NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

 

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG
Bolesti duše
 

 
Iscelenje besomučnih
 
Tipična slika stanja opsednutih (posednutih) i njihovog iscelenja od strane podvižnika blagočašća data je u životopisu duhovnika Svetogorske pustinje jeromonaha Joanikija, čiji izvod dajemo ovde (Životopis podvižnika blagočašća. Februar, s. 147-149).
„U leto, posle crkvene službe, u hramu se veoma često mogao videti jeromonah Joanikije pred kivotom čudotvorne ikone sv. Nikole kako čita molitve zaklinjanja (tj. molitve za izgonjenje demona, egzorcizme) nad obolelima od besomučnosti, kojom prilikom su se pri tome mogli čuti divlji krici.
Neki su ga surovo vređali najodvratnijim psovkama, a bilo je i takvih koji su se bacali na njega sa udarcima, tako da je ponekad morao i batine da pretrpi od njih.
No on je krotko i hrabro podnosio ova pomamna dejstva duha tame, i gazio ga je sveoružijem molitve i posta kojima se obično služio u ovakvoj vrsti borbe koja se obično završavala njegovom pobedom: stradalnici bi ućutali, smirivali se, prestajali da besne, počinjali su da se mole Bogu i da plaču, ili su pak izbacivali iz sebe smrdljivu penu; nakon toga je sledilo njihovo potpuno iscelenje.
Jednom su mu doveli muškarca ogromnog rasta, kozaka-graničara iza Kubana, sa zverski izobličenim licem: s velikim naporom su ga vukla dvojica snažnih kozaka, njegovih rođaka. Besomučni je snažno urlao neljudskim glasom, u zvucima tog glasa čula se i rika medveda i zavijanje vuka, i groktanje svinje, a oči su mu svetlucale neizrecivom zlobom.
U svetogorskoj pustinji ispred saborne crkve koja se nalazi na uzvišici, nalazi se prostrano kameno stepenište koje vodi na zaravan sa crkvom. Dovevši besomučnog ovim stepenicama, njegovi saputnici više nisu imali snage da ga vode dalje, zbog čega je jedan od njih pošao u crkvu da obavesti o tome oca Joanikija. Ovaj je izašao iz crkve sa epitrahiljem i trebnikom u ruci, i, smelo prišavši bolesniku koji je bio prostrt po zemlji, spremao se da čita nad njim molitve zaklinjanja.
Bolesnik odjednom skoči, i bacivši se na oca Joanikija, zgrabi ga i prebacivši ga preko ramena, potrča s njim stepenicama oko saborne crkve.
Prisutni ljudi se uplašiše i ne znadoše šta da preduzmu: odmah pojuriše za besomučnim i ugledaše da se upravo naspram zapadnih vrata crkve besomučni opet srušio na zemlju, a otac Joanikije je zdrav i čitav sedeo na njemu i držao ga za kosu. Rođaci pojuriše da besomučnome vežu konopcem ruke i noge, ali o. Joanikije im to zabrani. govoreći: „Ne dirajte ga, ostavite ga na miru; više neće pobeći; uhvatili smo se u koštac, i evo vidite ko je pobedio“ – i pokaza besomučnikovu glavu koju je čvrsto držao za kosu.
Zatim, pokri besomučnika svojim epitrahiljem i poče da čita nad njim svoje molitve. Bolesnik je mirno ležao, samo je teško disao, kao da se sprema da nešto izbaci iz sebe. Najzad je s velikim naporom izbacio smrdljivu krvavu penu, toliko smrdljivu da su ljudi oko njega ustuknuli od smrada. Posle toga se bolesnik pridigao, ustao, počeo da pravi metanije prema sabornoj crkvi, ušao u samu crkvu i počeo tamo da se usrdno moli, a sutradan, nakon ispovesti kod o. Joanikija, pričestio se svetim Tajnama kojima nije pristupao oko pet godina.
Na ispovesti je objasnio da ga je besomučnost zadesila u vreme kada se drznuo da istuče svoju majku i od tada ga je besomučnost surovo kidala. S punom nadom u ozdravljenje uputio se on sa Svete Gore kući na Kuban, dobivši pouku od o. Joanikija kako da se ponaša da ne bude opet izložen dejstvima zlog duha.
Kasnije je o. Joanikije, sećajući se ovog slučaja, pričao da je, kada ga je besomučnik prebacio na svoja ramena i poneo stepeništem na zaravan oko saborne crkve, osetio u sebi onu neobičnu snagu kojom je bez napora pobedio besomučnog, u mislima prizivajući najslađe ime Gospoda Isusa.
Ne samo odrasle, nego su često o. Joanikiju dovodili i decu sa očiglednim znacima besomučnosti: govorila su raznim narečjima, proricala budućnost, bogohulila tako da ih je strašno bilo slušati. No, po mišljenju oca Joanikija, bilo mu je daleko lakše s njima da izađe na kraj, nego sa odraslima. Ne zbog toga što su u pitanju bila slaba deca, već zbog toga što je još uvek nevina dečja priroda bila daleko prijemčivija za dejstvo Božije blagodati.
Događalo se da su sve što je o. Joanikije činio sam u svojoj keliji ili čak pomišljao u sebi, besomučnici zatim pričali sa svim pojedinostima i svako njegovo preterivanje u hrani ili piću razobličavali uz pretnje, govoreći da će zbog toga biti uzaludan njegov trud da ih isceli.
Imajući u vidu ovakve bolesnike, o. Joanikije je naročito obraćao pažnju na post, iz iskustva saznavši da su post i molitva najbolji pomoćnici u uspešnom lečenju ovakvih stradalnika.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *