УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД “ОБРАЗА И ПОДОБИЈА” БОЖИЈЕГ
Болести душе
Преласт
“Ђаво који их вара”
(Откр. 20:10).
Реч “ласт” значи обману (превару). и људи који се налазе у “преласти” су обманути људи. Већ поменути текст указује на то да су они обманути од стране мрачне силе.
Ова лако обмањује оне који су лишени благодати која штити људску душу. Благодати је пак лишен онај који греши, бива заражен страстима и не каје се.
Од свих страсти је најстрашнија гордост с њеним последицама: умишљеношћу, самовољом, самоувереношћу, одсуство поштовања ауторитета итд.
Управо на такве људе је мрачној сили лако да делује и да им улије “преласт” у овом или оном облику.
Ово се догађа скоро увек када су људи у духовном погледу усамљени, не признајући изнад себе никакве ауторитете и не желећи ни од кога никакво руководство ни савет.
За неке од прелашћених хришћана карактеристично је самовољно преузимање различитих аскетских подвига – појачаних молитава, поста, ходања без обуће зими, свакојаког изнуравања тела, итд.
У мери повећања подвига код прслашћених се увећавају гордост и умишљеност. Они почињу да себе сматрају блиским светости, и тада доживљавају нарочита стања: имају виђења лика Христа, светих или анђела, разговарају с њима или чују гласове, прихватајући као дарове благодати оно што представља последицу варљивог дејства мрачних сила.
Ако су скривали те доживљаје или нису слушали старце или духовнике који су их уразумљивали, прелашћени су доживљавали несреће: често су гинули у својој јарости – завршавали су или лудилом или самоубиством.
У животопису светих подвижника у манастирским патерицима може се наћи много описа оваквог стања преласти.
Ево једног таквог случаја који нам је пренео лично старац архимандрит познат по свом благочашћу. Он се познавао са монахом који му је испричао о себи следеће: “Био сам ревностан монах и пламено сам се предавао келејној молитви. Ова ме је наслађивала и чинило ми се да сам већ достигао истински духовни живот. Чинило ми се сувишним да тражим од свог старца-духовника било каква упутства и руководства.
Престао сам да га посећујем. И гле, једном, за време моје келејне молитве. преда мном се појави прекрасни анђео. Анђео ми рече да су моја ревност и молитва угодни Богу, али да је то недовољно. Да бих нарочито удовољио Богу потребна је још и жртва. И анђео ми рече да жртвујем једно око.
Када је анђео отишао, ја сам, будући у екстази од радости, дохватио једну свећу и држао је крај ока све док нисам изгубио свест.
На јутрењу ме није било, и узнемирена браћа, монаси, дошли су ми у келију. Они су ме освестили. Око је било изгубљено. Али нисам открио истински узрок губитка ока и рекао сам да сам га повредио приликом пада. Нисам отишао ни код старца-духовника.
Мислећи да сам заиста принео угодну жртву Богу, поново сам почео да се појачано молим. Поново се појави преда мном анђео и рече да је Бог прихватио моју жртву, али да бих му у потпуности угодио треба да дам и друго око.
Као и претходног пута, ни сад нисам имао сумње да Бог заиста од мене тражи потпуну жртву. Међутим, нисам имао довољно снаге да се лишим и другог ока. Растужио сам се и постао узрујан.
Браћа су приметила моје стање, приметила су и то да сам престао да посећујем свог духовника. Упорно почеше да ме наговарају да пођем старцу. Моја душа се већ ближила очајању, те их послушах и пођох старцу.
Угледавши ме, старац рече: ‘Зашто си престао да ме посећујеш и ко сада руководи тобом? Није ли то анђео почео да те поучава?’
Ове старчеве речи ме запањише. Видећи моју збуњеност, старац настави: ‘И како си то изгубио око, да ниси по савету анђела?’
Тада се отворише моје духовне очи, ја схватих своју обману и, обливен сузама падох пред ноге старцу.”
Други карактеристични случај стања преласти описан је у летопису Валаамског манастира.
Код једног старца-отшелника почели су да примећују веома високо мишљење о себи због својих аскетских подвига. Једном је почетком зиме он требало да се врати из манастира у своју пустињску келију.
Пут је водио обалом језера, али могло се проћи пречицом, идући по леду преко залива. Лед тек што се био ухватио.
Браћа су приметила да се старац спрема да иде право преко леда. “Пази, оче, лед је још увек танак” – упозоравали су монаси старца. “Нека. Сада сам већ постао лак” – одговори прелашћени монах, заборавивши заповест: “Не кушај Господа Бога свога” (Лк. 4:12).
Старац је погинуо пропавши кроз лед на средини залива.
Једна врста преласти је и тежња према благодатним душевним доживљајима, тежња према окушању духовне сладости, усхићења или умилења за време молитве.
Тада је мрачној сили такође лако да лажним појавама обмане прелашћеног. Ево упозоравајућих речи еп. Игнатија Брјанчанинова оваквим сластољупцима: “Ако се у теби скрива очекивање благодати, чувај се: у опасном си положају. Овакво очекивање сведочи о потајном сматрању себе достојним, а сматрање себе достојним сведочи о прикривеној охолости (самоумишљености) у којој је гордост. Иза гордости следи и за њу се лепи преласт. Преласт већ постоји у охолости, постоји у сматрању себе достојним, у самом очекивању благодати… Из лажних појмова и осећања настаје самообмана. На дејство самообмане надовезује се заваравајуће дејство демона”.
Као и врлина. тако и порок и страст обично расту постепено; зато се гордост и способност за прелашћење такође не разоткривају одмах.
Ево једног карактеристичног примера за то из историје древних египатских манастира. Манастир је био под управом преп. Макарија Великог. Један монах поче да осуђује духовнике и старце, и тобоже да их распознаје. Те тако поче да говори: и овај је лош, и онај је лош, само је старац Зосима прави старац. Тако ниче у његовој души гордост и преласт.
Након извесног времена почео је да говори да и Зосима има недостатке и да је само Макарије достојан старац и руководилац. Прође извесно време и преласт поче да пушта изданке. Он поче да говори: “Шта је Макарије? Само су светитељи Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст уистину достојни”.
Преласт поче још више да расте и он се погорди и против васељенских светитеља, а затим и против апостола Петра и Павла. Након извесног времена поче је да говори да је само Бог свет. Најзад се погордио против Бога и полудео.
Како видимо из наведене приче, растењу гордости и стању преласти допринело је код монаха потцењивање ауторитета. У почетку он није хтео да слуша старце-духовнике и постепено је дошао до осуђивања сваког црквеног ауторитета и до своје пропасти.
На наше очи догодио се сличан случај:
Младић, високо образован, успламтео је вером у Христа. Крстио се, а с њим и његова жена и дете.
Нажалост, у његовом карактеру се задржала охолост и самоувереност.
Почео је да тумачи текст – “У вас је један учитељ Христос” (Мт. 23:8), тако да он ни од кога не треба да учи, ни да се саветује са било ким, осим Самога Господа.[1] Зато није слушао ни духовнике, ни своје другове, ни хришћане. Поступао је самовољно, чинио много тога неправилно, не разумевајући како треба ни заповести Христове ни учење Цркве. Разишао се са својим пријатељима међу хришћанима и усамио се. Завршио је жалосно: напустио је жену и дете и психички оболео.
Треба имати у виду да свако потцењивање ауторитета Цркве и непризнавање општеприхваћеннх у Цркви основних религиозних појмова, одводи хришћанина од истине и предаје га под утицај мрачних сила и преласти.
Чини се да су и сви јересијарси (зачетници јереси) и оснивачи раскола били у стању преласти.
Пошто се неверовање заснива на гордости и самообмани, тако су и сви атеисти такође обманути од стране мрачне силе, тј. налазе се у преласти, и као душевни болесници, заслужују жалосно саосећање због свог јадног стања.
Али понављамо, не могу само монаси и аскети који самовољно преузимају подвиге да упадну у преласт, већ и сваки хришћанин у свету који води усамљени духовни живот без послушности духовним оцима, увек је у опасности да упадне у преласт у овом или оном облику, у овој или оној мери.
Још категоричније о свеопштој искварености и преласти говори еп. Игнатије Брјанчанинов који пише: “Преласт, тј. кварење људске природе, јесте стање свих људи без изузетка, изазвано падом наших прародитеља. Сви смо ми у преласти…
Највећа преласт је сматрати себе слободним од преласти. Сви смо ми обманути, сви преварени, сви се налазимо у лажном стању, потребно нам је ослобођење истином”.
Исто тврди и архиепископ Арсеније (Чудовској): “Сваки човек у својој немоћној и греховној природи бива у већем или мањем степену изложен преласти. Помислио си да си добро рекао, добро учинио, и гле, ту је већ преласт. Уобразио си о својим даровима и способностима – опет преласт, примио си похвалу, занео си се њом – и то је преласт.”
Свети Оци разликују при томе две врсте духовне преласти у њеном крајњем развоју.
Прва врста је када човек почне да уображава да види Господа, Мајку Божију, анђеле. духове и сматра себе достојним таквих виђења.
Друга врста преласти је када човек умисли да води висок духовни живот, да је изузетни постник, прозорљивац, чудотворац, да је у стању да чини велике подвиге, да је позван да поучава и руководи људима. Ова врста преласти се назива “умишљеношћу”, зато што у том случају човек умишља о себи.
Свака врста духовне преласти је, међутим, најпогубније стање нашег духа. Оно се заснива на духовној гордости човековој. Да би избегао преласт човек треба да има покајно осећање, смирење, сједињено са страхом Божијим.
Почетак преласти се може препознати по следећим знацима:
1) Самопоузданост, самовоља, одбијање да се своја воља потчини старцу или духовном оцу и црквеном ауторитету.
2) Усмереност према себи – “егоцентризам” или “аутоеротизам” (егоизам), са одсуством љубави, благости и милостивости према другим људима (изузев можда најближих сродника).
3) Фиксација своје пажње на појединим ставовима (мислима) из духовне области којима се обманути људи првенствено руководе у животу, запостављајући основне заповести Господа и учење Цркве. При томе ове мисли могу бити узете из Светог Писма, али одвојено од општег духа Еванђеља. Оне тада одводе прелашћеног од основних врлина – љубави, смирења, послушности и кроткости.
Како се заштитити од преласти:
1) Очигледноје да је најрадикалннје средство послушност старцу, или духовном оцу, а уколико њих нема – треба се руководити мишљењем и саветима оних хришћана који поседују духовну мудрост.
2) Осим тога, сваки хришћанин треба да проучава Свето Писмо и дела Светих Отаца Цркве.
3) Такође, сви треба да се веома чувају својих мишљења која нису у складу са општецрквеном свешћу.
4) Треба увек бити пријемчив за мишљење пријатеља и других људи, треба бити пажљив према њиховим ставовима и пажљиво промишљати све своје несугласице са њима. Треба имати у виду да нас Господ често разобличава устима наших ближњих.
НАПОМЕНЕ:
- Речи Господње односе се само на Апостоле и њихове наследнике по благодати, а нипошто не на све вернике, а тим пре не на новообраћенике. “Браћо моја, не будите многи учитељи” писао је објашњавајући то ап. Јаков (Јк. 3:1).
