“.
Da samo plamena ljubav prema Bogu i težnja prema bogougađanju može zaštititi Hrišćane od greha, tvrdi i moskovski mitropolit Filaret. U jednom pismu on piše: „Kada kotao kipi na vatri, tada mu se ne smeju približiti ni bube da ga opogane, ni drska domaća životinja da ugrabi hranu koja se u njemu kuva za čoveka. Ali kada se skine s vatre i ohladi se, tada se bube roje i upadaju u njega, a drski pas može se približiti, oskvrnaviti i ugrabiti hranu.
Isto tako, kada čovekova duša kipi ognjem božanske čežnje, ovaj duhovni oganj joj služi u isto vreme i kao sila radi dejstvovanja i oklop radi zaštite.
Ali ako nemarnost dozvoli da se ova vatra ugasi, i blagočastiva usrdnost se ohladi, sujetne, zle i nečiste pomisli se rađaju i roje u čulnoj oblasti, padaju u dubinu duše i skvrnave je, i može doći bezočna strast i oteti u duši ono što se u njoj pripremalo radi blagougađanja Bogu“.
O istome govori i egipatski otšelnik Diokle: „Onaj čija duša nije odana Bogu oduševljava se nekakvom strašću i postaje poput demona ili životinje; životinje, ako se predaje telesnim nasladama, i demona, ako se predaje zlobi. Ako je pak duša zauzeta nekim blagočastivim razmišljanjima ili postom, ona se u to vreme nalazi sa Bogom“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *