УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД “ОБРАЗА И ПОДОБИЈА” БОЖИЈЕГ
Болести душе
Грех, ропство душе и дубина пада
“Сви много грешимо”
(Јк. 3:2)
“Душа – каже преп. Макарије Египатски – која нема у себи Божију светлост (тј. самобитни живот), већ је створена по Божијем образу (јер је тако устројио и благословио Бог да има вечни живот), дакле не из своје сопствене природе, већ из Његовог божанства, из Његове сопствене светлости прима духовну храну и духовно пиће, и небеску одежду, што и чини истински живот душе”.
Али, (како пише Н. у својој књизи: “Пут чистоте и свештеног ћутања”) – “преступом првосазданог Адама човек се одвојио од вечног извора божанске љубави и вечног живота и самим тим предао себе у власт стихији смрти коју је призвао у постојање.
Постављен вољом Божијом на граници духовног и физичког света, призван да одражава у свету физичке природе зраке божанског Логоса – вечног Сунца умног света – и да влашћу љубави влада читавом природном тварју, човек је својим чином одбацивања Бога прекинуо везу духовног и физичког света и овај вештаствени свет је заједно са собом потчинио ропству распадљивости и смрти, заменивши закон љубави законом мржње и свеопштег непријатељства.
Прва последица прародитељског греха, као одвајања од вечног Извора апсолутног живота и снаге, било је слабљење човекове природе у сваком погледу. Онемоћали дух није могао да сачува своју власт над душом и телом.
Печат смрти и распадања лежи на самом чину рађања новог живота. Кроз муке мајке мора човек да дође на свет, у болестима да проведе краткотрајни живот, да би у болестима дочекао на земљи свој крај”.
Човек би могао приметити да је роб својих навика и укорењених склоности и да није у стању да се отме њиховој власти, а његов ум се најчешће врти по бескрајном кругу животне сујете, расејаности, испразне радозналости и томе слично.
Обично је човекова мисао окована животним бригама, световним интересима који владају у његовом кругу, дневним новостима и догаћајима и сл. И све то заклања његову мисао од вечне истине, од Бога и Његових заповести.
Током дана човек решава огроман број животних проблема, али такви проблеми, као што су – циљ његовог живота, како себе приближити извору живота, среће, духовне светлости, радости, блаженства – Богу, како развити у себи врлине и ући у лепоту духа, итд. – сва ова питања он најчешће не поставља или их оставља нерешеним, и нема могућности да нађе време да се замисли над њима. Ми најчешће опраштамо себи разне “мале” грехове. А о њима овако пише о. Јован С: “Зашто је нестрпљење у малој, безначајној ствари, зашто је само један покрет срца у правцу нестрпљења, већ грех и кажњава се унутарње одмах?
Исто тако, и сваки тренутни покрет срца према греху је такође грех. Дакле, пошто сваки мали грех води великом, он се и кажњава увек у самом зачетку и мора бити искорењен”.
Сваки грех св. Јован К/ронштатски/ назива огњем који спаљује у души неку врлину.
Старац о. Алексеј М. сматрао је за грех чак и унутарњи нетрпељиви покрет душе. А пошто ће се судити нашој души, а не телу, свака греховна мисао је мрља на одећи душе. Зато је бреме мисаоног греха Господ изједначавао са бременом греха делом: “Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу с њом у срцу свом” (Мт. 5:28). “Не пожели” – говори Господ у Својим заповестима (Изл. 20:7). И Он суди, када човек жели незаконито, супротно истини, добру и лепоти…
Човек би се у извесној мери могао оправдати због лошег поступка, када је поступао, на пример, принуђен од стране човека са злом, јачом вољом (него што је његова). Њему се може учинити снисхођење и због речи које су могле бити изречене лакомислено или због нехотичног подражавања околине.
Али, у односу на жеље, за душу не може бити оправдања. Она је слободна да жели добро или зло и да у свом осећају следи истину или лаж.
Дакле, бездан мисаоног греха лежи у дубини наше душе и у притајеним тежњама срца, скривеним од света, а најчешће и од нас самих, али видљивим Господу.
Како пише проф. Карл Адам (у књизи “Исус Христос”): “Тајни анти-божански инстинкт својствен је палој људској природи, притајена тежња према самообожавању, скривена побуна роба који доживљава Бога као јарам и противи Му се”.
А Владимир Соловјов тврди: “У дубини нашег бића, у самом темељу наше душе понекад се потпуно несвесно уз нас скрива и потајно делује мрачна сила, безумна и зла. То је она сила која нас одваја од свега и од свих, подстиче да се затварамо у себе саме, чини нас саможивим и неприступачним: она је бесмислена сила и почетак сваког безумља”.
Како пише свештеномученик преп. Петар Дамаскин: “Наша сагрешења по броју премашују песак морски, а по својој сићушности, као прашина, многима су непозната”.
Исто потврђује и преп. Макарије Велики који пише: “Свет страда од болести порока, а то не зна… Кнез лукавства, будући да је некаква мисаона тама греха и смрти, неким скривеним и силним ветром опседа и ковитла сав људски род на земљи, тренутним помислима и световним жељама ловећи људска срца, и тамом незнања, заслепљености и заборава испуњава сваку душу која није рођена одозго (свише)… Грех је завладао просторима душе све до најдубљих њених одаја”.
А психијатар Сигмунд Фројд каже: “Нема те прљавштине и изопачености која се не би гнездила у души обичног ‘нормалног човека”‘.
О утицају греха на људску душу и о немогућности ослобађања од њега без Божије благодати овако пише и мудри пастир о. Јован: “Нико нека не мисли да је грех нешто неважно; не, грех је страшно зло које убија душу сада и у будућем веку. Ко не зна како је тешко да се без посебне благодати Божије обрати грешник са омиљеног пута греха на пут врлине! Како дубоко грех пушта у срцу грешника и у свом његовом бићу своје корене, како даје грешнику свој вид који види ствари сасвим другачије него што су оне по својој суштини, приказујући му се у неком очаравајућем облику.
Зато видимо да грешници веома често и не мисле о свом обраћењу, и не сматрају себе великим грешницима, зато што им самољубље и гордост заслепљују очи; ако пак и сматрају себе грешницима, препуштају се пакленом очајању које распростире дубоки мрак у њиховом уму и страшно жести њихово срце. Да нема благодати Божије, нико од грешника се не би обратио Богу, јер је својство греха да нас помрачује, да нам спутава руке и ноге”.
По речима св. Теофана Затворника човеково срце је “гнојна рана која издаје одвратни смрад”.
Даље он каже: “Погледајте и посматрајте ваше срце краће време и видећете шта се у њему збива: добили сте непријатну вест и разљутили сте се; суочили се с неуспехом – растужили сте се; угледали сте једнаког себи, спремног да заузме више место – почињете да завидите; помислили сте о својим савршенствима – оболели сте од гордости; човекоугађање, таштина, похота, сластољубље, лењост, мржња погађају јадно срце”.
Чак је и праведник св. Јован К. овако говорио о себи крајем свог живота: “Каква разбојничка банда страсти делује у мени… и ноћу у разним маштањима. Каква је пећина мисаоних разбојника душа моја”.
У својој књизи “Мој живот у Христу” он овако себе карактерише: “Често се противим Богу, Његовим захтевима. Често сам маловеран, неверан, самољубив, гордељивац, презиратељ других, завидљивац, шкртац, грамзивац, среброљубац, плотоугодник, на све могуће начине угађам свом телу, частољубац, нестрпљив, раздражљив, лен, не саосећам са патницима као са удовима јединственог тела Цркве”.
По правилу сви смо ми горди и веома високо себе ценимо, све своје успехе у животу приписујемо својим заслугама и врлинама, самозадовољни смо, подсмевамо се туђем неискуству и грешкама; а за подвиге богоугађања лењи смо, троми, немарни и спремни смо да све то оправдамо разлозима нашег разума.
Како пише о. Јован: “Када би нам Господ дао да видимо сву дубину људских срца, наш поглед би се са ужасом одвратио од те хрпе свакојаке нечистоте”.
У суштини свим грешницима влада у извесној мери мрачна сила. Она држи човеково срце, трује мисао, парализује вољу.
Епископ Игнатије Брјанчанинов каже: “Божанско откривење учи човека да је он створење Божије и слуга Божији, али преступни слуга, створење одбачено, створење које гмиже и гине у свом паду.
Затрован општењем с начелником и родитељем зла, с помамним и упорним Божијим непријатељем, с палим анђелом, лишен природне слободе потчињеношћу том свезлобном духу, човек је изопачио свој природни однос према Богу и постао непријатељ Божији попут палог анђела”.
Али грех има значај не само за грешног човека. Грех је космичко зло о чему овако говори схиархимандрит Софроније: “Грех се чини у тајанственој дубини људског духа, али његове последице погађају целог човека. Почињени грех ће се одразити на човековом душевном и физичком стању; он ће се одразити на његовој спољашњости; одразиће се на судбини онога који чини грех; неизбежно ће прећи границе његовог индивидуалног живота и оптеретити злом живот целог човечанства, па ће се, према томе, одразити и на судбини целог света.
Моћ космичког зла над човеком ужасно је велика, и ниједан од Адамових наследника не може да га савлада без Христа и ван Христа”.
Ову дубоку исквареност наше природе – робовање греху, овако карактерише ап. Павле: “Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да ја закон добар. Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, тј. у телу мојему; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, већ зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ то не чиним ја, већ грех што живи у мени. Налазим, дакле, закон: добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему, по унутарњем човеку; други закон у удовима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удовима мојима. Јадан ја човек!”
Али ап. Павле не пише ради тога да би нас довео у очајање или униније због наше немоћи у борби са рђавим склоностнма! Он нас ставља насупрот греху и одваја нас од греха, тј. он каже: душа је заробљеница греха који ју је поробио.
И премда она још увек није избављена сасвим од свог злог поробљивача, она се више не осуђује онако као што се осуђује грех и сам поробљивач.
Постављајући себи питања – како се постиже победа и “ко ће ме избавити од тела смрти ове?” – ап. Павле с радошћу и ликовањем одговара: “Благодарпм Богу кроз Исуса Христа Господа нашега” (Рим. 7:15-25).
Благодат Господња кроз покајање очишћује и преображава човекову душу. Ради тога је неопходна дубока свест о својој духовности и немоћи. О томе овако говори мудра игуманија Арсенија: “Не тугуј што не видиш у себи ничег доброг, чак и не тражи добра у себи. Људско добро је гнусоба пред Господом. Радуј се својој немоћи, својој слабости. Истинско добро је Господ. Он је разум, Он је и сила.
Моли се да Он испуни твоје срце, да, као истинска Светлост, просветли твој ум, да Он постане сила која дејствује у теби, да Он царује у теби. Оно твоје увек ће остати немоћно и слабо”.
Да само пламена љубав према Богу и тежња према богоугађању може заштитити Хришћане од греха, тврди и московски митрополит Филарет. У једном писму он пише: “Када котао кипи на ватри, тада му се не смеју приближити ни бубе да га опогане, ни дрска домаћа животиња да уграби храну која се у њему кува за човека. Али када се скине с ватре и охлади се, тада се бубе роје и упадају у њега, а дрски пас може се приближити, оскврнавити и уграбити храну.
Исто тако, када човекова душа кипи огњем божанске чежње, овај духовни огањ јој служи у исто време и као сила ради дејствовања и оклоп ради заштите.
Али ако немарност дозволи да се ова ватра угаси, и благочастива усрдност се охлади, сујетне, зле и нечисте помисли се рађају и роје у чулној области, падају у дубину душе и скврнаве је, и може доћи безочна страст и отети у души оно што се у њој припремало ради благоугађања Богу”.
О истоме говори и египатски отшелник Диокле: “Онај чија душа није одана Богу одушевљава се некаквом страшћу и постаје попут демона или животиње; животиње, ако се предаје телесним насладама, и демона, ако се предаје злоби. Ако је пак душа заузета неким благочастивим размишљањима или постом, она се у то време налази са Богом”.
