NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » UČENJE O SOFIJI, PREMUDROSTI BOŽIJOJ

UČENJE O SOFIJI, PREMUDROSTI BOŽIJOJ

SVETI JOVAN ŠANGAJSKI I SANFRANCISKI
 
UČENJE O SOFIJI, PREMUDROSTI BOŽIJOJ

 
Jer i Judejci ištu znake, i Jelini mudrost,
a mi propovedamo Hrista raspetoga,
Judejcima sablazan, a Jelinima ludost.
Onima pak pozvanima, i Judejcima i Jelinima,
Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost.
 
U svojim knjigama „Nesagoriva kupina“ i „Prijatelj Ženikov“ profesor protojerej o. S. Bulgakov izlaže učenje o Bogorodici i Jovanu Krstitelju[1] koje u suštini predstavlja samo razvoj autorovog učenja o Sofiji i „Sofijnosti“. Ovo učenje je postalo prilično rasprostranjeno u krugovima, bliskim Religiozno-filosofskoj akademiji i Pariskom bogoslovskom institutu, te zahteva pažljivu analizu, jer pogađa i izvrće same osnove naše vere.
Sofija je grčka reč koja znači „mudrost“, „premudrost“. Premudrost je jedno od Božijih svojstava. „Bog je jedini premudar“ (Rim. 14, 26; 1 Tim. 1, 17). Jedino On daje pravu mudrost ljudima, a zemaljska mudrost je demonska mudrost (Jak. 1, 5; 3, 15; 1 Kor. 12, 8). Pošto svako svojstvo Božije, osim ličnih, pripada svakom od Lica Svete Trojice, premudar je Otac, premudar je Sin i premudar je Sveti Duh. Ali kada se reč „Premudrost“ upotrebljava kao vlastito ime, pod njom se onda podrazumeva Drugo Lice Svete Trojice na osnovu bogonadahnutih reči apostola Pavla da mi propovedamo „Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost“ (1 Kop. l, 24).
Od prvih vekova hrišćanstvo je Premudrošću Božijom nazivalo Drugo Lice Svete Trojice i Njemu je pripisivalo sve tekstove Svetog Pisma u kojima se o Premudrosti Božijoj govori ne samo kao o svojstvu, veći kao ličnom načelu. Ali u poslednje vreme se pojavio religiozno-filosofski pravac koji hoće da u Sofiji-Premudrosti vidi nešto drugo, a ne ipostasnog Logosa Božijeg. Stvara se čitavo jedno posebno učenje o Premudrosti-Sofiji. „Božanska Sofija – piše protojerej Bulgakov u „Nesagorivoj kupini“ – jeste predvečno samootkrivenje Presvete Trojice, Slava Božija, Božanski svet večnih suština, Božansko Sve: Otkrivenje Oca u Jedinorodnom Sinu i u Duhu Svetom“[2]. Premudrošću Božijom je stvoren svet, te je on zato, prema autorovom izrazu, „tvarna premudrost“. A „u Majci Božijoj su se sjedinile nebeska i tvarna Premudrost, Duh Sveti koji živi u Njoj s tvarnom čovečanskom ipostasju“; zato je to „tvarna Premudrost, na nebu proslavljena i ovenčana kao Carica nebeska“. Na taj način, po autoru, Proslavljena Majka Božija „jeste tvar, ali više i nije tvar“, spaja u Sebi Božansko i tvarno načelo[3]. Ali kako autor zastupa misao da je čovekova punota – sjedinjenje muškog i ženskog lika, u knjizi „Prijatelj Ženikov“ naspram Bogorodice stavlja Jovana Preteču koji je „sama čovečanska Sofijnost, Premudrost u čoveku“, a kao izabrano čedo Premudrosti, „glava“ ljudskog roda, Preteča i Majka Božija predstavljaju Crkvu, „predstavljaju Premudrost u čovečanskoj prirodi“, predvode „svu decu Premudrosti“. A kako autor . tvrdi da je bogoovaploćenje moguće samo u bogoprimanju i bogosusretu, „oni izražavaju čovečansku stranu bogoovaploćenja“[4].
Dajući ovo novo tumačenje pojma Premudrosti, protojerej Bulgakov se naravno sukobljava s već utvrđenim shvatanjem Premudrosti kao Druge Ipostasi, zasnovanom na Svetom Pismu i svetootačkim delima. Da bi dokazao da je njegovo učenje crkveno i pravoslavno, on, prema tome, tvrdi: 1) da se u bogoslužbenim pesmama i kod Svetih Otaca pod Premudrošću Božijom ne podrazumeva uvek Druga Ipostas Sv. Trojice, i 2) da se ovakvo (pravoslavno, prim. prir. ) shvatanje Premudrosti Božije ne slaže i čak je potpuno suprotno ne samo nekim crkvenim molitvama, nego i Svetom Pismu. On smatra „pozitivno učenje o ovom pitanju još uvek nerešenim zadatkom pravoslavnog bogoslovstvovanja“ i trudi se da prokrči put za njegovo rešavanje u njemu poželjnom duhu.
Protojerej S. Bulgakov govori da je učenje o premudrosti Božijoj samo kao o Sinu i Logosu Božijem, u suštini arijansko učenje. Arijanci su, navodno, da bi Svetim Pismom potvrdili svoje učenje o tome da je Sin Božiji stvoren, Njemu pripisali stih u kojem je u ime Premudrosti rečeno: „Gospod me stvori. “ A sv. Atanasije Veliki, i za njim drugi Sveti Oci, umesto da pokažu da se ove reči uopšte ne odnose na Drugu Ipostas, počeli su samo da objašnjavaju kako tu treba razumevati reč „stvori“. Na taj način, arijansko objašnjenje je navodno ušlo i u svetootačka dela[5].
Ali zar se može pomisliti da niko od Svetih Otaca nije obratio pažnju da se tu o Hristu uopšte ne govori, te da su se svi koji su objašnjavali ovaj tekst bavili uzaludnim praznoslovljem, ne zadirući suštinski u pitanje? I zar se može pretpostaviti da su borci za Pravoslavlje koji su pažljivo razmatrali svaki izraz i merili svaku reč kako se nikakva arijanska misao ne bi našla u njima, odjednom s takvom lakoćom prihvatili arijansko tumačenje i, ne budući ubeđeni u njegovu ispravnost, čak se nisu potrudili ni da ga temeljito ispitaju? Jer, zahvaljujući upotrebljenom u grčkoj Bibliji izrazu „stvori“, objašnjenje ovog teksta nije bilo tako jednostavno, i bilo je potrebno mnogo konteksta da bi se razjasnilo kako treba razumeti ovaj tekst u vezi sa svima ostalima koji govore o Hristu. Bilo bi daleko jednostavnije reći da se on ne odnosi na Njega i time prekinuti raspravu oko njegovog razumevanja.
Međutim, sam protojerej Bulgakov priznaje da ne samo arijanci, nego ni sam sv. Atanasije ni na trenutak nije sumnjao da ovo mesto treba pripisati neposredno Logosu. Istina, sv. Atanasije govori i o mudrosti koja se projavljuje u stvorenjima, odrazu Božije Premudrosti, ali to nipošto nije u suprotnosti s time da Božija Premudrost jeste Sin Božiji.
„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo“ (Jn. 1, 3), i, stvarajući, Tvorački Logos je na sve stavljao Svoj pečat. Stvoren po obrazu i podobiju Božijem, čovek u svojoj duši koju mu je udahnuo Bog ima i obeležje trojičnosti; ali ukazivati na njegove duševne sposobnosti uopšte ne znači menjati učenje o Prvoliku. Ne može se brkati pojam premudrosti kao svojstva i Premudrosti kao Lica. „Rečju Gospodnjom“, ili „Božijom“ ponekad se naziva objavljivanje volje Božije. I čovek izražava svoje misli i želje rečju. Ali zar će zbog ovog odražavanja Božanstva u čoveku profesor Bulgakov poricati da Ipostasna Reč (Logos) Božija jeste Drugo Lice Svete Trojice, i još tražiti korene ovakvog učenja kod Svetih Otaca – iako Crkva jasno veruje i ispoveda da Sin Božiji jeste Njegov Predvečni Logos? Sv. Atanasije Veliki je tako jasno učio da Premudrost Božija jeste Ipostasni Logos (Reč), da je uzalud tražiti kod njega drugo učenje. Govoreći da mudrost koja se javlja u nama jeste obličje Božije Premudrosti, on dodaje „kao što je naša reč obličje istinske Reči – Sina Božijeg“. Na taj način, ako je profesor Bulgakov sklon da misli da propoveda ono učenje koje je zastupao i Atanasije Veliki, onda treba ili da prizna da se Premudrošću Božijom naziva Druga Ipostas Svete Trojice, ili pak da i pod rečima „Logos“ i „Sin Božiji“ podrazumeva nešto različito od Drugog Lica.
Isto tako jasno su pod Premudrošću Božijom podrazumevali Drugo Lice Presvete Trojice sv. Vasilije Veliki i Grigorije Bogoslov. Njima je bilo poznato da su neki u imenu Premudrost videli samo oličenje bezličnog svojstva; ali oni su odbacili ovakvo tumačenje.
„Ali nećemo odgovarati na sličan način – govori sv. Grigorije Bogoslov – iako su neki pre nas izdavali ovo za nešto pouzdano. Naprotiv, utvrdimo da su to reči (koje izgovara Premudrost) Samoga Spasitelja – istinite Premudrosti“. Na taj način, on smatra da se učenje koje ne priznaje Premudrost Božiju za Lice može samo izdavati za istinito, a u temelj svog tumačenja Svetog Pisma postavlja (on ne govori „pretpostavimo“, već potvrdno „utvrdimo“) učenje da je Premudrost Sam Spasitelj.
Protojerej S. Bulgakov zna i čak navodi ove reči koje opovrgavaju njegovo učenje; ali umesto da prizna da uči suprotno onome čemu su učili Sveti Oci, on nastavlja da tvrdi da su oni, ne želeći da razmatraju pitanje šta je Premudrost, s nekom neshvatljivom lakoćom prihvatili arijansko objašnjenje, iako su se po svim ostalim pitanjima istovremeno žestoko borili s izopačiteljima istinite vere. Još je nerazumljivije kako je to „arijansko“ učenje toliko pustilo koren u svetootačkim delima, da je profesor Bulgakov našao samo dva crkvena Oca kod kojih je Premudrošću nazvan Duh Sveti, dok se uopšte i svuda Premudrošću naziva upravo Sin Božiji.
Međutim, ova dva Sveta Oca – Teofil Antiohijski koji je o Svetom Duhu rekao da je On kao „načelo i premudrost i sila Svevišnjeg, silazio na proroke“, i Irinej Lionski koji je kazao da je Ocu uvek svojstven „Logos i Premudrost, Sin i Duh“, prvo, nisu imali nameru da ovde daju podrobno učenje šta je Premudrost Božija; drugo, i Bog Otac, i Sveti Duh mogu se nazivati Premudrošću bez ikakve protivrečnosti i u potpunoj saglasnosti s time da Premudrost kao Ipostas (Lice) jeste upravo Drugo Lice Trojice, Sin Božiji.
Zašto i u kojem smislu se Duh Sveti može zvati Premudrošću, dobro je objasnio bl. Didim Slepi, čije je delo na latinski jezik preveo bl. Jeronim. „Duh Sveti, kažu oni, ima jednu zajedničku prirodu i volju sa Sinom, Trojica nerazdeljiva i nerazlučiva. Pošto Duh premudrosti i istine nerazlučivo prebiva sa Sinom, i Sam On po suštini jeste Premudrost i Istina. A Sin, budući po suštini Premudrost i Istina, nerazdeljiv je od Oca Koji je rečima Pisma proglašen za jedinog Premudrog i Istinu. Od Premudrosti i Istine je poslan Duh Sveti koji ima nerazdeljivu suštinu s istom Premudrošću i Istinom. “ Na taj način, jedinstvo i nerazdeljivost prirode čine zajedničkim sva svojstva Božija, osim ličnih svojstava (rađanje i ishođenje). Pripisujući zato neko svojstvo jednome od Lica Trojice, pripisujemo ga Svim Trima Licima.
Nazivanje Sina Božijeg Ipostasnom Premudrošću nije odricanje, već potvrđivanje da su i Bog Otac i Duh Sveti premudri i Premudrost. Ali u isto vreme, nazivajući premudrima Oca i Duha, time ne odričemo, već potvrđujemo da Ipostasna Premudrost, Premudrost kao Lice, jeste upravo Sin Božiji.
Mnoga svojstva i imena Božija koja pripadaju svim Trima Licima, pripisuju se prvenstveno Jednome od Njih. Otac je Bog, Sin je Bog i Sveti Duh je Bog. Međutim, u trisvetoj molitvi Bogom se naziva Otac kao Načelo svega; Krepkim se naziva Sin kao Onaj koji je pobedio đavola, iako se Krepkima mogu nazivati takođe i Otac i Duh; a Duh Sveti se u toj molitvi naziva Besmrtnim, kao Onaj koji daje svemu život, iako su jednako besmrtni i Otac i Sin. Tako da, uprkos tome što se svako od ovih triju imena jednako može pripisati svakome od Lica Svete Trojice, svoj Trojici, ili jednome od Njenih Lica, Crkva, obraćajući se ovom molitvom Trojici, naziva svako Lice posebnim imenom, i kao jeres je osudila dodavanje ovoj molitvi reči „koji si se razapeo za nas“, čime se molitva pripisivala samo Drugom Licu. Ovaj monofizitski dodatak zadržali su otpali od Pravoslavne Crkve Jermeni koji su se inače odavno odrekli monofizitskih zabluda. Isto tako se u molitvama „Presveta Trojice“, „Udostoj Gospode“ i „Prošavši dan“ (Veliko povečerje), Gospodom naziva Bog Otac[6], Vladikom – Sin, a Svetim – Duh, iako je svaki od Njih i Gospod i Vladika i Sveti. Ali kako se ova imena Lica Svete Trojice u ovom smislu upotrebljavaju samo u nekim molitvama, a u drugima mnoga imena se odnose na bilo koje Lice Trojice, i ona imena kojima se prvenstveno, pa čak i isključivo, naziva jedno od Lica, često izražavaju svojstvo svakog od Njih.
U suštini, samo imena Otac i Sin tačno određuju osobita svojstva Onoga od Kojeg svaki rod na nebesima i na zemlji ima svoje ime (Ef. 3, 15), i Njegovog Istinitog Jedinorodnog Sina. Ali to se ne može reći o imenu Trećeg Lica. Duh i Sveti je Bog Otac, Duh i Sveti je od Njega rođeni Sin, Sveti je i ishodeći od Boga Oca Duh. Međutim, iako bi se svako od Triju Lica, kao i sva Trojica, mogla nazivati Svetim Duhom, ovaj naziv pripada pre svega Trećoj Ipostasi. Utešitelj je Bog Otac, „Otac milosrđa i Bog svake utehe koji nas teši u svakoj nevolji našoj“ (2 Kor. 1, 34), Utešitelj je Bog Sin[7], Utešitelj je Duh Sveti (Jn. 14, 16-17, 26; 15, 26). Ali ovim se imenom, prema rečima Samog Isusa Hrista, naziva Treće Lice Svete Trojice. Uprava se Njemu pravoslavni hrišćani obraćaju molitvom „Care Nebeski“, te se čini, mada bi sva imena i epiteti u njoj mogli biti pripisani svakom Licu i svoj Trojici, da ovde teško da je moguće pitanje ili spor o tome Kome je upućena ova molitva. Isto tako, iako bi se Premudrošću moglo nazvati kako svako Lice pojedinačno, tako i sva Sveta Trojica, ipak ovo ime prvenstveno pripada Onome Koji je nazvan i Logosom. Bog Otac sve stvara kroz Svog Sina. Zato se Sin kroz Kojeg je sve stvoreno naziva, između ostalih imena, Rečju (Logosom), Silom Božijom i Premudrošću[8]. Logosom se naziva zato što je kroz Njega Triipostasni Bog izrazio Svoju volju; Silom, zato što je kroz Njega Božija volja ispunjena i ispunjava se; Premudrošću, zato što se Njime i u Njemu otkrila i javila, najpre u stvaranju sveta, a zatim u ovaploćenju, raznolika premudrost Božija (Ef. 3, 9-11). U stvaranju sveta se projavila premudrost Božija, jer je Bog „sve premudrošću stvorio“ (Ps. 103, 24), i kada se zemlja ispunila Njegovim stvorenjima, „premudrošću je stvorio čoveka da vlada od Njega stvorenim stvorenjima i da upravlja svetom u svetosti i pravdi“ (Sir. 9, 2). Sve ovo postade kroz Logosa „i bez Njega ništa ne postade“ (Jn. 1, 3). Ali premudrost Božija se u potpunosti otkrila u Hristu Isusu, kada je kroz Njega bila otkrivena tajna volje Božije, skrivena od večnosti u Bogu (Ef. 1, 9; 3, 9), i On je postao za nas „premudrost od Boga i pravednost i osvećenje i izbavljenje“ (1 Kor. 1, 30). Crkva, čija je On glava, u mnogobrojnim molitvama i pesmama ispoveda Premudrošću upravo Njega, a ne nekog drugog, nazivajući ovako Spasitelja, zato što se upravo kroz Njega otkrila ona raznolika premudrost Božija koju je Crkva pozvana da propoveda (Ef. 3, 10).
Izraz „premudrost Božija“ upotrebljava se ili kao bezlični naziv jednog od Božijih svojstava, isto kao što su to „dobrota Božija“, „sveznanje Božije“, „svemoć Božija“, ili pak kao Ime Druge Ipostasi. Premudrošću se naziva Sin Božiji, a ne Otac ili Sveti Duh, u evharistijskoj molitvi Liturgije Vasilija Velikog.
„Premudrost i Silu, i Reč Ipostasnu Očevu rodila si, čista Bogomati, od Tvoje prečiste krvi i Nju si u svoj hram primila i ovome se posle sjedinjenja sjedinila nerazdeljivo“ – obraćamo se Bogorodici[9].
„Premudrost i Reč u Tvojoj utrobi začevši neizrecivo, Mati Božija, svetu si rodila Onoga koji svet drži, i u naručju si držala Onoga koji sve obuhvata, hranitelja svih i Sazdatelja i Gospoda“[10].
„Odbacivši svu strasnu nečistotu, bogomisleći razum dostojan božanskog carstva primimo, Tvojim apostolima si prorekao, Premudrosti svih“ – obraća se Crkva Hristu na Veliki Ponedeljak (1. tropar 9. pesme).
„O, Pasho velika i najsveštenija, Hriste. O, Mudrosti, i Reči Božija, i Silo. Daj nam da se još prisnije pričešćujemo Tobom u nevečernjem danu carstva Tvoga“ – kliču Mu svi pravoslavni hrišćani u svetle dane Pashe, a sveštenoslužitelji na svakoj Božanstvenoj Liturgiji[11].
„Načinih nebo ujedno i zemlju: jer u svemu bih sa Ocem i zato rečju nosim sve, kao Reč (Logos), Mudrost i Sila, i Lik, i sadelatnik, i ravnotvorac“ – zamišlja se kako Hristos govori u tripesnecu povečerja uoči Velikog Utorka[12].
Ali posebno snažno ukazuje Crkva na Hrista kao na Predvečnu Premudrost u kanonu Velikog Četvrtka i njegovim podvrstama – kanonima povečerja uoči 22. decembra i 4. januara. „Sveuzročna i Životodavna neizmerna Premudrost Božija, sazda sebi dom od prečiste neiskusomužne Matere: jer onaj koji se obukao u telesni hram, slavno se proslavi, Hristos Bog naš“ – govori se na Veliki Četvrtak[13]. Drugi deo ovog tropara u kanonima pretpraznstava Rođenja Hristovog i Bogojavljenja čita se ovako: „Jer hramom telesnim pokrivši se, slavno se proslavi Hristos Bog naš.“[14] „U jordanske sada talase ide, bogateći Božanstvom stanovnike zemlje radi obnovljenja.“
„Tajno vodeći prijatelje Svoje priprema trpezu koja hrani dušu, uistinu Mudrost Božija daje čašu besmrtnosti vernima, pristupimo pobožno i uskliknimo: slavno se proslavi Hristos Bog naš.“
„Tajno vodeći mudrace, Božija Mudrost sakuplja prvine od neznabožaca, nekada beslovesne (sada) da nahrani tajno, u beslovesnim jaslama trpeza leži tajna kojoj hitaju s darovima putnici, zvezdom obasjani. “
„Tajno vodeći sve, Božija Mudrost poziva k svetlosti neznabošce koji su nekada u tami neznanja bez svetlosti ležali, u poznanje istine uzvodeći“[15].
„Poslušajmo, svi verni, nesazdanu i jestestvenu (prirodnu) Premudrost Božiju, koja saziva visokom propoveđu i kliče: okusite i, razumevši da sam ja Hristos (u grčkom triodu: da sam ja dobar), uskliknite: slavno se proslavi, Hristos Bog naš“[16]. Kako god ovde pročitali – „ja Hristos“ ili „ja dobar“, ipak se vidi da se pod Premudrošću podrazumeva Hristos koji nas poziva da okusimo Njegovo Telo i Krv.
„Držeći beskrajnu vodu bezdana, i obuzdavajući je, uzdignutu iznad vazduha, i mora kroteći, Božija Premudrost uliva vodu u umivaonik i noge pere slugama Gospodarevim.“
Drugi delovi odgovarajućih tropara kanona pretpraznstava Božića i Bogojavljenja koji imaju doslovno istu prvu polovinu, glase: „Božija Premudrost, sišavši kao kiša na runo, useli se u utrobu Djeve.“ „Božija Premudrost ide k Jordanu, krštenje primajući od ruke sluge“ (Pesma 5, tropar 1).
„Otac pre vekova rađa mene Tvoračku Premudrost – početak puteva, stvara me na dela koja se sada tajinstveno savršavaju: jer Reč (Logos) budući nestvorena jestestvom (prirodom), glasove prisvajam onoga, kojeg sada uzeh.“[17]
„Sazdatelj koji se rađa od Oca pre svih vekova, rađa se od Djeve, Mudrost Sušta Reč Božija i Sila. Stoga poznajući Jedinoga Sina, Bogočoveka veličamo“[18].
Navedenih mesta ima dovoljno da se uverimo da Crkva u Premudrosti Božijoj vidi Onoga Koji je, stvorivši zajedno sa Ocem svet, rodivši se potom od Djeve, doveo mudrace do jasala u kojima je ležao, smerno se krstio od Jovana na Jordanu, još smernije oprao noge učenicima, i najzad, ponudio nam tajanstvenu trpezu – Telo koje se predaje za život sveta i Krv koja se izliva za njega. Ako u nekom od navedenih tropara i nije otvoreno rečeno da se radi o Hristu, to se jasno vidi i po smislu, i u vezi sa svom ostalom službom tih dana. Može se navesti još mnogo molitava u kojima se Logos Hristos naziva Premudrošću. Tako se, na primer, veoma jasno i neposredno govori da je upravo Hristos Premudrost Božija u službi Prepolovljenja.
A gde se u crkvenim pesmama može naći da se Premudrošću naziva bilo ko drugi, ili bilo šta drugo, osim Hrista (izuzev, naravno, premudrosti kao svojstva)?
Protojerej Bulgakov kaže da se udvaja smisao u prvom troparu prve pesme kanona Velikog Četvrtka – „Sveuzročna i dajuća neizmerna Mudrost Božija sazda Sebi hram od čiste Matere koja nije iskusila muža“; ali, gde je tu udvajanje smisla, kada se u drugom delu ovog tropara jasno objašnjava da je taj hram telo u koje se obukao Hristos i koji je zato i nazvan „sveuzročnom i dajućom neizmernom Mudrošću Božijom“. Isto tako, pa čak i još jasnije se vidi da se upravo o Hristu govori i u ostalim troparima kanona Velikog Četvrtka koji su ovde navedeni.
Kao na primer molitvoslovlja u kojima se Premudrošću naziva čas Hristos, čas Bogorodica, protojerej Bulgakov se poziva na „službu Sofiji Premudrosti Božijoj koja se poje u Velikom Novgorodu“. Ali da bi se na osnovu molitvoslovlja tvrdilo da je Crkva priznala ovo ili ono verovanje, treba ukazivati na molitve koje prihvata cela Crkva. Služba Sofiji ima isključivo mesni karakter. Čak i u Rusiji ona je poznata i peva se samo u nekolikim hramovima, a u ostalim pomesnim Crkvama ona je potpuno nepoznata. Sastavilo ju je pre ne više od tri veka lice koje nije imalo ni bogoslovskih znanja, ni jerarhijskih ovlašćenja i koje, osim toga, kako primećuje istraživač ove službe A. Nikoljski, „nije imalo jasan i razgovetan pojam o Svetoj Sofiji“, to jest, ni samo nije shvatalo ono o čemu je pisalo. Da li onda začuđuje to što se u toj službi upotrebljavaju više nego netačni izrazi? Slabi su dokazi profesora Bulgakova! Crkveno učenje se ne može graditi na izrekama koje, poput Pitijinih proročanstava, ne razume ni onaj ko govori, ni oni koji slušaju. Ako upotreba službe Sofiji do sada nije nanosila štetu, to je bilo samo zbog toga što su se oni koji su je slušali, kao i oni koji su je služili, nalazili u živom jedinstvu sa Crkvom, te nisu obraćali svoju pažnju na nerazumljive izraze koji su zamagljivali smisao, suprotan učenju, izraženom u ostalim crkvenim molitvoslovljima. Ali ona nipošto ne može da služi kao dokaz crkvenog učenja. Postavlja se samo pitanje dozvoljivosti njene dalje upotrebe.
Protojereja Bulgakova još smućuje prozba u molebnom kanonu za decu prilikom početka školske godine: „Da im da Njemu saprestolnu Premudrost i da je usadi u srca njihova, te da ih nauči šta je blagougodno pred Njim, Gospodu se pomolimo.“ On u ovoj molbi vidi dokaz da Crkva u Premudrosti ne vidi Drugu Ipostas, jer je to nespojivo s molitvom za Njeno nisposlanje i usađivanje u srca. Ali smućuje li se o. Bulgakov, izgovarajući na Liturgiji molitvu pred osvećenje Darova: „Još Ti prinosimo ovu slovesnu i beskrvnu službu, i molimo Te, i prizivamo, i preklinjemo: nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na ove predložene Darove.“ Da li on u ovoj molitvi vidi poricanje da Duh Sveti jeste Treća Ipostas Svete Trojice? Moleći Boga Oca za nisposlanje Prevečne Premudrosti ili Svetoga Duha, mi u Njima poštujemo ne Bogu službene sile, već Bogu Ocu jednaka i jednosuštna Lica. Zato, iako ponekad molimo za Njihovo nisposlanje, isto kao što je i Isus Hristos govorio da je Njega poslao Otac i da će od Njega poslati Svetoga Duha (Jn. 5, 30; 15, 26), ali se istovremeno i Njima lično obraćamo s molitvama da dođu i da nam daju Njima svojstvene darove: „Care nebeski, Utešitelju, Duše istine koji si svuda prisutan i sve ispunjavaš, riznice dobara i Davaoče života, dođi i useli se u nas i očisti nas od svake nečistote, i spasi, Blagi, duše naše“, molimo Svetoga Duha[19]. „Ipostasna Mudrosti Višnjega, Bogorodice radi, ispuni mudrošću i božanskom silom sve koji s verom kliču: Blagosloven si, Bože otaca naših“[20]. „Nastavniče premudrosti, Davaoče smisla, Učitelju nemudrih i Zaštitniče ubogih, utvrdi i urazumi srce moje, Vladiko; daj mi reč, Očevu Reč: jer, gle, usnama svojim neću uskratiti da Ti kliču: Milostivi, pomiluj me paloga“[21], molimo se Sinu Božijem, nazivajući Ga Ipostasnom Premudrošću i Davaocem premudrosti. Sve bogosluženje Pravoslavne Crkve prožeto je mišlju da je Hristos Prevečna Premudrost Božija i Izvor premudrosti, jednosuštan i ravnočastan Bespočetnom Umu – Bogu Ocu i Duhu Utešitelju koji sve osvećuje i sve oživotvorava. Što više tražimo dokaze suprotnog, sve više i više ćemo nalaziti potvrde rečenog, naročito ako ne budemo uzimali pojedinačne fraze, već smisao cele molitve ili bogosluženja. Protojereju Bulgakovu, ukoliko ipak neće da prizna da Premudrost Božija i Reč Božija jesu Jedno Isto Lice Svete Trojice, preostaje samo da kaže da su se sastavljači crkvenih pesama nalazili pod uticajem istog arijanskog učenja kao i Atanasije Veliki sa ostalim Ocima Crkve, i da, potpuno odbacivši Sveto Predanje, samo u Svetom Pismu potraži potvrde za svoje učenje.
 

2.
 
U posebnom istraživanju koje je priložio „Nesagorivoj kupini“ profesor Bulgakov je pokušao da dokaže da se u Svetom Pismu pod Premudrošću Božijom razumeva nešto različito od Drugog Lica Svete Trojice. Koliko su ispravni njegovi zaključci videće se iz razmatranja odgovarajućih mesta u Svetom Pismu.
O Premudrosti se najviše govori u knjigama „Priče Solomonove“, „Premudrost Solomonova“ i „Premudrost Isusa, sina Sirahova“. Čovekova mudrost, istinska mudrost, jeste odraz Božijeg lika u čoveku. Zato, što je čovek blagočestiviji i bogougodniji, to je mudriji, s duhovne tačke gledišta, i, kao što se „otkrivenje Svetoga Duha u srcu i umu vernika tako čvrsto povezuje s njihovom dušom, da nije lako razlikovati plodove prirodnog razumevanja duše od glasa Sv. Duha“[22], tako je kod takvih ljudi ponekad teško odvojiti njihovu prirodnu mudrost od blagodatnih darova Premudrosti Božije. Time se objašnjava zašto se ponekad u Sv. Pismu neki izraz može razumevati i u jednom i u drugom smislu, isto kao što je u mnogim iskazima i Novog i Starog Zaveta i crkvenih Otaca, kada se pominje reč „Duh“, „u duhu“, „ispuniše se Sv. Duha“, teško doznati da li se tu podrazumeva Ipostas Sv. Duha, ili prosto čovekov blagodatni zanos[23]. Zato, obrativši pažnju na ona mesta, gde se manje ili više jasno o Premudrosti govori kao o licu, u poređenju s drugim mestima pokušaćemo da razjasnimo o kome se tu radi.
Na početku knjige „Priče Solomonove“ o premudrosti se govori kao o svojstvu i objašnjava se na koji način je ljudi mogu steći. „Početak premudrosti je strah Gospodnji, dobar um svima koji ga se drže, blagočešće u Boga je početak znanja“ (Prič. 1, 3).
U trećoj glavi se pod premudrošću može podrazumevati ne samo obična ljudska mudrost. „Blažen je čovek koji stekne premudrost, i smrtnik koji zadobije razum. Jer je bolje nju kupovati, negoli riznice zlata i srebra. Vrednija je od dragog kamenja, i ne može joj stati nasuprot nikakvo zlo. Lako je prepoznatljiva svima koji joj se približavaju, sve što je čoveku drago nedostojno je nje. Dug život u desnici joj je, a u levici bogatstvo i slava: iz ustiju njenih izlazi pravda, zakon i milost na jeziku nosi. Putevi su njeni dobri putevi i sve staze njene mirne. Drvo je života svima koji se drže nje i koji se oslanjaju na nju kao na nepokolebljivog Gospoda“ (Prič. 3, 13-18).
Iz čijih usta izlazi pravda? Čiji su putevi dobri, ko je izvor života? O kome je ovde reč, ako ne o Onome Ko je rekao o Sebi: „Ja sam Put, Istina i Život“ (Jn. 14, 6; vidi još Jn. 1, 4, 17; 5, 26; 7, 18; 8, 40, 51; 11, 25). Posle nekolikih glava, gde se govori o premudrosti kao svojstvu, opet o Premudrosti kao Licu čitamo u osmoj glavi. U Njeno ime se kaže (stih 4 i dalje): „Vas, ljudi, molim i glas svoj obraćam sinovima ljudskim. Naučite se, nezlobivi, razboritosti, i bezumni, urazumite se. Slušajte me, jer ću govoriti reči dostojne poštovanja, i usne će moje kazivati ono što je pravo. Jer usta moja govore istinu, i mrske su preda mnom usne lažljive. Istinite su sve reči usta mojih, ničeg nema u njima krivog ni izopačenog. Sve su pravedne razumnima i pravedne onima koji stiču razum“ (49).
Nije li ovo govorio i ovaploćeni Sin Božiji? „Ako vi ostanete u nauci mojoj, zaista ste moji učenici i poznaćete istinu… Koji me od vas kori za greh? Ako li istinu govorim, zašto mi vi ne verujete“ (Jn. 8, 31-46). Govoreći zatim o tome kako prevazilazi zemaljska bogatstva i o naravstvenoj visini Svog učenja, Premudrost nastavlja: „Moj je savet i što god jest; moj je razum i moja je sila. Mnome carevi caruju i vladaoci uspostavljaju pravdu. Mnome vladaju knezovi i mnome poglavari drže zemlju“ (Priče 8, 14-16).
Ko je taj koji drži svu zemlju? „Koji drži sve moćnom rečju svojom“ (Jevr. 1, 3) po Svetom Pismu je Sin Božiji na Kojeg se odnose i reči: „Presto je tvoj, Bože, večan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvoga skiptar pravde. Ljubiš pravdu i mrziš bezakonje“ (Ps. 44, 7, 8; Jevr. 1, 8-9). „Ja ljubim one koji mene ljube i koji me traže nalaze blagodat“ (Priče 8, 17), govori Premudrost. „Koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam“, govori Hristos na Tajnoj Večeri (Jn. 14, 21).
Dalje ćemo pomoću paralelnih tekstova upoređivati otkrivenja o Sebi Premudrosti sa svedočanstvom Novog Zaveta:
 

„Gospod me sazda u početku puteva svojih (Priče 8, 22), pre dela svojih. Pre vekova osnova me, pre početka, pre postanja zemlje. Kad još ne bejaše bezdana, rađa me, kad još ne bejaše izvora obilatih vodom. Pre nego se gore osnovaše, pre humova rađa me; još ne beše načinio zemlje, ni polja, ni početka prahu vaseljenskom; kad je uređivao nebesa, onde bejah; kad je razmeravao krug nad bezdanom. Kad je utvrđivao oblake gore i krepio izvore bezdanu. Kad je postavljao moru među i vodama da ne prestupaju zapovesti njegove, kad je postavljao temelje zemlji. Tada bejah kod njega hranjenica, bejah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda. Veseljah se na vaseljeni njegovoj, i milina mi je sa sinovima ljudskim. I vide Bog sve što je stvorio, i gle, beše dobro veoma (Post. 1, 31). Tako, dakle, sine, poslušaj me, jer su blaženi oni koji se drže puteva mojih. Čujte Premudrost i budite mudri, i nemojte je odbaciti. Blažen je čovek koji me sluša i čovek koji se puteva mojih drži, koji uvek bdi na vratima mojim, čuvajući pragove vrata mojih. Jer ko mene nalazi, nalazi život i dobija ljubav od Gospoda. A ko se o mene ogrešuje, čini krivo duši svojoj i svi koji me mrze, ljube smrt.“   „U početku beše Logos, i Logos beše u Boga“ (1n. 1, 1). „Početak, što vam i kažem“ (Jn. 8, 25). „On beše u početku u Boga Jn. 1, 2). „Prvorođeni pre svake tvari“ (Kol. 1, 15). „Od Oca rođenog pre svih vekova“ (Simvol vere). „Proslavi i ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe pre nego svet postade“ (Jn. 17, 5). „Nebesa biše odavno i zemlja je iz vode i od vode sazdana rečju Božijom (2 Pt. 3, 5). „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo“ Jn. 1, 3). „Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji“ (Mt. 3. 17). „Jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje što sam čini“ (Jn. 5, 20). „U tome je ljubav… što On zavole nas, i posla Sina svojega, kao žrtvu pomirenja za grehe naše“ (1 Jn. 4, 10). „I otvorivši usta svoja, učaše ih govoreći: blaženi…“ (Mt. 5, 2). „Ko ima uši da čuje neka čuje“ (Mt. 13, 43 i dr.). „Blaženi su oni koji slušaju reč Božiju i drže je“ (Lk. 11, 28). „Kad ovo znate, blaženi ste ako to tvorite“ (Jn. 13, 17). „Ko održi reč moju, neće videti smrt doveka“ (Jn. 8, 51). „I ja im dajem život večni“ (Jn. 10, 28). „Ko odbacuje mene, i ne prima reči mojih, ima sebi sudiju“ (Jn. 12, 48). „I nećete da dođete k meni da imate život“ (Jn. 5. 40).

 
Dalje knjiga Priča kaže: „Premudrost sazida sebi dom i utvrdi sedam stubova“ (9). Dom Premudrosti je Telo Hristovo, ili Presveta Djeva Marija Koja je rodila to Telo (tačnije – Njena utroba koja je smestila Sina Božijeg) ona Koja se naziva Skinijom Višnjega i Koja je smestila Nesmestivog Boga i drutim sličnim imenima. Pominju se 7 stubova doma da bi se svetim brojem ukazalo na veličinu i nepokolebljivost Doma Koji je sazidala sebi Premudrost. Protojerej Bulgakov, ne odbacujući tumačenje koje je prihvatila Crkva da se pod Domom podrazumeva Bogorodica, ipak odatle zaključuje da se pod Premudrošću ovde ne može podrazumevati Hristos, jer Logos Božiji nije stvarao sebi Majku. Međutim, svakome je jasno da se ovaploćenje Sina Božijeg nije zbilo bez učešća Njega Samog. Ne može se govoriti da je Izabranica Božija bila pripremljena samo silaskom Sv. Duha i blagovoljenjem Oca, jer je Arhangel Gavrilo blagovestio ovako: „Duh Sveti sići će na tebe i sila Višnjega oseniće te. “ Marija je postala Majka Božija ne samo kada je na nju sišao Duh Sveti, nego i kada ju je osenila sila Višnjega, a ovo ime se u Sv. Pismu (1 Kor. 1, 24) i svetiteljskim delima daje Drugoj Ipostasi, Sinu i Logosu Božijem. Zato je sasvim umesno govoriti da je Sin Božiji sazdao sebi dom, i to je neskriveno izraženo u kanonima Velikog Četvrtka i njima odgovarajućim kanonima pretpraznstava Božića i Bogojavljenja[24].
Ovim se nipošto ne poriče učešće ostalih Lica u bogoovaploćenju, kao što, uvek govoreći o dejstvu Jednoga od Lica Svete Trojice uopšte, mi priznajemo i učešće ostalih.[25] Sin Božiji je takođe utvrđivao stubove Svog Doma, to jest, vrline i nepokolebljivost Svoje Majke, ne samo pružajući joj Svoju božansku pomoć, nego i poučavajući je Svojom rečju i ličnim primerom za vreme Svog zemaljskog života.
Dalje reči knjige Priča takođe neposredno ukazuju na Hrista: „Zakla žrtvoprinosnu stoku svoju (up. Jevr. 9, 26) i rastvori u čaši svojoj vino i postavi svoju trpezu. Posla sluškinje svoje da dozivaju s visina gradskih na čašu, govoreći: Ko je bezuman, neka se obrati k meni; i bezumnima reče: Hodite, jedite hleba mojega i pijte vina koje vam rastvorih. Ostavite bezumlje i bićete živi da se doveka zacarite, i tražite razuma da poživite i ispravite razum u znanju“ (gl. 9, 26). Jer Hristos je prineo žrtvu – Sebe Samoga – poslao Svoje apostole da propovedaju evanđelje svima koji ne poznaju istinu i poziva sve da okuse Njegovo Telo i piju Njegovu Krv, obećavajući onima koji dostojno jedu taj hleb i piju tu čašu nebesko carstvo i večni život (Jevr. 8, 9; Mt. 28, 19; Mr. 14, 24-25; Lk. 22, 19-20; Jn. 6, 27-58; 1 Kor. 11, 24-32). Pažljivo proučavanje ovog mesta knjige Priča na kojem protojerej Bulgakov naročito temelji svoje prigovore tome da je Premudrost Hristos, vodi samo još jačem ubeđenju da se tu upravo radi o Hristu. Tu se jasno kaže da Premudrost spasava ljude, prinoseći žrtvu i hraneći one koji žele da se spasu Svojim Telom i Svojom Krvlju. To se neposredno odnosi na Drugu Ipostas. Čak i ako bismo pod domom, sazidanim Premudrošću, podrazumevali Crkvu, koje poređenje se takođe sreće u Sv. Pismu (Jevr. 3, 16), i tada se Ime Premudrost odnosi na Hrista Koji je rekao: „Sazidaću crkvu svoju i vrata pakla je neće nadvladati.“ Iako „onaj koji je sve sazdao jeste Bog“ (Jevr. 3, 4), On sve stvara kroz Svoga Sina „po kojem sve postade“ i Kojim ustrojava spasenje. Kada se govori da Premudrost koja je sazidala dom nudi tajanstvenu životvornu hranu, tu pod Premudrošću ne treba razumeti Oca ili Sv. Duha, već Onoga Koji je skoro istim rečima ponudio Svoje Telo i Krv. Tu se govori o domostroju Božijem i Njegovom Izvršitelju.
Dalje se u knjizi „Priča Solomonovih“ daju pouke i saveti koji se odnose na naravstveni (moralni) život i više se ne govori o premudrosti kao o Licu.
U knjizi „Premudrosti Solomonove“ o Premudrosti se takođe mnogo govori u onim izrazima u kojima se u drugim svetim knjigama govori o Hristu. „Jer ona je odblesak svetlosti večne i ogledalo čisto božanskog dejstva i slika Njegove dobrote“[26]. „Zaista, Bog jedino ljubi onoga koji s Premudrošću zajedno živi“.[27] „Gospodar svega zavole je; jer ona je tajnica božanskog znanja i pronalazač dela Njegovih“.[28] „Volju pak Tvoju ko bi poznao, da Ti nisi dao Premudrost i da nisi poslao Svetoga Duha svoga s visina“.[29]
Ne izlažući celo učenje o Premudrosti, izloženo u ovoj knjizi, da bismo skratili ovaj članak, zadržimo svoju pažnju samo na onim mestima koja se protojereju Bulgakovu čine nespojivim sa shvatanjem Premudrosti kao Drugog Lica Sv. Trojice.
Prvo što njemu izgleda da se ne odnosi na Logos Božiji jeste to što Premudrost „prijatelje Božije i proroke stvara“ (Prem. 7, 27). On kaže da se ove reči pre odnose na blagodatno dejstvo Sv. Duha. Ali uporedimo s njima reči Evanđelja: „I iziđe na goru i dozva one koje sam htede; i dođoše mu. I postavi dvanaestoricu da budu s njim, i da ih šalje da propovedaju“ (Mk. 3, 13, 14). „Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego sam vas nazvao prijateljima, jer sve što čuh od Oca svojega, objavih vam. Ne izabraste vi mene, nego ja vas izabrah i postavih vas da vi idete i rod donosite“ (Jn. 15, 15-16). A o kome se govori: „Onaj koji siđe to je isti i koji uziđe više svih nebesa da ispuni sve. I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje“ (Ef. 4, 10-11). Zar se i ovde ne govori o Hristu?
Naročito su u suprotnosti sa shvatanjem Premudrosti kao Ipostasi, po mišljenju protojereja S. Bulgakova, tekstovi: „Nju zavoleh i iskah od mladosti svoje i tražih da je dovedem sebi za nevestu i zaljubljenik postah lepote njene“ (Prem. 8, 2). „Zato odlučih daje uzmem da sa njom živim, znajući da će mi biti savetnica u dobru i uteha u brigama i tuzi“ (Prem. 8, 9). „Bože Otaca i Gospode milosti… Podari mi Tvojim Prestolima saprestolnu Premudrost… Pošto, makar i savršen bio neko među sinovima ljudskim, ako je bez Tvoje Premudrosti ništa ne predstavlja… Nispošlji nju sa svetih nebesa i sa trona slave Tvoje pošalji je, da bi bila sa mnom i pomogla mi da poznam šta je Tebi ugodno“ (Prem. 9, 1-10).
Ovi tekstovi su u očima protojereja Bulgakova nespojivi sa shvatanjem Premudrosti kao Druge Ipostasi, „zato što se na Nju nikako ne može odnositi niti čovekova želja da je uzme za nevestu ili da s njom živi, niti molitva da mu je daruje i pošalje s visine Prestola slave Božije“.
Da, svakako su nespojivi, ako se to shvata u doslovnom i grubo materijalnom smislu. Ali to se mora shvatiti duhovno. Želja da se Premudrost uzme za nevestu i da se živi s Njom izražava nameru da se sav svoj život posveti Bogu i ispunjavanju Njegove volje. Bog ne može biti u doslovnom smislu niti bilo čiji ženik, niti bilo čija nevesta. Međutim, hrišćanske djeve koje su svoj život posvećivale Bogu i, predajući se na muke ili odlazeći u monaštvo, smatrale su kao da postaju Hristove neveste.
Po crkvenom predanju, Hristos je Sam nazvao Svojom nevestom velikomučenicu Katarinu i mnoge druge, zbog čega Crkva ovako izražava nastrojenost mučenica: „Tebe, Ženiče moj, ljubim i Tebe tražeći stradam, i saraspinjem se, i sapogrebavam se krštenju Tvome“.[30] Ako djeve koje su posvetile svoj život Bogu mogu da Hrista nazivaju svojim ženikom, zašto mladići sa sličnom nastrojenošću Nju ne 6i mogli nazivati svojom nevestom? Jer i u jednom i u drugom slučaju se izražava ista misao – da čovek, ostavljajući sve zemaljsko, teži Bogu, „a ko se sjedini s Gospodom, jedan je duh s Njim“ (1 Kor. 6, 17), nezavisno od pola. Ako su devojke, odričući se zemaljskih dobara i izjavljujući da umesto njih stiču Nebeskog Ženika, ukazivale na Onoga koji je za nas stradao i sa Sobom sve vaskrsao, na sličan način su mladići, usmeravajući svoj umni pogled prema Bogu, među mnogim Njegovim imenima koja izražavaju Njegova različita svojstva, videli da se Bog imenuje i nazivima onih Njegovih svojstava koja su po gramatičkom sklopu ženskog roda, iako On Sam, kao i Njegova i ma čija svojstva, stvarno ne pripadaju nikakvom rodu. Zato svoju predanost Bogu oni simvolično predstavljaju kao ljubav prema nevesti, a nalaženje puta kojim moraju ići kao nalaženje neveste.
Tako je sv. Kiril, prvoučitelj slovenski, još kao dečak Konstantin, nakon plamene molitve da stekne dar mudrosti, ugledao u snu prekrasnu devojku koja mu je obećala da ga neće ostavljati i rekla mu da je ona Premudrost Sofija.
U sličnom viđenju sv. Grigorije Bogoslov je ugledao Čistotu i Celomudrenost, što ga je konačno podstaklo da izabere devstvenost i život koji najbolje karakterišu ove reči: „Prezreh sve što imah, stavljajući Hrista iznad svega; učenje Njegovo mi posta saće medno; prizvah Premudrost i dadoh Joj hvalu svoju. “
U Sv. Pismu prorok Isaija, rekavši u ime Mesije: „Duh Gospodnji je na meni“ i „Jer ja sam Gospod koji ljubi pravdu i mrzi grabež“ dalje nastavlja takođe u prvom licu: „Neka se raduje duša moja u Gospodu; jer me obuče u rizu spasenja i u odeždu veselja odenu me. Kao ženiku stavi mi venac i kao nevestu ukrasi me lepotom“ (Is. 61). Ovim rečima je jasno izraženo da u Hristu Isusu „nema ni muškog ni ženskog pola“ (Gal. 3, 28), i da se, prilikom duhovnog razumevanja, poništavaju one razlike koje postoje u telesnoj ljudskoj prirodi. Ipak, izraze o našem savezu sa Hristom treba da razumevamo duhovno i da težimo ispunjenju onoga što nam je zapoveđeno – „Ako Duhom živimo, po Duhu i da hodimo“ (Gal. 5, 25). Zato, čak i kada primamo u sebe samo prečisto Telo Njegovo i samu časnu Krv Njegovu, mi molimo još prisnije opštenje s Njim – potpuno duhovno jedinstvo koje se u potpunosti postiže samo u budućem veku. „O, Pasho velika i najsveštenija Hriste! O, Mudrosti i Logose Božiji i Silo! Daj nam da se još prisnije pričešćujemo Tobom u nevečernjem danu Carstva Tvoga.“
 

3.
 
U knjizi „Premudrosti Solomonove“ (gl. 10 i 11) dejstva Božijeg Promisla pripisuju se Premudrosti Božijoj Koja je upravljala istorijom Starozavetne Crkve. „Ona prvosazdanog oca sveta, jedinog stvorenog, sačuva“, zatim je pomagala i čuvala sve pravednike, a među njima „ona ne ostavi prodanog pravednika, nego ga izbavi od greha; siđe s njim u jamu i ne ostavi ga u okovima“, a kasnije i sav „sveti narod i seme neporočno izbavi od plemena ugnjetačkih“, prevevši ga kroz Crveno more i bezljudnu pustinju i naselila ga, najzad, u svetoj zemlji. Ali, u priči o pogibiji prvenaca, ne govori se o Premudrosti, već o svemogućem Logosu Božijem (18, 5). Mnogo puta je Logos dolazio ljudima. „U roblje prodan bi Josif. Okovima stegoše noge njegove, gvožđe probode dušu njegovu, sve dok ne dođe Reč Njegova, i Reč Gospodnja proslavi ga“ (Ps. 104, 17-19). „I zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, izbavi ih iz nevolje njihove. Posla Reč Svoju i isceli ih“ (Ps. 106, 20). Izlažući istoriju jevrejskog naroda, psalmopojac u psalmima 104. i 106. govori kako ga je Bog obasipao milosrđem i poučavao ga Svojim Logosom, Svojom Rečju.
Na taj način, u Starom Zavetu govori se da Bog stvara Svojom Rečju, Svojom zapovešću, da On stvara Svojom Premudrošću. Izlažući istoriju jevrejskog naroda (pre dolaska u obećanu zemlju), psalmopojac proslavlja Boga koji Svojom Rečju spasava svoj narod, a u Solomonovoj knjizi obično se o istim delima govori da ih je učinila Božija Premudrost.
U knjizi „Premudrosti Isusa, sina Sirahova“ kao da se daje završna reč o delima Premudrosti, ispričanim u prethodnoj knjizi – Premudrost se useljava u Izrailj i utvrđuje se na Sionu. Ovde se opet ponavlja učenje o predvečnosti Premudrosti u izrazima koji podsećaju na Solomonove – „pre veka u početku stvori me i do veka neću nestati“ (24, 10); „pre svega bi stvorena Premudrost i razum mudrosti od veka“ (1, 4). Novo je ovde ukazivanje na to na koji način je stvorena Premudrost: „Ja iz usta Višnjega izađoh. “
Šta izlazi iz usta čovečijih? – Reč, kada govori, i duh (dah, disanje), kada dune.
O čemu se ovde govori? O Reči Gospodnjoj, to jest, o Sinu Božijem, ili o Duhu usta Njegovih, to jest, Svetom Duhu (Ps. 32, 6)? „I kao magla pokrih zemlju“, govori dalje o sebi Premudrost. „Šalje Reč Svoju na zemlju“, kaže se u 147. psalmu; „Brzo hita Reč Njegova, daje sneg Svoj kao vunu, sipa maglu kao pepeo“ (Ps. 147, 45). I Isus, sin Sirahov, i psalmopojac ovde govore o jednom istom, o promisliteljskoj delatnosti Božijoj koja sve čini kroz Ipostasnu Reč, Sina Božijeg. Duh Sveti pak nerazdeljivo saprebiva sa Ocem i Rečju, zapečaćujući i oživotvorujući ono što čini Otac kroz Sina. Zato se u Starom Zavetu u kojem se samo delimično i postepeno otkrivala Sveta Trojica, ponekad govori samo o Bogu Ocu, bez pominjanja drugih Lica Svete Trojice, a ponekad se prilikom izlaganja istih događaja manje ili više jasno ukazuje na Njih. Na primer, u priči o putovanju Jevreja iz Egipta u obećanu zemlju, u 77. psalmu o čudesima se govori da ih je činio Bog, a u psalmima 104-106 ovome se dodaje da ih je Bog činio Svojom Rečju. Tako se i ovde, u psalmu 147, govori o promisliteljskoj delatnosti Božijoj, posredstvom Reči (Logosa) i Duha, i o domostroju Božijem, pri čemu se Rečju naziva ono što se u knjizi Premudrosti Isusa Sirahova imenuje Premudrošću.
Pokazujući da je nosilac bogootkrivene vere izrailjski narod, psalam kaže: „On javlja Reč Svoju Jakovu, naredbe i sudove Svoje Izrailju. Ovo nije učinio nijednom drugom narodu, i sudova Njegovih oni ne znaju“ (Ps. 147, 89). Kod Siraha se o istom tom govori u ime Premudrosti: „Sve ljude i narode stekoh, sa svima njima spokoj potražih i u čijem ću se nasledstvu nastaniti? Tada mi zapovedi Tvorac svega, i stvorivši me, unese spokoj u skiniju moju i reče: u Jakova se useli i Izrailj uzmi u nasledstvo… U skiniji svetoj pred Njim poslužih i tako se na Sionu utvrdih“ (Sir. 24, 6-11). O istom se govori i u knjizi proroka Varuha, ali se pri tom ukazuje i na „ove poslednje dane“ (Jevr. 1, 2). „Ne izabra ove Bog, niti im puta razboritog dade: i pogiboše, jer ne imaše mudrosti, pogiboše zbog bezumlja svoga. Ko uzađe na nebo i uze je i snese je sa oblaka? Ko pređe na onu stranu mora i nađe je, i uze je kao zlato izabrano?“[31]
„Nema onoga koji poznaje put njen, niti onoga koji promišlja staze njene. Ali Onaj koji zna sve poznaje je, stvori je umom svojim, koji je stvorio zemlju u večno vreme… To je Bog naš iznad svih bogova. Otkri svaki put znanja i dade je Jakovu, sinu Svome, i ljubljenom Svom Izrailju. Posle toga na zemlji se javi i s ljudima požive“ (Var. 3, 28-38).
 

4.
 
Stari Zavet se završava time što se Onaj Ko se nevidljivo nalazio među izabranim ljudima i „blagoslovio dela njihova rukom proroka svetog“ (Prem. 11, 1), vidljivo nastanjuje među ljudima. „I Logos postade telo i nastani se među nama, i videsmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine“ (Jn. 1, 14). Otkrila se slava Onoga o Kome se nejasno govorilo „u zakonu Mojsijevom, prorocima i psalmima“ (Lk. 24, 44).
Opet sveštene knjige obznanjuju o večnosti i postojanju u Boga Onoga o Kome pišu. Ali u njima se sada otvoreno govori da Logos po Kojem sve postade, kroz Koga Bog obznanjuje Svoju volju ljudima, jeste Njegova stvaralačka Sila, od Oca rođena pre svih vekova, Njegov ljubljeni Sin Koji s Njim nerazdvojno saprebiva, iste je časti sa Njim, i po jedinstvu volje tvori „sve što sam (Otac) čini“ (Jn. 5, 20). I na zemlju siđe sabespočetni Logos ne tražeći da ispunjava Svoju volju, odvojenu od Očeve volje, već Njihovu jedinstvenu zajedničku volju, da vrši dela „koja je Sinu dao Otac da vrši“ (Jn. 17, 4). Duh Sveti Koji saprebiva s Njemu jednosuštnim, bio je uvek neodvojiv od Logosa, i samo začeće se zbilo, jer je Duh Sveti sišao na Djevu Mariju (Lk. 1, 35).
U početku je mali broj njih doznao da je na zemlju došao Onaj, o Čijim se delima u Starom Zavetu govorilo prikriveno, kao o delima Reči (Logosa) i Premudrosti Božije. Ali „s uzrastanjem tela uzrastalo je u Njemu za one koji vide i javljanje Božanstva (Atanasije Veliki – Protiv arijanaca, 3). Kada je nastalo vreme da počne propovedanje, te se Gospod krstio u Jordanu, iako Njemu nikakvo omivanje nije bilo potrebno, „siđe u vodu više dajući, nego primajući“[32], Otac je posvedočio da krštavani jeste Sin Njegov ljubljeni, a Duh Sveti, potvrđujući to, sišao je u telesnom vidu na Njegovo Telo s Kojim je uvek neodvojiv po Božanstvu.
Mnogo puta, premda i na različite načine, govorio je Gospod o jednosuštnosti i ravnočašću Oca, Sina i Svetoga Duha. „Gle, Sluga moj koga sam ja izabrao, ljubljeni moj koji je po volji duše moje: metnuću Duh svoj na njega“ (Mt. 12, 18); „Duh je Gospodnji na meni; zato me pomaza“ (Lk. 4, 18), govorio je o sebi Hristos. Ali istovremeno je o Duhu Svetom govorio: „Poslaću Ga k vama“; „On će mene proslaviti, jer će od mojega uzeti“ (Jn. 16, 7, 14). „Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini“; „Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca koji me je poslao“ (Jn. 5, 19; 6, 38), učio je Gospod; ali takođe: „Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu, da svi poštuju Sina kao što Oca poštuju“; „Ja i Otac jedno smo“ (Jn. 5, 22-23; 10, 30). Pred vaznesenje Hristos je zapovedio: „Idite, dakle, i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Mt. 28, 19).
Ispunjavajući ovu zapovest, apostoli su po celom svetu raširili blagu vest da je na zemlju došao Onaj Kojeg su u svojim bogonadahnutim spisima nazivali Sinom Božijim, Logosom, Silom i Premudrošću koja „nam postade premudrost od Boga i pravednost i osvećenje i izbavljenje“ (1 Kor. 1, 30). Oni su objavljivali da „je troje što svedoči na nebu: Otac, Reč i Sveti Duh; i ova trojica su jedno“ (1 Jn. 5, 7), da „Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko proroka, u ove poslednje dane govorio je nama preko Sina kojega postavi naslednikom svega, kroz kojega je i vekove stvorio“ (Jevr. 1, 12).
Delo apostola nastavili su njihovi naslednici. Duhovno jedinstvo sa Hristom ljudi koji žive na zemlji izražava se u njihovom ispunjavanju volje Božije. „Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti“ (Jn. 14, 23).
Bogougodni život ima kao svoju posledicu širenje saznanja i razumevanja volje Božije i zakona koje je On ustanovio – zadobijanje Premudrosti. „U zloradu dušu neće ući Premudrost, niti će se nastaniti u telo opterećeno grehom“ (Prem. 1, 4). Jer greh odagnava Duha Svetog, odvaja od Boga, „jer Sveti Duh pouke izbeći će prevaru i ukloniće se od pomisli nerazumnika“ (Prem. 1, 5). „Jer razvratne pomisli odvajaju od Boga“ (Prem. 1, 3). Poročan čovek ne može imati opštenje s Bogom: „Bog je svetlost, i tame u njemu nema nikakve. Ako rečemo da imamo zajednicu s njim a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istinu“ (1 Jn. 1, 5-6).
Ali slabi čovek ne može potpuno da se izbavi od greha i postane pravedan svojim snagama. Njemu pripada želja i trud, a čini Bog, ako čovek teži Njemu i uzda se u Njega. „Čovek sprema srce, ali je od Gospoda šta će jezik govoriti“ (Priče 16). „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15, 5), rekao je Isus Hristos. „Podigoh oči svoje ka gorama, odatle mi dolazi pomoć“ (Ps. 120). Treba moliti Boga da nam pošalje pomoć i silu da razumemo Njegovu svetu volju i ispunjavamo je i da nam da svoje blagodatne darove. Molitve za ovo izražavaju se u vidu prozbi za nisposlanje ovog ili onog dara, ili pak, molimo samog Boga da dođe k nama. „Bože, priteci mi u pomoć, Gospode, pohitaj da mi pomogneš“ (Ps. 69). „Care nebeski… dođi i useli se u nas. “
S molitvom se obraćamo svoj Trojici ili pojedinim njenim Licima. Moleći da nam siđe Sveti Duh, obraćamo se ili Njemu neposredno, ili Boga Oca molimo da nam Ga nispošalje. Crkvene molitve za ovo imaju kao svoju osnovu Sveto Pismo. Govoreći o silasku Svetoga Duha na apostole, Isus Hristos je nazvao to nisposlanjem Duha Svetoga od Oca, kao i od Njega Samoga (Jn. 14, 16, 26; 15, 26). O Sebi je Sam Gospod više puta govorio da Ga je poslao Bog Otac (Jn. 3,17; 5,23-30; 6, 29-57; 7,16; 17,8-25; 20,21). Sveto Pismo u sličnim izrazima govori i o pomoći koju daje Bog kako svemu svetu, tako i pojedinim ljudima. „Pošalješ Duha Tvoga i stvaraš ih, obnavljaš lice zemlje“ (Ps. 103,30), „Ne odgurni me od lica Tvoga i Duha Tvoga Svetoga ne oduzmi od mene; Duhom vladalačkim učvrsti me“ (Ps. 50), molio se car i prorok David, ostavivši uzor pokajničke molitve svim istinskim poklonicima Boga za sva vremena. A sin njegov, car Solomon, želeći da ispunjava volju Božiju, moli Boga da mu nispošalje Njegovom Prestolu saprestolnu Premudrost.
Tajna Trojice potpuno je otkrivena tek u Novom Zavetu, i zato starozavetni pravednici i proroci, govoreći o Logosu i Svetom Duhu, nisu imali sasvim jasnu predstavu da su to jednosuštna Bogu Ocu Lica Svete Trojice. Novi Zavet skida pokrivalo koje leži na Starom Zavetu (2 Kor. 3, 14) i, čitajući ga, mi i u njemu vidimo ukazivanja na hrišćanske dogmate. Ako Jevreji, izgovarajući u sinagogama „Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše i Duhom usta Njegovih sva sila njihova“ (Ps. 32, 6), imajući do danas pokrivalo na srcima svojim (2 Kor. 3, 15), mogu tu videti samo ukazivanje na to na koji način je Bog stvorio svet, hrišćanska Crkva u ovom tekstu ima potvrdu svog učenja da su sva tri Lica Svete Trojice učestvovala u stvaranju sveta. Ako oni koji priznaju samo Stari Zavet pod Rečju Božijom i Duhom podrazumevaju samo bezlične sile Božije, mi, naučeni evanđeljem, znamo da „Bog beše Logos“ (Jn. 1, 1), a zajedno s Njim i Ocem saproslavljamo i Svetoga Duha. Novi Zavet nas uči da Onaj koji je smireno živeo na zemlji i umro na krstu zaista jeste Jedinorodni Sin Božiji, Ipostasni Logos, Ipostasna Sila i Premudrost Božija, Vrata, Put i Istina, Život svima koji veruju u Njega.
Istina, ne samo u Starom Zavetu, nego i u Novom ima mnogo izraza koji kao da umanjuju Hrista u poređenju sa Bogom Ocem. Ovi izrazi su poslužili kao kamen spoticanja mnogima koji su, obraćajući pažnju samo na njih i ne želeći da prihvate Božije Otkrivenje u svoj njegovoj punoti, stvarali učenje o nejednakosti Lica Svete Trojice.
Atanasije Veliki i drugi Sveti Oci Crkve, ispunjeni premudrošću i obasjani Svetim Duhom, dali su opširna tumačenja kako treba shvatati mesta na kojima kao da se umanjujuće govori o Hristu. „Sve ponizne reči i dela – veli sv. Atanasije – razumevaj tako da su napisana o telu Hristovom, a sve slavne reči tiču se Božanstva Reči (Logosa).“ Sveukupnost svih izraza, kao Starog, tako i Novog Zaveta, koji se objašnjavaju u skladu sa sv. Predanjem, daje nam jasno crkveno učenje kojeg se ona nepokolebljivo pridržava. Ali, u želji da iznad svega stave svoje zaključke i ne težeći smirenju, neki su uporno propovedali svoje zaključke, izvučene iz tendencioznog izbora mesta Sv. Pisma. Tako su se javljale i stvarale jeresi, tako se razmiricama rastrzalo Telo Hristovo – Njegova Crkva. Izopačavajući učenje o Trojici i o Hristovom bogočovečanstvu, lažna učenja su potresala Crkvu od njenog osnivanja, a s naročitom žestinom su izbila u arijanstvu. „Ko Tvoju, Spase, rizu razdra? Arije – rekao si – koji u Trojice preseče jednočasnu vlast i razdeli je; ovaj Te odbaci kao jednoga od Trojice, ovaj i Nestorija poučava Bogorodicu tako da ne zovemo. Ali sabor koji bejaše u Nikeji posvedoči da si Ti Sin Božiji, Gospod Ocu i Duhu saprestolan“.[33]
Sveti Oci koji su učestvovali na Prvom Vaseljenskom Saboru i njihovi naslednici u borbi protiv Arija i drugih jeretika, razobličili su sva lažna učenja koja su nastala u to vreme i dokazali da su ona suprotna Božijem Otkrivenju. Oni su pomoću Božijom utvrdili Pravoslavnu veru, utvrdili veru u jednočašće Oca, Sina i Svetoga Duha. Bez kolebanja su Drugu Ipostas nazivali Sinom Božijim, Logosom i Premudrošću, često upotrebljavajući jedno ime umesto drugog.
Arijanci su pokušavali da izvesna mesta Sv. Pisma protumače u njima poželjnom smislu, tako kao da ova potvrđuju njihovo učenje da Sin Božiji nije rođen, već stvoren, a pošto se i Bog Otac naziva Premudrim (Rim. 14, 26; 1 Tim. 1, 17), stvorili su pojam nestvorene premudrosti Boga Oca za razliku od Lične Premudrosti – Sina Božijeg.
Nasuprot tome, Atanasije Veliki i drugi Sveti Oci su ukazivali na to da Sv. Pismo ne govori o raznim premudrostima, već da premudrost Božija jeste Premudrost Ipostasna, Premudrost Stvaralačka – Tvoračka Reč (Logos) koju rađa Bog Otac. Kada govorimo o čoveku, možemo zamisliti mudraca u duši koji ne ume ni da primeii, ni da iskaže svoju mudrost. „Premudrost skrivena i blago zakopano, kakva je korist od obaju. Bolji je čovek koji skriva ludost svoju, nego čovek koji skriva premudrost svoju“ (Sir. 20, 30-31).
Ljudska reč izražava misao i volju, ali ne poseduje po sebi stvaralačku moć.
Reč Božija ne samo što objavljuje volju Božiju, nego i stvara: Premudrost Božija ne samo što stvara planove i projekte, nego i sve dovodi u ispunjenje. „Sve što ushte, Gospod stvori“ (Ps. 134, 6; 113,11). „On reče i postade, On zapovedi i stvori se.“ „Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše i Duhom usta Njegovih sva sila njihova“ (Ps. 32). „Sve si stvorio Premudrošću“ (Ps. 103). Bog ne samo što stvara, nego i poučava ljude: „Volju pak Tvoju ko bi poznao, da Ti nisi dao Premudrost i da nisi poslao Svetoga Duha Svoga s visina? “ (Prem. 9, 17).
 

5.
 
Sveti Oci su odbranili Pravoslavnu veru od jeretika, pokazali i dokazali istinsku pravoslavnu veru. Crkva je vekovima u njima gledala „Pravoslavlja nastavnike, pravila vere, stubove Crkve“. I najednom, u naše vreme, nama se objavljuje da su se oni zapravo borili samo s izvesnim tačkama jeretičkih učenja, istovremeno potpadajući pod njihov uticaj po drugim pitanjima, te da naše svetootačko učenje u znatnoj meri jeste arijansko učenje. Kakav odgovor možemo dati na ovo? Reći da je to suprotno obećanju Hristovom da ni vrata paklena neće srušiti Crkvu? Treba li pitati zbog kakvih vrlina je Gospod darovao propovednicima „novootkrivenih istina“ veće obasjanje, nego apostolima i bolje razumevanje Sv. Pisma, nego crkvenim Ocima? Ili prosto razobličavati njihovo neznanje (ukoliko to nije svesna obmana), jer su Premudrošću nazivali Hrista i Sveti Oci koji su živeli mnogo pre pojave arijanstva i koji su pripisivali Hristu i onaj tekst koji su tobože tako protumačili prvi arijanci.
Tako među imenima Druge Ipostasi pominje i „Premudrost“ sv. Justin Filosof koji je, govoreći o Njoj, naveo i tekst iz Priča Solomonovih (8, 21-36) koji govori o Premudrosti.[34] Premudrošću nazivaju Hrista i Njemu pripisuju ono što se u Starom Zavetu govorilo o Premudrosti, sv. Dionisije Aleksandrijski[35] i sv. Kiprijan Kartagenski koji je tu video dokaz protiv jevrejske vere.[36] Premudrošću je nazvan Sin Božiji u Simvolu vere koji je sv. Grigorije Čudotvorac, episkop neokesarijski, dobio u otkrivenju od Jovana Bogoslova koji mu se javio s Majkom Božijom Bogorodicom.
Istina, sv. Teofil Antiohijski i sv. Irinej Lionski, govoreći o Premudrosti, nisu podrazumevali Drugu, već Treću Ipostas, Svetoga Duha. Pa ipak, i oni su beskrajno daleko od sadašnjeg, takozvanog sofijanskog učenja, jer oni su jasno nazivali Premudrošću Jedno od Lica Svete Trojice, a nisu uopšte stvarali neko učenje, puno neodređenosti, učenje koje otvara put najproizvoljnijim pretpostavkama i zaključcima. Pripisujući Svetome Duhu ime Premudrosti, oni nisu stajali u suprotnosti s ostalim Svetim Ocima po pitanju suštine Premudrosti.
Na početku ovog istraživanja svetootačkim mišljenjima je pokazano u kojem smislu se i Duh Sveti može imenovati Premudrošću. Osim toga, sv. Teofil Antiohijski i Irinej Lionski su živeli u vreme kada je tek počinjala dogmatizacija hrišćanskih istina, kada još uvek nije postojala tačna dogmatska terminologija. I po drugim pitanjima ovaj ili onaj otac u početku su mogli da iznose svoje mišljenje koje, međutim, kasnije Crkva nije prihvatila. Ali kada se neko učenje propoveda kao nesumnjiva istina skoro od svih učitelja Crkve, svuda se prima bez pogovora, ispoveda se „od jednog do drugog kraja vaseljene“ u bezbrojnom mnoštvu molitava i pesama, postajući tako nasleđe cele Crkve, onda ne može biti nikakvih sumnji u istinitost takvog učenja.
Duh Sveti koji upućuje Crkvu „na svaku istinu“ ne dozvoljava da se u Crkvi ukoreni nikakvo lažno učenje. Da li je moguće pomisliti da se učenje koje Crkva ispoveda od svog osnivanja pa sve do danas, najednom pokazalo pogrešnim? Jer, i sv. Teofil i Irinej su u Premudrosti videli Ipostas, Lice, samo što su to ime pripisali Duhu, jednosuštnom i nerazdeljivom sa Logosom. Ali kako to ime pripada prevashodno Samome Logosu, i pre, i posle njih Sam Logos se nazivao i sve do sada se naziva tim imenom.
Navedenim tekstovima Sv. Pisma Starog i Novog Zaveta pokazano je koliko se ono što se govori o Premudrosti slaže sa onim što se govori o Hristu. Silom Hrista, Božijom Premudrošću, pobeđivali su apostoli i njihovi učenici paganska mudrovanja, pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2 Kor. 10, 5).
Pozivanjima na ono što je napisano o Premudrosti razobličavali su apologeti Judejce.
Čvrsto verujući da Premudrost jeste Sin Božiji, branili su Pravoslavlje od jeretika Oci Crkve.
Ljubavlju prema raspetome za nas Gospodu Slave nadahnjivali su se mučenici i mučenice, kada su ispovedali pred svima da je mudrost ovoga sveta bezumlje (2 Kor. 1, 19), i izlagali su se zbog toga strašnim mučenjima i smrti. „Proroci propovedaše, apostoli naučiše, mučenici ispovedaše, i mi verovasmo. “
U čast ovaploćene Mudrosti podizali su se hramovi,[37] a zajedno s Njom su slavljena i Vrata kroz Koja je Ona došla na zemlju.
„Premudrošću su se spasavali“ (Prem. 9, 19) pravoslavni hrišćani, u Nju su se uzdali, kličući u hramovima: „Ne hvalimo se mudrošću i snagom i bogatstvom, već Tobom, Ipostasnom Mudrošću, Hriste“ (Irmos 3. pes, gl 4. ).
Ako je i postojala ikona na kojoj je Premudrost prikazana kako sedi na prestolu, a iza Nje lik stojećeg Hrista, time se samo ukazivalo na dve Spasiteljeve prirode, a ne da su to različita Lica, isto kao što i odsečena glava u rukama Jovana Preteče uopšte ne znači da je imao dve glave, već samo ukazuje na vrstu njegove smrti; dvostruko prikazivanje jednog istog na različite je načine i široko bilo rasprostranjeno u drevnoj ikonografiji.
Ali nove bogoslovstvujuće filosofe ne zadovoljava drevno učenje. Oni hoće novo. Šta oni daju umesto žive, lične Premudrosti Koja i Svojim primerom, i nevidljivim blagodatnim darovima umudruje i ukrepljuje vernike?
Pre svega, neku neodređenost koja podseća na njima tako omiljeno učenje da je Bog – Ništa.[38]
Otvara se put za filosofska traganja i za najproizvoljnije zaključke, ali u unapred određenom pravcu. Sofija je žensko načelo Božanstva. Naspram nje je tvarna Sofija, žensko načelo u Bogom sazdanom svetu. Sprovodi se strogi paralelizam – svugde naspram muškog stoji žensko načelo. Uprkos apostolskom učenju da u Hristu Isusu „nema muškog i ženskog pola“ (Gal. 3, 28) i iščezavaju podele i razlike kod onih koji su se obukli u Hrista, oni čak i Božanstvo hoće da podele na mušku i žensku polovinu. Radi toga koriste učenje o Svetom Duhu, ali Ga ipak ne poistovećuju sa Sofijom.
Sofija im je potrebna kao nešto što povezuje Božanstvo i tvar. Tvar biva „sofijna“ u različitom stepenu, a najviši stepen Sofije tvarne jeste prelazak u Sofiju Netvarnu. Bogorodica „je tvar, ali više i nije tvar“,[39] piše profesor Bulgakov.
Bog i čovečanstvo u tom učenju postaju nešto jedinstveno, ali ne zato što su ljudi deca Jednoga Oca i pokoravaju Mu se s ljubavlju, već zato što čovečanstvo u svojoj najvišoj projavi jeste prelazak u Božanstvo. U zavisnosti od različitog stepena sofijnosti, Božanstvo i čovečanstvo su niz stepenika jedne velike lestvice, čiji vrh je Bog, a donji kraj – najizrazitiji predstavnici greha i nepravde u čovečanstvu. Ali kao što je čovečanstvu radi punote postojanja neophodno potrebno Božanstvo, tako je i Bogu potrebno čovečanstvo i pojedini njegovi predstavnici. Eto o čemu već prilično otvoreno pišu propovednici „sofijanstva“.
Porediti Boga i čoveka – to je njihov cilj koji možda mnogima od njih još uvek nije jasan. Pokatkad se to prilično upadljivo izražava. „Učiniti religiju bogočovečanskom“ – pozivao je Vladimir Solovjov u svom govoru u znak sećanja na Ogista Konta. Do sada je, po njihovom mišljenju, pažnja bila usmerena samo na prvi deo – božanski deo. Sada treba usmeriti pažnju na dugi deo, učiniti religiju čovečnijom, uzvisiti čovečanstvo.
Predstavnici „sofijanstva“ na tome rade.
Pišu se rasprave u kojima se zastupa misao da su Bogorodica i Jovan Krstitelj bili maltene isto toliko neophodni za iskupljenje kao i Sam Hristos. Po učenju „sofijanaca“ oni su bili sofijni u najvećoj meri. A za njima slede ostali predstavnici čovečanstva i svakome od njih pripada odgovarajuće mesto, saobrazno stepenu njegove „sofijnosti“. Kao dalji krak dobićemo lestvicu koja spolja podseća na sistem eona gnostika Valentina. Tamo je takođe niz stepena, pri čemu su u svakom dva eona – muško i žensko načelo.
Ali mnogo više od spoljašnje sličnosti novi filosofi su duhovno bliski starim jereticima – gnosticima. I tamo, i ovde je težnja da se shvate sve tajne nebeskog sveta, da se svemu nađe tačno mesto u shemi koju su izmislili. Pri tome glavnu ulogu ima ljudski um. Sveto Pismo, bogootkrivene istine prilagođavaju se učenjima – izmišljotinama ljudskog uma, i iz njih se uzima samo ono što odgovara i što se slaže s ovim učenjima. Ali da pokore svoj razum Veri, da se prožmu duhom pravoslavnog učenja i u duhu njegovog načina mišljenja da umuju – to njima ne pad na pamet. Doista, gde je tu „bogočovečnost“ religije, ako čovek bude verovao Bogu više, nego sebi. Osim toga, Bog se obično otkrivao ljudima takođe preko ljudi, Svojih izabranika, proroka, apostola, „zbog čega oni moraju da znaju bolje od nas? Zar ne možemo i mi kao i oni da budemo udostojeni višeg saznanja?“ Čak i ako se ne izjašnjavaju otvoreno, praktično to sprovode u život oni koji misle da otkriju tajne Višeg Sveta uglavnom svojim istraživanjima.
Uostalom, sadašnji filosofi i ne kriju da naše vreme smatraju nastajanjem epohe „izuzetnih otkrivenja“ i o tome pišu u svojim delima. Ne skrivaju ni svoje simpatije prema jereticima – gnosticima, ne ustručavajući se da ih stavljaju u isti red s učiteljima Crkve, a često ih uzdižu čak i više od Svetih Otaca.
„Gnosis“ u prevodu sa grčkog znači znanje. Znanju i poimanju Božijih tajni ljudskim umom i ljudskom mudrošću strasno su težili prvi jeretici koji nisu mogli da shvate dubinu i koji se nisu zadovoljavali jednostavnošću izlaganja hrišćanskog učenja. Posle njih ovo se više puta ponavljalo u istoriji. Francuska revolucija je stvorila kult Razuma. Ruska revolucija, po mišljenju lica, idejno s njom povezanih, treba da donose trijumf premudrosti. Ali ne one Premudrosti koju su propovedali proroci i apostoli; oni traže slavu, a Njenu nauku ne propovedaju.
„Istinska filosofija je preko Sina data“, rekao je još Kliment Aleksandrijski.[40] Sin Božiji, došavši na zemlju i donevši ljudima nauku Božiju, upozoravao je da grešni „svet“ neće poverovati u Njega, a da će propovednici Njegovog učenja biti gonjeni. Često govoreći o Sebi u trećem licu (Mt. 8, 20idr. ), Sin Čovečiji je govorio: „Zato i premudrost Božija reče: (u drugom evanđelju ovo stoji u prvom licu: „Zato ja“) Poslaću im proroke i apostole, i od njih će jedne pobiti, a druge proterati (Lk. p, 49; Mt. 23, 34). Ali gonjeni učenici Logosovi pamte da je njihov Učitelj i Gospod rekao: „Nije sluga veći od gospodara svojega. Ako mene goniše, i vas će goniti“ (Jn. 15, 20). Zato oni ostaju verni Njemu, kako prilikom njihovih gonjenja, tako i kada čuju da se drugi sablažnjavaju o Hrista. „I bi opravdana premudrost od sve dece njene“ (Lk. 7, 35; Mt. 11, 19). „I blago onome ko se ne sablazni o mene“ (Mt. i, b; Lk. 7, 23).
A šta da kažemo o tražiteljima druge Premudrosti? Navedimo reči Atanasija Velikog. „Gde su oni našli da je uopšte rečeno u božanskom Pismu ili od koga su čuli da tobože osim ovoga Sina postoji drugi logos i druga premudrost, te zato stvaraju slične izmišljotine? Jer sve vidljivo i nevidljivo kroz Njega je dobilo biće, i bez Njega ništa ne postade. O drugom nekom ili o drugom nečem nemaju pojma sveti, i ne izmišljaju logose i premudrosti, čije ni ime, ni dela ne pokazuje Pismo, a koje pominju samo ti jeretici. Jer to je njihova izmišljotina, njihova hristoboračka pretpostavka; oni upotrebljavaju iz prkosa ime Logosa i Premudrosti, izmišljajući sebi nešto drugo, ti jadnici koji se odriču istinitog Božijeg Logosa, istinske i jedine Očeve Premudrosti. Dakle, ako se u božanskom Pismu ne može naći druga premudrost, osim ovoga Sina, ni od Otaca nismo čuli ništa slično; jeretici ispovedaju i pišu da postoji premudrost nesazdano saprisutna Ocu, koja Njemu lično pripada i stvarateljka sveta: Sin Ovaj biće Onaj Isti Koji je i po njihovim rečima savečan Ocu. Tako oni, u svemu pomračenog uma, odriču istinitu Premudrost i traže nepostojeću premudrost, poput manihejaca izmišljaju sebi drugog Boga, i odriču istinitog Boga“.[41]
„Treba reći izopačiteljima časnih dogmata Crkve i pravilnog smisla Pisma: Otreznite se, pijani, od vina svoga (Joil 1, 5), da biste mogli, sagledavši presvetlu lepotu istine, zajedno s nama uskliknuti Sinu: Vaistinu Božiji Sin jesi.“[42]
Vaistinu je Hristos „kamen spoticanja i stena sablazni; i svaki koji u njega veruje neće se postideti“ (Rim. 9, 33). „Judejci ištu znake, i Jelini traže mudrost. A mi propovedamo Hrista raspetoga, Judejcima sablazan, a Jelinima ludost; onima pak pozvanima, i Judejcima, i Jelinima, Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost“ (1 Kor. 1, 23, 24). „Prazniku Prepolovljenja i Tebi hitam, Spase; govorahu Judejci: kako Ovaj zna slova, a nije se učio, ne shvatajući da si Ti Premudrost, slava Tebi“.[43]
 


 
NAPOMENE:

  1. Bogoslovsku neodrživost ovih knjiga pokazao sam u članku: „Poštovanje Bogorodice i Jovana Krstitelja i novi pravac ruske religiozno-filosofske misli. „
  2. „Nesagoriva Kupina“, s. 189.
  3. Tamo, c. 191.
  4. Navedeni citati i misli; v. „Prijatelj Ženikov“, s. 213-216.
  5. „Nesagoriva Kupina“. Ekskurs 2.
  6. U molitvi „Udostoj, Gospode. . . “ u početku se Gospodom nazivaju sva Trojica, a u rečima „blagosloven si“ – Bog Otac.
  7. Sinaksar ponedeljka Pedesetnice.
  8. Jovan Damaskin: Tačno izloženje Pravoslavne vere, 1, 120 božanskim imenima.
  9. Bogorodičan 9. pesme kanona sv. Nikoli gl. 2.
  10. Bogorodičan sedalan siropusnog utorka.
  11. 3. tropar 9. pesme Vaskrsnog kanona. Vaskrsne pesme posle pričešća.
  12. Pesma 2, 2. tropar, 2. tripesnaca.
  13. 1. pesma, 1. tropara
  14. Minej za decembar.
  15. 2. tropar 1. pesme.
  16. 3. tropar, 1. pesme Velikog Četvrtka.
  17. 9. pesma, 2. tropar Velikog Četvrtka.
  18. 9. pesma, 2. tropar, 22. decembra, povečerje.
  19. Molitva Svetom Duhu.
  20. Kanon Anđelu čuvaru, 7 p. 4 tr.
  21. Kondak siropusne nedelje.
  22. Mitropolit Antonije: „Učenje Crkve o Svetom Duhu“.
  23. Tamo.
  24. Kanoni Velikog Četvrtka, 22. decembra, 4. januara, 1. pesma. 1 tropar, v. gore
  25. B. gore.
  26. Prem. 7,26; up. : „On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom rečju svojom“ (Jevr. 1, 3).
  27. Up. : „Koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj“ (Jn. 14, 21).
  28. Prem. 8, 4; up. : „Sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade što je postalo“. „Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer što On čini, to isto čini i Sin; jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje što sam čini“ (Jn. 1, 3; 5, 19, 20).
  29. Prem. 9, 17; up. : „A reč koju čujete nije moja, nego Oca koji me je poslao“. „A Utešitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što vam rekoh“ (Jn. 14, 24, 26).
  30. Opšti tropar mučenici.
  31. Up. : „Ko će se popeti na nebo? To jest, da svede Hrista; ili: Ko će sići u bezdan? To jest, da izvede Hrista iz mrtvih“ (Rim. 10, 6, 7).
  32. Epifanije Kiparski: „Protiv poluarijanaca“.
  33. Stihira na „Gospodi vozvah“, nedelja Sv. Otaca Vaseljenskog Sabora.
  34. Dialogus c. Triphono Judeo.
  35. Atanasije Veliki: De sententia Dionysii.
  36. Contra Judeos 1b. 2.
  37. „Povest o Sofiji Carigradskoj“, P. B. Vilenska.
  38. Karsavin: „Sv. Oci i učitelji Crkve“, s. 27; Berđajev: „Put“, br. 7, s. 53 itd.
  39. „Nesagoriva Kupina“, s. 191.
  40. Stromat 1-e. 18.
  41. Atanasije Veliki: „Drugo slovo protiv arijanaca“, 39-40.
  42. Kiril Aleksandrijski: „Tumačenje evanđelja po Jovanu“, gl. 1.
  43. Slava na stihovnom večernje Prepolovljenja Pedesetnice.

 


 
SVETI JOVAN ŠANGAJSKI
UČENJE O SOFIJI, PREMUDROSTI BOŽIJOJ

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Izdato: 2006
 Mesto: Beograd
 Izvornik: „Sveti Jovan Šangajski“
  – Žitije, čuda, Besede i pouke -4. izdanje
 Izdaje: Biblioteka Obraz Svetački   Pravoslavna Misionarska Škola
  pri hramu Sv.Aleksandra Nevskog
 Urednik: Jovan Srbulj
 Tehnički urednik: jerej Velimir Birmanac
 Štampa: ART PRINT Novi Sad

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 1. avgust 2007.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Ivan Tašić i Stanoje Stanković

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *