NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

 

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG
Bolesti duše
 

 
Prelast
 
„Đavo koji ih vara“
(Otkr. 20:10).
 
Reč „last“ znači obmanu (prevaru). i ljudi koji se nalaze u „prelasti“ su obmanuti ljudi. Već pomenuti tekst ukazuje na to da su oni obmanuti od strane mračne sile.
Ova lako obmanjuje one koji su lišeni blagodati koja štiti ljudsku dušu. Blagodati je pak lišen onaj koji greši, biva zaražen strastima i ne kaje se.
Od svih strasti je najstrašnija gordost s njenim posledicama: umišljenošću, samovoljom, samouverenošću, odsustvo poštovanja autoriteta itd.
Upravo na takve ljude je mračnoj sili lako da deluje i da im ulije „prelast“ u ovom ili onom obliku.
Ovo se događa skoro uvek kada su ljudi u duhovnom pogledu usamljeni, ne priznajući iznad sebe nikakve autoritete i ne želeći ni od koga nikakvo rukovodstvo ni savet.
Za neke od prelašćenih hrišćana karakteristično je samovoljno preuzimanje različitih asketskih podviga – pojačanih molitava, posta, hodanja bez obuće zimi, svakojakog iznuravanja tela, itd.
U meri povećanja podviga kod prslašćenih se uvećavaju gordost i umišljenost. Oni počinju da sebe smatraju bliskim svetosti, i tada doživljavaju naročita stanja: imaju viđenja lika Hrista, svetih ili anđela, razgovaraju s njima ili čuju glasove, prihvatajući kao darove blagodati ono što predstavlja posledicu varljivog dejstva mračnih sila.
Ako su skrivali te doživljaje ili nisu slušali starce ili duhovnike koji su ih urazumljivali, prelašćeni su doživljavali nesreće: često su ginuli u svojoj jarosti – završavali su ili ludilom ili samoubistvom.
U životopisu svetih podvižnika u manastirskim patericima može se naći mnogo opisa ovakvog stanja prelasti.
Evo jednog takvog slučaja koji nam je preneo lično starac arhimandrit poznat po svom blagočašću. On se poznavao sa monahom koji mu je ispričao o sebi sledeće: „Bio sam revnostan monah i plameno sam se predavao kelejnoj molitvi. Ova me je naslađivala i činilo mi se da sam već dostigao istinski duhovni život. Činilo mi se suvišnim da tražim od svog starca-duhovnika bilo kakva uputstva i rukovodstva.
Prestao sam da ga posećujem. I gle, jednom, za vreme moje kelejne molitve. preda mnom se pojavi prekrasni anđeo. Anđeo mi reče da su moja revnost i molitva ugodni Bogu, ali da je to nedovoljno. Da bih naročito udovoljio Bogu potrebna je još i žrtva. I anđeo mi reče da žrtvujem jedno oko.
Kada je anđeo otišao, ja sam, budući u ekstazi od radosti, dohvatio jednu sveću i držao je kraj oka sve dok nisam izgubio svest.
Na jutrenju me nije bilo, i uznemirena braća, monasi, došli su mi u keliju. Oni su me osvestili. Oko je bilo izgubljeno. Ali nisam otkrio istinski uzrok gubitka oka i rekao sam da sam ga povredio prilikom pada. Nisam otišao ni kod starca-duhovnika.
Misleći da sam zaista prineo ugodnu žrtvu Bogu, ponovo sam počeo da se pojačano molim. Ponovo se pojavi preda mnom anđeo i reče da je Bog prihvatio moju žrtvu, ali da bih mu u potpunosti ugodio treba da dam i drugo oko.
Kao i prethodnog puta, ni sad nisam imao sumnje da Bog zaista od mene traži potpunu žrtvu. Međutim, nisam imao dovoljno snage da se lišim i drugog oka. Rastužio sam se i postao uzrujan.
Braća su primetila moje stanje, primetila su i to da sam prestao da posećujem svog duhovnika. Uporno počeše da me nagovaraju da pođem starcu. Moja duša se već bližila očajanju, te ih poslušah i pođoh starcu.
Ugledavši me, starac reče: ‘Zašto si prestao da me posećuješ i ko sada rukovodi tobom? Nije li to anđeo počeo da te poučava?’
Ove starčeve reči me zapanjiše. Videći moju zbunjenost, starac nastavi: ‘I kako si to izgubio oko, da nisi po savetu anđela?’
Tada se otvoriše moje duhovne oči, ja shvatih svoju obmanu i, obliven suzama padoh pred noge starcu.“
Drugi karakteristični slučaj stanja prelasti opisan je u letopisu Valaamskog manastira.
Kod jednog starca-otšelnika počeli su da primećuju veoma visoko mišljenje o sebi zbog svojih asketskih podviga. Jednom je početkom zime on trebalo da se vrati iz manastira u svoju pustinjsku keliju.
Put je vodio obalom jezera, ali moglo se proći prečicom, idući po ledu preko zaliva. Led tek što se bio uhvatio.
Braća su primetila da se starac sprema da ide pravo preko leda. „Pazi, oče, led je još uvek tanak“ – upozoravali su monasi starca. „Neka. Sada sam već postao lak“ – odgovori prelašćeni monah, zaboravivši zapovest: „Ne kušaj Gospoda Boga svoga“ (Lk. 4:12).
Starac je poginuo propavši kroz led na sredini zaliva.
Jedna vrsta prelasti je i težnja prema blagodatnim duševnim doživljajima, težnja prema okušanju duhovne sladosti, ushićenja ili umilenja za vreme molitve.
Tada je mračnoj sili takođe lako da lažnim pojavama obmane prelašćenog. Evo upozoravajućih reči ep. Ignatija Brjančaninova ovakvim slastoljupcima: „Ako se u tebi skriva očekivanje blagodati, čuvaj se: u opasnom si položaju. Ovakvo očekivanje svedoči o potajnom smatranju sebe dostojnim, a smatranje sebe dostojnim svedoči o prikrivenoj oholosti (samoumišljenosti) u kojoj je gordost. Iza gordosti sledi i za nju se lepi prelast. Prelast već postoji u oholosti, postoji u smatranju sebe dostojnim, u samom očekivanju blagodati… Iz lažnih pojmova i osećanja nastaje samoobmana. Na dejstvo samoobmane nadovezuje se zavaravajuće dejstvo demona“.
Kao i vrlina. tako i porok i strast obično rastu postepeno; zato se gordost i sposobnost za prelašćenje takođe ne razotkrivaju odmah.
Evo jednog karakterističnog primera za to iz istorije drevnih egipatskih manastira. Manastir je bio pod upravom prep. Makarija Velikog. Jedan monah poče da osuđuje duhovnike i starce, i tobože da ih raspoznaje. Te tako poče da govori: i ovaj je loš, i onaj je loš, samo je starac Zosima pravi starac. Tako niče u njegovoj duši gordost i prelast.
Nakon izvesnog vremena počeo je da govori da i Zosima ima nedostatke i da je samo Makarije dostojan starac i rukovodilac. Prođe izvesno vreme i prelast poče da pušta izdanke. On poče da govori: „Šta je Makarije? Samo su svetitelji Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatoust uistinu dostojni“.
Prelast poče još više da raste i on se pogordi i protiv vaseljenskih svetitelja, a zatim i protiv apostola Petra i Pavla. Nakon izvesnog vremena poče je da govori da je samo Bog svet. Najzad se pogordio protiv Boga i poludeo.
Kako vidimo iz navedene priče, rastenju gordosti i stanju prelasti doprinelo je kod monaha potcenjivanje autoriteta. U početku on nije hteo da sluša starce-duhovnike i postepeno je došao do osuđivanja svakog crkvenog autoriteta i do svoje propasti.
Na naše oči dogodio se sličan slučaj:
Mladić, visoko obrazovan, usplamteo je verom u Hrista. Krstio se, a s njim i njegova žena i dete.
Nažalost, u njegovom karakteru se zadržala oholost i samouverenost.
Počeo je da tumači tekst – „U vas je jedan učitelj Hristos“ (Mt. 23:8), tako da on ni od koga ne treba da uči, ni da se savetuje sa bilo kim, osim Samoga Gospoda.[1] Zato nije slušao ni duhovnike, ni svoje drugove, ni hrišćane. Postupao je samovoljno, činio mnogo toga nepravilno, ne razumevajući kako treba ni zapovesti Hristove ni učenje Crkve. Razišao se sa svojim prijateljima među hrišćanima i usamio se. Završio je žalosno: napustio je ženu i dete i psihički oboleo.
Treba imati u vidu da svako potcenjivanje autoriteta Crkve i nepriznavanje opšteprihvaćennh u Crkvi osnovnih religioznih pojmova, odvodi hrišćanina od istine i predaje ga pod uticaj mračnih sila i prelasti.
Čini se da su i svi jeresijarsi (začetnici jeresi) i osnivači raskola bili u stanju prelasti.
Pošto se neverovanje zasniva na gordosti i samoobmani, tako su i svi ateisti takođe obmanuti od strane mračne sile, tj. nalaze se u prelasti, i kao duševni bolesnici, zaslužuju žalosno saosećanje zbog svog jadnog stanja.
Ali ponavljamo, ne mogu samo monasi i asketi koji samovoljno preuzimaju podvige da upadnu u prelast, već i svaki hrišćanin u svetu koji vodi usamljeni duhovni život bez poslušnosti duhovnim ocima, uvek je u opasnosti da upadne u prelast u ovom ili onom obliku, u ovoj ili onoj meri.
Još kategoričnije o sveopštoj iskvarenosti i prelasti govori ep. Ignatije Brjančaninov koji piše: „Prelast, tj. kvarenje ljudske prirode, jeste stanje svih ljudi bez izuzetka, izazvano padom naših praroditelja. Svi smo mi u prelasti…
Najveća prelast je smatrati sebe slobodnim od prelasti. Svi smo mi obmanuti, svi prevareni, svi se nalazimo u lažnom stanju, potrebno nam je oslobođenje istinom“.
Isto tvrdi i arhiepiskop Arsenije (Čudovskoj): „Svaki čovek u svojoj nemoćnoj i grehovnoj prirodi biva u većem ili manjem stepenu izložen prelasti. Pomislio si da si dobro rekao, dobro učinio, i gle, tu je već prelast. Uobrazio si o svojim darovima i sposobnostima – opet prelast, primio si pohvalu, zaneo si se njom – i to je prelast.“
Sveti Oci razlikuju pri tome dve vrste duhovne prelasti u njenom krajnjem razvoju.
Prva vrsta je kada čovek počne da uobražava da vidi Gospoda, Majku Božiju, anđele. duhove i smatra sebe dostojnim takvih viđenja.
Druga vrsta prelasti je kada čovek umisli da vodi visok duhovni život, da je izuzetni postnik, prozorljivac, čudotvorac, da je u stanju da čini velike podvige, da je pozvan da poučava i rukovodi ljudima. Ova vrsta prelasti se naziva „umišljenošću“, zato što u tom slučaju čovek umišlja o sebi.
Svaka vrsta duhovne prelasti je, međutim, najpogubnije stanje našeg duha. Ono se zasniva na duhovnoj gordosti čovekovoj. Da bi izbegao prelast čovek treba da ima pokajno osećanje, smirenje, sjedinjeno sa strahom Božijim.
 
Početak prelasti se može prepoznati po sledećim znacima:
 
1) Samopouzdanost, samovolja, odbijanje da se svoja volja potčini starcu ili duhovnom ocu i crkvenom autoritetu.
2) Usmerenost prema sebi – „egocentrizam“ ili „autoerotizam“ (egoizam), sa odsustvom ljubavi, blagosti i milostivosti prema drugim ljudima (izuzev možda najbližih srodnika).
3) Fiksacija svoje pažnje na pojedinim stavovima (mislima) iz duhovne oblasti kojima se obmanuti ljudi prvenstveno rukovode u životu, zapostavljajući osnovne zapovesti Gospoda i učenje Crkve. Pri tome ove misli mogu biti uzete iz Svetog Pisma, ali odvojeno od opšteg duha Evanđelja. One tada odvode prelašćenog od osnovnih vrlina – ljubavi, smirenja, poslušnosti i krotkosti.
 
Kako se zaštititi od prelasti:
 
1) Očiglednoje da je najradikalnnje sredstvo poslušnost starcu, ili duhovnom ocu, a ukoliko njih nema – treba se rukovoditi mišljenjem i savetima onih hrišćana koji poseduju duhovnu mudrost.
2) Osim toga, svaki hrišćanin treba da proučava Sveto Pismo i dela Svetih Otaca Crkve.
3) Takođe, svi treba da se veoma čuvaju svojih mišljenja koja nisu u skladu sa opštecrkvenom svešću.
4) Treba uvek biti prijemčiv za mišljenje prijatelja i drugih ljudi, treba biti pažljiv prema njihovim stavovima i pažljivo promišljati sve svoje nesuglasice sa njima. Treba imati u vidu da nas Gospod često razobličava ustima naših bližnjih.
 


 
NAPOMENE:

  1. Reči Gospodnje odnose se samo na Apostole i njihove naslednike po blagodati, a nipošto ne na sve vernike, a tim pre ne na novoobraćenike. „Braćo moja, ne budite mnogi učitelji“ pisao je objašnjavajući to ap. Jakov (Jk. 3:1).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *