NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Deo 7
 
Posle izvesnog vremena dama je ponovo došla kod duhovnika i rekla:
„Prošli put ste me upozorili da ne primate goste, sad sam došla poslovno, zato nemojte da me primate kao gošću, već kao poslovnog čoveka.“
Duhovnik odgovori:
„Protiv zlopamćenja se treba boriti. Radujem se vašem dolasku, odavno sam ga željno očekivao.“
Dama reče:
„Nisam mogla da se odvojim od besede s Jovanom Zlatoustom,[1] zato sam se i zadržala. U svetootačkim knjigama, posebno u delima svetog Jovana Zlatousta otkrila sam novi svet. Ne shvatam kako sam mogla da slušam imena svetog Grigorija Bogoslova,[2] Jovana Zlatousta, a da ne otvorim njihove knjige makar iz radoznalosti. To je neko neobjašnjivo iskušenje našeg vremena – da tražimo istinu negde sa strane i da ne želimo da znamo da se naše blago nalazi blizu nas. U Jevanđelju postoje reči: Može li biti nešto dobro iz Nazareta?, a savremena inteligencija ima kompleks: da li su hrišćanski bogoslovi u stanju da stvore nešto veliko? To je neka zaslepljenost, a u našem društvenom sloju – nasledna bolest. Još manje shvatam one koji posle dela Jovana Zlatousta mogu da čitaju jogina Ramačaraku[3] ili posle Grigorija Bogoslova – santimente Franje Asiškog.[4]
Duhovnik primeti:
„Bogoslovlje velikih Kapadokijaca i Jovana Zlatousta je sozercateljno. Njihova misao prodire u dubinu predmeta i pojava, zadržava se na njima kao da želi da iscrpi sadržaj u potpunosti. Zato je govor ovih otaca do te mere zasićen smislom da može da izgleda težak, a misao je toliko duboka da se ne može shvatiti odmah. Ovaj stil njihovog razmišljanja ogleda se u rečima. Oni su prebivali u molitvenom sozercanju i da bi ih shvatio čovek treba da se uči molitvi. Njihove rečenice imaju određenu strukturu, ali u potpunosti odgovaraju savremenom jeziku. Uz pomoć života po Bogu treba promeniti svoje mišljenje, učiniti ga dubljim i tada će nam poći za rukom da savladamo jezičku barijeru. Mi hoćemo da sve bude napisano kratko i lako da bi se sve shvatilo odmah, u letu, i da se čovek ne bi naročito naprezao čitajući knjigu; a ovde su potrebni koncentracija pažnje i ja bih rekao čitanje kao stvaralački proces.“
Dama je klimnula glavom:
„Ako sam vas tačno shvatila ova dela treba čitati polako, kao što se polako penjemo uzbrdo. Ali kod mene je bilo nešto drugo, bila sam obuzeta oduševljenjem i kad sam čitala Jovana Zlatousta htela sam da poskočim i da mu aplaudiram. Mislim da su u hramu u kojem je on propovedao njegov govor prekidali aplauzi. Kad sam ga čitala činilo mi se da on skroz vidi moju dušu i da se upravo meni obraća svojim vatrenim rečima. Kakvo duboko mističko iskustvo je morao imati da bi tako ljudima otkrivao njihove duševne dubine, i to ljudima različitih karaktera, različitog načina života. Uvek sam volela lepotu jezika, ali je reč „krasnorečivost“ za mene imala negativan smisao, činilo mi se da se radi o nečem veštačkom i površnom – o podmetanju spoljašnje lepote umesto unutrašnje. A sad vidim da je krasnorečivost pre svega umeće čoveka da duboko razmišlja i zaodeva svoje misli u slike, jarke i nezaboravne, koje dopiru do dubine duše i zauvek se urezuju u srce. Posle Jovana Zlatousta reč „krasnorečivost“ je za mene počela da zvuči kao „prekrasnorečivost“.
Duhovnik reče:
„Dela svetog Jovana Zlatousta su riznica u kojoj će svako, bio on monah ili mirjanin, naći svoje. Sećam se kako mi je neko pozajmio jedan tom Jovana Zlatousta „Tumačenje Knjige Postanja“. Ova knjiga me je toliko potresla da sam poželeo da je pročitam svojim rođacima i prijateljima. Slušali su me sa napetom pažnjom i govorili: „Da, dobro je napisano…“ ali niko od njih nije rekao: „Pročitaj nam još.“ Shvatio sam da se o duhovnom može govoriti samo s onim ko traži duhovno.“
Dama nastavi:
„Čitala sam svetog Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova, ali je Jovan Zlatoust nešto posebno. Zamišljam noćnu oluju: bljesci munje obasjavaju ogromne prostore, kao da ih na trenutak čupaju iz neprobojne tame. Tako sam zahvaljujući delima Jovana Zlatousta ugledala tajne odaje sopstvene duše i meni nepoznate dubine Svetog Pisma.“
Zatim upita:
„Šta mi savetujete da pročitam do našeg sledećeg susreta?“
Duhovnik odgovori:
„Čitajte svetog Jovana Zlatousta. Potrebno je nekoliko godina da se njegova dela pročitaju pažljivo, da se čovek zamisli nad svakom rečenicom. A paralelno uzmite dela Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova. Sva su ona napisana jednim duhom, kao zrakom, prelomljenim kroz trokraku prizmu. Svetitelj Vasilije je pre svega arhijerej. Sva njegova dela su povezana s duhovnim potrebama i svakodnevnim nuždama njegove pastve. On živi životom Crkve i zastupa se pred Bogom za svoj narod. On osvećuje svoju pastvu kroz bogosluženje i reč. Čini se kao da je napisao svoja dela u samom hramu posle liturgije. Kad on piše tumačenje knjiga Svetog Pisma, kad razobličava jeretike, kad sastavlja svoje propovedi čini se da ima jednu želju – da Crkvi privede ceo svet, da stoji pred prestolom, kao na vrhu Sinaja sozercavajući duhovnim pogledom vaseljenu.
Kod svetitelja Jovana Zlatousta postoji plamen koji se otkida sa stranica, a kod Vasilija velikog mirna i ujednačena svetlost.“
Dama priznade:
„Nisam vizionar,[5] ali kad sam čitala Zlatousta ponekad mi se činilo da vidim vulkan, čijim padinama ne teče lava, već rastopljeno zlato.
Duhovnik reče:
„Ipak, nemojte se previše prepuštati emocijama, još ćete pomisliti da ste kao na krilima uzleteli na Jovanovu visinu. Čini mi se da je vaše nadahnuće u izvesnoj meri uslovljeno lepotom njegovog stila i zaboravljate na to da se u svojim delima Jovan Zlatoust obraća vama. Zato se pre svega potrudite da shvatite šta na svakoj stranici zahteva, za šta vas moli i šta očekuje od vas.“
Dama upita:
„Da li mi savetujete da pročitam nekoliko Jovanovih rečenica i razmislim šta iz njih mogu da izvučem za sebe?“
Duhovnik odgovori:
„Primite reči Jovana Zlatousta kao blagoslov i pouku. Tada ćete u njegovim delima svaki put pronalaziti nešto novo. Inače postoji opasnost da doživite dela Zlatousta kao predivnu poemu, da ih primite samo osećanjem, bez učestvovanja volje. A ako ga prihvatite kao duhovnog oca, čije reči treba ispunjavati, sam vaš život može da postane poema.“
Dama reče:
„Hvala vam.“
Na tome se razgovor završio.
 


 
NAPOMENE:

  1. Svetitelj Jovan Zlatoust (oko 350-407.; slavi se 27. januara/9. februara, 30. januara/12. februara, 14/27. septembra i 13/26. novembra) – patrijarh Konstantinopoljski od 398.g.; vaseljenski učitelj Crkve. Poticao je iz ugledne porodice, stekao je sjajno obrazovanje. Od mladosti se podvizavao kod sirijskih pustinjaka, zatim je, odbivši episkopstvo, četiri godine provodio surovi asketski život i još dve godine živeo kao otšelnik u pešteri. Dvanaest godina je bio propovednik u Antiohiji, bio je toliko popularan da je narod koji je bio slabo prosvećen, posle njegove propovedi odlazio iz crkve ne sačekavši Pričešće. Dok je bio patrijarh revnosno se trudio da učvrsti visoke moralne ideale, zbog čega je stekao neprijatelje među vlastodršcima. Kad je bio prognan počele su narodne bune i došlo je do jakog zemljotresa. Svetitelj Jovan je vraćen i nastavio je razobličenja, zbog čega mu na Vaskrs 404. godine nije bilo dozvoljeno da uđe u hram; vaskršnje bogosluženje je služio u polju u prisustvu ogromnog broja ljudi. Ubrzo je ponovo bio prognan i požar, kao kazna Božija, spalio je čitav centar Konstantinopolja. Dve godine je svetitelj proveo u Južnoj Jermeniji, ali pošto je njegova popularnost i ovde počela da raste, prognan je još dalje, u rejon današnje Picunde. Na putu do tamo svetitelj se upokojio.
  2. Svetitelj Grigorije Bogoslov (Nazijanski, oko 330-389.; slavi se 25. januara/7. februara i 30. januara/12. februara) – patrijarh Konstantinopoljski (381.) i vaseljenski učitelj Crkve, bio je sin episkopa grada Nazijanza u Kapadokiji, stekao je sjajno obrazovanje u Kesariji Kapadokijskoj, Kesariji Palestinskoj, Aleksandriji i na kraju, u Atini, gde se za ceo život sprijateljio s budućim svetiteljem Vasilijem Velikim. Posle završetka školovanja prijatelji su stvorili polumonašku zajednicu na Vasilijevom imanju. 361. godine otac ga je rukopoložio za prezvitera, a 370. godine Vasilije, koji je za to vreme postao arhiepiskop Kesarije Kapadokijske, rukopoložio ga je za episkopa Sasima. Međutim, ubrzo svetitelj Grigorije napušta Sasime i osamljuje se radi monaških podviga. 379. godine svetitelj Vasilije Veliki savetuje svetitelju Grigoriju da se preseli u Konstantinopolj, u kojem je posle progona arijevaca ostala samo jedna pravoslavna zajednica, koja se okupljala u privatnoj kući u maloj crkvi svete Anastasije. Ovde se svetitelj Grigorije ubrzo proslavio po čitavoj Maloj Aziji kao orator i bogoslov, i čak je blaženi Jeronim, koji je u to vreme već bio poznat, dolazio u prestonicu samo da bi čuo njegove propovedi. 381. godine svetitelj Grigorije postaje jedan od organizatora II Vaseljenskog Sabora i arhiepiskop Konstantinopoljski. Ove godine on odlazi u penziju u svoju domovinu. Bogoslovska dela svetitelja Grigorija napisana su u najuzvišenijem stilu, često u stihovima; tako reči: „Voskresenija den, prosvjetimsja toržestvom i drug druga obimem“ („Dan je Vaskrsenja; prosvetimo se slavljem i zagrlimo jedan drugoga) – iz stihira svete Pashe nisu ništa drugo do početak besede kojom je svetitelj započeo svoje pastirsko služenje.
  3. Pod pseudonimom jogina Ramačaraka krije se Vilijam Atkinson, teozof, lekar i sudija iz Pensilvanije, popularizator joge, zahvaljujući kojem su za nju krajem XIX v. saznale Evropa i Amerika. U Rusiji su prve njegove knjige bile „Moć misli u poslovnom i svakodnevnom životu“ (M., 1910.) i „Osnove gledanja na svet indijskih jogina“ (SPb., 1913.) koje izlažu azbuku ezoterizma.
  4. Franjo Asiški (1181. ili 1182-1226.) se rodio u bogatoj porodici trgovca suknom i maštao je o viteškoj slavi. Posle učestvovanja u jednoj bici i pada u zarobljeništvo doživeo je duhovni šok, podelio je svu svoju imovinu i obratio se Bogu. 1206-1221. g. je putovao propovedajući reč Božiju, po raznim zemljama, sve do Egipta i Palestine i osnovao je dva monaška bratstva: minorita („manje braće“, koje se kasnije pretvorio u orden franciskanaca) i tercijara – i sestrinstvo klarisa. Na Istoku je pokušavao da raširi hrišćanstvo među muslimanima, pošto je maštao o sjedinjenju Krsta i polumeseca; za vreme njegovog odsustva braća su uz podršku rimske kurije ukinula pravila koja je propisao o siromaštvu, a na svoje čelo su postavila generalnog ministra. Oslobodivši se briga o upravljanju, on je ponovo počeo da putuje, sve svoje snage posvećujući tome da prikaže zemaljsko tuđinovanje Spasitelja, da doživi najvažnije momente iz Njegovog života. U šumi je napravio živu sliku Rođenja Hristovog s jaslama, magarcima i pastirima i od tada se kod katolika uobičajilo da se na Božić prave slične postavke u crkvama. Napisao je „Pohvalu dobrodetelji“, „Pohvalu Bogu“ i dr. Geslo Franje bile su reči: „Gospod nas nije prizvao toliko radi našeg spasenja, koliko radi spasenja mnogih“ up. reči prepodobnog Serafima Sarovskog: „Steci duh miran i hiljade oko tebe će se spasiti.“). Dve godine pred smrt stojeći na molitvi na visokom brdu na Krstovdan dobio je stigmate na rukama i nogama, a dve godine posle njegove smrti katolici su ga kanonizovali. U XIV v. sačinjena je knjiga „O sličnosti života blaženog Franje Asiškog i života Gospoda našeg Isusa Hrista“, u kojoj se opisuje četrdeset takvih sličnosti – primer aristotelovsko-tomističke tendencije kalkulacije duhovnog.
  5. Vizionarstvo (od lat. visum – viđenje, uobrazilja) – religiozni život, po pravilu egzaltiran, praćen viđenjima. U Pravoslavlju se vizionarstvo ocenjuje kao demonska prelest. Sveti oci Crkve „zapovedaju da se od svakog viđenja, od svakog glasa spoljašnjeg i unutrašnjeg odvraćaš, kao od javnog povoda za samoobmanu. Čuvaj um tvoj bez viđenja; odagnavaj sva maštanja i mnjenja koja mu se približavaju,“ uče oni (Svetitelj Ignjatije [Brjančaninov]). Dela: u 5 t. SPb., 1904., t. 2, str. 125).

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *