NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

 

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG
Bolesti duše
 

 
Rast „unutarnjeg“ „duhovnog“čoveka
 
„Svi mi pak koji
otkrivenim licem odražavamo
slavu Gospoda preobražavamo se
u taj isti lik iz slave u slavu
kao od Duha Gospoda.
(2 Kor. 3:18).
 
U ovom procesu preobraženja, kako piše dalje apostol Pavle:“Ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan“ (2. Kor 4:16).
A blaženi Dijadoh poredi obraz Božiji u nama „sa crtežom na koji mi stavljamo boje tokom celog našeg života, sve više se upodobljavajući i približavajući Bogu, po meri našeg sticanja Svetog Duha Božijeg“.
U ovom procesu se zapaža bliska analogija s takvim jednim prirodnim procesom kao što je disanje punoglavca. Punoglavac izvesno vreme živi i u vodi i u vazduhu, istovremeno diše u vodi još uvek postojećim škrgama, a istovremeno na vazduhu još nedovoljno razvijenim plućima. Isto tako postepeno odumire „spoljašnji“, „duševni“ čovek, po meri rasta „unutarnjeg“, „duhovnog“, prelazeći iz sfere vode – svetovnih interesovanja – u sferu vazduha – života u viši.em svetu.
Tako se menja ljudska duša u nepreobraženom čoveku od primitivnog neslovesnog stanja do obožene prirode svetog koji se upodobio Hristu.
Kako se odvija rast unutarnjeg čoveka? Gospod poredi uzrastanje Božijeg carstva Duha Svetoga u duši sa rastom biljke: „Tako je Carstvo Božije kao čovek kad baci seme u zemlju; i spava i ustaje i noću i danju; i seme niče i raste, da on i ne zna. Jer zemlja sama od sebe donese najpre travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu “ (Mk. 4:2628).
Za Hrišćanina je važno da se ovaj rast odvija intenzivno, neprekidno i neometano.
Kada će biljka rasti najuspešnije?
Onda, kada njeni koreni budu nalazili u zemlji dovoljno količinu hranljivih materija, kada lišće bude neprestano upijalo iz vazduha kiseonik i ugljenu kiselinu, kada na njoj ne bude nikakvih štetočina, kada na vreme bude imala kišu i rosu, i glavno, kada njeno lišće bude na suncu i kada bude upijalo svetlosnu energiju.
Postoji ista analogija i za proces uzrastanja u ljudskoj duši Duha Svetog Božijeg. Gospod je govorio: „Ne živi čovek o samom hlebu, nego od svake reči koja izlazi iz usta Božijih“ (Mt. 4:4). Dakle, istina su reči koje dobijamo od Boga kroz Isusa Hrista, one su naša hrana – sokovi koji hrane našu dušu.
Istinu možemo crpeti iz Svetog Pisma i iz duhovnih knjiga. Zato je duhovno čitanje jedan od najvažnijih uslova rasta u nama Duha Svetoga Božijeg. Zato treba čitati knjige koje sadrže istinu isto tako redovno kao što treba hraniti hranom naše telo.
Ali to još nije potpuna ishrana: biljke primaju ugljenik iz vazduha pomoću sunčeve energije, ali i uz priliv rastvora soli iz zemlje. Gospod je rekao: „Ako ne jedete tela Sina Čovečijega i ne pijete krvi Njegove nemate života u sebi“ (Jn. 6:53). Zato se kao dopuna ishrani istnnom treba se hraniti i Telom i Krvlju Hristovom u tajni Pričešća. Time zajedničarimo sa večnim životom.
Biljci je neprestano potreban i kiseonik pomoću kojeg ona diše kao i životinja.
Disanje naše duše, po rečima Svetih Otaca, jeste molitva koja, po zapovesti Gospoda i svetih Apostola, mora biti neprekidna.
U celini se u biljci zbiva neprestano rastenje njenih tkiva na račun istovremenog međusobnog dejstva soli iz zemlje, ugljenika i kiseonika iz vazduha i sunčeve energije.
Ovaj proces je tajanstven. Nema ničeg čudnog u tome što je još tajinstveniji proces „sticanja“ u duši Duha Svetog Božijeg pod uticajem: istine – koju prihvata um, Tela i Krvi Gospodnje koje prihvata telo, i molitve – koja ide iz srca.
Ako je tlo zagaćeno štetnim solima, na njemu ne mogu rasti biljke. Takvo je na primer slano tlo. Biljka presađena na takvo tlo upija štetne sokove i osušiće se. Osušiće se i duša koja je upila u sebe štetne misli – filosofiju bezbožnosti, gordosti, nemoralnosti itd. Sve ideje koje izopačavaju istinu trovaće dušu.
Kod biljke će prestati rastenje i ona će zakržljati i čak uvenuti, ako je guši korov, ako joj prašina pokrije lišće a oblaci je odvoje od sunca. Isto tako i sve što nam smeta da dođemo u dodir sa istinom i Crkvom – sujeta, „brige ovoga veka, bogatstva, i životne naslade“ (Lk. 8:14; Mt. 13:22) – sve to guši i zaustavlja rast duše i ometa sticanje Duha Božijeg.
Najzad, ako biljka u izvesnoj meri bude lišena svih nabrojanih zdravih uslova rasta, napadaju je štetočine – gusenice, lisne vaši, gljivice, plesni i sl. Tako će i dušu koja se udaljila od Boga-Sunca, napadati mračna sila, i u njoj će nicati strasti i strastne sklonosti koje su u stanju da je pogube.
Do sada smo nalazili potpunu analogiju izmeću rasta biljke i sticanja Svetoga Duha u duši Hrišćanina. Ali među njima postoji i bitna razlika.
Carstvo Hrista – Carstvo Duha, neizmerno je iznad carstva biljaka i životinja i u njemu postoje sopstveni zakoni kojih nema u nižem biljnom carstvu.
Čovek je stvoren po obrazu i podobiju Božijem, data mu je slobodna volja, čega nema kod biljaka i životinja. Biljkama se daje sve neophodno na onom mestu gde one rastu.
Životinje su obdarene instinktom koji ih vodi da bi ih održao u životu. One se ne udaljavaju od zakona prirode. Poznajući zakone životinjskog sveta, čovek može da predskazuje kako će se ponašati ova ili ona životinja u različitim slučajevima. Za čoveka ovakvo predskazivanje nije uvek moguće.
Kako treba da se odražava naša slobodna volja na uslove duhovnog rasta? To je pre svega mogućnost izbora sredine, čega nema kod biljaka i životinja.
Čoveku u normalnim uslovima života u ovoj ili onoj meri ovaj izbor pruža Bog. U našoj volji je da tražimo Boga i istinu, ili pak da se prepustimo životu bezbožnog i sujetnog sveta u svim njegovim pravcima. Mi sami biramo knjige koje ćemo čitati. Takođe biramo ljude s kojima se dobrovoljno zbližavamo i družimo u životu. Sami raspoređujemo svoje slobodno vreme i odlučujemo na šta ćemo ga upotrebiti.
Silazak Duha Svetoga u naše srce ne zavisi od nas, već od naših napora – da ga očistimo posredstvom pokajanja i time stvorimo uslove za taj silazak.
Postoji još jedna osobina u rastu svakog životinjskog organizma za razliku od biljaka: to je zakon vežbe. Samo se oni udovi tela razvijaju, čiji se rad neprestano vežba. I sve vrline će se razvijati samo ako ih budemo neprestano razvijali.
Zato Gospod govori: „Ko ne sabira sa mnom, rasipa“ (Mt. 12: 30). I još: „Ko ima, daće mu se…, a ko nema uzeće mu se i ono što ima“ (Mt. 13:32).
Zato samo uz našu pažnju prema svom duhovnom rastu, uz brigu za stalno vežbanje u vrlini, možemo očekivati uspeh.
Treba imati na umu i to da će se proces razvoja „unutarnjeg“ čoveka odvijati intenzivno samo u slučaju ako se istovremeno u duši bude brzo odvijao drugi proces – proces odumiranja „spoljašnjeg“, „duševnog“ čoveka.
Gospod kaže: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre a jedno ostane; ako li umre, mnogi rod donosi. Koji voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svetu, sačuvaće ga za život večni (Jn. 12: 24-25).
Ako ne budu postepeno slabili okovi spoljašnjeg sveta strasti i strastnih sklonosti, u duši se neće moći razvijati vrline.
Eto to su osnovni uslovi preobraženja „spoljašnjeg“ čoveka u „unutarnjeg“.
Kako već rekosmo, očišćenje, ozdravljenje i preobraženje duše ne događaju se odmah, već postepeno, uz mnoga isprobavanja čovekove vere, i čvrstine namere da ide prema Bogu, u neprestanosti stremljenja njegovog srca prema čistoti i čvrstini njegove ljubavi prema istini.
Kako piše prepodobni Makarije Veliki: „Kada dejstvo božanske blagodati osenjuje dušu, po meri vere svakoga i duša prima pomoć odozgo (sviše), i tada je blagodat osenjuje samo delimično.
I ne misli da će svačija duša biti obasjana; unutar nje ostaje još uvek veliki prostor za porok, i čoveku su potrebni veliki napor i trud, povezani sa dejstvujućom blagodaću u njemu.
Zato božanska blagodat koja u istom trenutku može čoveka očistiti i učiniti savršenim, počinje da posećuje dušu, postepeno, da bi ispitala ljudsku slobodnu volju – da li ona čuva svecelu ljubav prema Bogu, ni u čemu se ne združujući s lukavim, već se svecelo predajući blagodati.
Na taj način, duša tokom vremena ničim ne gneveći i ne vređajući blagodat, u samoj postepenosti nalazi sebi pomoć.
Blagodat zauzima prostor u dušama i u meri u kojoj duša tokom mnogih godina postaje vešta i saglasna sa blagodaću, pušta korenje do najdubljih njenih odaja i pomisli, sve dok duša ne bude obuzeta nebeskom blagodaću koja već vlada u tom sasudu.
Tako su mnogi bili uvođeni u zabludu samim dejstvom blagodati u njima: oni su pomislili da su dostigli savršenstvo i rekli su: od nas je dovoljno, nemamo potrebe ni za čim. Ali Gospod je beskrajan i nedokučiv.
Hrišćani ne smeju da kažu da su postigli cilj, već se smiravaju i dan i noć. Duša ima mnogo udova i njena dubina je velika, i greh koji se uvukao u nju ovladao je svim njenim prostorima i odajama srca. Zato, kada čovek traži blagodat, ona mu dolazi i ovladava možda dvema odajama duše.
A neiskusni, utešen blagodaću, misli da je pridošla blagodat ovladala svim odajama duše, i da je greh iskorenjen. Ali veliki deo duše je u vlasti greha, a jedan je deo pod blagodaću. I čovek se obmanjuje i to ne zna.“
Kako piše arhimandrit Jovan: „Duhovni život se ne razvija skokovito. Lestvica duha ima svoje stepene – vidive i nevidive. Preobraženje (duše) zbiva se u organskom procesu uzrastanja Carstva Božijeg ( u čovekovoj duši) (Mt. 4:27).“
Isti proces spasenja svakog čoveka zbiva se u svetlosti bogoopštenja čas skrivenog, čas javnog. Sila Božija se sjedinjuje sa silom ljudskom, očišćuje čoveka od svake prljavštine i postepeno priprema u njegovoj duši obitavalište za Gospoda.
Čovek mora da prođe dva perioda u duhovnom životu: najpre period bogoopštenja, a zatim bogouseljenja.
U prvom slučaju kao da se podrazumeva spoljašnje nepotpuno sjednnenje Duha Božijeg s duhom čoveka.
Čovek oseća božansku silu koja mu pomaže, oseća da ga održava samo ta božanska sila.
Ali, s druge strane, takođe oseća da u njegovoj duši još uvek ostaju grehovne navike – strasti; on se, naprimer, još uvek razdražuje, ljuti, osuđuje ljude, spreman je da prevari, gordi se itd.
Čovek shvata da njegova duša istovremeno teži Bogu i istovremeno u zemaljskom svetu još uvek joj se mnogo toga sviđa i privlači je. On hoće da voli sada svom punoćom svog bića, a toga međutim još uvek nema, jer srce delimično voli istovremeno i grehovno.
Postepeno se prilikom bogoopštenja grehovne navike i prljave strasti stalno smanjuju, gube vlast nad čovekom, prestaju da ga tiranišu i potpuno nestaju, ustupajući mesto dobrim, svetim mislima, osećanjima i željama.
Čovek i sam sa čuđenjem primećuje da uopšte više nije onaj koji je bio pre pola godine ili pre godinu dana.
Pojavile su se misli koje mu nikada nisu padale na pamet, pojavljuju se osećanja koja nikad nije poznavao i koja čak nije ni naslućivao.
Počeo je period bogouseljenja (naseljenja Boga u čoveka).
A bogouseljenje je savršena vrsta bogoopštenja, kada se Duh Sveti potpuno daje čoveku i naseljava se u njemu.
Razume se da se prelazak od prvog perioda opštenja prema drugom – bogojavljenju, ne događa iznenadno, već postepeno; Tako isto i steneni „bogouseljenja“ ovde na zemlji mogu biti različiti, kao što su različiti i stepeni svetosti.
Dakle, dug je i uzak put preobraženja ljudske duše. Ali veliki ciljevi zahtevaju i velike napore i žrtve. Tu nema mesta za „mlakost“, polovičnost i bojažljivost, lenost i nemarnost.
Kako kaže i o. N. Nikolajevski – Hrišćanin koji uzrasta duhovno uvek može primećivati u sebi tok procesa prelaska od „spoljašnjeg“ ka „unutarnjem“ čoveku.
On može pratiti kako njegovo nekadašnje „ja“ kao da se topi, zamenjuje se nekim drugim. I ovaj drugi – „unutarnji“, „duhovni“ čovek biće tajanstveni odraz Samoga Hrista. „Jer više ne živim ja, već živi u meni Hristos“ šnne Galatima apostol Pavle (Gal. 2: 20).
„Dokle se Hristos ne uobliči u vama… “ – kaže on u istoj poslanici (4: 19).
O sličnom preobraženju čoveka svedočio je starac Siluan koji je govorio: „Oni koji čuvaju zapovesti Gospodnje liče na Hrista. Upodobljenje Hristu može biti n veće i manje, ali tom upodobljenju kraja nema.
Tako je nepojmivo veliko prizvanje čoveka, iako čovek po svojoj suštini ostaje tvar, ali po blagodati on uistinu postaje podoban Bogu, tj. dobija obraz božanskog bića“.
O istom tom govori o. Aleksandar Jeljčanjinov koji piše: ‘Što više bude uzrastao u vama unutarnji čovek, tim više ćete videti svetlost u svemu i svakome oko vas, sve dok ne dostignete takvu čistotu srca, da će vam se sve unaokolo činiti svetlim i preobraženim; upravo to i jeste prebivanje u raju još pre smrti. U tom stanju žive pravednici i sveti kojih je mnogo među nama, ali koje mi ne vidimo zbog nečistote naših očiju i srca, to jest, mi ih vidimo, ali nam se oni čine kao sasvim obični ljudi, ili pak kao čudaci i jurodivi“.
Istorija Crkve je puna slučajeva preobraženja ljudskih duša.
Evo dva upečatljiva primera – sv. Marije Egipatske i Mojsija Murina. Šta imaju zajedničko bludnica Marija i svetiteljka koja hoda po vodi kao po suvu; ili razbojnik i od svih poštovani, ispunjen ljubavlju prema svima i milošću prema svima sveti otac – pustinjak Mojsije.
Ovakvu mogućnost korenite promene svoje duše treba uvek da ima na umu svaki hrišćanin, a naročito onaj koji upada u očajanje ili uninije prilikom uviđanja okorelosti svojih strasti, poroka, grehova i slabosti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *