NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » UČENJE CRKVE O SVETOM DUHU

UČENJE CRKVE O SVETOM DUHU

 

Mitropolit kijevski i galički
Antonije

UČENJE CRKVE O SVETOM DUHU
 
Danas se kod mnogih potpuno neosposobljenih pisaca kao i mislilaca pojavljuje težnja za bogoslovstvovanjem i to u vezi najuzvišenijih i najapstraktnijih pitanja. Svi imaju želju da kažu nešto novo i duboko, a povrh svega, da pokriju senkom neodobravanja crkveno učenje, koje oni prosto ne znaju ili u svakom slučaju uopšte ne razumeju.
 
Sa druge strane, šire se tako neuke a još više napadne i nadmene hule na Crkvu, – misli Njoj suprotnog duha. Posebno se oštro obeležavaju mećusobno suprotni (protivrečni) prekori našem bogoslovlju u vezi učenja o Svetom Duhu. Tako je i Lav N. Tolstoj prebacivao Pravoslavnoj veri, i Crkvi, za širenje „apstraktnog i beživotnog“ učenja o Svetom Duhu na štetu tako životnog i mudrog učenja Isusa Hrista, koje je izloženo u jevanćeljima.
 
Prvi kritičari bili su nezadovoljni kratkim i nejasno objašnjenim učenjem Crkve o Svetom Duhu, a Tolstoj – tim istim učenjem, ali sa suprotne tačke gledišta; no ova oba lažna učenja susreću se zajedno u priznavanju apstrakcije i beživotnosti učenja Crkve o Svetom Duhu.
 
Koliko god su neiskrene i lažne te tvrdnje u vezi učenja Sv. Crkve, isto toliko nisu ni tuđe gorkoj istini u vezi savremenog akademskog bogoslovlja koje, istinu govoreći, čuva potpuno formalnu vezu sa crkvenim učenjem, ali koje je izgubilo i moralnu stranu dogmata, a delimično i dogmat o Svetom Duhu.
 
Istinu govoreći, tu stranu svetih dogmata, ne uvek, ali povremeno i vrlo retko, otkrivaju i Sveti Oci Crkve, ali njihov prvenstveni zadatak u većini njihovih traktata bio je polemički: oni su se trudili da ograde pravo učenje od jeresi putem tačnog izlaganja reči biblijskih tekstova, i to pogotovo njih, jer su se jeretici na njima trudili da zasnuju svoja lažna učenja. Moralnu visinu i lepotu božanskog učenja otkrivali su u većini slučajeva i izlagali kroz molitveno pojanje crkve, u poetičnim crkvenim poukama ili stihologijama drevnih Otaca i bogoslova.
 
Na žalost, ta poetičnost hrišćanskog genija manje je privlačila pažnju srednjovekovnih sholastičara, koji su toj gorepomenutoj savremenoj bogoslovskoj nauci opredelili pravac, duh a i sadržinu. Konačno u poslednjim decenijama nauka je počela da se oslobađa od njihovih puteva, ali naravno ne bez potpadanja pod uticaj savremene dekadencije, koja je počela da se ispoljava u svim oblastima, a i u umetnosti i nauci. Mi smo pomenuli da ovom pokretu (uticaju) pre svega nedostaju i one najprimitivnije erudicije, to jest čak i one najprostije načitanosti Svete Biblije. Evo zašto su svi njihovi pokušaji da nešto delimično kažu o Svetom Duhu, nešto uzvišeno i mudro, predodređeni na neuspeh, i ostaju samo grčeviti i uzaludni napori, baš kao kod one publicistkinje koja je živela preko sto godina, Žorž Sand (jedan naš Rus oštrijeg jezika nazvao ju je „gospođa Jegor“), koja je govorila da je do početka naše ere bilo carstvo Boga Oca, sa početkom nove ere uzvišenije učenje Boga Sina, a u budućnosti nastaće najsavršenije učenje i život Boga Duha Svetoga. Skoro da se baš u tome sastaju ova grčevitost dekadenata, koji predskazuju carstvo Svetoga Duha. Uprkos svoj toj neopredeljenosti a uprkos i onim, znatno lošijim kvalitetima te književnosti, koji se tu i tamo približavaju huli i sablazni, ona je u ovom slučaju bliža istini, nego li nihilizam Tolstoja, koji se trudio da opredeli naše crkveno učenje o Duhu Svetom kao zamenu moralnog smisla naše religije mističnim, gde on čak veru Pravoslavnu nije želeo da prizna kao hrišćansku, nego je nazvao „Sveto-Duhovskom“. Takvo protivljenje jeste plod neobrazovanosti, ali još više zle volje i zlog predubećenja.
 
Naprotiv, samo nazivanje Trećeg Lica Svete Trojice Svetim Duhom pokazuje da je misao i osećanje Crkve, počevši od sveštenih pisaca, čak od Samog Gospoda Isusa Hrista, sjedinjavalo sa ovim dogmatom najviša moralna dostignuća, usredsređujući u njima najsvetija očekivanja. Spasitelj, Apostoli i Oci Crkve malo su govorili o Božijim metafizičkim svojstvima – uopšte, a još manje o metafizičkim svojstvima Svetoga Duha, ali su mnogo govorili izričito jasno o dejstvima Svetoga Duha, posebno u Novom Zavetu, kao i dejstvima Logosa Božijeg ili Sina Božija, još u Starom Zavetu.
 
Potrudiđemo se da prenesemo učenje Hrista Spasitelja i celog Novog Zaveta o dejstvima Svetoga Duha na svet, na ljudsku dušu, ali pre nego što počnemo skrenućemo pažnju da se Njegovo delovanje po biblijskom učenju javlja u Crkvi Hristovoj a ne kroz zamagljeni mistički dodir, i to delovanje je izrazito životno, i uzbudljivo, u umiljenju, ne samo ličnom nego i zajedničarskom – sveopštecrkvenom.
 
Baš takvog izobraženja Svetoga Duha i Njegovih dejstva puna je služba Svete Pedesetnice, a posebno u molitvama kolenopreklonjenja sv. Vasilja Velikog, a takođe i u spisima prepodobnog Isaka Sirina, koji je shvatao opštenje duše sa Bogom prvenstveno kao opštenje sa Svetim Duhom, i često mnogo rađe upotrebljavao umesto reči Bog – reč Duh, ili Duh Sveti. Sv. Jovan Damaskin je sastavio sasvim orginalno molitveno pravilo (službu) Svetome Duhu, ili Paraklitu, koje nije ušlo u sastav našeg bogosluženja, ali jako uzbuđuje dušu čitaoca snagom slika koje su u njoj sabrane. Izmeću ostalog, želimo da se ograničimo oslanjanjem na te klasične stihire Pedesetnice iz večernje i jutrenje.
 
„Sve daje Duh Sveti: izliva proročanstva, čini sveštenike, nepismene nauči mudrosti, ribare pokaza kao bogoslove, sabira sav sabor crkveni. Jednosušni i saprestolni Ocu i Sinu, Utešitelju, Slava Tebi“[1].
 
„Duh Sveti bio je uvek, i jeste i biće: ni započinjan, ni prestajući, nego uvek Ocu i Sinu sjedinjen i pribrojavan; život i životvorac; svetlost i davalac svetlosti, sam blag i izvor svake dobote; po Kojem se poznaje Otac i proslavlja se Sin, i od svih se spoznaje; jedna sila, jedno sjedinjenje, jedno poklonjenje Svetoj Trojici“[2].
 
„Duh Sveti, svetlost i život, i živi izvor umni: Duh premudrosti, Duh razuma, blagi, pravedni, umni, Koji čisti sagrešenja: Bog i bogotovrac, oganj koji od ognja proizilazi; Koji govori, dejstvuje, deli darove, Kojim su se svi proroci i božanstveni apostoli zajedno sa mučenicima ovenčali, divno viđenje, oganj koji razdeljuje Sebe za davanje darova“[3].
 
U sećanjima Motovilova o prepodobnom Serafimu Sarovskom, doduše neproverenim, ali koja su poslednjih godina zainteresovala našu literaturu, te ih je čak i preosvećeni Nikolaj Velimirović preveo na srpski jezik, izlaže se učenje prepodobnog Serafima o spasenju kao o neprekidnom usvojenju blagodati Svetoga Duha i unutranjeg opštenja sa Njim.
 
Ljudima koje ne zanimaju učenja vere, savršeno je tuđa živa predstava o dejstvima Svetoga Duha u čovečijem srcu. Inače, ovo pitanje otkriva se u sv. Evanđelju, a posebno u Evanđelju po Jovanu. Međutim, i u drugim evanđeljima može se uveriti da se otkrivenja Svetoga Duha u srcima i umu verujućih tako tesno vezuju za njihovu dušu da uopšte nije lako praviti razliku između plodova prirodnog razumevanja duše od glasa Svetoga Duha. Evo vam i reči i Samog Gospoda Isusa Hrista: „Kada vas predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati; jer nećete vi govoriti, nego Duh Oca vašega govoriće iz vas“.[4] O tome kako se život Svetoga Duha tesno sliva u srce propovednika, sa njegovom sopstvenom dušom, svedoči i ap. Pavle kada daje uredbe o braku, o razvodima, o devstvu). On govori: „Zapovedam ne ja, nego Gospod“; inače svoje zapovesti i lične savete on zaključuje rečima: „A mislim da i ja imam Duha Božijega“.[5] Verujući u takvu bliskost Duha Božijeg sa hrišćanskom dušom, mi tako počinjemo naše molitve kao i svaki drugi ozbiljan posao prizivanjem Svetoga Duha: „Dođi i useli se u nas i očisti nas od svake nečistote“.
 
Dostupnost Božanskog Duha našim dušama tako je jaka, da na mnogim mestima Novog a i Starog Zaveta, i kod Otaca Crkve, kada se pominje reč „Duh“ – „u Duhu“, „ispunio se Svetoga Duha“ – postaje teško da se dokuči da li se ovde razume Ipostas Svetoga Duha ili prosto blagodatno ushićenje (oduševljenje) čoveka. „I ustavši jedan od njih, po imenu Agav, predskaza Duhom veliku glad koja je imala biti po celome svetu…“.[6] Toliko je teško praviti razliku silaska Svetoga Duha u srce izabranih od njihovog prirodnog prosvećenja istinom da, na primer , u Starom Zavetu mnogi proučavaoci uopšte ne nalaze ukazivanje na Treće Lice Svete Trojice (iako se tamo vrlo često sreće reč Sveti Duh), a posebno protestanti, koji odbacuju takozvane nekanonske knjige Biblije, i tako ne priznaju ove najjasnije reči Solomona o Presvetoj Trojici: „Ko bi volju Tvoju saznao, da Ti nisi dao premudrost i poslao Duha Svetoga Tvojeg sa visine“.[7] Usput rečeno, treba da žalimo što ove važne reči Starog Zaveta o Presvetoj Trojici još uvek nisu uvedene u naše školske i akademske programe; nažalost, oni se skoro svi bave plagijatstvom protestantskih i latinskih teoloških programa [8].
 
Međutim, daleko od toga da se glas i misao Božanskog Duha uvek, čini se, slivaju sa mislima i rečima blagovesnika Otkrivenja; ponekad se, naprotiv, suprostavljaju. Tako i apostolu Pavlu i njegovim saradnicima „zabrani im Duh Sveti govoriti reč u Aziji. Došavši do Mizije pokušavahu da idu u Vitaniju, ali im Duh ne dopusti“.[9] Iz daljih reči Dela Apostolskih mi znamo da saveti Svetoga Duha ponekad bivaju neočekivani: „I Pavlu se pokaza viđenje noću: beše neki čovek Makedonac, koji stajaše i moljaše ga govoreći: Pređi u Makedoniju i pomozi nam!“.[10] Sličnim (i mnogim drugim) navodima otklanja se svaka sumnja u to da se tobože glas Svetoga Duha primao autosugestijom. To naravno dokazuju i svedočenja, na primer, o javljanju Isusa Hrista Mariji Magdalini, koja Ga nije odmah poznala. Sličnih primera koji potvrđuju ovakvo poimanje možemo naći mnogo u Svetoj Bibliji Starog i Novog Zaveta, ali mi to ostavljamo samim čitaocima. Naš zadatak se sastoji u tome da prema našoj mogućnosti pokažemo blagodatna dejstva Svetoga Duha u životu jednog hrišćanina, Crkve i sveta.
 
Samo nazivanje Trećeg Lica Presvete Trojice Svetim Duhom pokazuje osvećujuću silu Njegovog dejstva. Uprkos klevetama savremenih bezbožnika, dejstva Svetog Duha ne samo da se priznaju nerazdvojnim od moralnog podviga hrišćanina, nego se naprotiv taj podvig nalazi u najtesnijoj vezi sa delovanjem blagodati Svetoga Duha. Koliko god moralni podvig privlači Svetoga Duha ka duši, isto toliko zla volja od Njega udaljava. Evo reči Premudrog: „U lukavu dušu ne može ući premudrost, i neće obitavati u telu porobljenom u grehu. Jer Sveti Duh premudrosti udaljiće se od lukavstva, i ukloniće se od nerazumnih mudrovanja, i postideće se od nepravde koja se približava“.[11] Hulom na Duha Svetoga ili „smrtnim grehom“, po tumačenju Vaseljenskog Sabora,[12] razume se svesno i okorelo protivljenje istini, „jer je Duh istina“.[13] – kako se On i naziva u besedi Gospodnjoj i molitvi Crkve, Duh istine.[14]
 
Dakle, Duh Sveti otkriva se i pokazuje ljudima prvenstveno u oblastima moralnih i etičkih preživljavanja, što čini jedan od važnijih osnova, upravo stoga da se ne bi odvajala čista religozna raspoloženja – podvizi i moralna delanja – od te neumorne borbe hrišćanina sa svojstvenom palom čoveku zlom voljom i usredsređivanja prema moralnom savršenstvu. U ovom poslednjem se i sastoji glavni priziv hrišaćanina kao konačni cilj njegovog života i delatnosti.
 
Delatnost Svetoga Duha kroz srca ljudska rasvetljuje se putem različitih projavljivanja, iako glavni Božiji dar duši čovečijoj, koja stremi ka Njemu, ostaje samo jedan – osvećenje duše svake ličnosti, a kroz nju i sve hrišćanske zajednice, čak i svega čovečanstva. Suština naših molitava jeste baš to prizivanje Božije pomoći za našu moralnu borbu sa grehom, to jest prizivanje Svetoga Duha, što nam Nebeski Otac neće odbiti. U ovo poslednje uveravaju nas sledeće reči Hristove: „Kada dakle vi, zli budući, umete dobre dare davati deci svojoj, koliko će više Otac vaš nebeski dati Duha Svetoga onima koji ištu od njega?“.[15]
 
Skrenuli smo pažnju na centralni i glavni deo naših odnosa prema Bogu i prema svojoj duši, sada ćemo skrenuti pažnju na njeno razgranavanje i posledice: jedne od njih se tiču projavljivanja blagodatnih darova Svetog Duha u životu zajednice, druge – u postepenom izgrađujućem blagodatnom raspoloženju duše čovečije, u njenom duhovnom uzrastanju. „Različiti su darovi a Duh je isti. No svakome se daje projava Duha na korist: jednome se daje kroz Duha reč mudrosti; a drugome reč znanja po istom Duhu; a drugome činjenje čudesa, a drugome proroštvo, a drugome razlikovanje duhova, a drugome različni jezici, a drugome tumačenje jezika. A sve ovo čini jedan i isti Duh, deleći svakome ponaosob kako hoće.“ [16]
 
Ovde treba da se još jedanput napomene da učenje Hristovo, i crkveno, ne razjedinjuje jednu stranu života od druge, nego ih predstavlja celovitim (nepodeljenim): ukoliko se više podvižnik Hristov u tišini i u dubini srca svog ispunjava Duhom Svetim, utoliko je smeliji među ljudima, i tako njegova reč ima više autoriteta. U tom smislu Gospod je uveravao Svoje apostole da buduća bliskost Svetoga Duha sa njima znači da će njihov rad biti plodniji, nego li produženi boravak sa njima Samog Isusa Hrista, Spasitelja. „Bolje je za vas da ja odem, jer ako ja ne odem, Utešitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama.“[17] Još ranije Jevanćelistu Jovanu Gospod je skrenuo pažnju na vrlo tesnu vezu Svojih iskupiteljskih stradanja sa dolaskom Svetoga Duha: „Ko je žedan neka dođe meni i pije. Ko u mene veruje, kao što Pismo reče, iz utrobe njegove poteći će reka vode žive. A ovo reče o Duhu kojega trebaše da prime oni koji veruju u ime njegovo, jer Duh Sveti još ne beše dat, zato što Isus još ne beše proslavljen.“[18] Naravno, ova uzročna veza između odlaska Hristovog na stradanja i vaznesenja na nebo, te slanja Svetoga Duha, ne sme da se zamišlja tako naivno i grubo, onako kako je to urađeno u nekim dogmatikama koje ovde razumeju ne odlazak Isusa Hrista na stradanje, nego samo Njegovo vaznesenje na nebo kao i slanje Svetoga Duha sa tog neba, tj. neko slanje koje kao da je fizičko. Ovde je reč o prosvećenju celog čovečanstva stradanjima Hristovim, a posebno svih verujućih, i zatim o potvrđivanju ovog prosvećenja silaskom Svetoga Duha.
 
Učenicima Hristovim i ranije nisu bila nepoznata znamenja Svetoga Duha[19] i zato su mogli da predokuse to neiskazano blago, to nezamenjivo blaženstvo kojeg treba da se udostoje, primivši punoću darova u dan Pedesetnice. Evo zbog čega se oni nisu rastužili zbog toga spoljašnjeg rastanka sa Učiteljem na dan Njegovog vaznesenja, nego su ushićenim pogledom doživeli Njegovo uznošenje na nebo i vratili se „u Jerusalim sa radošću velikom“[20], jedino iščekujući od Svetog Duha to obećano drugo krštenje „kroz nekoliko dana“, ili odevanje silom odozgo?[21].
 
Do ovog pedesetog dana Hristos je bivao sa njima i pored njih, a sada će biti u njima kroz Svetoga Duha, Koji je njih prosvetio i osvetio. Zato je i govorio Apostol Pavle: „A živim ne više ja, nego živi u meni Hristos“[22]. Dakle, ranije smo obećali da ćemo objasniti dejstva Svetoga Duha u životu zajednice, u životu svecrkvenom; to učešće Njegove sile, ili Njegove božanske Ličnosti u toj borbi dobra sa zlom, vere sa neverom i bogoprotivljenjem, kroz koju protiče život sveta i tako sve do poslednjeg kraja. Sam je Gospod u Svojim predskazivanjima o slanju Svetoga Duha ukratko ukazao na to kako će Utešitelj boraviti sa njegovim sledbenicima vavek, i da će ih podsetiti na sve što im je govorio Hristos[23], ali radije prelazi na objašnjenje Njegovih dejstava u svetu, – svetu neprijateljski raspoloženom prema Hristu i Njegovim učenicima. „I kada On dođe pokaraće svet za greh, i za pravdu i za sud: za greh, dakle, što ne veruju u mene; za pravdu pak, što idem Ocu svojemu, i više me neće videti; a za sud, što je knez ovoga sveta osuđen. [24] Ove reči čitalac ne može odmah da razume, isto tako kao ni oni prvi Njegovi slušaoci što se da dokazati i iz daljih reči Hristovih.[25]
 
Nego, neophodno je da se na ovim rečima zadržimo. I pored toga što im Spasitelj daje određeno razjašnjenje, da bi se stvarno sve to bolje razumelo potrebno je i neko dodatno. Na koji će način Sveti Duh pokarati (izobličiti) svet? Ko je taj svet? Očigledno je da je to onaj svet koji je neprijateljski raspoložen prema Hristu i zajednici njegovih propovednika, i uopšte prema svim njegovim sledbenicima. U kakom će ga smislu Duh pokarati za greh neverovanja u Hrista? U tom, naravno, zato što je neverje bilo posramljeno i pokoreno, i propovedanju učenika Hristovih moglo je da se suprostavlja samo grubo nasilje ali ne i stvarne primedbe. Ovo se sa posebnom jačinom pokazalo u svedočenju o mučeništvu sv. Stefana. Njegovi protivnici nisu mogli da se suprostave „mudrosti i duhu kojim govoraše“.[26] Oni tada podmetnuše lažne svedoke i izvedoše ga na sud sinedriona, gde su prema zakonu bili potrebni svedoci, no ovaj put su istupali lažni svedoci i klevetnici, ali kada je Stefan izgovorio obimnu besedu u svoju odbranu, u kojoj je sebe ispovedio za pravog Judejca i poštovaoca zakona, „svi koji seđahu u Sinedrionu videše lice njegovo kao lice anđela“[27]; međutim, kada je on u zaključku svoga izlaganja počeo da ih izobličava za to što su se protivili Duhu Svetome, kako njihovi oci tako i oni sami[28], onda oni „razjariše se vrlo u srcima svojima, i škrgutahu zubima na njega“[29], i zaboravivši na sudska pravila,[30] i na svedoke[31], ustremili su se na Stefana i kamenovali ga, i tako se podvrgli[32] sudskoj odgovornosti za samovoljnu raspravu, jer su u gnevnoj zlobi ostavili materijalne dokaze svoga prestupa ispred nogu mladića Savla.[33]
 
Ovo Stefanovo izobličenje sinedriona bilo je prvo ostvarenje Spasiteljevog predskazanja toga kako će Sveti Duh pokarati svet za njegov greh neverja. Pod svetom se razume, kako je i rečeno, običaj koji se ustalio – to društveno mišljenje koje je usmereno sekularnom delatnošću. Do silaska Svetog Duha sve je to prekorevao Sam Spasitelj; posle ovog događaja, pak, društveno mišljenje je prešlo na stranu Njegovih sledbenika, a svet je bio prekoren kao nepravedan, i neprijatelji Hristovi počeli su da se boje da ih narod ne pobije kamenjem.[34]
 
Drugi prekor – „za pravdu – što idem Ocu svojem, i više me nećete videti“. Šta to znači? Pa to je predskazanje o stalnoj kleveti mnogobožaca i Judejaca na Učitelja hrišćana, tobože: On je kažnjen i umro, dakle, on je „laža“.[35] Međutim, nadahnuti Utešiteljem, Apostoli će se sa takvom smelošću suprostavljati toj kleveti i sugerisati Njegovim neprijateljima, stražarima Groba, istinu o Njegovom vaskrsenju, a kasnije i o vaznesenju, da će ona ka Njemu obraćati njihova srca. Dok Sveti Duh nije sišao, Apostoli nisu ni očima ni rukama svojima verovali da je Gospod vaskrsao, a po silasku Svetoga Duha oni su otpočeli svoju propoved tvrdnjom o Njegovom vaskrsenju iz mrtvih, i odmah obratili u veru po 3 000 i po 5 000 ljudi.[36] Možemo da se oslonimo na još mnoga mesta po Delima Apostolskim i Poslanicama na osnovu kojih se vidi da jedan od najglavnijih predmeta apostolske propovedi, ta pravda sa kojom Duh Božiji treba da ukori i prosveti svet, jeste istina: da je On nevidljiv ne zato što je On umro i pogreben, nego zato što je On umro i vaskrsao iz mrtvih, i u slavi se vazneo Ocu Svojemu na nebo, koje Ga je primilo do „vremena“.[37]
 
Treći prekor svetu od Svetoga Duha – „o sudu“, jeste da je knez ovoga sveta već osuđen. Jasno je da se ovde podrazumeva satana, koga su i savremenici Gospodnji nazivali knezom demonskim,[38] a Apostol Pavle knezom „koji vlada u vazduhu i dejstvuje u sinovima protivljenja“.[39] Osuda kneza demonskog, kao vladara bogobornog sveta, i u njemu samog tog sveta, kao uvek neprijateljske sile prema Hristu, uzrokovana je Gospodnjom odlučnošću da na Sebe uzme muke iskupljenja. Definitivno opredelivši Sebe na takav ishod posle besede sa Jelinima koji su došli (i divnog svedočanstva koje prenosi Jevsevije Kesarijski: Njemu behu pokazali pismo od Edeskog cara sa saopštenjem o već donešenoj hristoubistvenoj odluci neprijatelja Hristovih), Gospod je objavio: „Sad je sud ovome svetu; sad će knez ovoga sveta biti izbačen napolje, i kada ja budem podignut sa zemlje, sve ću privući sebi“.[40] Dakle, Sveti Duh, koji je hrabrošću nadahnuo srca Apostola, zauvek će postideti ovaj svet i kneza njegovog, proslaviće ideju dobrovoljnih stradanja umesto tog uniženja koje su smerali ljudi ovoga veka hodeći po volji njegovog kneza, i propovedanjem stradanja Hristovog umnožavaće Njegovu slavu i postideće ovaj svet i njegovog kneza.
 
Krstom Hristovim, i to čak nezavisno od mističkog tumačenja Njegove žrtve, knez ovoga veka, ili duh ovoga veka – nadmeni neprijatelj Njegove propovedi, a posebno prve zapovesti Njegovih blaženstva, on je osuđen, odbačen je, i sva rasuđivanja ljudska radikalno su se promenila: to što se sinovima zablude pokazivalo kao uniženo i žalosno, u očima verujućih postalo je svetinja i uzvišeno, takođe i obrnuto. Isti je smisao i apostolskih reči: „A mi propovedamo Hrista raspetoga, Judejcima sablazan, a Jelinima ludost; onima pak pozvanima, i Judejcima i Jelinima, Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost“.[41] Takvo učenje je izraženo i u Zapovestima Blaženstava i drugim pričama Spasitelja, ali ono je tako očigledno i tako jako zračilo kroz događaj Njegovog dobrovoljnog poniženja, stradanja i smrti, i postalo je realno kroz neustrašivu propoved sv. Apostola o tim stradanjima. Evo u kakvom smislu je knez ovoga veka bio pobeđen silaskom Svetoga Duha, Koji je otvorio umove i usta Apostola za širenje blage vesti tih novih istina i podviga, kojima je podražavalo i bezbroj mučenika: „Mučenici Tvoji, Gospode, stradanjem svojim dobiše netruležne vence od Tebe Boga našeg, posedujući silu Tvoju mučitelje svoje poniziše, i uništiše nemoćnu demonsku drskost“.[42] Tako ih je Sveti Duh sačuvao kao pobedioce nad knezom ovoga veka i njegovim slugama: „Strah od careva i mučitelja (tirana) preodoleše Hristovi vojnici“, itd….
 
Na ovome bismo završili, ili bolje rečeno zadržali ovo tumačenje delatnosti Svetoga Duha u svecrkvenom životu ili zajednici; ipak, radi jasnijeg razumevanja neophodno je ukazati na to da se po svedočanstvu sv. knjige Dela apostolskih pozitivno učešće Svetoga Duha u životu Crkve (a ne samo obličavajuće protiv ovog veka, o čemu je već bilo reči) predstavlja hotimično i neposredno, i još se naziva utehom Svetoga Duha. „Crkve po svoj Judeji i Galileji i Samariji uživahu mir napredujući i hodeći u strahu Gospodnjem, i umnožavahu se utehom Svetoga Duha.“[43] Poslednje reči treba posebno da se podvuku činjenicom da naši sektaši, nadimajući se umišljenim „darovima Svetoga Duha“ i, maštajući da Ga poseduju, preziru poslušanje prema Crkvi i ne žele da se potčinjavaju njenom rukovodstvu.
 
Taj tesni međusobni odnos delatnosti propovedanja sa Božanskim Licem Svetoga Duha, i Njegove blagodati, objašnjava, i to ne jedanput, i Apostol Pavle: „Nego se potrudih više od sviju njih, ali ne ja, nego Blagodat Božija koja je sa mnom“,[44] i još: „Reč moja i propoved moja ne bi u ubedljivim rečima ljudske mudrosti, nego u pokazivanju Duha i istine“,[45] kako je to već bilo u besedi sv. Stefana.[46]
 
A sada prelazimo na učenje o darovima Svetoga Duha na dušu verujućeg.
 
Iz svega gore pomenutog jasno je da je neustrašivo oduševljenje sa kojim su apostoli i mučenici pokoravali ovaj svet Hristu, bilo taj posebni dar Božanskog Duha. Ali, ako uporedimo Svetlost Božanskog Duha sa dnevnom sunčanom svetlošću, onda ćemo u njoj naći sav spektar od sedam boja duhovnih darova. Oni su nabrojani u katihizisu Mitropolita Filareta, i to sasvim neuspešno i ne u saglasnosti sa Svetom Biblijom. Zainteresovan nad popravkom ovog katihizisa koja je zasnovana na drugoj tački gledišta, ja sam u celini u svoj katihizis prepisao njegov odgovor o darovima Duha, ali sam se odmah posle toga i pokajao, o čemu će u svoje vreme biti više reči. Sada ćemo skrenuti našu pažnju na to da „ubeđenost i oduševljenje“, kao najbliže i posebno jake sile javnog mnjenja, koje su propovedniku Hristovom darovane od Svetoga Duha, i koje se izlivaju na njegove slušaoce, po meri njihove dobre nastrojenosti, prema reči istine; ili nasuprot tome, koje ih posramljuju i poražavaju stidom i sramom, ako se oni pokažu kao protivnici: sve to ne bi imalo takvu jačinu u životu zajednice, ako to usvojenje Svetoga Duha Hristovim sledbenicima ne bi davalo oživljujuća i posvećujuća dejstva na raznolike sile njihovih duša.
 
Počnimo od ukazivanja na tu mudrost i na dubinu Hristovog učenja, i na apostolske duhonosne reči, koje zaprepašćuju slušaoce. Sabesednici arhiđakona Stefana „ne mogahu protivstati mudrosti i duhu kojim govoraše“.[47] Koji bi filozof mogao sa takvom kako jačinom tako i dubinom da izlaže suštinu Hristove vere, onako kao što je to Apostol Pavle uradio u vrlo kratkoj propovedi u Atinskom Areopagu? Kakav advokat bi mogao da tako kratko i mudro opovrgne optužbe kao što je to on (Stefan) uradio pred sudom opovrgavši judejske optužbe? Ovde su se ispunile Hristove reči o ispovednicima vere: „Jer ja ću vam dati rečitost i mudrost kojoj se neće moći suprostaviti ili odgovoriti svi vaši protivnici“,[48] jer „nećete vi govoriti nego Duh Sveti“.[49]
 
Dakle, darovi Duha Svetoga – darovi mudrosti i znanja, tj. razumevanja dela Božijih, zbog čega se Duh Sveti i naziva u crkvenim stihirama i u Svetoj Bibliji Starog i Novog Zaveta „Duhom Premudrosti, Duhom razuma“ – „počivaće na njima“[50] – taj duh razuma; takođe i Apostol Pavle piše: „nama Bog otkri Duhom Svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije“;[51] „a mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha koji je od Boga, da znamo što nam je darovano od Boga“.[52] Na dan Bogojavljenja, pred činom velikog osvećenja vode, koje se u poukama sv. Grigorija Bogoslova naziva tajnom, Crkva poje: „Dođite i primite svi Duha premudrosti, Duha razuma, Duha straha Božija – Hrista koji se nama otkri“.[53]
 
A sada pogledajte kako su daleko od istine svi oni koji razdvajaju veru od znanja, religiju od razuma: svi oni koji okrivljuju našu veru i Crkvu da traži slepo poverenje prema svome učenju i da ima neprijateljski odnos prema glasu razuma, pod kojim su oni potpuno neosnovano razumeli tendenciozne, a ponekad i glupe hipoteze materijalista, kako javnih tako i prikrivenih, koji se kriju pod imenima pozitivista i kojima oni zaista slepo veruju, i to oslanjajući se na njihove lažne i naduvene novinarske reklame autoriteta. Takođe nisu u pravu ni savremeni ruski iluminati, sledbenici o. Florenskog i V. S. Solovjova, koji stalno pišu o mističkim poimanjima ili ih tumače, koji se neretko zaista vrlo neprijateljski odnose prema razumu. Sam Solovjov za ovo poslednje nije kriv, ali izvesna prećutna saglasnost nagoveštava da on ima neposredno ozarenje Svetoga Duha, što njima nije nepoznato, da ne pominjemo još i njihov izrazito slobodan život. Svešteno bezumlje („sveta ludost, izbezumljenost“), amnetia sacra – nepoznato je pravoslavnom učenju o Svetom Duhu, iako je jedan Rus, Rakitin, napisao obiman magistarski rad (debeo i bezvredan), u kojem se trudio da dokaže da darovi govorenje jezika nisu navodno ništa drugo nego hlistovski[54] rituali sa vrištanjem i izbacivanjem besmislenih zvukova i igranjem. To je bilo one bezumne 1917. godine kada je, ne obraćajući pažnju na odbijanje Sinoda, Akademija ipak priznala autorovu magistraturu i ponovo dostavila Patrijarhu referat o njegovom dobijanju naučnog stepena, uprkos već ranije opredeljenom stavu Sinoda prema tom prosto bezvrednom pamfletu. Kako se to sve završilo ja ne znam, jer sam posle toga otišao za Harkov, a zatim u Kijev.
 
Blagodat Božija je naravno natprirodna pojava, ali blagodatni dar duhovne premudrosti kao i većina drugih darova daje se onima koji svojom voljom i razumom streme ka premudrosti, i za umnožavanje ovih darova mole se Gospodu u svojim molitvama, kako potvrđuje i Apostol Jakov.[55]
 
U skladu sa temom ovog našeg rada potrebno je da razvrstamo sve nazive duhovnih darova po proroku Isaiji,[56] koji se po našem školskom katihizisu priznaju kroz klasifikaciju, tj. tačno i potpuno prebrojavanje, a između ostalog, oni su uz to nabrojani u Filaretovom katihizisu drugačijim redosledom, nasuprot onom u Svetoj Bibliji, tako da je sasvim propušten „duh blagočestija“[57]; a dar „duha Gospodnjeg“ u katihizisu predstavljen je kao viši od mnogih darova Duha, ali kod Isaije on je prvi po redosledu nabrajanja. Uopšte, samo insistiranje na ovom naučnom razdeljivanju darova kod ovog proroka i to još nekim poretkom postepenosti jeste nepravilno, takođe je nepravilno i besmisleno razdeljavati molitvu Gospodnju na sedam delova. Odista, u toj molitvi a i u proročanstvima Isaije, sinonimički se navodi njihovo razumevanje, skoro istovetno, i uzajamno se pojašnjavaju. Tako treba da se razumeju prve tri i poslednje dve molbe (stiha) molitve Gospodnje. [58]
 
Ljubitelji klasifikovanja prilikom nabrajanja darova Svetoga Duha mogli bi sa velikim uspehom da se oslone na Apostola Pavla, zato što brojeći darove Duha, on sledćim rečima vrši uvod za duhovne darove: „A poznata su dela tela, koja su: preljuba, blud… A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost uzdržanje“.[59] Naravno, u ovim rečima Novog Zaveta ima više savršenstva, ali takođe nema insistiranja (zahteva) za postepenošću u usvajanju dobrodetelji, koje se sadrže u učenju Hristovom o blaženstvima, a ovde nije pomenuto ni drugo ni četvrto blaženstvo, niti tri poslednja.
 
Između ostalog, vršiti pritisak na manje-više potpuno prebrojavanje darova Svetoga Duha nemoguće je, jer nije slučajno da je Sveti Jovan Krstitelj rekao: „Jer Bog Duha ne daje na meru“.[60] Dovoljno je ako uspemo da ukažemo na neke darove Duha dostupnije razumevanju. Ali pri ovome moramo da skrenemo pažnju da je nemoguće da se ustanovi stroga postepenost u darovima Svetoga Duha: tako Apostol Pavle počinje niz darova Duha, i to od najvećeg – od ljubavi, koja je „sveza savršenstva“,[61] a na kraju prebrojavanja napominje na uzdržanje, koje je jedna od najglavnijih dobrodetelji. Bolje je da se kaže da svaka dobrodetelj ima stepene uznošenja, i da one jedna drugu podržavaju, kao prečage na drvenim stepenicama, – premda poredak tih stepenica nije jednak kod svakog podvižnika u dobrodeteljima; nije isti ni poredak darova Svetog Duha: tako su Njegova blagodat i dar jezika sišli na slušaoce Petrove propovedi ranije nego što su se udostojili blagodati krštenja[62]; i o ovom događaju Apostol Petar je govorio sledeće: „A kad ja počeh govoriti, siđe Duh Sveti na njih, kao i na nas u početku“.[63]
 
Ali ako Gospod ne daje Duha na meru, onda ljudi ne treba da se udaljavaju od uputstva Crkve o postepenosti u podvizima molitve, da ne bi pretrpeli brodolom svoje vere[64], i doživeli sudbinu sinova prvosveštenika Skeve.[65] Jasno je to da novoobraćeni ka blagočešću moraju pre svega da ispolje pokajanje da bi dobili darove Svetoga Duha.[66]
 
Iz rečenog se da primetiti da ti isti darovi svetoga Duha imaju različite stepene. Na primer, ko će pokušati da osporava to da prilivi sebičnih osećanja ljubavi, čak i podviga koji se projavljuju tim osećenjem, ne tako retko nisu svojstveni i najgrešnijim ljudima? I to ne samo čisti prirodni porivi nego čak i dela, koja se ulivaju pod uticajem dobrih osećanja, ništa manje ni blagodatne prateće misli kojima prethodi molitva i suze, ne tako retko sve to biva dostupno i grešnicima. Mnogo se greše o istinu, o reč Božiju, oni koji slično mnogim protestantima misle da tobože kada se već jednom iskusi ozarenje blagodati Svetoga Duha, oni više ne mogu da greše. Sasvim se besmisleno oslanjaju na reči Jovana Bogoslova, jer rođenje od Boga[67], koje je svojstveno početnom stepenu svakog onog koji veruje „da Isus jeste Hristos“[68], sadrži stepene, kao što i sama vera koja uslovljava takvo uzvišeno rođenje sadrži stepene; inače, kako bi se moglo objasniti da se ne nad svima nego samo nad nekolicinom verujućih ostvaruju reči Hristove: „A znaci onima koji veruju biće ovi: imenom mojim izgoniće demone; govoriće novim jezicima“.[69]
 
Zbog toga je jasno da i vera, i rođenje od Boga, kao i svaki zasebni dar od Svetoga Duha sadrže stepene; a reči Apostola Jovana o tome da rođeni od Boga ne greši, odnose se samo ka višim stepenima oduhotvorenja, ali i taj stepen mora da se „razgoreva“[70] podvizima, jer je Gospod rekao da niko od onih koji Njegovim imenom čine čuda ne može odmah da govori zlo o njemu[71], a Apostol Pavle se ovako izrazio: „Neki odbaciše dobru savest, pretrpeše brodolom vere“.[72]
 
Vratimo se ka razgraničavanju darova Svetoga Duha. Za sada smo se zadržali na jednom – na duhu premudrosti, koji se daje oblagodaćenom verujućem, a posebno prilikom svedočenja svoje vere pred njenim goniocima. Ali pre nego što produžimo ovo naše izučavanje zasebnih darova Duha Svetoga, treba da se zadržimo na rečima Svetoga Pisma, a posebno sv. Apostola Jovana: „Voljeni, ne verujte svakom duhu, nego ispitujte te duhove jesu li od Boga; jer su mnogi lažni proroci izišli u svet. Po ovome raspoznavajte Duh Božiji: svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je. A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i to je duh antihrista….“[73] Prvi priznak koji razlikuje pravog Duha od lažnog, od samoobmane koja se pothranjuje đavolom, jeste dakle pravilno ispovedanje vere. Drugi priznak se pokazuje u sledeća četiri stiha: „Mi smo od Boga; koji poznaje Boga sluša nas, koji nije od Boga ne sluša nas. Po ovome poznajemo duha istine i duha obmane.“[74] Po kakvom priznaku? Po priznaku poslušanja crkvenoj vlasti i crkvenom učenju. Sve jeresi isključivo počinju od tog priznaka – gordog razdeljivanja i neposlušnosti. I udaljavanje Adama počelo je odatle. Nasuprot ovome, Duh Sveti jeste duh jedinstva i mira. Setite se kondaka Svete Pedesetnice: „Egda ognennыя яzыki razdaяše, v soedinenie vsя prizva“.[75]
 
U ovom spasavajućem svojstvu Svetoga Duha prvi Njegov dar se pokazao u obrazovanju verujućih da govore svim jezicima da bi uništio lukavo delenje ljudi. A sasvim drugačije, sadašnje antihrišćansko i egoističko raspoloženje ljudi izražava se u šovinizmu, u uzajamnoj mržnji naroda, bez želje da se čuju i drugi, sve to nasuprot rečima Apostola da u Crkvi Hristovoj „nema Jelina ni Judejca, obrezanja i neobrezanja, varvarina ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego je sve u svemu Hristos“.[76] Treba primetiti da su taj dar govorenja jezika dobili ne samo Apostoli, nego i njihovi sledbenici[77], i to prema obećanju Hristovom.[78]
 
Dar govorenja jezika je, naravno, natprirodan, ali sposobnost da ga primi stiče ona duša koja je obgrljena vaseljenskom ljubavlju. Tako kada su se inoci raznih zemalja i naroda sabrali ka Pahomiju Velikom radi zajedničkog života sa njim, Gospod mu je otvorio usta da bi razumeo jelinski; za samo nekoliko dana Origen je naučio jevrejski jezik; takođe i prepodobni Antonijie Rimski, koji je morskim valovima donešen do Novogoroda, i odmah posle tridnevne molitve od Gospoda je dobio razumevanje ruskog jezika. Razdeljivanje plamenih jezika javlja se kao posledica Božanskog oproštaja za opetovano protivljenje roda ljudskog prema Bogu. Dar jezika, dar Svetoga Duha, bio je simvol Božijeg pozivanja čovečanstvu da se sjedini u jedno Hristovo stado, koje je poslušno Bogu ali omrznuto od sveta, i koje je zbog toga i stradajuće. Njemu je potreban poseban Utešitelj. Eto kao takav se i pokazuje Sveti Duh.
 
Zašto Gospod naziva Svetog Duha Utešiteljem? Vidite, baš sa tim nazivom On je počeo da govori učenicima o Trećoj Ipostasi i to sasvim opredeljeno.
 
Dakle, prvo dejstvo Svetoga Duha koje je Hristos obećao očekivalo se kao uteha Njegovih Apostola u rastajanju sa Učiteljem. I zaista, u produžetku Svoje oproštajne besede Gospod se četiri puta vraća ka obećanju dolaska Svetoga Duha, i u tim svim slučajeviima On ta obećanja tesno vezuje za utehu svojih učenika zbog Njegovog rastanka sa njima, kao i utehu za predskazano o budućim gonjenjima sveta koja će biti protiv njih. U odnosu na oba ova slučaja Sveti Duh biće njihov Utešitelj.[79]
 
Odakle je uzet ovaj izraz? Odakle skoro i sva Hristova opredelenja i nazivi, evo na primer: Slovo, Sin Čovečiji, Otac nebeski, to je Gospodod uzeo iz knjiga Starog Zaveta. O ovim prvim trima pozajmicama pisali smo u Rusiji kao i u inostranstvu, izmeću ostalog, tamo smo objavili jedan neveliki traktat: „Moralnopoučna ideja dogmata o Svetom Duhu“,[80] gde smo izneli ovaj izraz Utešitelj na osnovu knjige Eklezijasta.
 
Eklezijast u suštini pred nama otkriva tu istu sliku života, u kojoj vlada nepravda, zlo i nasilje, i koja se po rečima Hristovim naziva oblašću kneza ovog sveta. Ovaj zemaljski život je žalostan ako u njemu pored vlasti kneza ovog sveta tj. osim tog carstvovanja zla, nije ostalo ništa drugo na šta mogu da se polažu svoje nade, ili ako se nema čime ushititi duša, ili ako se nema čime utešiti – ako nema vernog i stalnog Utešitelja. Evo reči velikog pesimiste eklezijasta: „Okrenuh se i videh sve klevete koje bivaju pod suncem, i gle, suze oklevetanih, i nema im utešitelja, i kod ruke koja kleveće na njih je snaga, i nema im utešitelja.“[81] Kako se iz rečenog da primetiti, nisu u pitanju ta ugnjetavanja i suze, nego odsustvo utešitelja koji bi dao smisao toj životnoj nepravdi – eto šta uzrujava dušu posmatrača ljudskog života. I on produžava: „I pohvalih ja sve umrle koji već umreše više nego žive koji su dosad živi; a blaženiji je od jednih i drugih onaj koji još nije postao, koji nije video nijedan zli čin učinjen pod suncem.“[82] Slični izrazi mogu se naći i u rečima pravednog Jova[83], u Davidovim Paslmima[84] kao i u rečima proroka Jeremije.[85] U svim pomenutim rečima jadanja na život, duša besednika ne jadikuje protiv samih stradanja, nego plače zbog toga što ne može da nađe utehu u njima kao ni svoje osmislenje, odnosno zbog toga što ona nema utešitelja. Odista, i Psalmopevac[86] i proroci predskazuju da ta žalosna sudbina čoveka neće biti večna i da uteha treba da dođe. Ta nada ponekad se čini tako blizu, a ponekad je tako daleko i to čak pod sumnjom. Ali zadivljujuće je da se vremenski najranija uteha očekivala još u najdrevnijim prepotopnim vremenima. Tada se čula reč uteha, utešitelj; a isti takav naziv dao je Noju njegov otac sledećim rečima: „Ovaj će nas utešiti od dela naših i od napora ruku naših, i od zemlje, koju prokle Gospod Bog“.[87] Ime Noje, na jevrejskom Nohe, i znači uteha; a utešitelj zbog čijeg odsustva je žalio Eklezijast na jevrejskom je Menahem. Obe ove reči – Noje i Menahem proizvedene su od glagola „naham“, što znači utešavati. Hristos Spasitelj obećao je svojim učenicima najvećeg Utešitelja, Koji će prebivati sa njima na vekove. On naziva Svetoga Duha Utešiteljem, zato što je i On Sam Utešitelj. Utešavali su se i ranije pravednici razmišljanjem o sudbinama Božijim („Setih se sudova Tvojih od veka Gospode, i uteših se“)[88] Vidite sa kakvom je sedom drevnošću vezano Hristovo učenje o Utešitelju sveg roda ljudskog uopšte, kao napose i sa Njegovim sledbenicima. Evo zašto On Govori svojim učenicima: „Jer ako Ja ne odem, Utešitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama“.[89] Uporedi ove reči sa antifonima[90]:
 
„Po Svetom Duhu je svako bogastvo slave, od Njega je blagodat i život svakoj tvorevini, jer sa Ocem je opevan i sa Slovom.“[91] „Svetim Duhom se svaka duša oživljava, i čistotom se obznanjuje, svetli se Trojičnim jedinstvom svetotajinski.“[92] „Svetim Duhom je bogopoznanja bogatstvo, gledanja i premudrosti: jer u Njemu sva Očeva naređenja Slovo otkriva.“[93] „Svetim Duhom sve se održava, vidljivo sa nevidljivim: jer kao samodržac jedan je od Trojice istinski.“[94] „Svetoga Duha je svespasavajući uzrok, ako kome On po dostojanstvu dune, uznosi od zemaljskog, okriljuje, prouzrasta, usmerava gore.“[95] „Po Svetom Duhu je svima oboženje, blagovoljenje, razum, mir i blagoslov: jer ravnodejstven je sa Ocem i Slovom.“[96]
 
Gore smo pojasnili reči Hristove o tome da će Utešitelj pokarati svet za greh, za pravdu i za sud. A sada još da dodamo da ta uteha za ispovednike istine, to osuđivanje sveta, jeste unutrašnje slavlje duše koja je ozarena Duhom Božijim, kojoj se sve što se dešava u svetu i svi neprijatelji Božiji, kao i sva stradanja koja dolaze od njih, čine kao potpuna ništavnost pred tom punoćom života koju u sebi oseća duša ozarena Duhom Svetim, koja očekuje „nova nebesa i zemlju novu…, gde pravda obitava“.[97] Takvo raspoloženje pokazuje prepodobni Jovan Damaskin u svom vaskrsnom antifonu.
 
Dakle, mi smo se kod Apostola Pavla zadržali na nabrajanju plodova Duha Svetog. Svaki od njih pojedinačno može da se različito protumači: oni su divni i sami po sebi kao sredstvo za borbu sa iskušenjima i grehom. „Ako li duhom dela telesna umrtvljujete, živećete. Jer koje vodi Duh Božiji oni su sinovi Božiji“,[98] i još: „Po Duhu hodite, i pohotu telesnu nećete činiti“.[99]
 
Međutim, mi nećemo svaki dar Duha koji nabraja Apostol Pavle objašnjavati pojedinačno, nego ćemo u zaključku pomenuti samo neke, a sada ćemo izneti neka biblijska i svetootačka upozorenja protiv njihovog nepravilnog korišćenja, što je posebno krivica naših savremenika.
 
Pre svega treba im predložiti da se udube u ove reči apostola Jovana: „Voljeni, ne verujte svakom duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer su mnogi lažni proroci izišli u svet. Po ovome raspoznavajte Duha Božijeg“[100], itd., itd., – reč je o doketima. Tada su jeretici bili samo doketi i evioniti, a sada ih ima mnoštvo; ali posebno su opasni oni lažni učitelji koje pretenduju na svoju ličnu bogonadahnutost budući ispunjeni duhom antihrista.[101] Takvi su baptisti, irigvijanci, iluminati i njima slični propovednici ili lažeapostoli. „Jer su takvi lažni apostoli, lukavi poslenici, koji se pretvaraju da su apostoli Hristovi. I nikakvo čudo; jer se sam satana pretvara u anđela svetlosti. Nije, dakle, ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju da su sluge pravednosti, kojima će biti svršetak po delima njihovim.“[102]
 
Evo zbog čega su oci Crkve sa velikom upornošću upozoravali verujuće, a posebno revnitelje blagočešća i ljubitelje bogoslovlja, da se čuvaju od samozaslepljenosti i prelesti. Sa zabrinutošću su iskusni duhovnici slušali razne priče svojih učenika o svakojakim snovima i viđenjima stalno ih upozoravajući na mogućnost padanja u prelest. Naš domaći učitelj bogoslovlja, preosvećeni Ignatije Brjančanjinov pisao je svojim drugovima: „Čitajte oce Crkve, a ne latinske lažeučitelje, ne Tomu Kempijskog, niti Terezu, kao ni ostale duhovno neuračunljive, koji mogu samo zavesti u prelest“. Takvu zaslepljenost i samoljublje imali su i atonski „imenobošci“, koji su, Bogu hvala, svojevremeno bili osuđeni od Sinoda carigradskog patrijarha Joakima, kao i od strane sveruskog Sinoda.
 
Prelest ili duhovna samozaslepljenost sjedinjuje se sa samoljubljem, tim glavnim neprijateljem našeg spasenja, i od njega se oslobađaju samo podvižnici koji su bili ispunjeni duhom neprekidnog samoosuđuvanja i pokajanja. Ne treba zaboraviti da u najboljem slučaju imamo samo „prve darove duha“[103] i „ako kažemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama…, i reč Njegova nije u nama“.[104]
 
Posebno je strašan greh protiv svetoga Duha, za Kojeg je Gospod rekao da se on neće oprostiti kako u ovom tako ni u budećem veku, mada je rečeno: „Svi gresi oprostiće se sinovima čovečijim, i huljenja na Boga ma koliko hulili“[105], čak i na Sina Čovečijeg.[106] U svojoj poslanici Apostol Jovan traži da se moli za brata koji greši ne na smrt, i dodaje: „Ima greh na smrt, za njega ne kažem da se moli“.[107]
 
U svome 5. pravilu Sedmi vaseljenski sabor razjašnjava šta je to greh na smrt ili hula na Duha Svetoga. – Ovde tj. u poznatim Spasiteljevim rečima u vezi ovog greha, razume se hula ne u običnom smislu reči, nego svesno protivljenje istini, koje se potvrđuje savešću, kako je rekao Gospod: „Da nisam došao i govorio im, ne bi greha imali; a sad izgovora nemaju za greh svoj“.[108] Evo primera neoprostivog greha. O neopraštanju hule Gospod je govorio prvo kod Marka[109] uz ovakvo obrazlaganje jevanđelista: „On je ovo rekao zato što su govorili: U njemu je nečisti duh“.[110] Kao što vidite, prave hule na Svetoga Duha nije bilo, ali je bilo protivljenja očiglednoj istini. Uporedo sa ovim 5. pravilo VII Sabora kaže: „Smrtni greh jeste tada kada neki grešeći u tom nepopravljanju i ostaju. A još gore je kada tvrdoglavo ustaju protiv blagočešća i istine… U takvima nema Gospoda Boga ako se ne smire i otrezne od svoga grehopada“.
 
Ovim razjašnjavanjem utvrđuje se i smisao reči Hristovih, i Jovanovih, i postaje jasno da se neoprostivi smrtni greh odnosi na nepokajano stanje duše, a ne na pojedinačne greške. Međutim, ne smemo da zaboravimo da u potonjem greše svi tvrdoglavi i samouvereni ljudi, koji sa prezrenjem govore o zapovestima, o Bogu i o Svetom Duhu. Oni nisu u potpunosti krivi pred strašnim Spasiteljevim rečima za hulu na Duha Svetoga, ali kako postepeno postaju surovo tvrdokorni, postoji opasnost da se u potpunosti podvrgnu ovoj pomenutoj jevanđelskoj pretnji.
 
Dakle, mi smo se samo dotakli ovog opisivanja darova koji su pomenuti u Poslanici Galatima, a opširninju studiju ostavljamo za drugi put. Reći ćemo samo još nekoliko reči: 1) o razlikovanju duhova prelesti od darova Svetoga Duha, i 2) o najpodrobnijem izražavanju blagodatnog raspoloženja.
 
Razlikovati duha Božijeg od duha prelesti nije baš tako prosto. Apostol Pavle priznaje za poseban dar Svetoga Duha – dar razlikovanja duhova.[111] A Sveti Oci kao najpouzdaniji simptom razlikovanja u tome postavljaju osećanje bespokojstva i razdražljivosti, što se otkriva kod onih koji su pali u prelest, na primer kod sektaša, kada se podigne pitanje njihove zablude. Oni će vam pevušiti o bratskoj ljubavi, o svepraštanju, a ako im zadate argumentovano protivpitanje (posebno iz Svetog Pisma), onda će sektaš da se zacrveni, da zadrhti, i sa teškoćom ima da se uzdržava i od uvredljivih reči. Na osnovu takvih reakcija može se poznati da je on prosto glumac ili u stanju prelesti.
 
Kako se može osloboditi od takvog stanja? Kroz molitvu i ispovest. Svakodnevne molitve su takođe ispovest; zato je na primer sv. Jovan Kronštatski sa posebnom usrdnošću savetovao da se udubi u večernju molitvu Svetome Duhu, u kojoj se prebrojavaju ne samo spoljašnjni gresi nego i misaoni.
 
Na samom svršetku vratimo se još jedanput misaono na reči apostola Pavla: „Plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje. Za takve nema zakona. A koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama. Ako Duhom živimo, po Duhu i da hodimo.“ Svim tim dobrodeteljima prethodi umiljenje, koje je otkrilo put prema veri i spasenju prvoj hrišćanskoj zajednici.[112], u saglasnosti sa Zaharijinim proroštvom.[113]
 
Niko nije ušao u Nebesko carstvo – piše sv. Simeon Novi Bogoslov – ko nije imao umiljenje, a umiljenjem i pokajanjem pokrivaju se svi gresi i bezakonja.
 
Što se tiče prepoznavanja darova Svetoga Duha, sa posebnom očevidnošću oni su obitavali u prepodobnom serafimu Sarovskom. – Ljubav, radost, mir, krotost, vera, uzdržanje, – svi ti darovi zablistali su u njemu.
 
On je sa takvom ljubavlju primao svakog ko mu je dolazio, počev od najporočnijih ljudi; sve ih je nazivao „radosti moja“, zbog toga što je u sebi samom nosio radost Božiju. Ništa nije moglo da smuti njegov duhovni mir i spokoj; svoju dugotrpeljivost on je ispoljavao u svojim nadljudskim podvizima (stajanje na kamenu u toku 1000 dana i noći), a svoju veru – u čudotvornim iscelenjima.
 
Ostale dobrodedtelji koje je naveo apostol Pavle neodvojive su od ovih gorepomenutih. Sila Svetoga Duha koja mu je svojstvena, pokazivala se tako da su se oni koji su mu dolazili posle prvih njegovi reči ili pouka bacali pred njegove noge u pokajanju i suzama umiljenja. Takva su dejstva Božanstvenog Duha čak i u našem malovernom veku, jer od dana končine prepodobnog Serafima (1832) nije prošlo ni 100 godina.
 
Punoća darova Svetoga Duha ne opredeljuje se prirodnim talentima koja obuhvataju čoveka: oni se prvenstveno dobijaju radom, raspinjanjem tela, a pogotovo molitvom, koja je pričešćivanje (sjedinjavanje) sa Božanskom prirodom, kako uči i prepodobni Atanasije Sinajski. Zbog toga treba upozoravati revnitelje podviga da se čuvaju od zavodljivog misticizma i sujeverja; ništa manje treba svako da se čuva ohlađenja te revnosti u sebi, a i drugih ismejavanja, zavisti i sablazni. „Duha ne gasite – piše apostol Pavle Solunjanima – proroštva ne prezirite, sve ispitujte, dobra se držite.“[114]
 
Ako Gospod pomogne da ponovo u ruke dobijem dela Isaaka Sirina i Simeona Novog Bogoslova, tada ću biti u mogućnosti da razmenim misli sa dobrim ljudima, koji su najprisniji razumevanju svetootačkih sozercanja, i koji su ih pisali ne po rukovodstvu drugih, nego po svom sopstevnom i neposrednom opštenju sa Božanskim Duhom, i neposrednim sozercanjem Božanske slave.
 

Mitropolit Antonije
 
Preveo sa ruskog protojerej Ljubo Milošević.
 
Ovaj članak „Učenje Crkve o Svetom Duhu“ vl. Antonije je napisao 20-tih godina, odmah po napuštanju Krima u emigraciju. Pod pritiskom preživljenih strahota u to vreme ruski narod se posebno vraćao Crkvi, i to sa preporodom religioznih osećanja; tada je vladika Antonije računao da je neophodno da se razjasni učenje Crkve o Svetom Duhu. Ovaj rad prvi put je objavio YMCA-Press u Parizu (Imp. De Navarre, 5, rue des Gobelins, Paris). Po ep. Nikonu (Rilickom) ova knjižica je retka bibliografska vrednost.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Vsя podaetъ Duh Svяtый, točitъ proročestviя, svящenniki soveršaetъ, neknižnыя mudrosti nauči, rыbari bogoslovcы pokaza, vesь sobiraetъ soborъ cerkovnый. Edinosuщne i soprestolьne Otcu i Sыnu, Utešitelю Slava Tebe.“
  2. „Duhъ Svяtый be ubo prisno, i estь, i budetъ: niže načinaemъ, niže prestaяй, no prisno Otcu i Sыnu sčinenъ i sčislяemъ: životъ i živototvorяй: svetъ, i sveta podatelь, samoblagiй, i istočnikъ blagostыni: imže Otecъ poznavaetsя, i Sыnъ proslavlяetsя, i otъ vsehъ poznavaetsя; edina sila, edino sčetanie, edino poklonenie svяtыя Troicы.“
  3. „Duhъ Svяtый, svetъ i životъ, i živый istočnikъ umnый: Duhъ premudrosti, Duhъ razuma, blagiй, pravый, umnый, obladaяй, očiщaяй pregrešeniя: Bogъ i bogotvorяй, ognь otъ ognя proishodяй: glagolяй, deяй, razdelяяй darovaniя, imže prorocы vsi, i božestvennii apostoli sъ mučeniki venčašasя, strannoe videnie, ognь razdelяяйsя vъ podaяnie darovaniй.“
  4. Mt 10:19-20; Mk 13:11, uporedi Lk 12:12 i 21:15.
  5. 1.Kor 7:10,12,40.
  6. Dap 11:28.
  7. Prem. Sol. 9:17.
  8. Valja ovde napomenuti da je Mitropolit Antonije prvi i pravi pokretač udaljavanja od latinske teologije. Taj pravac je kasnije kod Srba nasledio arhim. Justin Popović, a u „pariškoj školi“ protojerej Georgije Florovski, na čemu je ovaj poslednji i obrazovao svoj bogoslovski sistem na kojem uglavnom počiva savremena teologija, ali sada sa svim svojim manipulacijama u preteranoj naglašenosti potrebe od udaljavanja od tzv. zapadnog bogoslovlja, gde se dovodi u pitanje sama uloga predanja u Crkvi, i njegove bogonadahnutosti kroz ove minule vekove (prim prevodioca). Ovde treba razlikovati spoljašnju formu od liturgičke realnosti.
  9. Dap 16:6-7.
  10. st. 9-10.
  11. Prem. Sol. 1:4-5.
  12. VII, pravilo 5.
  13. 1.Jn 5:6.
  14. τo πνευμα της αληδειας – Jn. 14, 17; 15, 26; 16, 13.
  15. Lk 11:13.
  16. 1.Kor 12:4-11.
  17. Jn 16:7.
  18. Jn 7:37-39.
  19. Vidi Jn 20:22, i Rim 8:23.
  20. Lk 24:52.
  21. Isto, st. 49, i Dap 1:5.
  22. Gal 2:20.
  23. Jn 14:16,26.
  24. Jn 16:8-11.
  25. uporedi st. 12 i 13.
  26. Dap 6:10.
  27. Dap 6:15.
  28. Dap 7:51.
  29. Dap 7:54 – pojava koja uvek otkriva zlobu ali u potpunoj nemoći da se sa njom nešto promeni.
  30. Pnz 19:1-13 (V knj. Mojsejeva).
  31. Pnz 19:15-19.
  32. Jn 18:31.
  33. Dap 7:58.
  34. uporedi: Dap 2:47; 4:21; 5:26.
  35. Mt. 27, 63; obmanjivač, sl. lьstec, gr. Πτερνιστης
  36. Dap 2:24-34; 3:15-21.
  37. Dap 3:21.
  38. Mt 9:34.
  39. Ef 2:2.
  40. Jn 12:31-32.
  41. 1.Kor 1:23-24.
  42. Tropar Crkve sv. Mučenicima.
  43. Dap 9:31.
  44. 1.Kor 15:10.
  45. 1.Kor 2:4.
  46. Dap 6:10.
  47. Dap 6:10.
  48. Lk 21:15.
  49. Mk 13:11.
  50. 1.Pt 4:11.
  51. 1.Kor 2:10.
  52. 1.Kor 2:12.
  53. Prvi tropar 8 gl. „Čina velikog osvećenja vode“ na Bogojavljenju.
  54. Hlistovstvo (rus. hlыstovstvo, od hlыst = bič) jeste sekta bičevaoca, ljudi koji bičevanjem i sumanutim ponavljanjem određenih reči dovode sebe do besvesnog stanja demonske posednutosti. Možemo ih uporediti sa američkim kvekerima (prim. prev).
  55. 1:5 i 3:13-18.
  56. Glava 11.
  57. Isto, 11:2
  58. Što se tiče ove molitve, sa ove tačke gledišta odličan rad napisao je bivši profesor Duhovne Akademije i Univerziteta N.I. Ilinski, prosvetitelj povolških i sibirskih urođenika, prevodeći na njihove jezike Sveto Pismo i druge duhovne knjige, delimično i bogoslužbene. Taj rad je odštampan posle njegove končine (1892) u „Pravoslavnom sagovorniku“ (Pravoslavnый Sobesednikъ), koliko se sećam pod naslovom „Ex oriente lux“.
  59. Gal 5:19-23.
  60. Jn 3:34.
  61. Kol 3:14.
  62. Dap 10:44-46.
  63. Dap 11:15.
  64. vidi 1.Tim 1:19.
  65. vidi Dap 19:13-17.
  66. vidi Mt 3:2; 4:17 i dr., a posebno u Dap 2:38.
  67. „Koji je rođen od Boga čuva sebe, i nečastivi ga se ne dotiče“ (1.Jn 2:18).
  68. 1.Jn 5:1.
  69. Mk 16:17.
  70. 2.Tim 1:6.
  71. Mk 9:39.
  72. 1.Tim 1:19.
  73. 1.Jn 4:1-3.
  74. 1.Jn 4:6.
  75. „Kada ognjene jezike razdavaše, u jedinstvo sve prizva.“
  76. Kol 3:11.
  77. Dap 10:44-46.
  78. Mk 16:17.
  79. Jn 14:16-18; 26:15, 26; 16:7-15.
  80. „Nravstvennaя ideя dogmata o Svяtom Duhe“, napisano protiv Lava Tolstoja i prvi put objavljeno u časopisu „Vera i razum“, 1896. (prim. urednika)
  81. Ekl 4:1.
  82. Isto, st. 2-3.
  83. Jov 17: 21,31.
  84. Ps 72.
  85. Jer 11:15,20.
  86. Ps 21.
  87. Post 5:29.
  88. Ps 118:52.
  89. Jn 16:7.
  90. Antιfωnъ – grč. Αντιφωνος, protivglasje, tj. naizmenično pevanje suprotno postavljenih pevnica ili horova. U crkvenom bogosluženju se tako nazivaju pesme koje su većinom izabrane iz knjiga Starog Zaveta, i zato ih vl. Antonije ne navodi slučajno. Oni uglavnom, predskazuju dolazak Mesije-Iskupitelja, i celog tog domostroja spasenja koji kasnije kroz Crkvu dolazi. (prim. prev.)
  91. Osmosglasnik, antifon trećeg glasa:
    „Svяtыmъ Duhomъ vsяkoe bogatstvo slavы, otъ Nego že blagodatь, i životъ vsяkoй tvari, so Otcemъ bo vospevaemъ estь, i sъ Slovomъ.“
  92. Isto, antifoni četvrtog glasa:
    „Svяtыmъ Duhomъ vsяka duša živitsя, i čistotoю vozveщaetsя, svetleetsя troičeskimъ edinstvomъ svящennotaйne.“
  93. Isto, antifon četvrtog glasa:
    „Svяtыmъ Duhomъ bogovedeniя bogatstvo, zreniя i premudrosti: vsя bo vъ Semъ otečeskaя veleniя Slovo otkrыvaetъ.“
  94. Isto, antifon petog glasa:
    „Svяtыm Duhomъ soderžatsя vsя, vidimaя že sъ nevidimыmi: samoderžavenъ bo sый, Troicы edinъ estь neložno.“
  95. Isto, antifoni šestog glasa.
    „Svяtomu Duhu vsяkaя vsespasitelьnaя vina, aщe koemu Seй po dostoяniю dhnetъ, vzemletъ otъ zemnыhъ vosperяetъ, vozraщaetъ, ustroяetъ gore.“
  96. Isto, antifon šestog glasa:
    „Svяtыmъ Duhomъ oboženie vsemъ, blagovolenie, razumъ, mirъ i blagoslovenie: ravnodetelьnый bo estь Otcu i Slovu.“
  97. 2.Pt 3:13.
  98. Rim 8:13-14.
  99. Gal 5:16.
  100. 1.Jn 4:1-3.
  101. Isto, st. 3.
  102. 2.Kor. 11:13-15.
  103. Rim 8:23.
  104. 1.Jn 1:8-10.
  105. Mk. 3, 28
  106. Mt 12:32; Lk. 12, 10.
  107. 1.Jn 5:16.
  108. Jn 15:22.
  109. Mk 3:22.
  110. Mk 3:30.
  111. 1.Kor 12:10; uporedi Jev 5:14.
  112. Dap 2:37.
  113. 12:10.
  114. 1.Sol 5:19-21.

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *