УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ И РЕИНКАРНАЦИЈИ
СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА
д) У окултизму, теософији и антропософији
Још у античком свету пољуљана, вера у пресељење душа потпуно је разрушена у сукобу са хришћанским учењем о личној бесмртности душе и васкрсењу из мртвих. У вези са оваквим хришћанским учењем, у свести људи који су га прихватили избледео је и нестао сваки појам у вези са реинкарнацијом. Такво је природно и нормално стање ствари да пред Христовом вечном светлошћу ишчезавају све људске светиљке. Но није увек тако било.
Кад год је религиозност слабила, у историји човечанства имамо случајеве да су се појављивала разна окултна друштва, спиритизам и слични, који су својим системима и магијским триковима покушавали да код људи замене и надокнаде охладнелу или изгубљену веру. Први случај бурног налета окултизма имамо још у старом античком свету, када је под ударцима философа и исмејавањем од стране песника вера у грчке богове код простог народа била пољуљана. Други, сличан налет окултизма, био је у средњем веку, нарочито на западу, где је вера у народу била ослабила под утицајем ренесансе. А тако се нешто слично десило, можда само у јачој форми, и у прошлом веку, синхронизовано са појавом материјализма и слабљења вере у широким народним масама широм света, па и међу православним народима.
Заједно са тим мистичним и окултним друштвима, као птица феникс, васкрсла је из свога пепела и стара идеја реинкарнације и карме, која је прилично дуго времена била заборављена, бар у хришћанском делу света. Тих окултних друштава, који су такорећи преплавили и Европу и Америку, има много и под разним називима. Најпознатији и за нашу тему најважнији су, без сумње, друштва теософа и антропософа. Сва та друштва имају међусобно много сличнога, али и различнога у својим учењима. Но, оно што би се могло узети као заједничко свима окултистима, иако не без изузетка, то је њихова пантеистичка основа погледа на свет. Неки, као на пример Јог Рамачарака, затим теософи и антропософи, то отворено наглашавају упуштајући се у детаљнија објашњења. Неки пак ту основну пантеистичку црту прећуткују, скоро прикривају, па говоре о Богу као свесно личном бићу, дакле, усвајају теизам, као што то чини на пример Финдлеј[1]. Ми овде нећемо узимати у обзир сва та многобројна друштва, њихов настанак и историјски развој, а још мање сву окултистичку литературу, која је заиста огромна, него ћемо се само мало задржати на теософији и антропософији.
Теософско друштво је основала Јелена Блавацка, која је имала буран живот (била несретна у браку), а по природи је била склона авантурама сваке врсте. Она је пропутовала цео запад, упознала се са учењима разних тајанствених друштава, и у Њујорку, у друштву са Американцем Олкотом, 1875. године основала је прво Теософско друштво. Касније је седиште друштва пренела у Бомбај, а затим у Адјор, код Мадраса у Индији. Њу је после смрти наследила Ана Безант, такође дух своје врсте, иначе помоћница Јелене Блавацке. Чувени теософ у то време био је и Рудолф Штајнер, који се 1909. године разишао са Аном Безант, и основао посебно друштво антропософа, у Дорнаху код Базела.
Оба ова друштва имају скоро исте погледе како на свет тако и на човека и његову судбу. Поглед на свет пак, како теософије тако и антропософије, јесте, пре свега “пантеистички натурализам или спиритуалистички хилозоизам”, који се састоји у томе да нема Бога и света, као Творца и твари, но постоји свет који представља собом живу лествицу божанствених потенција или стварност “јерархија”. “То је оригинално незнабожачко обожење света, које не зна бога над светом но само у свету”[2]. На основу таквог погледа на свет, сви су они доследни када тврде да се свет развија сам по себи и од себе. Отуда још једна заједничка црта, како теософског тако и антропософског погледа на свет, јесте универзални еволуционизам: свет је еволуција Бога у свету, теокосмоса, која се опредељује нарочитим планетарним стањима. Тај општи закон еволуције самим тим обухвата и човека, у односу на кога се остварује као закон преоваплоћења, који има најсвеопштије антропокосмичко значење. Преоваплоћење је универзални закон еволуције света и човека[3]. Појединачно настаје и еволуира Бог, као и свет, као и човек, и не постоји ништа завршено стално и вечно . На основу овога у суштини својој требало би и теософију и антропософију назвати космософија. Антропософија је такође космоцентрична као и теософија. Упркос свога назива она ипак није антропоцентрична.[4]
Што се тиче учења о човеку, ту се они углавном сви слажу са Јеленом Блавацком, и признају да се човек састоји из физичког тела, астралног тела или душе, и вишег неизменљивог човечијег духа. То је антрополошка доктрина општа за све теософске покрете, иако одриче целосност човечије личности, како у њеном постанку тако и у њеној коначној судбини[5]. Неки теософи на ова три дела човека додају и четврти део – “ЈА” као посебан део, а неки опет броје седам, па чак и десет делова из којих се човек састоји[6]. За окултисте човеково “ја” је од битног значаја, а Штајнер за њега отворено говори да је капља у океану божанског живота[7]. Ипак им то ништа не смета да учење о реинкарнацији буде основни стожер целог теоантропософског система.
Учење о пресељењу људских душа, као што смо напред видели, припада старим учењима човечанства. Оно је било у религиозној философији Индије, у Египту, у Грчкој у питагорејству, орфизму и код Платона. Но теософија и антропософија XIX и XX века, и ако га пропагира, није му тиме ништа допринела, него га је само вулгаризовала и упростила. То старо учење, како у Индији тако и у Грчкој, нарочито у орфизму, било је песимистичко. Циљ је био да се избегне пресељење, да се изађе из њиховог круга и да се уђе у други духовни поредак Теософско пак учење о пресељењу, како се оно формирало у другој половини XIX века, постало је оптимистичко,[8] упркос томе, што и они сматрају да је овај живот само патња и страдање. Управо идеја пресељења највише и саблажњава у тим учењима Они се труде да дају одговор о неправедним страдањима живота Популарност теософије и антропософије везана је управо са учењем о пресељењу.[9]
Духовна, (тј. окултна) наука учи о томе да човеков живот не почиње рођењем и да се не окончава смрћу. Рођење је нека врста земаљског буђења, а умрети значи заспати за земаљски начин живота. Када човеково тело постане неспособно да еволуира и да служи еволуцији духа, човек га напушта и улази у друге начине живота, у којима ће прерадити земаљска искуства и примити нове импулсе да би се једном опет вратио земаљском животу, у њему делао и даље еволуирао[10]. Као и у старим учењима, и овде каснија оваплоћења зависе од ранијег живота. То је садржина закона карме, који гласи: све што ја у свом данашњем животу знам и чиним, каже Рудолф Штајнер, не стоји одељено за себе као чудо, него је у вези као последица с ранијим облицима битка моје душе и као узрок с каснијим облицима моје душе[11]. Свака душа упућује се онуда куда је она тежила у своме постојању Она не иде за произвољним наредбама било каквог бића на небу, или на земљи; само безусловно праведан и беспристрасан закон карме показује се у сваком одвојеном случају[12]. Они који се поново јављају на земљи не рађају се против своје воље и својих жеља. Напротив, они се реинкарнирају зато што стварно то желе… Жеља се увек показује главном и основном силом душе, која је побуђује к пресељењу[13].
У учењу о реинкарнацији код теософа и антропософа, важно Је приметити да човек после физичке смрти продужује да живи на вишим плановима – астралном и ефирном, где прерађује искуства добијена на земљи. За време пребивања на астралу душа се одмара. освежава и укрепљује Она је заборавила животне незгоде поднете у време прошлог преоваплоћења. Она је опет млада, пуна наде, снаге и частољубља. Она поново стреми ка делатности, ка испуњењу још неостварених жеља, стремљења и частољубивих замисли -и она радо упада у поток, који уноси њу у поље деловања, где се те жеље могу пројавити[14]. Тако у поновном оваплоћењу човек са собом доноси плодове прошлих живота, који су постали особине његовог бића[15]. Тако се тај пут усавршавања развија кроз многобројна оваплоћења, јер у сваком оваплоћењу он обогати нечим своје искуство. Са чим човек умире (с каквом духовном садржином), тиме он и почиње нови живот[16]. У данашњем животу ми жањемо плодове прошлог живота, и сејемо семе за будући живот. Циљ свега тога јесте бесконачно усавршавање, кажу антропософи, док се не постигне смисао човековог живота, који је наговештен у Јн. 10,34 Ја рекох: богови сте. Човек има да постане стваралац. То је смисао човековог живота ако испуни намењену му мисију. Од створа да постане стваралац. Наравно, кажу они, то треба да се оствари у далекој будућности, иза прелаза кроз многе и многе земаљске животе, иза прелаза кроз патње, болове и муке на земљи[17]. Средство за постизање тога циља ~ савршенства и избегавања страдања, јесте знање. Треба само познати истинску природу ствари, каже Јог Рамачарака, да бисмо изгубили жељу да овладамо њима, те се на тај начин знање показује као ослободилац[18].
+ + +
Такав је углавном историјски пут и развој учења о реинкарнацији, које је тобоже требало да објасни живот човеков и многа питања у вези са животом, те да на тај начин да човеку моралну подршку и снагу да своју судбу смирено и трпељиво подноси. Нећемо улазити у то да ли је оно и колико њих учинила блаженим и засладило им горку чашу живота, него да ли је то оно уопште могло да учини, и да задовољи човека својим поставкама и својим методама. Одговор на то питање биће јасан ако питање о реинкарнацији погледамо у светлости богочовечанске науке Господа Христа, и његовог решења проблема човека.
НАПОМЕНЕ:
- Др Лазар Милин, Лекције из апологетике, стр. 166.
- Свяшч. Г. Лотоцкий, Переселенiе душь, приказ, Вестникь братства прав. богослововь в Польше, Варшава 1936. г. књ. I, стр. 24.
- Исто.
- Переселенiе душь, Зборник чланака. Н. Вердяев, Учение о переселении и проблема человека, стр. 68.
- Исто, стр 72; ср. Н Морлендь, Душа и перевоплошчение души, стр. 14,16
- Види. Исто, стр. 24.
- Исто, стр. 70.
- Исто, стр 66-67.
- Исто, стр. 65.
- Никола Крстић, Мисија земље, Упознај себе, часопис за антропософију и уметност, Београд 1931. бр. 12, стр. 209.
- др Рудолф Штајнер, Реинкарнација и карма, Београд 1928. г, стр. 22-28.
- Ј. Рамачарака, Жизнь за пределами смерти, стр. 86.
- Исто, стр. 88-89.
- Исто, стр. 90.
- Др Рудолф Штајнер, Реинкарнација и карма, Београд, 1928. г, стр. 37.
- Н. Морлендь, Душа и перевоплошчение души 1938. стр. 81.
- Упознај себе, Часопис за антропософију и уметност, Београд, 1931, бр. 9, стр. 149.
- Јогь Рамачарака, Жизнь за пределами смерти, стр. 95.
