NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » U zaštitu blagodatnog ognja

U zaštitu blagodatnog ognja

JURIJ Maksimov

 

Umivanje Blagodatnim Ognjem

 

SADRŽAJ

Uvod
Profesor Petrogradske duhovne akademije N.D. Uspenski
Episkop čigirinski Porfirije (Uspenski)
Arhiepiskop polocki Meletije i konstantinopoljski patrijarh Kiril (Lukaris)
Gevond – neki sveštenik Jermenske crkve
Neki pravoslavni svedoci, koji tvrde da Blagodatni Oganj peče i pali kao i običan.
Đakon Andrej Kurajev, koji se poziva na jerusalimskog patrijarha Teofila III
Tri pitanja skepticima
1. Odblesci
2. Dokumentarne potvrde činjenice da Blagodatni Oganj ne opaljuje.
3. Druga pravoslavna čuda koja se događaju svake godine


Uvod

Poslednje godine na rusko-govornom internetu sprovodi se čitava kampanja za diskreditaciju čuda silaska Blagodatnog Ognja. Uoči prošlog Vaskrsa, jedan mladi čovek, koji sebe naziva vođom moskovskih ateista, objavio je odgovarajući „razobličavajući“ članak, čijim su referencama njegovi jednomišljenici preplavili skoro sve pravoslavne forume. Uoči sadašnjeg Vaskrsa druge anti-pravoslavne sile sa različitih raskolničkih sajtova ponovo su podigli tu istu gomilu „kompromitujućeg materijala“, koristeći za povod veoma specifično i proizvoljno tumačenje reči Jerusalimskog patrijarha Teofila, koje je izgovorio na nedavnom susretu sa novinarima iz Rusije.
Osnovna ideja svih tih „razobličavanja“ sastoji se u tome da tobož sami pravoslavni hrišćani odbacuju istinitost tog čuda, ali pri tom nastavljaju da „magarče“ prost narod. Koje argumente oni predlažu u korist toga?

1. Profesor Petrogradske duhovne akademije N.D. Uspenski (1900-1987).

Profesor Uspenski je zaista bio sledbenik odbacivanja istinitosti čuda silaska Blagodatnog Ognja i tome je posvetio posebno delo „Ka istoriji obreda svetog Ognja, koji se vrši na Veliku Subotu u Jerusalimu“, koje je on izgovorio u vidu govora, 9. oktobra 1949. godine na Petrogradskoj duhovnoj akademiji.
Za glavnu osnovu stava profesora Uspenskog nisu poslužile nekakve neoborive činjenice, koje dokazuju obmanu, koju, tobož, iz veka u veku vrše Jerusalimski patrijarsi, već ideja o tome, da javljanje čuda svake godine u jedno i isto vreme nije, navodno, nije spojiva sa hrišćanskim učenjem. On piše: „Činilo bi se drskošću očekivati oganj sviše u određeni dan, sat i minut; čini se nedostojno hrišćanskog zvanja da se iz godine u godinu traži znamenje sa Hristovog groba, čije su Božansko dostojanstvo posvedočili svojom krvlju apostoli i neizbrojivo mnoštvo Mučenika; na kraju, čini se, da bi bilo bogohulstvo tražiti natprirodni oganj za kandila od Onoga, Koji je za najveću tajnu Evharistije uzeo prirodne plodove zemlje – hleb i vino; međutim, među hrišćanima istočnih ispovedanja – pravoslavnog, jermeno-grigorijanskog, jakovitskog i koptskog – veoma je široko rasprostranjeno verovanje u natprirodno čudesno silaženje „blagodatnog ognja“.“
Ponovimo, upravo ova pretpostavka i jeste osnova ubeđenja profesora Uspenskog da čudo Blagodatnog Ognja nije istinito. Hrišćanima ostaje samo da, u najboljem slučaju, izraze najdublju nedoumicu u vezi sa takvom idejom. Jer ono što profesor Petrogradske duhovne akademije naziva „drskošću“, i „bogohulstvom nedostojnim hrišćanskog zvanja“ posvedočeno je u Jevanđelju: „A u Jerusalimu kod Ovčijih vrata postoji banja, koja se jevrejski zove Vitezda, i ima pet trijemova. U njima ležaše veliko mnoštvo bolesnika, slijepih, hromih, suhih, koji čekahu da se voda zatalasa. Jer anđeo Gospodnji povremeno silažaše i uzburkavaše vodu; i koji bi prvi ušao pošto se uzburka voda, ozdravio bi, ma od kakve bolesti bolovao„. (Jn. 5:2-4).
Kao što vidimo, opisano je redovno čudo, istinito, koje se zbijalo na jednom te istom mestu – sve kao i u slučaju sa Blagodatnim Ognjem. Tako da „nedostojnim hrišćanskog zvanja“ treba priznati ne činjenicu čuda koje se događaju redovno, već mišljenje profesora da „hrišćanska svest ne može da dopusti čudesnost pojave Ognja u određeni dan, sat i minut, jer bi takav stav spuštalo hrišćansku religiju na nivo takozvanih prirodnih religija.“
Argumenti koje on predlaže protiv čuda Blagodatnog Ognja u celini ne mogu da izdrže kritiku. Tako, naprimer, profesor Uspenski ukazuje na različite opise načina silaska Blagodatnog Ognja od strane hodočasnika iz raznih vekova (svi oni su pritom, svedočili o njegovoj čudesnosti) i samim to predstavlja kao „protivrečnost“.
Poznato je, međutim, da u različitim godinama način silaska Blagodatnog Ognja varira; poznato je da je jednom on čak sišao i van hrama; razlikuju se takođe i te čudesne pojave koje prate njegov silazak. Zato nema ničeg čudnog u tome što su hodočasnici opisivali ono što su videli – oni su videli različite varijante silaska Blagodatnog Ognja. Sem toga, razlike se objašnjavaju još i time, što je svako od hodočasnika koristio svoju analogiju i poređenja za objašnjenje onoga što je video. Tvrditi na toj osnovi da oni, tobož, nikakvo čuda nisu videli uopšte – isto je kao i na osnovu razlike u iskazima svedoka ubistva tvrditi da ubistva nije ni bilo.
Zatim profesor Uspenski navodi drevni opis bogosluženja u hramu Groba Gospodnjeg na Veliku subotu, koji se nalazi u Svetogrobskom tipiku iz 1122. godine. Čitamo tekst iz tog rukopisa. „Patrijarh tada pada ničice ispred svetog oltara na pod i moli se sa suzama za ljudska neznanja, prostirući svoje ruke gore, čineći tako tri puta; na isti način to čine i oni koji ga okružuju. Narod neprekidno glasom poziva: „Gospodi pomiluj“. Zatim patrijarh sa svojom pratnjom ulazi u Sveti Grob pada tri puta ničice, moli se i moli (Boga) za sebe i za ljude. Tada pali od svete svetlosti, daje arhiđakonu, a arhiđakon – narodu. Zatim patrijarh, arhiđakon i ostali sa njim izlaze.“[1] Treba reći da je „sveta svetlost“ – specifičan termin, koji Grci koriste od davnina (on je određen još u 10. veku kod Nikite Klirika kao nešto što je u opštoj upotrebi) i do danas za označavanje upravo tog čuda, za koje je u ruskoj literaturi prihvaćen naziv „Blagodatni Oganj“.
Ali profesor Uspenski smatra da je „prirodni karakter obreda svetog ognja u Svetogrobskom tipiku u potpunosti očigledan“ i da se pod „svetom svetlošću“ podrazumeva upaljeno kandilo.
Treba reći: izaziva određenu zadivljenost upornost sa kojom autor pokušava da tumači u svoju korist čak i ona svedočanstva koja očigledno govore protiv njega. Zašto bi autor Svetogrobskog tipika nazivao „svetom svetlošću“ obično kandilo? I zašto bi patrijarh sa svojom pratnjom padao ničice tri puta pred običnim kandilom? Ovime je moguće uvesti u zabludu možda samo ateiste, jer svaki pravoslavni crkveni čovek zna da su obična upaljena kandila uopšte nisu neke jedinstvene pojave, da ih je u hramu mnoštvo i da procesu njihovog paljenja, kao i paljenja sveća od njih, pravoslavni ne pridaju nikakavo osobito sakralno značenje, da ih ne nazivaju „svetom svetlošću“ i da ne padaju ničice pred njima pre nego zapale sveću sa njihovog plamena.
Citirana tumačenja večernje službe po latalskom i kalskom rukopisu od strane profesora Uspenskog, takođe ničim ne potvrđuju njegove pretpostavke.
Ostali njegovi argumenti su toliko nategnuti i nekonzistentni da predstavljaju pre fantaziju, nego nešto što je dostojno ozbiljnog razmatranja. Osim jednog svedočenja kao izuzetka, koje po svojoj popularnosti i citiranju prevazilazi čak samog profesora Uspenskog, i zato ćemo ga niže razmotriti u posebnom odeljku.

2. Episkop čigirinski Porfirije (Uspenski) (1804-1885)

Na reči episkopa Porfirija, kao na glavni „adut“ oslanjaju se svi kritičari Blagodatnog Ognja, među njima i profesor Uspenski. Episkop Porfirije, još kao arhimandrit, posećivao je Palestinu i u svojim dnevničkim zapisima ostavio dve beleške, koje „razobličavaju“ čudo silaska Blagodatnog Ognja.
Prvo, to su reči nekog jerođakona Grigorija, koji je „uvukavši se u kapelu Groba u vreme kada, po opštem verovanju, silazi Blagodatni Oganj, sa užasom video da se oganj pali prosto iz kandila, koja se nikada ne gasi, i na taj način Blagodatni Oganj nije čudo. O tome mi je on sam govorio danas.“[2]
Drugo, sledeća povest, tobož saslušana iz usta mitropolita Dionisija. „Te godine, kada se znameniti gospodar Sirije i Palestine, Ibrahim, egipatski paša, nalazio u Jerusalimu, pokazalo se da je oganj, koji se dobija sa Groba Gospodnjeg na Veliku subotu, oganj neblagodatni, i da se pali kao i svaki drugi oganj. Taj paša je namislio da se uveri da li se zaista iznenada i čudesno javlja oganj na ploči Groba Hristovog ili se pali sumpornom šibicom. Šta je uradio? Objavio je patrijarhovim namesnicima da mu je ugodno da sedi i samoj kuvukliji u vreme dobijanja Ognja i da jasno gleda kako se on javlja, i dodao je da će on, ako je to istina, dati 5000 punga (2 500 000 pijastra), a da će u slučaju laži oni njemu dati sav novac, koji su sakupili od prevarenih hodočasnika, i da će on objaviti u svim novinama Evrope o mrskoj prevari. Namesnici – petroarabijski Misail i Nazaretski mitropolit Danilo, i Filadelfijski episkop Dionisije (sadašnji Vitlejemski) – sastali su se da se posavetuju šta da rade. U minutama savetovanja, Misail je priznao da on u kuvukliji pali oganj sa kandila, koja je sakrivena iza pokretne mramorne ikone Hristovog Vaskrsenja, koja je u samom Grobu Gospodnjem. Nakon tog priznanja bilo je odlučeno da se smireno moli Ibrahim, da se ne meša u religiozna dela, i poslan mu je tumač Svetogrobske obitelji, koji mu je predočio da za njegovu svetlost nema nikakve koristi da otkriva tajne hrišćanskog bogosluženja i da će ruski car Nikolaj biti veoma nezadovoljan otkrivanjem ovih tajni. Ibrahim paša je, saslušavši ovo, odmahnuo rukom i zaćutao. Ali od tada svetogrobsko duhovništvo više ne veruje u čudesno javljanje Ognja. Ispričavši sve ovo, mitropolit je dodao da se samo od Boga očekuje prestanak (naše) blagočestive laži. Kako on zna i može, tako će i uspokojiti narode, koji veruju sada u Ognjeno čudo Velike subote. A mi ne možemo ni da započnemo taj prevrat u umovima, nas rastržu već u samoj kapeli Svetog Groba.“[3]
Pri pažljivom razmatranju, ova priča izaziva niz pitanja. Prvo, ni sam episkop Porfirije, ni njegov sagovornik nisu bili svedoci prevare, već je mitropolit Dionisije to pričao ruskom jeromonahu, oslanjajući se pri tome na svedočenje arhiepiskopa Misaila. Sa samim arhiepiskopom Misailom episkop Porfirije o ovome takođe nije govorio.
Ali je zato neposredno sa arhiepiskopom Misailom na tu istu temu razgovarao drugi ruski hodočasnik – jeromonah Meletije, koji je išao na hodočašće u Svetu Zemlju 1793-1794 godine, i vidimo da je sam arhiepiskop Misail govorio o Blagodatnom Ognju sasvim drugačije: „Ušavši – govorio je on – unutra ka Svetom Grobu, vidim na celoj grobnoj ploči blistajuću svetlost, sličnu rasutom sitnom biseru, u vidu plavog, belog i drugih boja, koja je zatim, skupljajući se, postajala sve crvenija i pretvorila se tokom vremena u materiju Ognja; ali ovaj oganj, u toku vremena, u kome je jedva moguće polako pročitati četrdeset puta „Gospodi pomiluj“, ne opaljuje, i od ovog Ognja se pale pripremljena kandila i sveće.“[4]
Obojica, i episkop Porfirije i jeromonah Meletije oslanjaju na arhiepiskopa Misaila, ali govore direktno suprotno. Kome verovati? Logično je pokloniti više poverenja onome ko je neposredno opštio sa arhiepiskopom nego onome ko je slušao nekakvu priču od trećeg lica, koje se pozivalo na arhiepiskopa Misaila. Tim više što je i to lice – mitropolit Dionisije – takođe bio veoma kontroverzan. Vladika Porfirije sam pominje da je, zbog podsticanja na pogrom katolika, jerusalimski patrijarh „izrazio želju da ga svrgne“.[5]
Opet i sama priča, koju je naveo episkop Porfirije, izaziva sumnje i u vezi sa drugim stvarima: krajnje je sumnjivo da je Ibrahim paša odjednom tako lako odustao i od svoje reči i od mogućnosti da dobije ogromnu novčanu sumu o Jerusalimske Patrijaršije, čim je samo čuo za ime ruskog cara. Iz istorije je poznato, da u drugim slučajevima, ništa nije smetalo osmanlijskim činovnicima da od njima potčinjenih hrišćanskih zajednica, među njima i iz jerusalimske, uzimaju novca koliko im je trebalo. Ovo je više nalik na legendu ispričanu ruskom hodočasniku da bi polaskali njegovom nacionalnom osećanju.
Što se tiče kazivanja nekog jerođakona iz 19. veka, koji je tobož krišom posmatrao šta se zbiva u kuvukliji, i koji se uverio da „nikakvog čuda nema“, imamo i slično kazivanje sveštenika Mitrofana, koji je u 20. veku odlučio da „uhodi“ čudo, u koje je sumnjao, i on opisuje nešto sasvim drugo. „Video sam kako je Blaženjejši patrijarh u svoje ruke uzeo snopove od 33 sveće, podigao ga visoko iznad sebe i počeo da moli Boga za slanje Blagodatnog Ognja, veoma polako podižući ruke svoje ka nebu. Tek što je uspeo da ih podigne do svoje glave, kada su se odjednom, u tren oka, u njegovim rukama zapalila sva četiri snopa sveća i kandilo, kao da su ih bukvalno približili zapaljenoj peći“.[6]
Na osnovu čega treba da verujemo priči nepoznatog jerođakona više nego rečima čoveka, čiju svetost i pravednost mogu da posvedoče naši savremenici, koji su sada živi, koji su ga lično poznavali?
Tim više, što se i episkop Porfirije nikako ne javlja kao slobodan od podozrenja za nesavesnost, izazvanu željom da ovim ili onim prilagođenim pričama potvrdi sopstvene specifične hipoteze. On je poznat kao čovek koji je odbacivao predanja o čudesnom javljanju Bogorodice na Svetoj Gori („Bogomajka nije bila na Svetoj Gori i nije ni mislila da bude tamo“), smatrajući da su tobož svetogorski monasi izmislili tu priču da bi, obmanjujući hodočasnike, povećavali zaradu svojih manastira. A svetog Filareta Moskovskog Porfirije je, još kao arhimandrit, pokušavao da ubedi da su grčki Novomučenici „samozvani mučenici“ i da njih svetogorski monasi, navodno, posebno pripremaju za mučeništvo, sa ciljem da kod sebe zatim imaju mošti. Sveti Filaret se suprotstavio takvom stavu i kao odgovor „zaštitio svetogorce i njihove Mučenike, oslanjajući se na primer drevnih Mučenika, koji su sami išli na mučenja i koje je Crkva upisala u lik svetih Ispovednika“.[7] U razgovorima sa svetim Filaretom otac Porfirije je ponekada „sebi dozvoljavao da u besedi upotrebi snažne izraze, od kojih je on i dolazio u smućenje. Otac Porfirije govori da ga je pri jednom takvom slučaju „vladika pogledao značajno i ja sam se ugrizao za jezik… i počeo da govorim o drugim stvarima.“[8]
Kao što vidimo, episkop Porfirije je bio čovek veoma osobenih shvatanja, koji se sa predubeđenjima odnosio prema čudima uopšte i sa velikom predrasudom prema grčkoj pobožnosti, bilo da se ona izrazila na Svetoj Gori ili u Jerusalimu. Uzimajući u obzir njegove takve stavove, uopšte ne iznenađuje što je on posvuda skupljao bajke i kazivanja, koji bi mogle potvrditi njegova predubeđenja.
Očigledno, on sam je bio uveden u zabludu takvim pričama. Ko je bio u svetinjama, taj zna, da pored njih uvek prolazi nemalo sumnjivih ličnosti koje su spremne da pričaju svakakve gluposti, samo da bi privukli pažnju na sebe. Da, zaista, takva pojava kao što je širenje sa velikom samouverenošću lažnih glasina, ne nalazi se samo na svetim mestima. Mislim da su mnogi čitaoci imali neugodnost da tu pojavu primete, pa i da postradaju od nje.
Činjenica da priče koje je širio episkop Porfirije jesu lažne glasine vidi se iz toga da se već u vreme, blisko nama, kuvuklija remontirala i nikakva skrovišta iza „pokretnih ikona“ tamo nisu pronađena.

3. Arhiepiskop polocki Meletije (1578-1633) i konstantinopoljski patrijarh Kiril (Lukaris) (1572-1638).

Arhiepiskop Meletije je žalosno poznat po tome što je iz Pravoslavlja prešao u rimokatolicizam i uz pomoć raznih intriga bezuspešno pokušavao da za sobom povede svoju pastvu. 1627 godine, već prešavši u uniju, pisao je pismo Konstantinopoljskom patrijarhu Kirilu (Lukarisu) vrbujući ga za rimokatolicizam, i u tom pismu, između ostalog, pisao i o Blagodatnom Ognju kao o lažnom, oslanjajući se na reći samog Kirila:
„Vaše Preosveštenstvo, verovatno se sećate da sam jednom pitao, zašto vaš prethodnik Meletije, pišući protiv novog rimskog kalendara… uopšte ne govori o tom znamenitom čudu jerusalimskom koje se događa svake godine? Na to pitanje, Vaše Preosveštenstvo mi je odgovorilo u prisustvu Vaša dva domaća činovnika… da ako bi se to čudo zaista događalo u naše vreme, to bi svi Turci odavno poverovali u Isusa Hrista. Još oštrije se o tome izrazio Patrijarh jerusalimski, čovek, koji uzima taj oganj, iznosi ga i daje narodu. Na taj način, tužno je reći, naši pravoslavni jednoverci, u vezi sa tim čudesnim Ognjem, koji se nekada zaista javljao, a sada, zbog grehova naših, prestao da se javlja, više vole da budu skupa sa jereticima kao što su evtihijani, dioskoriti i jakoviti, pre nego sa katolicima, koji to čudo ne dopuštaju iz razloga veoma značajnih, posebno uzimajući u obzir, šta u to vreme pri Grobu čine jeretici abisinci“.[9]
Neophodno je reći, da je pomenuti Konstantinopoljski patrijarh Kiril (Lukaris) žalosno poznat po tome što je odstupio od Pravoslavlja prema kalvinizmu, što je i izrazio u svom „Ispovedanju vere“ potpuno kalvinističkom po i po duhu i po slovu. „Ispovedanje“ Kirila kao jeres osudilo je, jedan za drugim, šest pravoslavnih Sabora: „Konstantinopoljski 1638 godine (na kojem je bio anatemisan sam Kiril (Lukaris), Kijevskki 1640. godine, Jaski 1642. godine, Konstantinopoljski 1672. godine, Jerusalimski 1672. godine i Konstantinopoljski 1691. godine.[10]
Ako pogledamo stavove i osobenosti biografija oba ova „pravoslavna“ arhijereja videćemo da nikako nije čudno što su oni odricali čudo Blagodatnog Ognja koje potvrđuje Pravoslavlju veru, kada je jedan prešao u rimokatolicizam, a drugi de facto bio protestant po veri. Nekonkretno pozivanje Meletija na Jerusalimskog patrijarha u vezi sa tim, ne zaslužuje poverenje, tim više, jer on nije počeo da navodi samu izjavu patrijarha. Međutim, uzimajući u obzir, koliko je on puta prelazio čas u uniju, čas opet u Pravoslavlje, kada je i trijumfalno spaljivao svojih knjige, odričući se svojih reči, neophodno je priznati da svedočenje takvog čoveka ima veoma mali značaj, ako uopšte i ima.
Nije naodmet primetiti, opet, da ni sami Meletije i Kiril nisu prisustvovali molitvi u kuvukliji u vreme silaska Blagodatnog Ognja, i da je sve na šta se oni oslanjaju – sopstveni skepticizam i tuđe reči.

4. Gevond – neki sveštenik Jermenske crkve

Skeptici se pozivaju i na reči nekog sveštenika iz Jermenske crkve, objavljene na jednom od jermenskih foruma.
Te reči izazivaju zapanjenost jer su kao svedočanstvo odsustva čuda Blagodatnog Ognja počeli da ih navode ateisti. To zapanjuje jer ovaj sveštenik tvrdi da se, tobož, ovo čudo, koje se događa svake godine u Jerusalimskom hramu, pojavilo po molitvi svetog Grigorija, prosvetitelja Jermenije (4. vek), a dalje piše: „Mi u Jerusalimu ne nazivamo (to čudo) Blagodatnim Ognjem, već Svetlošću, jer je to za nas praslika Hristova: „Ja sam Svetlost“, kako je i govorio Gospod. U toku istorije, postojali su slučajevi, kada su se čudesan način palile sveće na Grobu…“ Na taj način, samo čudo taj sveštenik jermenske monofizitske crkve uopšte ne odriče. On ga odriče samo u odnosu na Pravoslavnu Crkvu, koja tobož „obmanjuje svoje verne, da oganj silazi sa nebesa“. Evo kako, po njegovom mišljenju stoje stvari.
„U dva sata otvaraju vrata i Grci tuda unose zatvoreno (upaljeno) kandilo i postavljaju na Grob. Nakon toga počinje litija Grka oko Groba, gde se u trećem krugu njima pridružuje jermenski arhimandrit, i zajedno se približavaju vratima. Prvi ulazi grčki patrijarh, a za njim i Jermen. Oba ulaze u Grob, gde se obojica, kleknuvši, mole. Nakon toga, prvi sveće od upaljenog kandila pali Grk, a zatim i Jermen“.
Razlozi zbog kojih je neki sveštenik Gevond odlučio da to napiše otkriveni su u njegovom uvodu: „ovaj „oganj“ je postao svojina pravoslavnih. „Oganj“ se navodi kao dokaz Pravoslavlja, to jest da upravo molitva pravoslavnih i nizvodi sa nebesa taj „oganj“. „Oganj“ dokazuje da je samo kalendar pravoslavnih istinit, jer samo u taj dan i silazi „oganj“, što Gevonda, kao nepravoslavnog, veoma uznemirava.
Neshvatljivo je samo jedno: ako se sav „fokus“ Grka sastoji u tome da oni pred svima donose u kuvukliju upaljeno kandilo, od koje se zatim u vreme službe pale sveće i dele, zašto onda jermensko duhovništvo uopšte učestvuje u tom obredu, a zašto se povremeno događaju i slučajevi, kada jermenski sveštenici pokušavaju da na silu otmu od grčkog patrijarha sveće zapaljene od Blagodatnog Ognja – zar zato što prosto nisu imali šibice?

5. Neki pravoslavni svedoci, koji tvrde da Blagodatni Oganj peče i pali kao i običan.

Iz takvih se navode, naprimer, reči jeromonaha Flavijana (Metvejeva) napisane na jednom internet formu: „Na žalost, opaljuje. 2004. godine moj poznanik je bukvalno pet minuta posle dobijanja Blagodatnog Ognja (čak ni iz hrama nismo izašli) pokušao je da se „umije Ognjem“. Brada, da je opišem kao malu, odmah je počela da gori. Morali smo da mu doviknemo kako bi je ugasio. U rukama sam imao kameru tako da je taj žalosni slučaj ostao zabeležen dokumentarno… Sam sam sledio primer drugih: stavio sam ruku iznad Ognja. Oganj kao oganj: peče!“
U takvom obliku su to citirali ateisti. Sa tri tačke je označen propust u citatu. Interesantno je, šta se iza njih skriva. Evo šta. „Složili smo se u mišljenju da je vere malo. Međutim čudno je da na hiljade ljudi očekuje čuda od te pojave koja se ponavlja svake godine. Samo po sebi je čudo, što oganj silazi sa nebesa. Hvala Bogu za to!“
Kao što vidimo, taj svedok, čije reči navode ljudi, koji nikada nisu bili u Jerusalimu, tobož kao opovrgavanje istinitosti čuda, samu činjenicu čudesnog silaska Ognja uopšte ne odriče, štaviše, navodi objašnjenje zašto on i njegov poznanik nisu osetili čudesna svojstva Ognja. Objašnjenje koje ima potpuno pravo na postojanje, a koje ne opovrgava svedočenja hiljada ljudi, koja su potvrđena i dokumentarno, koji su, naprotiv, osećali da Blagodatni Oganj u prvim minutama ne opaljuje.
Na ovom istom internetu mogu se naći, naprimer, i ovakva svedočenja.
„Sama sam bila svedok tog čuda. Ni najmanje ne sumnjam da se radi o čudu. Oni bleskovi koji su osvetljavali ceo hram Groba Gospodnjeg, nalik na blesak fotoaparata, samo tako snažnih, koje čovek još nije stvorio. I munje sam sama videla. I oganj, zaista, ne opaljuje. Zar nije čudo, da za toliko vekova ni jednom među ogromnom masom (svi stoje toliko blizu, da je teško ruku podignuti) nije bilo požara? Vi sebi ne možete predstaviti, koliko ima ljudi oko Ognja – i ni jednog nesrećnog slučaja. Živela sam u Jerusalimu dovoljno dugo, tamo niko ne sumnja da je to čudo.“

„Moji lični utisci o Blagodatnom Ognju, čiji sam silazak imala sreće da tri puta posmatram.
1. Pred silaskom Ognja u celom hramu silaze problesci. Video sam ih čak na onim mestima gde nije bilo hodočasnika sa fotoaparatima. (deo Obretenja Krsta Gospodnjega).
2. Oganj je, po veri, sišao mati Mariji, koja se tada podvizavala u manastiru Krsta. Dovoljno je poznavati tu nekoristoljubivu podvižnicu, koja je obnovila ne jedan manastir u Svetoj Zemlji, da je nikada ne bi sumnjičili za laž ili obmanu.
3. Oganj u početku zaista ne opaljuje i ne pali brade – lično sam to video i osetio.

„Čas tamo, čas ovde počele su da se pale sveće kod mnogih direktno u rukama. Oni ih čak nisu ni podizali iznad glave. Eto, taj Blagodatni Oganj su počeli svi jedan drugom da predaju… Nad glavom bukti taj Oganj Blagodatni, i iz njega se razleću na različite strane zapaljene iskre i pale sveće kod hrišćana. To sam svojim očima video… Blagodatni Oganj ima posebnu osobinu – u prvim minutama on ne opaljuje. Uzeo sam taj snop sveća, dodirnuo čelo, usne, obraze u obliku krsta – nikakvog pečenja nije bilo. Zatim već taj oganj počinje da gori, kao buktinja, ceo snop pršti iskrama i svetlošću, a u prvim minutama on ne opaljuje.“
Oni koji žele mogu naći i više svedočanstava čuda – od strane naših savremenika.
Ali naravno, nije za čuđenje, što u određenim uslovima Blagodatni Oganj može nekoga i opeći. To ni na koji način ne svedoči o njegovoj nečudesnosti. Tako, naprimer, oganj koji je po reči proroka Ilije pao na nečastive vojnike koji su bili poslani za njim, bio je i čudesan po svom silasku, a po svom dejstvu je veoma opaljivao.

6. Đakon Andrej Kurajev, koji se poziva na jerusalimskog patrijarha Teofila III

Otac Andrej Kurajev je, nakon povratka iz Jerusalima, gde je prisustvovao razgovoru patrijarha Teofila sa novinarima iz Rusije, izrekao je sledeću tvrdnju: „Ne manje iskren bio je i njegov odgovor o Blagodatnom Ognju: „To je ceremonija, to jest representation kao i sve druge ceremonije Strasne sedmice. Kao što je nekada vaskršnja vest zasijala od groba i osvetila ceo svet, tako sada i mi u toj ceremoniji vršimo reprezentaciju toga, kako je vest o Vaskrsenju iz kuvuklije otišla po svetu“. Ni reči „čudo“, ni reči „silazak“, ni reči „Blagodatni Oganj“ u njegovoj besedi nije bilo. Otvorenije da govori o upaljaču u džepu on, zaista, nije ni mogao.“
Ovde vidimo tumačenje patrijarhovih reči, koje sadrže otvoreno nasilje nad samim sadržajem teksta. Patrijarh ni na koji način odriče čudo silaska Ognja, već samo govori o njegovom značenju.
Šta se skriva iz reči „representation“ koje je otac Andrej ostavio bez prevoda? Englesko-ruski rečnik Milera daje sledeća značenja: 1) predstava, slika; 2) slika, obraz; 3) (često mn.) tvrdnja, izjava; 4) predstava, spektakl; 5) predstavništvo; 6) protest.

Očigledno, otac Andrej je tu reč shvatio u četvrtom značenju – „predstava kao spektakl“, međutim to je potpuno neprikladno tumačenje, jer se tako dobija prevod: „Ta ceremonija koja je spektakl, kao i sve druge ceremonije Strasne sedmice“, što podrazumeva da Jerusalimski patrijarh uopšte sva bogosluženja Pravoslavne Crkve smatra „spektaklima“.
U realnosti je očigledno, da je patrijarh upotrebio reč „representation“ u češće upotrebljivanom značenju i u tom slučaju ničega „zavereničkog“ u njegovim rečima nema: to je, da se izrazimo, ceremonija koja je slika, kao i sve druge ceremonije Strasne sedmice… mi u toj ceremoniji javljamo sliku na koji se način vest o Vaskrsenju iz kuvuklije raširila po svetu“. Uzgred „ceremony“ je takođe ostavljeno bez prevoda i prosto transkribovano od strane oca Andreja, ima osnovno značenje „obred“, a među dodatnim značenjima – „etiketa, formalnost“ (po Mileru). Ako smo već rešili da uvredimo jerusalimskog patrijarha, zašto se i ovde ne bi poigrali smislom pri prevođenju, naprimer u ovom duhu: „ne manje iskren bio je i njegov odgovor o Blagodatnom Ognju: „To je formalnost koja predstavlja spektakl, kao i sve druge formalnosti Strasne sedmice““?
Na kraju, o tome da reči i tumačenja đakona Andreja Kurajeva ne odgovaraju stvarnosti, izjavio je i rukovodilac saveta fonda Andreja Prvozvanog, Vladimir Jakunjin, koji je i organizovao to putovanje novinara u Svetu Zemlju. „Iskreno govoreći, ogorčen sam tumačenjem koje je dato na sajtu Kurajeva… Zapis patrijarhovih izjava, na engleskom jeziku, sadrži referencu za sveti oganj na engleskom jeziku – „Holy fire“. Mislim da nikakve osnove za tumačenje izjave jerusalimskog patrijarha kao tumačenja koje u suštini odriče svetost tog događaja, nema.“
Uzgred, ako već obraćamo pažnju na to što govore jerusalimski patrijarsi o Blagodatnom Ognju, zašto se ne bi prisetili reči prethodnog patrijarha – Irineja I: „Ništarije su oni koji ne veruju u Blagodatni Oganj! “

Tri pitanja skepticima

Ne iznenađuje to što se ateisti, jeretici i raskolnici toliko naprežu da opovrgnu istinitost čuda Blagodatnog Ognja. Zapanjujuće je što se nekada njima pridružuju i pravoslavni, tvrdeći da ničeg strašnog nema u odricanju istinitosti tog čuda. Kao da je vernom čoveku svejedno – da li Gospod šalje znamenje, ili su u toku više od hiljadu godina jerusalimski patrijarsi i arhijereji, među kojima ima ne malo proslavljenih u liku Svetitelja, cinično obmanjivali i obmanjuju pravoslavne po celom svetu, i to uoči najvažnijeg pravoslavnog bogosluženja.
Svaki iole pošten čovek će primetiti razliku između jednog i drugog.
A obrazovani pravoslavni čovek još i zna da je ta razlika nedvosmisleno označena u odlukama Pomesnog Konstantinopoljskog Sabora iz 1084. godine: „Onima koji umesto da sa čistom verom, u prostoti srca i od sve duše priznaju za nesumnjive događaje velika čuda koja su izvršili Spasitelj naš i Bog, Vladičica naša Bogorodica, Koja Ga je netruležno rodila, i drugi Svetitelji, i pokušavaju da ih posredstvom mudrovanja prikažu nemogućim ili ih tumače na način, kako se njima čini, i uporni su u svom mišljenju – anatema.“
Lično ne mogu da smatram ubedljivim prigovore kritičara Blagodatnog Ognja zbog mnoštva razloga. Naprimer, neshvatljivo mi je, kako sve njihove hipoteze, koje su, da dodamo, protivrečne jedna drugoj, mogu da objasne tu činjenicu da je u devetom veku muslimanski upravnik Jerusalima zapovedio da se postave metalni (bakarni) fitilji u kandila i da je, bez obzira na to, na očigled svih, sišao oganj i da su se zapalili bakarni O tome svedoče kako grčki izvornici (Nikita Klirik) tako i arapski (Biruni). Neshvatljivo je kako objasniti „upaljačem u džepu“ primere, kada se paljenje sveća događa van kuvuklije na oči hodočasnika, kada oganj silazi sa ikona itd.
Ali, posebno se javljaju tri pitanja, na koje nisam uspeo da susretnem jasan odgovor ni u jednom „skeptičkom“ članku.

1. Odblesci

Ne retko (iako ne i svake godine) hodočasnici pred silazak Blagodatnog Ognja vide u hramu plavičaste odbleske svetlosti, poput blesaka kakvi bivaju pri sevanju munja. Oni su zabeleženi i na videosnimku.[11]
Skeptici uvereno ubeđuju da ti problesci nisu ništa drugo do blicanje fotoaparata. Određena sličnost postoji, iako su blicanja fotoaparata mnogo slabija i nemaju takvu nijansu.
Ali javlja se još jedna komplikacija: šta ćemo sa tim što su drevni svedoci čuda opisivali tu istu pojavu?
Nikita Klirik, koji je posetio Jerusalim 947. godine piše: „Arhiepiskop još nije izašao iz Groba, a već je ceo Božiji hram mogao da se istog trena vidi ispunjen neizrecivom i Božanskom svetlošću, tako da se pobožni narod kretao čas u desnu stranu, čas u levu… Pri takvoj neočekivanoj pojavi svetlosti svi su bili ispunjeni zadivljenošću, pa čak i najbezbožniji muslimani su bili poraženi i posramljeni… sada se Božansko izlivanje svetlosti raširilo po celom hramu.“[12]
Iguman Danilo, koji je posetio Sveta mesta 1106-1107 godine, svedoči: „Tada je iznenada i zasijala Sveta Svetlost u Svetom Grobu i iz Groba je izbijalo snažno blistanje.“[13]
Hodočasnik Trifon Korobejnikov, koji se našao u Jerusalimu 12583. godine tvrdi da u hramu „oganj ide… kao munja sa neba.“[14]

2. Dokumentarne potvrde činjenice da Blagodatni Oganj ne opaljuje.

Ako pogledamo makar video-kadrove, koji su postavljeni na internetu[15], videćemo, na primer, da u jednom slučaju hodočasnik drži ruku iznad plamena od celog snopa sveća,[16] u drugom slučaju, drugi hodočasnik drži ruku nad plamenom pet sekundi,[17] a evo i trećeg kadra, gde još jedan stariji hodočasnik drži ruku u plamenu pet sekundi.[18]
Podsetiću za svaki slučaj, da je u običnom Ognju, a posebno iznad njega veoma teško držati ruku makar jednu sekundu. Svako ko sumnja može to da proveri odmah, državši svoju ruku ili iznad zapaljene šibice, ili iznad zapaljene sveće, ili iznad kandila i uopšte, iznad svakog običnog plamena. I neka proveri: da li on može da drži ruku pet sekundi ili makar tri. Nemojte zaboraviti da se obezbedite sa kremama protiv opekotina i zavojima.
Značajno je da je gorepomenuti mladi ateista, koji je pre godinu dana širio po internetu svoja „razobličenja“ Blagodatnog Ognja, između ostalog navodio snimak gde on drži ruku iznad običnih sveća.[19] I iako se njemu činilo da to nema razlike u odnosu na način kako to čine hodočasnici, nije teško primetiti da je u toku snimka od četiri sekunde on četiri puta sklanjao ruku iz plamena, što se za hodočasnike koji su na video-snimku ne može reći.
Na taj način, ili sledi da priznamo da te ljude, koji su zabeleženi na video-snimku, Blagodatni Oganj nije opaljivao, ili da Gospod svake godine na veliku subotu čini ne manje zadivljujuće čudo pretvaranja običnih ljudi u mucije scevole pri dodiru sa Ognjem u hramu Groba Gospodnjeg. Drugim rečima, ili je pred nama čudesni oganj, ili su pred nama čudesni ljudi, koji ne osećaju bol od običnog ognja.

3. Druga pravoslavna čuda koja se događaju svake godine

Ta upornost sa kojom skeptici, koji se drže različitih stavova, obrušavaju svoju kritiku na događaj koji se zbija u Veliku subotu, postaje još manje shvatljiv ako obratimo pažnju na činjenicu da silazak Blagodatnog Ognja uopšte nije jedinstveno čudo koje se redovno događa u pravoslavnom svetu i koje je dostupno za svakoga ko želi da se ubedi u njegovu istinitost (nego takvih čuda ima još).
Naprimer, poznato je čudo sa zmijama na grčkom ostrvu Kefalonija, u selu Markopulo. Tu se nekada nalazio ženski manastir koji su napali pirati. Monahinje su se molile za svoje spasenje ispred „Longobardske“ ikone Majke Božije. I čudo se dogodilo: kada su pirati razvalili vrata, umesto monahinja videli su zmije i u strahu pobegli. Sada svake godine, strogo na praznik Uspenija Majke Božije (Veliku Gospojinu), u hram, koji se nalazi na mestu manastira, u vreme Liturgije dogmižu zmije sa celog ostrva. U toku cele službe one se nalaze među ljudima. Zmije diraju, uzimaju u ruke, stavljaju na vrat, ali one nikoga ne povređuju. Nakon službe one odlaze iz hrama i ne vraćaju se do sledeće godine. Sve je to zabeleženo na video-snimku[20],[21],[22] i svako u to može i sam da se uveri, otišavši na Kefaloniju 15/28. avgusta.
Poznata su i druga čuda koja se redovno događaju, koja daruje Gospod na snaženje pravoslavnih hrišćana, ali u ovom slučaju dovoljno je pomenuti kefalonijsko. Ako pravoslavni i nepravoslavni skeptici odriču čudo silaska Blagodatnog Ognja, šta će oni onda reći o ovom čudu? Kakvim upaljačima namamljuju ove zmije? Ako se u slučaju Blagodatnog Ognja sve spekulacije vrte oko činjenice, da se čudo događa u kuvukliji, gde pristup ima samo patrijarh, ovde se čudo događa naočigled svih mirjana.
Očigledno je, protiv Blagodatnog Ognja nevernici, jeretici i raskolnici ustaju najviše zato što njegovo postojanje silnije od svega opaljuje njihove duše.

* * * * *

U kratkom članku nemoguće je pomenuti sva svedočanstva o Blagodatnom Ognju i sve priče povezane sa njim, zato možemo ljudima koje to interesuje preporučiti sajt: „Čudo silaska Blagodatnog Ognja“, gde su, između ostalog, kritički razmotreni i drugi pokušaji da se ospori ovo Božje čudo.
Kao zaključak nije suvišno da navedemo reči još jednog neposrednog svedoka čuda, našeg savremenika, Episkopa blagoveštenskog Gavrila.

– Vi ste videli kako silazi Vaskršnji Oganj?
– Da, video sam dva puta. Tada je još bio živ arhiepiskop Antonije (Zavgorodni). I kada je u Veliku subotu patrijarh izašao sa Blagodatnim Ognjem, nismo počeli da uzimamo oganj od njega, već smo brzo, zajedno sa vladikom Antonijem upali u kuvukliju Groba Gospodnjeg. Jedan Grk je ušao, vladika i ja. I u Grobu smo videli oganj plave, nebeske boje, uzimali smo ga u ruke i umivali se njim. Nekoliko sekundi on nije opaljivao, ali potom je dobio silu i mi smo palili sveće.
– Oganj gori direktno na tom kamenu?
– Na kamenu. I sva kandila gore. I sav kamen je pokriven Ognjem… To treba videti! Ja bih takođe sumnjao da nisam video. Ali sam video: oganj gori, a mi se umivamo. Tvrdi kamen, mermer – i ceo pokriven Ognjem. Ni čađi nema, ništa. Prosto gori oganj – i to je sve.[23]

 


NAPOMENE:

  1. Dmitrievskiй A.A. Bogosluženie Strastnoй i Pashalьnoй sedmic vo svяtom Ierusalime IH-H v. Kazanь, 1894. S. 175-179.
  2. Kniga Bыtiя moego. Dnevniki i zapiski episkopa Porfiriя Uspenskogo. SPb., 1894. Č. 1. S. 671.
  3. Kniga Bыtiя moego. SPb., 1896. Č. 3. S. 299-301.
  4. Cit. po: Avdulovskiй F.M. Svяtoй ogonь, ishodящiй ot Groba Gospoda Boga i Spasa našego Iisusa Hrista. M., 1887. S. 46-47.
  5. Kniga Bыtiя moego. Č. 3. S. 231.
  6. Savva (Ahilleos), arhimandrit. Я videl Blagodatnый ogonь. Afinы, 2002.
  7. Lebedev A.P. „Velikiй v malom…“. Issledovaniя po istorii Russkoй Cerkvi i razvitiя russkoй cerkovno-istoričeskoй nauki. SPb., 2005. S. 344.
  8. Podrobnee ob эtom sm.: Gorožanin A. V zaщitu Svящennogo Predaniя ot napadok protestantstvuющih // Blagodatnый ogonь. № 17.
  9. Ivinskiй P. Vostočno-slavяnskaя literatura v Velikom knяžestve Litovskom. Vilьnюs, 1998. S. 111-112.
  10. Dvorkin A.L. Očerki po istorii Vselenskoй Pravoslavnoй Cerkvi. Nižniй Novgorod, 2005. S. 852.
  11. http://www.holyfire.org/image/blist.mpg
  12. [lang id=“skip“]Papadopulo-Keramevs A.I. Rasskaz Nikitы, klirika carskogo. Poslanie k imperatoru Konstantinu VII Porfirorodnomu o svяtom ogne, pisannoe v 947 g. SPb., 1894. S. 10-11.
  13. [lang id=“skip“]Žitie i hoženie Danila Rusьskыя zemli igumena // Kniga hoždeniй. Zapiski russkih putešestvennikov XI-XV vv. M., 1984. S. 77.
  14. [lang id=“skip“]Cit. po: Avdulovskiй F.M. Svяtoй ogonь… S. 27.
  15. Između ostalog može se videti i prelepo svedočanstvo čuda Blagodatnog Ognja koji ne opaljuje. – (prim. prev.) http://www.youtube.com/watch?v=RaI2hXyg-fM
  16. http://www.holyfire.org/image/notburnflame.avi
  17. http://www.holyfire.org/image/2003u7DivXMpeg4FM.avi
  18. http://www.holyfire.org/image/2004mpeg4.avi
  19. http://krtdiv.narod.ru/ob/24/1.00.avi
  20. http://www.youtube.com/watch?v=F5Za9-uX4b8
  21. http://www.youtube.com/watch?v=pvSsOxZfWvk&feature=PlayList&p=BE361495D6C068F2&playnext=1&playnextfrom=PL&index=1
  22. http://www.youtube.com/watch?v=WPgw7qBt06E&feature=PlayList&p=BE361495D6C068F2&index=2&playnext=2&playnextfrom=PL
  23. http://www.pravoslavie.ru/guest/gavriil.htm#4

 


Prevod sa ruskog
Stanoje Stanković

Lektura
Rodoljub Lazić

Izvor:
Pravoslavie.ru

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *