Питање:
Оче благословите! За Бадње вече у Шабачкој цркви молитву је водио владика шабачки Лаврентије. Након молитве сам се нашао у великој дилеми. Наиме владика је на жалост присталица јереси-екуменизма и човек, који је од папе узео благослов пољубивши га у руку пре пар година. А и прошле године је на Шабачкој телевизији јавно изјавио да је присталица унијаћења и екуменизма. С обзиром да све то знам, да ли сам извршио грех кад сам од таквога узео благослов и дозволио му да изврши Свету Тајну Миропомазања надамном? И шта да радим кад такав црквени веродостојник служи Литургију? Како он може разговарати са Богом кад скрнави каноне, а самим тим и Литургију због његовог става и односа према вери? Молим Вас оче одговорите ми. Хвала
Миломир
Одговор:
Драги брате Миломире, твоје доста конфузно писмо није ме нимало узбудило, али ме је изнедило и забринуло, колико су људи, нажалост православни Срби (или они који би то требали да буду) спремни да говоре о ономе, о чему мало или уопште не знају. Подсетило ме је то једну анегдоту о Србину, који је ухватио Турчина и почео да га бије. На питање пролазника, зашто то чини, он поносно рече: “За Косово! ” Рекоше му: “Косовска битка је била пре више од 600 година”. На то ће ревносни Србин: “Није важно кад је била, ја сам за то јуче чуо! ” Ти, драги брате Миломире, осуђујеш свог епископа за “јерес екуменизма”. Од кога си чуо, који је то сабор неке помесне Цркве екуменизам прогласио за јерес? Да ли си чуо да је екуменизам само један теолошки покрет за заједничко деловање свих цркава подељених током историје. Од првог екуменског састанка у Амстердаму 1948. године, коме су поред протестантских заједница биле присутне и четири помесне Православне цркве: Цариградска патријаршија, Кипарска и Јеладска (Грчка) архиепископија и Румунска мисионарска епископија из Америке, па до данас, све помесне Православне цркве су приступиле овом екуменском покрету. Римска црква ни данас није члан Екуменског савета цркава. Одакле ти, драги брате, идеја да је твој надлежни епископ “присталица унијаћења”? Да је тако, он би своју некадашњу западноевропску епархију, коју је основао и водио пуних двадесет година, још одавно подвео под унију! Ти се плашиш за своје спасење што си као “правоверни” примио благослов и “дозволио му (епископу јеретику) да изврши Свету Тајну Мирпомазања над тобом! ” Значи ли то да је владика Лаврентије тебе крстио и миропомазао, или те је само миропомазао, кад си присаједињен Православљу из неке друге хришћанске заједнице? Ти кажеш да не знаш шта да радиш “кад такав црквени веродостојник служи Литургију… због његовог става и односа према вери”. Ако ти, брате, не знаш, то није срамота, јер ниси можда имао од кога научити. Потражи зато неког свештеника, или монаха из епархије шабачке и питај га, да ти објасни одређене појмове, којима у свом писму бараташ “неписмено”, а овамо хоћеш да судиш једном угледном и надасве православном епископу. Дозволи ми да са тобом поделим једну згоду из мог парохијског живота. Једном смо супруга и ја отишли заједно код нашег кућног лекара. У чекаоници је било доста пацијената. Кад сам отишао на преглед, један од присутних пацијената је започео разговор са познаником о Цркви, па се дотакао и свештеника, о коме је тај човек имао само негативно мишљење, ништа добро није нашао код њега. Кад сам ја изашао из ординације и ушао у чекаоницу, моја супруга се обратила том човеку, говорећи: “Ево, то је свештеник о коме си говорио такве гадости”. Он је заћутао, оборио главу, реч није рекао. Дакле, он је говорио о мени, “свом” надлежном свештенику, а да ме није познавао, никад ме није видео, а камоли да је дошао у цркву и уверио се у оно што је говорио. Да се теби, драги брате Миломире, не би десило као и овом мом јадном парохијану, ја ћу ти изнети неке детаље из биографије епископа Лаврентија, а могао би и да у Шапцу (у било којој цркви) купиш изванредну књигу Трагови у песку – Руковети, записи епископа Лаврентија, па ћеш онда лакше доносити суд о њему, јер ћеш га боље упознати. Епископ Лаврентије рођен је на Светога Саву, 14/27. јануара 1935. године у селу Брштици код Крупња, срез Ваљево и на крштењу добио име Живко. Седмогодишњу основну школу је завршио у родном месту, а 4. и 5. разред гимназије у Лозници. Године 1952. уписао је Богословију Светога Саве у Манастиру Раковици код Београда, а завршио је 1958. године. Одмах је уписао Богословски факултет и замонашен је са именом Лаврентије. Почетком 1962. године, по молби митрополита дабробосанског Нектарија, постављен је за пароха купрешких парохија. Овде се нашао у свом правом елементу – показао се као истински пастир. За две и по године обновио је велику цркву у Вуковску код Купреса. Међутим, на сам дан освећења обновљеног храма, прима одлуку Светог арх. синода, да је премештен за наставника у новоотвореној Богословији у Манастиру Крка, Далмација. Тамо је предано радио као професор, васпитач и парох, а и на манастирској економији. Као наставник, опслуживао је и једну парохију, у којој је, после краћег времена, обновио парохијску цркву. Али, и овде се поновило: на дан свечаног освећења обновљеног храма, на Ивањдан 1967. године, морао се поздравити са професорима и ђацима у Манастиру Крки, са благочестивим народом своје парохије и кренути за Београд, јер је на претходно одржаном заседању Светог архијерејског сабора изабран за викарног епископа Патријарха Германа, с титулом епископ моравички. Као викарни епископ сарађивао је у Гласнику, службеном органу Српске патријаршије, а највише у Православном мисионару, часопису за мисију и духовно уздизање народа. Овде су били запажени и веома радо читани његови путописи по парохијама, које је опслуживао, као и прикази наших цркава и манастира. У сарадњи са Патријархом Германом основао је Верско-добротворно старатељство, које је имало и разне секције, просветну, патронатску, милосрдну итд. Организована су предавања на тзв. Православном народном универзитету у Патријаршији, где су се смењивали, не само црквени радници, него и професори с других факултета. Укратко, Патријаршија је у време делања Епископа Лаврентија, као викарног епископа, била жива кошница. У ово време покренуте су и новине Православље, као двонедељни лист. Први одговорни уредник био је управо епископ Лаврентије. Треба имати на уму да су то биле почетне године листа, кад није било лако наћи сараднике, па и претплатнике. Требало је превазићи неспоразуме са сумњичавим органима безбедности, који су чак и забранили један број новина, због чланка о српској великодушности и потреби праштања, у време уређивања епископа Лаврентија. Године 1969. одлуком Светог архијерејског сабора, Eпископ Лаврентијe бива постављен за епархијског архијереја новоосноване Епархије западноевропске и аустралијске. Устоличен је у цркви Светог Саве у Лондону 30. марта 1969. године. Постављење на ову Епархију значило је непрекидно путовање између два континента, Европе и далеке Аустралије, неговање верске припадности Православљу српског народа у обема далеким областима, а пре свега, организовање црквеног живота као таквог. Значи, требало је све уредити од почетка. И овде је Лаврентије показао свој мисионарски таленат. Прионуо је на писану реч и издавачку делатност, посећивао верни народ, бринуо њихове бриге далеко од свог родног краја. Неуморно је путовао по целој Европи и Аустралији, служио, проповедао… Једном је, немајући новаца за авион, 40 дана путовао бродом до Аустралије. Али, ни у путу није дангубио. Од капетана брода добио је писаћу машину, па је на броду водио администрацију Епархије, писао проповеди и своја успутна запажања. Кад је ослобођен путовања у Аустралију, крстарио је Европом уздуж и попреко, од Штокхолма до Трста и од Париза до Беча. Није имао луксузног аутомобила и возача као савремени епископи, већ је путовао возом, а у станичним чекаоницама ноћивао. Упознали су га и европски кондуктери, као путника у чудној одећи и са још чуднијом капом на гави, камилавком. Кад је у Европу почео пристизати велики број радника, Владика Лаврентије је своје седиште из Лондона пренео у Диселдорф, где му је Евангелистичка црква ставила на располагање два спојена стана, а одатле је отишао у Химелстир, код Хилдесхјама, у северну Немачку. Овде је купио један евангелистички манастир, кога је обновио дарежљивом издашноћу римокатолика и протестаната. Манастир је био руина, у коме нико дуже време није боравио. Требало је све генерално реновирати. А за то није било средстава. Зато је сав терет спао на владику и неколико верника из ближе околине. Једном приликом је сам копао канал за канализацију. Кад је наишао месни градоначелник, са једним новинарем и видео га у рову, са будаком у рукама, сажалио се и организовао мобу од својих суграђана, да помогну тако упорном владици. Убрзо је Химелстир постао центар окупљања православног свештенства и верног народа, а и једно заседање Централног одбора Светског савета цркава одржано је у Химелстиру, у Лаврентијевом епископском седишту. Одржавана су и друга екуменска окупљања, семинари, конференције и сл. Чим је прешао у Диселдорф, владика Лаврентије је као предуслов успешног рада на мисији Православља, закупио једну халу и ту опремио штампарију под именом “Острог”, са свим потребним машинама за штампање. Била је то велика инвестиција за eпископа, који није имао “марјаша” у џепу. И није било нимало лако наћи дародавце за тако велика средства. Требало је обијати прагове и куцати на врата многих установа, првенствено црквених, евангелистичких и римокатоличких и тражити помоћ за мисију Српске православне цркве. Међутим, Владика Лаврентије је наступао неодољиво. Ретко је ко могао остати равнодушан и одбити помоћ за епархију и њену мисионарску штампарију, пред благим и молећивим погледоми помало промуклим гласом владике Лаврентија са чврстом вером у успех. Годинама је стицао многе пријатеље широм Немачке и осталих земаља, људе свих хришћанских конфесија, који су схватили да пред собом имају човека чврсте вере, добрих намера, срца отвореног за све људе, епископа, који је пастир добри спреман и живот свој положити за своје духовно стадо. То су они који и дан-данас долазе код њега у Соко Град, подржавајући га и помажући на новом делу. У сарадњи са Библијским друштвом из Штутгарта почело је објављивање мисијског материјала за потребе новооснованих парохија, тј. читавих мисијских подручја на територији Западне Европе. Да поменемо само значајнија издања: Свето писмо Новог завета, сва три дотадашња превода (Димитрија Стефановића, Вука Караџића и Емилијана Чарнића) штампано је и бесплатно дељено православним Србима у десетинама хиљада примерака. Лозинка је била: Нови завет у сваку српску породицу. 1975. године започето је издавање епархијског часописа Црква, који је до поделе епархије средњоевропске 2011. године излазио у 12000 примерака. Владика је штампао и прве зидне календаре, најпре са српским манастирима, а онда и са најлепшим хиландарским иконама. Милешевски “Бели анђео” пронео је славу српског фрескописа, када је фабрика шатампарских офсет машина из Хајделберга одштампала, као рекламу за своје машине, ову предивну фреску, скоро у природној величини и разаслала је широм Европе, а и на друге континенте. Два пута је владика штампао Буквар за српску децу, да би могла да уче свој матерњи језик. И све то под будним оком државне безбедности, која је пратила сваки корак владике Лаврентија и бележила сваку његову изговорену реченицу. Било је то у време када је у Европи било више југословенских конзулата, него што је Српска православна црква имала парохија. А онда је дошло и до испуњавања давнашње жеље Лаврентијеве: штампање целокупних дела Владике Николаја. Био је то мукотрпан и тежак посао. Од прикупљања грађе по целом свету, слагања и штампања још у примитивној техници линотипа и композера, од тражења пренумераната и спонзора за штампање и коричење, па све до простог “кријумчарења” књига у Југославију, јер су све биле од УДБЕ забрањиване. Штампање сабраних дела Владике Николаја је животно дело Владике Лаврентија. Међутим, то је само један део мисионарског рада јеромонаха, викарног епископа моравичког и епископа западноевропског Лаврентија. Патријаршија је радо слала владику Лаврентија на екуменске скупове на којима је блистао, првенствено као добар православни Хришћанин, који воли свакога брата у Христу. Он зрачи својом појавом, својом добротом, усрдношћу и жељом да се, на крају, доноси и другачији суд о његовој Цркви и народу, као и о земљи у којој је живео. Довољно је истаћи, да је учествовао на скупштинама Светског савета цркава у Упсали 1968. године, у Најробију 1975, године, као и у Канбери 1991. године, а све по налогу Светог архијерејског синода СПЦ. Ето, драги брате Миломире, само неколико детаља из богате биографије угледног епископа Српске православне цркве у Западној Европи, а оно што је за последњих двадесетак година учинио у Отаџбини, у шабачковаљевској епархији, ако већ не знаш, можеш да упиташ неког позваног за тај период живота Цркве у западној Србији. И немој да критикујеш онога кога не познајеш! Немој се бринути да ће Епископ Лаврентије “скрнавити каноне”, а поготово неће омаловажавати Свету Литургију, коју предано и побожно служи више од педесет година. Благословен улазак у Часни пост, време молитве и кајања, време измирења са собом и са свима око себе, жели ти и срдачно те поздравља о. Душан
