УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД “ОБРАЗА И ПОДОБИЈА” БОЖИЈЕГ
Болести душе
Песник о својој души
Једна песникиња, са неочишћеном, и Светим Духом непрепороћеном, душом, имала је смелост да се дубоко и продорно загледа у своју душу. Шта је тамо нашла, о томе отворено пише у следећој песми:
У својој несавесној и јадној нискости,
Она је као прашина сива,
као прах земаљски!
И умирем ја од те блискости,
Од њене нераскидивости са мном.
Она је хладна, она је јетка,
Она је одвратна, она је змија…
Израњавила ме је храпаво-оштра
Њена груба крљушт.
О, када бих осетила оштри жалац!
Трома је, нема, тупа,
Тако досадна, тако млитава.
И не може јој се пpuћu: она је глува!
Својим обручима моћнима
У мене се зарива,
Гушећи ме…
Та ниска, и та жестока,
И та црна – моја душа!
(Зинаида Хипиус)
Не треба мислити да се овде ради о великом претеривању. Чак и премудра подвижница благочашћа, схимонахиња Ардалиона из Уст-Медведицког манастира овако је говорила о себи: “Моје самољубље, као каква змија, и кад је убијена стално подиже главу”.
