УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД “ОБРАЗА И ПОДОБИЈА” БОЖИЈЕГ – БОЛЕСТИ ДУШЕ

 

УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД “ОБРАЗА И ПОДОБИЈА” БОЖИЈЕГ
Болести душе
 

 
Паралелне/двоструке личности и карактеристике душе савременог цивилизованог човека

(по оцу Александру Јељчањинову)
 
“Не може јој се прићи” – читамо о души у наведеној песми Зинаиде Хипиус. И доиста није лако сагледати своју душу и схватити њено стање. То није даровано многима, а ако је и даровано, онда само делимично (“јер делимично знамо” – пише апостол Павле у 1 Кор. 13:9).
О. Александар Јељчањинов пише да душу треба разматрати из перспективе њеног развоја током живота.
Како човек одраста, а по законима наслеђивања и подражавања, за душу пријања грех и развијају се страсти и страстне склоности. Оне као да се таложе на чисто језгро душе, постепено га прекривају омотачима иза којих је ово, најчешће, чисто језгро често сасвим неприметно.
Као резултат тога стварају се “паралелне/двоструке/удвојене/ личности”, о којима овако пише о. Александар Јељчањинов: “Младалачка замршеност и сложеност, њен хамлетизам, обично потичу од следећег: талантовани младић (ређе девојка) са бујним умом и фантазијом, са снажном пријемчивошћу за утиске – под утицајем књига, примера, људи, као резултат рада ума и фантазије ствара у себи паралелне личности, гардеробу костима и маски које на крају крајева, као лари (зли духови из старе грчке митологије потискују основно језгро личности и паразитирају у њему.
Отуда сложеност, замршеност, неизбежна лажљивост и губитак своје личности”.
Отуда очигледно потиче она раздвојеност душе о којој је говорио о. Александар Јељчањинов: “Борба са раздвојеношћу наше душе траје целог нашег живота. Човек може читав свој живот да проживи као нечија слаба сенка и копија, а тако живе многи. Првенствени и најважнији смисао постајања је да човек буде што треба да буде, уздижући се до преображења себе у образ и подобије Божије”.
Како каже Свето Писмо: “Сав свет у злу лежи” (1 Јн. 5:19), а правих Хришћана је само “мало стадо”(Лк. 12:32).
Сада пак, у последњим данима, настала су тешка времена (2 Тим. 3:1) и период одступања од вере, када је правих хришћана све мање и мање.
Отуда су разумљиве оне мрачне боје којима о. Александар Јељчањинов описује душу савременог цивилизованог човека.
“Ево типа човека који се често среће: у њему се спајају три особине: 1) гордост, вера у своје снаге, одушевљење (код неких) својим стваралаштвом, 2) страстна љубав према земаљском животу и 3) одсуство осећаја греха.
Како овакви људи могу прићи Богу? Какав је њихов пут? Могу ли се они променити? Онакви какви јесу они су безнадежно изоловани од Бога, они чак немају ни потребе за Њим.
И овакав тип се култивише од стране савременог живота – васпитањем, литературом итд. Идеја Бога је искорењена из његове душе и какве су катастрофе, и то личне катастрофе, неопходне да би се такав човек могао препородити”.
Уважавајући законити песимизам о. Александра у односу на савремено духовно стање човечанства, ипак треба имати на уму следеће охрабрујуће речи Светог Писма: “Где се умножи грех, онде се још више умножи благодат” (Рим. 5:20), и речи Господње: “Дата ми је свака власт на небу и на земљи” (Мт. 28: 18); “И на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати” (Мт. 16: 18); “Не бојте се: Ја сам победио свет” (Јн. 16:38).

Comments are closed.