NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG – BOLESTI DUŠE

 

UDALJAVANJE ČOVEKA OD „OBRAZA I PODOBIJA“ BOŽIJEG
Bolesti duše
 

 
Bolesti volje, hipnotizam, opsednutost
 
„Ako vas, dakle, Sin oslobodi,
zaista ćete biti slobodni“
(Jn. 8:36).
 
Veliki deo čovečanstva nije slobodan u svojoj volji i robuje satani kroz greh.
Kako piše mitropolit Venijamin: „Mi grešnici ne možemo da budemo slobodni, jer naše strasti vladaju nama. I tek u meri oslobađanja od njih raste i naša sloboda. Ljudi poslušni drugima su neuporedivo slobodniji od samovoljnih. A sveti su već slobodni onoliko koliko je to moguće čoveku.
A potpuno je slobodan samo Bog… Smirenje daje slobodu. Gordeljivac je rob samoga sebe. iako uobražava da je slobodan… Neverovanje je ropstvo. No ljudi misle sasvim suprotno“.
Od robovanja ljudske volje strastima oslobađa je Gospod: “ Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni“ (Jn. 8:36).
I na zemlji su zaista slobodni samo oni, čiju vol.u od „robovanja“ satani oslobađa Sin Božiji, Gospod Isus Hristos (Jn. 8:36).
Nad njihovim duhom lukavi više nema vlasti; lukavi, iz čije vlasti ostali svet nema snage da se iščupa. Ogromna je razlika u položaju robova satane i poslušnih sinova Božijih. Prve satana drži u potčinjenosti sebi, upotrebljavajući u tu svrhu sva sredstva sablazni. iskušenja i obmane.
Gospod ne želi nasilje nad ljudskom voljom. On hoće njenu slobodu: „Milost hoću, a ne žrtveni prinos“ (Mt. 9:13). On ne guši čovekovu volju prilikom izbora puta prema dobru ili zlu, a one koji dobrovoljno idu za Njim, On zato ne naziva robovima već „prijateljima“ (Jn. 15:16). U tome je lepota „sinova Božijih“, za razliku od žalosnog prinudnog stanja slugu satane.
Kada u duši vlada nesklad i razdvojenost, te se duša koleba između Boga i satane, između dobra i zla, između istine i laži, između strasti i vrlina, onda se rezultantna sila njenih težnji može približavati nuli.
U tom slučaju kod čoveka kao da se zapaža slabljenje volje voljna nemoć.
Sasvim je očigledno da lečenje bolesne volje ne treba početi treniranjem volje, iako postoje svetovna uputstva za „vaspitavanje volje“. Ali ko je video slučajeve u kojima je primenjena metodika vežbanja dovodila do velikih uspeha?
Oslabljena volja se leči samo očišćenjem srca, tj. jedino onda, kada duša stiče Duh Sveti Božiji.
 
* * * * *
 
Na volju svakog čoveka može uticati (u ovoj ili onoj meri) i volja drugih ljudi. Ovaj uticaj se prenosi ne samo preko reči, nego i tajanstvenim putevima mistične međusobne zavisnosti.
Svima je poznata činjenica da uporna misao o nekom od prisutnih ljudi ili pogled na čoveka sa strane, primorava ovoga da okrene glavu u pravcu pogleda uperenog prema njemu.
O pojavi međusobnog uticaja svedoči naročito sv. Jovan K. koji piše u svom dnevniku:
„Mi možemo pogledom dovesti drugog u nepriliku.
Više puta mi se događalo da kroz prozor svoje kuće netremice posmatram nrolaznike – kao da su privučeni nekom silom prema prozoru s kojeg sam gledao, oni su bacali poglede na taj prozor i tražili u njemu ljudsko lice; neki bi se zbunili, odjednom bi ubrzali korak, doterivali se, popravljali kravatu, šešir i sl. Ima tu neke tajne“.
U pojedinim slučajevima može se govoriti i o robovanju volje jednog čoveka volji drugog, što se naročito jasno ispljava u hipnotizmu. U hnpnotizmu je volja paralisana i čovek se nalazi u potčinjenosti drugom čoveku – hipnotizeru.
Pri tome se u čoveku izobličava sposobnost pravilnog doživljaja okolnog sveta preko čulnih organa, kao i sposobnost za logično razmišljanje. Čovek ne vidi, čuje, miriše i dodiruje ono što mu prenose čulni organi, već ono što mu naređuje hipnotizerova volja.
U odnosu na hipnozu ljudi se dele na one koji su neprijemčivi za njen uticaj i one koji lako potpadaju pod njega.
Zanimljivo je da se deca do 7 godina ne mogu hipnotizovati. Manje su prijemčivi za hipnozu obični i neobrazovani ljudi, za razliku od ljudi koji su okusili civilizaciju. To daje ključ za razumevanje „prijemčivosti“ za hipnozu.
Dečja duša je sveta duša sa čistim srcem, još uvek ne uprljano strastima i grehom. Otuda i nemogućnost da se hipnotizuje dete, čija je duša još uvek čisti lik Samoga Boga, a njegova (detetova) prvosazdana svetost ga štiti od robovanja tuđoj volji.
U meri čovekovog rasta i porobljenosti čoveka grehu, njegova volja slabi i on postaje sposoban da se prepušta hipnozi. Prosti i neobrazovani ljudi obično su manje iskvareni srcem i bliži su Bogu od ljudi koji su okusili civilizaciju; upravo to i uslovljava njihovu manju podložnost hipnozi.
Sumnjivo je mišljenje da hipnoza donosi mnogo koristi prilikom njenog korišćenja od strane lekara radi lečenja, na primer. od alkoholizma. Obično se nakon izvesnog prekida strast prema alkoholu vraća.
Ali nesumnjivo je da je hipnoza strašna sila i ljudi koji je zloupotrebljavaju – „vračevi“, „čarobnjaci“ i sluge mračnih sila – unose u svet mnogo zla, pa čak i propast ljudima.
U suštini se ne može povući oštra granica između pojava hipnoze, tj. sugerisanja čoveku ideja kada je ovaj u naročitom stanju sna („transa“ i „somnabulizma“) i između uobičajenih uzajamnih uticaja i potčinjenosti ljudi slabe volje ljudima sa snažnom i jakom voljom. Ovi obično drže u svojoj potčinjenosti druge ljude slabe volje.
Izuzetak su samo ljudi sa živom verom u Boga. Takvi ljudi ss neće pokoravati ljudima jake volje, ukoliko ovi za njih ne predstavljaju duhovni autoritet, tj. ako ne bude vere u to da u njima živi Duh Božiji. Eto zašto živa vera čini ljude „slobodnima“, kako je govorio Gospod (Jn. 8:36).
O nekim ljudima se kaže: „težak čovek“. To je čovek snažnog karaktera i zle vol.e koji poseduje vlastoljubivost – osobinu koja je suprotna krotkosti. On hoće da potčini svojoj volji druge ljude. Teško ljudima iz njegove okoline, ako su uz sklonost prema vlasti kod njega snažno razvijene i druge poročne sklonosti. On unosi u svet mnogo zla.
Još je gore ako u svojim rukama ovakav čovek bude imao i vlast i mnogo materijalnih vrednosti na koje su ljudi ovoga sveta pohlepni. A takvi slučajevi se često sreću: satana se trudi da poveća moć svojih slugu. Hrišćani bezuslovno moraju da se sklanjaju od ljudi ovoga sveta sa vlastoljubivim karakterom. Treba uzimati u obzir da je vlastoljublje karakterna crta svojstvena ljudima koji žive van Boga. Hrišćanin je po prirodi krotak kao i Hristos. Ipak, nije li Hristos imao neizmerno snažnu volju? Ali on je bio krotak i nije dopuštao prilikom ophođenja s ljudima ni najmanju senku psihičkog nasilja.
Ljudi sveta su obično robovi drugih ljudi s jakom voljom i mračnom silom. Njihovo potčinjavanje može dostići onaj krajnji stepen koji se naziva „opssdnutošću“ (posednutošću). Sveto Pismo sadrži opise mnogih slučajsva opsednutosti. To je podvrsta duševne bolesti koja se isioljava u tome što je ljudska vol,a paralizovana i što njome vlada jedan ili nekoliko (ili čak mnogo) zlih duhova (Lk. 8:30).
U zavisnosti od karaktera zlog duha, biće i njegova moć nad ljudskom voljom. Treba istaći da jedan od početnih pojava opsednutosti (posednutosti) jesu česti nastupi tuge i bojažljivosti.
Duševna bolest se smatra najtežom i veoma teško izlečivom vrstom bolesti, a „duševno poremećeni“ su najjadniji ljudi.
Kao i svaka bolest, „opsednutost“ je posledica greha.
U knjizi „Na obalama svete reke“ navodi se opis jednog slučaja, kada je opsednutost (posednutost) bila posledica lakomislenog odnosa jedne devojke prema svetinji – prosfori (greh blizak bogohuljenju).
U jednoj priči o delatnosti velikog pastira sv. Jovana K. kaže se da su ga molili da isceli jednu „opsednutu“ devojku. O. Jovan je ovog puta odbio da pomogne. Kada su ga upitali zašto joj se dogodila ova nesreća, on je odgovorio: „Zbog njene velike gordosti“.
Treba se takođe setiti iz životopisa prep. Makarija Velikog slučaja žene koja je strašno stradala zbog vradžbina čarobnjaka. Na njeno pitanje: „Zašto mi se to dogodilo?“, veliki starac je odgovorio: „Zato što se već pet nedelja nisi pričešćivala Svetim Tajnama“.
Treba uzeti u obzir da opsednuti ljudi nisu odgovorni za svoje postupke i zato im se oni ne računaju u greh. Ali istovremeno, budući da stradaju, oni stradanjima iskupljuju svoje grehe.
Na osnovu svega toga u Crkvi se primenjuje „proklinjanje“. Ap. Pavle je primenio proklinjanje na jednog člana korintske zajednice koji je učinio težak greh.
Cilj ovog proklinjanja bio je „silom Gospoda našega Isusa Hrista predati (grešnika) satani radi mučenja tela, da bi duh bio spasen u dan Gospoda našega Isusa Hrista“ (1 Kor. 6:15). Obično proklinjanje nosi sa sobom i različite fizičke nevolje proklinjanima, što služi za olakšanje grehova.
Treba pomenuti izvesnu sličnost stanja opsednutosti (posednutosti) i uobičajenog stanja čoveka koji je u vlasti greha.
U prvom slučaju na duši se primećuje očigledna vlast zlog duha, po gnusnim projavama volje toga čoveka.
U drugom slučaju – uz dobrovoljno potčinjavanje zlu – ova vlast je skrivena i nije uvek potpuna, ako se čovek još uvek nije u potpunosti potčinio volji zlog duha.
U suštini, čovek u kojem je snažno razvijena neka strast s kojom on nije u stanju više da se bori, takođe predstavlja čoveka koji je u izvesnoj meri „opsednut“ (posednut). Za okolinu ovakav čovek često može biti neprijatniji i opasniji nego očigledno „psihički oboleo čovek“ s kojim ljudi ispoljavaju opreznost prilikom ophođenja.
Kako piše o. Jovan: „Nesumnjivo je da đavo u srcima veoma mnogih ljudi sedi u vidu neke tromosti srca, raslabljenosti i lenosti prema svakom dobrom i korisnom delu, iaročnto delu vere i blagočašća (pobožnosti) koje zahteva srdačnu pažnju i trezvenost, kao i uopšte duhovni rad.
Tako, na primer, on pogađa srce lenošću, a um tupošću za vreme molitve; tako on pogađa srce tromošću, hladnoćom i nemarom. kada treba učiniti dobro, na primer. saosećati sa stradalnikom, pomoći nevoljniku, utešiti ožalošćenog, poučiti neukog, vratiti na put istine zabludelog i poročnog.
Đavo sedi u našim srcima još i neobično snažnom razdražljivošću; ponekad mi postajemo toliko bolesno samoljubivi, da ne trpimo ni najmanje protivljenje, ni najmanju prepreku materijalnu ili duhovnu, ne trpimo nijednu oštru ili grubu reč“.
A sv. Dimitrije Rostovski je jednom, obraćajući se narodu u hramu, rekao sledeće: „Oprostite mi, braćo, ako svakog grešnika koji ne misli o svojim gresima, nazovem besomučnim“.
Po mišljenju shiarhimandrita Sofronija, već „kada se neka strasna pomisao ili slika učvrsti u duši, čovek postaje u ovoj ili onoj meri opsednut“. Po njegovom mišljenju „strasti“ su „opsednutosti“ različitog stepena moći i snage.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *