NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

 

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG
Bolesti duše
 

 
Osobine „duhovnog „unutarnjeg“ čoveka
 
“ Proveravajte sebe da li ste u Duhu Svetom?
(Prep. Serafim Sarovski)
 
Spolja gledano „duhovni“ – „unutarnji“ ljudi vode običan život: rade, bave se domaćim poslovima, razgovaraju sa ljudima itd. Međutim, oni su „umrli“ za svet (Kol. 2: 20), u njima se „raspada“ „spoljašnji“ čovek (2 Kor. 4:16), oni su „omrzli dušu svoju u ovome svetu“ (Jn. 12:25).
Oni su postali ravnodušni prema svim svetovnim sklonostima, interesima i na kraju krajeva uzmrzeli ih, kao prepreku na putu prema životu duha. Oni su shvatili sićušnost i ništavnost cele one materijalne strane života na koju toliko misli i o kojoj se toliko brine svet. Oni su naučili da je prenebregavaju (ignorišu), da ne vide i ne čuju svetovnu sujetu.
Umesto svega toga u njima je stvoren sopstveni unutrašnji svet. Prvenstveno u tom svetu živi njihovo srce. Tu oni imaju posebne radosti i posebne tuge, svoja vidiva dostignuća, padove, nevidive bure i nepogode ili sazrcanje svetlosti nezalaznog duhovnog sunca…
Spoljašnji život, ako ih i interesuje, onda samo utoliko koliko on utiče na unutarnji. „Unutarnji“ čovek izbegava zabave, u izvesnoj meri mu je uvek neophodna samoća, da bi se povukao iz spoljašnjeg sveta, da bi boravio sa samim sobo.m, da bi se zadubio u svoj unutrašnji svet.
Kako piše Fransoa Morijak: „Unutarnji čovek voli i svoju samoću od koje toliko pate i beže „snoljašnji“ ljudi, on u svojoj usamljenosti nije usamljen: on i jeste i nije sam.“
Njegova jutarnja molitva raste, svetli i ovladava svim njegovim bićem. U njegovoj duši se oseća dejstvo blagodati koje ga ispunjava mirom. Duh Sveti koji prebiva u njemu pojavljuje se u vidu blagodatnog stanja. Njegovo verujuće srce se ispunjava radošću od slatkog saznanja bliskosti Boga. To donosi duši potpuni mir, poverenje, spokoj i odmor.
Ovakav čovek, premda voli ljude, neće uvek sa svima da opšti: jedne izbegava, a sa drugima se trudi da svede svoje odnose na minimum.
Međutim, on traži druge: traži one koji bi mogli obogatiti njegov unutrašnji svet.
Oči unutarnjeg čoveka kao da su zatvorene za grehe, poroke i nedostatke drugih (ukoliko on nije njihov duhovni rukovodilac): može li se misliti o požaru tuđih kuća, ako vidi svoju kuću stalno u strasti. Dobro je ako ima snage i vremena barem da izađe na kraj sa svojim sopstvenim požarom.
„Proveravajte sebe uvek – da li ste u Duhu Svetom?“ veli prep. Serafim. A prep. Simeon Novi Bogoslov piše: „Svako treba da raspozna – da li je dobio obručenje Duha od Ženika i Vladike Hrista. Ako je dobio, trudi se da drži to i čuva, ako li se još nije udostojio da dobije, trudi se da Ga posredstvom dobrih i blagopotrebnih delanja i toplog pokajanja što pre dobije.
Svako treba da raspoznaje svoje duhovno stanje: da li je ono u blagodati ili nije?“.
Evo kakvo pitanje treba uvek da postavlja unutarnji čovek, koji se najviše na svetu boji da ne izgubi Nebeskog Gosta. „Da li je On ovde? Da li sam Ga uvredio nekim grehom ili neuzdržanjem ili nemarnošću, ili neskromnošću, ili zapostavljanjem neke zapovesti?“ – neprestano se pita unutarnji čovek.
Ako su talasi duševnog sveta nejasni, ako se mulj podigao sa njegove dubine, ako nema mirne površine savesti, mora se odmah tražiti onaj gmizavac koji je uzburkao more. I našavši ga, treba ga ubiti pokajanjem i smireno i neodstupno moliti Nebeskog Gosta da se ponovo vrati.
I, gle, gorčina pokajanja se rastvorila u umiljenje, na oči su izbile suze. „On je tu“, „On je tu, dragi Gost“. On je oprostio. On vidi moju nemoć, vidi moju skrušenost. vidi moje srce i odlučnost da ne ponavljam greh. I u božanskom snishođenju On se ponovo vratio i obasjao nebeskom svetlošću ožalošćenu i uznemirenu dušu“.
Unutarnji čovek ima relativno malo prijatelja u spoljašnjem svetu. Ali zato koliko je njih u unutarnjem. Oni su tako bliski, dragi njegovoj duši, tako su uvek pristupačni, tako je lako opštiti s njima. U svakom trenutku su spremni da usliše molbe njima upućene i tako brzo i čudesno pomažu.
Ako unutarnji čovek poželi da čuje njihov glas, da uživa u razgovoru, i tada su mu oni u svakom trenutku pristupačni. Eto, pred njim su police sa omiljenim knjigama. To je čitava riznica istine, duhovne svetlosti i mudrosti. Evo knjige Svetog Pisma. Eto govori on sa tridesetosmoricom velikih psihologa „Dobrotoljublja; evo glasa Sabora toržestvene Crkve koji se razleže iz knjiga „Žitija svetih“, itd.
 
* * * * *
 
„Kako udobnije,prijatnije, veselije i bogatije da uredim svoj život? Kako da se snabdem i pribavim sebi sve što mi je potrebno za telo? Kako da obezbedim u svakom pogledu život tela i kako da postignem savršeno zdravlje?“, i tome slično – to su uobičajena razmišljanja i pitanja kojima se bavi duševni, spoljašnji, svetovni čovek.
Unutarnji čovek o tome ne misli, već: „Kakvim gresima grešim najčešće? Kakve strasti prvenstveno vladaju mnome? Iz čega se sastoje moja uobičajena iskušenja? U čemu se sastoji onaj moj krst s koji.m moram da pođem za Hristom? (Mt. 10:21).
Kako da razvijem u sebi hrišćanske vrline? Kako da se približim Gospodu i od Njega dobijem duševni mir i spokoj srca? Kako da uđem u ono Carstvo Božije koje je „unutra u nama“? (Lk.17:21), itd.
Dobija li odgovore na sva ova pitanja unutarnji čovek?
Da – dobija uvek, po obećanju Spasiteljevom, da „Svaki koji ište prima; i koji traži nalazi; i koji kuca otvoriće mu se“ (Mt. 7:8).
I mada se čovek još uvek nije oslobodio strasti, iako se „naš spoljašnji čovek raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan“ (2. Kor. 4:16).
Iako još nije u potpunosti očišćena duša, Gospod se nje ne gnuša, kao što se nije gnušao nekada da siđe sa neba da bi se rodio u ubogoj pećini.
Samo da ne zatvaramo vrata srca, samo da ne propustimo kucanje Velikog Gosta: „Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim i on sa mnom“ (Otk. 3 :20).
Velika je nagrada trudbeniku koji radi na čišćenju svog srca: „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti“ – govori Gospod (Mt. 5:8).
Kako piše Makarije Veliki: „Hrišćanin je nova tvar. On se razlikuje od svih ljudi u svetu obnovljenjem uma, umirenjem pomisli, ljubavlju i nebeskom privrženošću Gospodu, te svojim umom ima obitavalište svoje na nebesima.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *