NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Deo 6
 
Prošlo je neko vreme. Dama je ponovo došla kod duhovnika na razgovor.
„Primate li goste?“ upita ona.
Duhovnik odgovori:
„Za goste nemam vremena. Ali ako ste došli po duhovnu pomoć uvek sam spreman da vas primim.“
Dama upita:
„Kako primate: s radošću, kao novorođeno dete za Boga ili s negodovanjem, zato što je neumorna starica došla da vam dosađuje?“
Duhovnik odgovori:
„Moje emocije su u ovom slučaju drugostepena stvar. Zašto vas ne zadovoljava misao da vas prihvatam zbog svoje dužnosti? Da je kod mene došao muškarac njega bi zanimalo šta ću da kažem, a ženi je podjednako zanimljivo kako ću to reći. Njoj nije važan samo odgovor, već i ton i izraz lica.“
Dama je rekla:
„Verovatno je da u ovom smislu imate solidno iskustvo. Međutim, ipak treba istaći da vas bez obzira na moje manje kaprice pažljivo slušam.“
Duhovnik se nije složio:
„Između „slušam nešto“ i „slušam nekoga“ postoji razlika. Prvo se vidi odmah, a drugo se otkriva kasnije.“
Dama reče:
„Želim da vas iznenadim. Ipak, počinjem pomalo da vas slušam, odnosno u sebi se slažem s vama: po vašem savetu čitala sam knjige Vladimira Solovjova,[1] Florenskog,[2] Bulgakova,[3] kao i blaženog Avgustina. Blaženi Avgustin me je osvojio svojim govorom, neke njegove izreke su zaslepljujuće, kao svetlost munje. Međutim, teško mi je da ga čitam odjednom. On svojim obimom zaklanja od mene samog sebe: zamislite da stojim ispred planine, ali ne mogu da je vidim u celini, zato što je ogromna. Pokušavam da je razgledam s različitih strana, ali su preda mnom stalno ispusti i ogromno kamenje ovog kolosa. Ili, drugim rečima: želim da razgledam sliku koja je naslikana na velikom platnu, ali moj pogled ne može da je obuhvati i ja se umaram od veličine slike. Hvatam samo fragmente ličnosti blaženog Avgustina, a njegova dela za mene nekuda otplivavaju. Najbliža mi ostaje njegova „Ispovest“, ali osećam da su njegova osećanja rođena ljubavlju prema Bogu za mene nedostupna. Ove himne više doživljavam kao nadahnutu muziku ili lepotu reči. Retko je da se u jednom čoveku spoje pesnik i filosof, da iz jednih usta zvuči duševna lirika i strog, pa čak i surov rigorizam. Čini mi se da naši savremenici Avgustina loše shvataju i zato nedovoljno cene: oni ga čitaju drugim očima, istim kao što su moje. Zato mislim da blaženom Avgustinu treba da se vratim kasnije, kad već pređem neke putokaze na duhovnom putu.“
Duhovnik odgovori:
„Avgustinova dela su na granici između duhovnog i duševnog. U njima se sozercanje dodiruje s emocijama, kao da su se dotakla dva električna kabela visokog napona i kao da je od njih poletela kaskada zaslepljujućih iskri. Hteo bih da kažem da niste toliko osetili koliko ste predosetili Avgustina. I zaista je najbolje da ga neko vreme ostavite na miru, tačnije, da sebe ostavite na miru od njega.“
Dama nastavi:
„Pročitala sam Florenskog – ono do čega sam mogla da dođem. Ne smatram da sam dovoljno u Crkvi, a knjiga „Stub i utvrđenje istine“[4] me je bacila unazad, u svet mog nekadašnjeg života. Videla sam u njoj hrišćanstvo i Crkvu u nekoj dalekoj perspektivi i učinilo mi se da Crkva ne liči na naš hram, već na antičko zdanje sa stubovima. Učinilo mi se da se u ovoj Crkvi niko ne moli, već u njenom dvorištu šetaju filosofi, odeveni u toge, i vatreno o nečemu besede i spore pokazujući prstima nekuda u prazno nebo. U ovoj knjizi nema topline, u njoj je hladnoća mermera, na kojem su isklesani neki tajanstveni znaci. U principu, osetila sam nekakvu poetsku nasladu, kao da ne čitam teodiceju[5] bogoslova, već stihove Brjusova[6] ili misterije Pšibiševskog.[7] Ova knjiga zrači tananim mirisom okultizma. Odavno sam se oprostila od dekadencije[8] u poeziji, a sad sam se neočekivano srela s njom u bogoslovlju. Florenski zapanjuje svojom erudicijom, ali istovremeno ništa ne objašnjava već guši čitaoca. Učenost Florenskog liči na učenost srednjovekovnog alhemičara koja je izrasla iz magije.
Duhovnik upita:
„Da li znate da je Florenski svojevremeno pisao pesme?“
Dama odgovori:
„Nisam čitala njegove pesme, ali mislim da su po formi besprekorne, kao Gotjeovi[9] stihovi i da liče na kamene nadgrobne ploče koje su lepe, ali nikome nisu potrebne.“
Duhovnik upita:
„A kako vam se sviđa njegovo učenje o Sofiji?“[10]
Dama odgovori:
„U mladosti sam posećivala teozofski[11] kružok Nikolaja Lomidzea. Tu smo se bavili čitanjem okultne literature, različitih rukovodstava za jogu i organizovali spiritističke seanse. Onda sam počela da idem u crkvu i poredeći stanje u kojem sam nekada bila na spiritističkim seansama – stanje pogruženosti u demonsku mistiku, koja liči na igranje vatrom, stanje koje ispunjava dušu neostvarivim snovima, a srce tajnom gordošću, i ono što sam osećala u hramu došla sam do zaključka da treba da prekinem da se viđam s nekadašnjim prijateljima kao što se znamenjem krsta razbija začarani krug. Zato sam i došla kod vas kao dete, samo što je to dete zatrovano otrovom koje je uzimalo u toku nekoliko godina. Pitali ste me da li sam vas slušala, da li sam ispunjavala ono što ste govorili. Spolja gledano, slušala sam vas, držala sam kamenčić u ustima, ispunjavala molitveno pravilo, ali sam u sebi neprekidno protestvovala protiv učenja Crkve. Istovremeno sam shvatala da je to iskušenje, da u meni govori stari teosofski kvasac. Znam da su moje sumnje talasi koji zapljuskuju površinu duše iz mora one paganske laži u kojoj sam živela.“
Duhovnik reče:
„Ovome treba dodati i ono što ste prećutali. U vama se ne podižu samo neke ranije teozofske predstave i ideje, već i vaše strasti, koje bi veoma želele da opravdaju sebe kroz teozofiju. Moj drug, sveštenoslužitelj, mi je pričao da je u detinjstvu čitao Šilera[12] i Getea,[13] a u mladosti se bavio simbolistima,[14] akmeistima[15] i ostalom dekadentskom truležju. Zatim je shvatio da je sve to samo magija reči, manifestacija demonizma i okrenuo se Crkvi. Primio je monaštvo i pred njim se otvorio svet druge, čiste lepote. Govorio je da je potpuno zaboravio ono što je ranije čitao i voleo je da ponavlja reči jednog srednjovekovnog filosofa: „Bog po Svojoj moći može da uništi prošlost kao da nije ni postojala.“ Međutim, kasnije je pao u neko iskušenje, počeo je da se suprotstavlja svom duhovnom ocu i da krši molitveno pravilo. Jednom, kad se nakon što se lenjo pomolio spremao za spavanje odjednom je, na svoje čuđenje otkrio da su u njegovoj duši počeli da zvuče stihovi koje je nekada čitao, kao da su se otvorile brane sećanja i kao da je iz njih potekao mulj. Ispovedio je ovo svom duhovniku, pokajao se zbog neposlušanja i počeo je pažljivije da se odnosi prema svom unutrašnjem životu.
Prošlo je izvesno vreme i ove uspomene su ponovo nestale, kao oblak koji je rasejao vetar, kao što se ujutru tope noćne senke.
Prošlo je još izvesno vreme i pod ruku mu je pala neka zaumna filosofska knjiga. Počeo je da je čita, ni sam ne znajući zbog čega, i ponovilo se isto iskušenje. Neočekivano se setio operske arije, i to ne neke ozbiljne, već iz „Seviljskog berberina“. Ovakva veza između antologije nemačke filosofije i „Seviljskog berberina“ se teško može definisati, ali mislim da je uzrok jedan: molitva je oslabila, blagodat je otišla, oko uma se od Boga okrenulo ka zemlji i otvorile su se rane za koje je izgledalo da su se zacelile.
Mislim da će posle Strašnog Suda Gospod uništiti grehovnu prošlost spasenih, a zasad blagodat samo skriva čovekove grehove.“
Dama upita:
„Da niste slučajno vi i vaš drug jedno isto lice?“
Duhovnik odgovori:
„Ne. U mladosti sam osećao odvratnost prema filosofiji „novog doba“, naročito nemačkoj, nešto poput alergije: do glavobolje i mučnine. Više volim „Seviljskog berberina“ nego Fihtea[16] ili Hegela,[17] tako da što se toga tiče možete biti mirni.“
Dama reče:
„Oprostite što postavljam pitanja koja nemaju veze s onim o čemu govorimo, ali ja sam ipak žena i zato treba da budete snishodljivi prema meni. Žena čak i kad se ispoveda pred duhovnikom, pokušava da zaviri u njegovu dušu, da je intuitivno vidi, da „osvetli“ njegov unutrašnji život i uhvati ga u svoje emocionalno polje. Može se desiti da žena mnogo toga ne shvati, ali ona to nadomešta nekim unutrašnjim osećajem. Čak i kad postavlja metafizička pitanja ona proučava svog sabesednika; kad dođe kod lekara žena je spremna da mu savetuje koje recepte da joj prepiše a zatim, ako joj se ukaže prilika, da ga leči. Zato imajte u vidu moj kompleks kako kasnije ne biste obraćali pažnju na njega.
Sad se vraćam na vaše pitanje o tome kako se odnosim prema učenju Florenskog o Sofiji. Reći ću otvoreno, ne shvatam to učenje i čak nisam ni pokušavala da ga shvatim, ali se sećam da je, kad sam odlazila u teosofski kružok naš rukovodilac organizovao predavanja posle kojih je davao svoja objašnjenja i komentare povodom pročitanog; on je imao specijalno ispisane citate iz drevnih gnostičara. Lomidze, takvo je bilo njegovo prezime, je vladao nemačkim jezikom i neka istraživanja je, uključujući prevode s grčkog na nemački kasnije prevodio na ruski. Kad je čitao citate iz gnostičkih traktata meni je bilo dosadno. Iz pristojnosti sam se pravila da slušam, odnosno trudila sam se da ne slušam. Sve mi je to izgledalo kao neka mračna fantazija, igra ogromnih mrtvih senki. Međutim, ove senke nisu padale odozgo na dole, već odozdo na gore i zaklanjale nebo. Neki od prisutnih su na takvim predavanjima izražavali svoje oduševljenje i govorili da su gnostičari[18] intelektualno na mnogo višem nivou od hrišćanskih pisaca. Govorili su da su gnostičari Valentin[19] i Vasilid[20] – više se ne sećam drugih imena – geniji, koji će biti shvaćeni u budućnosti. Međutim, mene bi tad obuzimala neka tuga. Od tada sam nejasno zapamtila učenje o Sofiji. Jednom sam upitala svoju drugaricu: šta je na kraju krajeva Sofija. Ona je odgovorila: „Odaću ti tajnu, to je ženski bog i njemu ne treba da služe muškarci, već mi, žene; Sofija ne treba da ima sveštenike, već sveštenice.“
Ove reči su mi zvučale kao šala, ali drugarica je o tome govorila s nadahnućem, čak su joj oči gorele nekim čudnim „mačjim“ sjajem. Kad sam čitala Florenskog, i kad bi mi pogled pao na reč „Sofija“ sećala sam se reči moje drugarice: „Sofija je ženski bog koji će se u budućnosti otkriti svetu,“ – reči izgovorenih s revolucionarnim patosom. Nikad nisam bila feministkinja kao neke žene iz moje okoline. Feminizam je u meni budio odvratnost. U stara vremena skitska plemena su pored puteva pravila statue – ljudske figure isklesane u kamenu; one su se sastojale od torzoa i glave, ali nisu imale ruke i lica. Nije se moglo odrediti da li je to muškarac ili žena; nazivale su se „kamene babe“. Feminizam mi izgleda kao proizvodnja „kamenih baba“. Žene su htele da se izjednače s muškarcima i pretvarale su se u neka gruba, bezoblična bića. Gubeći žensku lepotu nisu dobijale mušku snagu; gubeći tananost i prefinjenost duše, nisu sticale širinu muškog razuma. Feministkinje koje su demonstrativno isticale svoju ravnopravnost time što su vozile bicikle ulicom s cigaretom u rukama, izgledale su mi kao izdajice ženskog dostojanstva, nekakve žive karikature. Zato sam više volela da kod Florenskog preskočim stranice na kojima se govorilo o Sofiji.“
Duhovnik je primetio:
„Mnogi naši savremenici su imali lažne, vulgarne predstave o hrišćanstvu. Njima se sugerisalo da je hrišćanstvo religija robova i dece, da je u moralnom smislu to gaženje ljudskog dostojanstva, bekstvo od teškoća i borbe u irealni svet, da je to na intelektualnom planu – zaostalost i opskurantizam. Ljudima koji ne veruju zbog neznanja, prevarenim ateističkom propagandom knjige Florenskog, oca Sergija Bulgakova i drugih filosofa-bogoslova mogu biti od koristi – mogu da pobiju nekadašnje predstave o hrišćanstvu i Crkvi i da posluže kao prekretnica u njihovom duhovnom životu. Ove knjige našim savremenicima mogu da pokažu da su bili prosto nesavesno prevareni, mogu im otvoriti oči i ukazati da je sjedinjenje s Bogom u večnosti glavni zadatak i cilj ljudskog života. Za neverujuće ove knjige mogu postati prvi koraci ka Hristu, a za verujuće, naprotiv, koraci koji udaljuju od Hrista, koraci prema paganskom magizmu ili racionalističkoj filosofiji.“
Duhovnik nastavi:
„Jedna žena iz vašeg kruga mi je postavila pitanje: „Zašto knjige Vladimira Solovjova i njegovih sledbenika, pre svega Florenskog, poseduju veću privlačnu silu, bogatstvo ideja i slika nego knjige ortodoksnih bogoslova; zašto ih inteligencija, a naročito omladina, vrlo rado čita?“ Odgovorio sam joj: „Zato što su one više u skladu s našim vremenom, s periodom duhovne krize kad se kao na pukotini otkrivaju slojevi. Oseća se čežnja za izgubljenim, želja da se ono pronađe i vrati, i istovremeno – neka duhovna paraliza, težnja da se podvig zameni rasuđivanjem, tajna – znanjem, a duhovnost – okultizmom. Mnoštvo i jarkost ideja i slika nam govore o tome da čovek traga; on još nije našao i još nije otkrio ono što traži, a kad pronađe ono što traži sve nepotrebno otpada. Međutim, ova koncentracija na glavnom nije gubitak, već sticanje i rezultat. Kretanje duha, njegov život i dejstvo teže se prenose posredstvom reči nego stanje duše i njeni emocionalni usponi i padovi. Duša kao da se otkriva u gami jarkih boja. Duh zrači tihom svetlošću. Glas duha se može čuti samo ako ga čovek osluškuje u tihovanju. Za čoveka koji nije uključen u život Crkve, koji nije doživeo susret s blagodaću, opis ovog stanja, ovog susreta ostaje neshvatljiv. Ne doživevši je on neće naći unutrašnju sazvučnost s onim što će čitati u duhovnim knjigama; one mogu da mu izgledaju monotone, pa čak i bezbojne. Navešću sledeći primer: najlepša panorama se otkriva sa sredine visoke planine, a onaj ko se popeo na vrh, vidi pred sobom samo nebo i sneg. Florenski, Bulgakov i drugi su se zaustavili na raskrsnici, na pola puta. U njihovim delima nema duha, u njima je sublimacija zemaljske lepote i napetost intelektualnog traganja, i još uvek oštar ukus paganskog magizma.“
Dama je priznala:
„U stvari, kad sam pročitala Florenskog dobro sam shvatila samo jedno: da bih mogla i da ga ne čitam. Što se tiče Vladimira Solovjova, on je pesnik bez talenta, o tome imam nekog pojma. To nije jezik poezije, već nešto dosadno u stihovima. Najuspešniji su mu nekoliko epigrama, ali se u njima ne ispoljava dobrodušna ironija, pa čak ne ni muški sarkazam, već neka ženska osvetoljubivost, kao da se kikoće od zadovoljstva što može da bocne svog sabrata. Nisam mogla da pročitam njegove filosofske traktate, ali u odgovorima svojim oponentima on pribegava sofističkim dovijanjima i jezuitskim lukavstvima. Pročitala sam njegovu pripovetku „Tri razgovora“.[21] Od svih aktera samo mi je general izgledao kao pravoslavni hrišćanin, a diplomata kao neverujući brbljivac. Što se tiče trećeg dela o antihristu, to je isti takav surogat i falsifikat kao priče Lava Tolstoja na sižee iz paterika.“
Duhovnik je rekao:
„Kad biste mogli da pročitate njegova filosofska dela, videli biste u ranima smesu hrišćanstva i budizma, a u kasnijim Pravoslavlja i katolicizma. To je tip intelektualca-unijate[22] u kojem nema ničeg celovitog. On po nečemu podseća na Grigorija Skovorodu,[23] samo bolesnog od alkoholizma, koji ne luta po prostranstvima Ukrajine, već po vikendicama svojih prijatelja.“
Dama primeti:
„Evo, napisali ste epigram o Vladimiru Solovjovu.“
„To će pre biti epitaf, ali ipak, ne zaboravimo glavni cilj naše besede: počnite da čitate velike oce Crkve, a zatim podelite sa mnom svoje utiske.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Solovjov Vladimir Sergejevič (1853-1900.) – sin poznatog istoričara S.Solovjova koji je napisao istoriju Rusije u 29 tomova. Deda Solovjova je bio sveštenik. Solovjov je stekao raznovrsno obrazovanje: tri i po godine se školovao na fizičko-matematičkom fakultetu Moskovskog univerziteta posle čega ga je napustio, 1873. godine je stekao titulu diplomca istorijsko-filološkog fakulteta, a već godinu dana kasnije odbranio je magistarsku disertaciju „Kriza zapadne filosofije (protiv pozitivista)“, koja mu je donela veliki ugled. 1880. godine odbranio je doktorsku disertaciju „Kritika apstraktnih načela“ i postao predavač, njegova predavanja su izazivala ogroman entuzijazam. Međutim, godinu dana kasnije, kad je došlo do ubistva cara Aleksandra II on je nastupio protiv smrtne kazne za ubice i zbog toga je bio udaljen iz Peterburga. Tako se završila njegova predavačka karijera. 1880. godine na poziv rimokatolika je putovao u inostranstvo i tamo objavio dve knjige, u kojima je pohvalno govorio o Katoličkoj crkvi. Posle izlaska druge knjige, „Rusija i Vaseljenska Crkva“ duhovnik mu je zabranio da se pričesti rekavši: „Idi na ispovest kod svojih katolika.“ Solovjov je sedam godina patio zbog ove zabrane i na kraju je 1896. godine primio pričešće od katoličkog sveštenika. Na osnovu ovoga katolici smatraju da on pripada njihovoj crkvi. Ne pričešćujući se zatim još tri godine, pred samu smrt Solovjov je pozvao pravoslavnog sveštenika i primio od njega Sveto Pričešće. Kad mu je bilo četrdeset sedam godina upokojio se na imanju kneževa Trubeckih „Uskoje“ (danas je to rejon Jasenjevo u Moskvi).
    Duhovni put Solovjova je bio veoma složen. Sa sedam godina počeo je da čita žitija svetaca i u njemu se rodilo jako mističko osećanje i težnja ka asketizmu. Međutim, s trinaest godina izbacio je u baštu sve ikone i do osamnaeste godine bio je strastveni pristalica materijalizma, nihilizma, pa čak i komunizma, pritom se bavio spiritizmom. Prvi put je kao devetogodišnji dečak Solovjov ugledao priviđenje u obliku žene „u talasima zlatastog plavetnila“ i prepoznao je u njoj „Sofiju, Premudrost Božiju“. Kasnije, kad je radio u Britanskom muzeju imajući u rokovniku molitvu Svetoj Sofiji Premudrosti Božijoj „ona“ mu se ponovo javila. Bilo je i treće viđenje. On je uopšte imao mnoštvo raznih viđenja, a od 1889. godine počeo je često da mu se javlja đavo, za šta postoje svedoci (v. Loski N.O. Istorija ruske filosofije. M. 1991., str. 123-124).
    Solovjov je osnivač svojevrsnog religiozno-filosofskog kulta Sofije u Rusiji. On je smatrao da je sofiologija konačni cilj i ljudske i biološke evolucije uopšte. Po njegovom mišljenju čovečanstvo je dostiglo tačku razvoja kad verske razlike treba da budu odbačene, kad treba da se dogodi svetsko ujedinjenje oko Sofije i Duh na kraju treba da preobrazi materiju. Solovjov je bio inicijator hrišćanskog univerzalizma, koji teži pomirenju Crkava. Bio je poklonik reformi Petra Velikog kao „smelog odricanja od narodne isključivosti“, pokušavao je da da ponižavajuću kritiku slovenofilstva s njegovim „poklonjenjem narodu“, antisemitizma i Tolstojevog učenja o neprotivljenju zlu.
  2. Florenski Pavel Aleksandrovič (1882-1937.) – sveštenik, istaknuti mislilac, „ruski Leonardo da Vinči“. Završio je fizičko-matematički fakultet Moskovskog univerziteta i Moskovsku Duhovnu Akademiju. 1914. godine je odbranio magistarsku disertaciju „O duhovnoj istini“, čiju osnovu predstavlja delo „Stub i utvrđenje istine“ bez glave „Sofija“ koja je izuzeta po savetu rektora MDA episkopa Fjodora (Pozdjejevskog). Pojam „Sofije, Premudrosti Božije“ bio je fundamentalan za „Stub“ koji je Florenski definisao kao opit sofiologije. Premudrost Božija se u hrišćanstvu poštuje, ali se ne smatra za posebnu „ličnost“. Pod Premudrošću Božijom se podrazumeva jedno od Božanskih svojstava. Njena personifikacija i dodeljivanje samostalnosti pokreće dogmatski problem odnosa između Sofije i Tri Ipostasi Presvete Trojice. Bez obzira na to i Florenski i Solovjov su insistirali na ipostasnosti, ličnostnosti Sofije, na primer, Florenski ju je definisao kao „Ipostasni Sistem mirotvornih misli Božjih“ (Florenski P.A. [Dela: V 2. t.] T.1: Stub i utvrđenje istine. M., 1990. deo 1, str. 332).
    Osobenosti pogleda na svet Florenskog uvek su predstavljale predmet diskusije. Nedoumicu je izazivala pre svega činjenica da u njegovoj teodiceji „na čudan način nema Spasitelja“ (Florovski G.V., prot. Putevi ruskog bogoslovlja. Pariz, 1937., str. 497). Dalje, on je crpeo svoje ideje iz najrazličitijih izvora, uključujući platonizam i okultizam, i uključivao je u kurs istorije filosofije na MDA, na kojoj je bio profesor, deo o okultizmu. Opšti utisak o njemu dobro je izrazio N.Berđajev u članku „Stilizovano Pravoslavlje (Otac Pavel Florenski)“: „Sve mi se čini da je sveštenik Florenski dekadent koji se odvojio i koji zato poziva na prostotu u svakodnevnom životu i prirodnost – duhovni aristokrata i zato poziva na crkveni aristokratizam, – da je on pun grehovnih sklonosti ka gnosticizmu i okultizmu i zato tako nepomirljivo istrebljuje svaki gnosticizam i okultizam“ (Sabr. dela: v. 4 t. T. 3: Tipovi religiozne misli u Rusiji. Pariz, 1989., str. 714).
    1933. godine otac P.Florenski je uhapšen, godinu dana je proveo u Bamlagu, gde se bavio naučnim istraživanjima večno smrznutog tla, 1934. godine je premešten u Solovjecki logor. Ovde je obavio istraživanjem dobijanja joda iz vodenih biljaka, koje je i danas poznato. Ovde je 8. decembra 1937. godine streljan.
  3. Bulgakov Sergej Aleksandrovič (1871-1944.) rodio se u porodici sveštenika, u mladosti je bio marksista, zatim je prešao na kantovski idealizam i na kraju na „ideal-realizam“ Pravoslavne Crkve; bio je strasni pristalica Solovjova. 1901. godine postao je profesor političke ekonomije na Kijevskom politehničkom institutu, 1904. godine je zajedno s N.A.Berđajevom kupio časopis „Novi put“ posle čega su osnovali „Pitanja života“. 1906. godine Bulgakov je postao docent na Moskovskom univerzitetu, 1907. godine je bio član Druge Državne dume kao poslanik partije kadeta, 1909. godine je nastupao kao zastupnik ideologije pristalica časopisa „Vehi“, 1911. godine se povukao, 1918. godine je primio sveštenstvo. 1922. godine je proteran iz Rusije. U inostranstvu je bio jedan od ideologa RSHP – Ruskog studentskog hrišćanskog pokreta, kao i poslenik ekumenističkog pokreta. 1925. godine je postao jedan od osnivača Pariskog pravoslavnog bogoslovskog instituta, njegov dekan i profesor dogmatskog bogoslovlja. 1935. godine Moskovska Patrijaršija i inostrani Karlovački Arhijerejski Sabor su osudili učenje Bulgakova i ono je proglašeno za jeres, koja umesto crkvenog učenja potura gnostička tumačenja na koja Crkva upozorava svu svoju vernu decu. Umro je od izliva krvi na mozak.
  4. „Stub i utvrđenje istine. Pokušaj pravoslavne teodiceje u dvanaest pisama“ je glavno filosofsko-bogoslovsko delo P.Florenskog „Dovoljno se filosofiralo na temu religije i o religiji…“ kaže on o ovom radu. „Treba filosofirati u religiji, pogruzivši se u njenu sredinu“ (Florenski P.A. Uvodna beseda pred odbranu magistarskog…// [Sabrana dela: V 2 t.] T. 1. deo 2, str. 824). Ova knjiga je vrlo duboka i i lična: „“Stub“ pre svega odražava njegov duhovni život 1904. godine – vreme prelaska s Moskovskog univerziteta na Moskovsku Duhovnu Akademiju“ (Iguman Andronik [Trubačov]). Iz istorije stvaranja knjige „Stub i utvrđenje istine“ // Isto. str. 829). Knjiga Florenskog je imala četiri redakcije. Prva je bila diplomski rad „O religioznoj istini“ (1908). Po savetu prof. A.I.Vvedenskog prerađena je radi odbrane titule magistra bogoslovlja, nazvana je „O duhovnoj istini“ (treća redakcija) i odbranjena 1914. godine. Sveštenik Pavel Florenski je za ovaj rad nagrađen 1914. godine Filaretovskom nagradom, a 1915. godine Makarijevskom. Bez obzira na to, učenje o Sofiji je odmah naišlo na oštru kritiku kao neprihvatljivo za pravoslavno gledište. Četvrta potpuna redakcija „Stuba“ ja izašla 1914. godine i smatra se njegovom konačnom varijantom. O razvoju ideja sofiologije u njoj v. nap. 19.
  5. Termin teodiceja (od grčk. – θεός – Bog i δίκη – pravednost), „opravdanje Boga“ 1710. godine je uveo Lajbnic, koji je tako nazvao svoje najveće delo. Pod teodicejom se podrazumeva opravdanje Boga za prisustvo zla u svetu, odgovor na pitanje zašto pravednici stradaju, a nečastivi napreduju, usaglašavanje blagosti Božije s Njegovom pravednošću i svemoći. Lajbnic je našao izlaz iz problema teodiceje u teoriji predodređene harmonije koju je sam stvorio, a Kalvin i islam – u ideji predodređenosti. U stvari, ovaj problem se rešava uz pomoć pojma slobodne volje: Bog je stvorio Anđele i ljude kao savršene, radi punote savršenstva On im je darovao slobodu volje. Ljudi su slobodni u svom moralnom izboru između dobra i zla, a njihov izbor moralnog zla izaziva fizičko zlo. Bog zabranjuje ljudima da čine zlo i kažnjava ih zbog njega, a kad to dopušta, okolnosti uređuje tako da iz toga proisteknu dobre posledice, koje su potrebne i korisne za opšte dobro, koje vode ka savršenstvu ljudi. Čovek ono što se događa smatra zlim zato što nije u stanju da oceni događaj u celini, da odredi njegov istinski značaj.
  6. Brjusov Valerij Jakovljevič (1873-1924.) se rodio u bogatoj trgovačkoj porodici i bio je vaspitan u duhu materijalizma i ateizma. S devetnaest godina upisao se na katedru istorije na Moskovskom univerzitetu, tu se upoznao s poezijom francuskog simbolizma i počeo je da žudi za brzim uspehom: „Spori uspeh… To je malo! Meni je malo… Treba naći zvezdu vodilju u magli. I ja je vidim: to je dekadentstvo… Može biti lažno, može biti smešno, ali budućnost pripada njemu, naročito kad nađe dostojnog vođu… A taj vođa ću biti „ja“. Kao student je izdao dve knjige s egocentričnim nazivima: „Remek-dela“ i „To sam ja“ – i po završetku univerziteta zaista je postao vođa novog pravca u književnosti – simbolizma. Brjusov je pomogao da se za simboliste osnuju posebna izdavačka kuća „Škorpion“ i časopis „Vaga“. Egocentrizam je uvek bio glavna crta njegovog karaktera: „On nije voleo ljude,“ sećao se Hodasevič, „zato što ih pre svega nije poštovao… Nije voleo logaritamsku tablicu… On je strasnošću, neprirodnom ljubavlju voleo da zaseda, pre svega, da predsedava.“ Brjusov nije prošao pored okultnog naličja života. 1908. godine je pisao: „Proučio sam XVI vek, kao i ono što se naziva „tajnim naukama“, poznajem magiju, poznajem okultizam, znam spiritizam, upoznat sam s alhemijom, astrologijom i teozofijom“. Za knjigu „Svi napevi“ sačinio je katalog načina da se izvrši samoubistvo u stihovima. Iste godine počeo je da koristi morfijum, i nikako mu nije pošlo za rukom da se izbavi ove bolesti. Za vreme Prvog svetskog rata Brjusov je radio na frontu kao dopisnik jednih od novina, ali je napustio pozornicu ratnih dejstava, nazvavši rat besmislenim. Prihvatio je oktobarski prevrat, 1919. godine je stupio u VKP(b) i postao energični tvorac nove klture, organizovao je Vrhovni književno-umetnički institut kojem je 1923. godine u čast jubileja Brjusova dodeljeno njegovo ime. Na Moskovskom univerzitetu je držao predavanja iz najrazličitijih predmeta. Bio je na visokim funkcijama u različitim sferama, čak i u Gukonu – Glavnoj upravi za konjušarstvo. Zahvaljujući lojalnosti Brjusova, njegova porodica 20-ih godina HH veka ni u čemu nije oskudevala. Povodom smrti Brjusova Saša Čornij se odazvao u Parizu sledećim rečima: „Individualista, prefinjeni esteta, parnaski snob, koji je tako vešto imitirao pesnika, koji lebdi nad plebsom, i odjednom takva sramna karijera… Crveni cenzor, koji je oteo svojoj sabraći poslednje parče hleba.“
  7. Pšibiševski Stanislav (1868-1927.) – poljski pisac, koji je započeo književnu delatnost 90-ih godina XIX v. u Berlinu na nemačkom jeziku. Njegova dela „Homo Sapiens“, „Deca satane“, „De profundis“ i dr. su postala poslednja reč zapadne kulture, a on lično, znamenosac nemačkog modernizma i dekadentstva. Dok je u Berlinu bio urednik poljskih socijal-reformističkih novina s jakom nacionalnom obojenošću pisao je napredne članke u stilu biblijskih propovedi. 1898. godine se preseljava u Krakov i prevodi svoja dela s nemačkog jezika, a zatim piše nova na poljskom. Posle 1905. godine uspeh Pšibiševskog opada, do kraja života se bavi propagandom poljskog nacionalizma, katoličkom ortodoksijom i mržnjom prema komunizmu i SSSR-u. U Rusiji je postao popularan 1908-1911. godine, kad su izašle njegove 52 knjige. Pod njegovim uticajem bili su Brjusov, Remizov i Andrej Bjeli. U delima Pšibiševskog dominiraju dva motiva: bolesni erotizam i pseudorevolucionarnost. Njegovi revolucionari se ne bore u ime društvenih ideala, to su samo „deca satane“ koja uništavaju društveno ustrojstvo pod pritiskom tajanstvenih paklenih dubina. Njegov psihologizam se sastoji u otkrivanju podsvesnih seksualnih ekstatičkih stanja, opisu eksplozija strasti, samobičevanja i t.sl. Vološin je 1904. godine portret Pšibiševskog oslikao na sledeći način: „On je kao ruski državni lekar: pijanica, lice crveno, brada riđa. Ima čudne nastupe. Odjednom počinje da žvaće nešto… na primer zavesu.“
  8. Dekadenca (od lat. decadentia – pad) – kulturna i intelektualna pojava s kraja XIX – početka HH veka, koja je stavila sebe u opoziciju prema opšte prihvaćenim moralnim normama. Dekadenti su lepotu shvatali kao najvišu vrednost, koja je sama sebi dovoljna, greh i porok su se često estetizirali i opevali. Umetničko mišljenje dekadenata se odlikovalo neprirodnom razdrobljenošću, ono se demonstrativno odricalo realističkog prikazivanja stvarnosti, pri čemu su oni izjavljivali da su se preorjentisali s vrednosti razuma, zdravlja, junaštva, volje i dr. na minus-vrednosti životnog pada: lepotu gašenja, poluosećanja, blede likove, zaborav, očajanje, bezizlaznost itd. Ideja dekadencije kao pogleda na svet nastala je kod Ničea, koji ju je objašnjavao porastom uloge intelekta na pozadini slabljenja normalnih životnih instinkata. Termin „dekadenca“ je nastao u Francuskoj nakon što su simbolisti Bodler, Verlen i Rembo 1886. godine osnovali časopis „Dekadent“. Dekadenca se poistovećivala s simbolizmom, a kad su ga početkom HH veka zamenili futurizam, akmeizam, imažinizam, ekspresionizam i dr. dekadencom su počeli da se nazivaju i oni. Termin „moderna“ nastao je u vezi s istim ovim predstavnicima dekadence kao oznaka za „neprevaziđenu progresivnost“ njihovih pogleda.
  9. Gotje Teofil (1881-1872.) je sin napoleonovskog oficira, francuski pisac, kritičar, ideolog parnaske škole, koji je istakao krilaticu: „Umetnost radi umetnosti“. S devetnaest godina objavio je prvi zbornik stihova i postao redovan posetilac književnih salona, na kojima se odlikovao originalnošću suđenja i ispadima. Bio je protivnik moralizma u književnosti: „Smatram da je zadovoljstvo cilj našeg života, jedino što je korisno na ovom svetu,“ pisao je Gotje (Trikov V.P. Francuski književni portret XIX veka. M., 1999. str. 227). Gotjeov stil se odlikuje motivima bajronovskog demonizma, epikurejstvom i erotikom, sklonošću prema fantastično-neobičnom i ironijom. Putovao je po Evropi i Bliskom Istoku, neko vreme je proveo u Rusiji.
  10. Poklonjenje Sofiji kao posednici željenog znanja, u kojem su videli natcilj, bilo je svojstveno pre svega gnosticima (v. nap. 28). Njihova Sofija silazi na zemlju da bi ispravila svoju kobnu grešku koju je učinila prilikom stvaranja sveta. Sofija je premudra, ona sjedinjuje u sebi Božansko i ljudsko, shvaćeno kao otpadanje od Božanskog, koje dostiže stepen demonizma, odnosno dvojnost Sofije postaje razdvojenost i dvolikost, razjedinjenost i cepanje. Obraz ovakve Sofije figurira kod Solovjova, kod simbolista Bloka, Bjelog i dr.
    Premudrost Božija se opeva u hrišćanstvu, njoj su posvećeni veliki hram Sofije u Konstantinopolju i tri glavne ruske crkve iz XI v.: u Kijevu, Novgorodu i Polocku. Međutim, hrišćani vide Božiju silu i Božiju premudrost u Isusu Hristu (v.: 1 Kor. 1, 24), a nipošto ne u nekoj četvrtoj ipostasi. Inicijativa razrade pojma „Sofija“ pripada Vladimiru Solovjovu (v. nap. 11), koji ju je shvatao kao jedinstvo, „koje sve u sebi sadrži“ (Solovjov V. Rusija i Vaseljenska Crkva. M. 1911. str. 304). Ovu ideju je prihvatio Florenski, koji je hipostazirao Sofiju po ugledu na Solovjova u „Idealnu Ličnost Tvari“ (Florenski P.A. Stub i utvrđenje istine. str. 332). Bez obzira na njegovu tvrdnju da „Sofija u svakom slučaju nije Ipostas u strogom smislu reči“ (str. 383), kod njega „Ona nije istovetna s Logosom“ i poseban značaj on pridaje „očiglednoj razlici između ličnosti Spasitelja, Sofije i Bogomajke“ na nekim ikonama (str. 375). Nedvosmislenu definiciju Sofije dao je S.Bulgakov, koji se bavio daljim razvojem sofiologije: „Sofija poseduje ličnost i lik, ona je subjekat, lice, ili, recimo bogoslovskim terminom, ipostas: naravno, ona se razlikuje od Ipostasi Svete Trojice, ona je posebna, drugog reda, četvrta ipostas“ (Bulgakov S.N. Svetlost nezalazna. M., 1994., g. str. 186. Kurziv autora). I dalje se odmah ograđuje da ova četvrta ispostas, ipak navodno „ne pretvara triipostasnost u četvoroipostasnost“ (str. 186-187). Ideju Sofije su takođe prihvatili N.O.Loski, S.L.Frank i dr. O tome da se Sofija smatrala ženskim božanstvom govore, na primer, sledeće reči Solovjova: „To je Veliko, carsko i žensko biće“ (Solovjov V. Ideja čovečanstva kod Ogista Konta// Sabr. dela: u 8 t. SPb, 1903.g. t. 8, str. 240).
  11. Teozofija (od grč. θεός – Bog i σοφία – mudrost) kao mističko bogopoznanje ima dugu istoriju, počevši od indijskih verskih učenja, judejske kabale, gnosticizma, alhemije, ordena rozenkrojcera i dr. Od XIX v. pod teozofijom se najčešće podrazumeva učenje Blavacke. Za sva ova učenja karakteristični su spiritualizam, težnja prema magiji, okultizmu i ezoterici. „Na svetu nema ničega što čovek ne bi bio u stanju da shvati i pojmi“ – to je kredo teozofa (Pavri P.T. Teozofija u pitanjima i odgovorima str. 402). Za njih „sama po sebi teozofija nije religija, ali je ona istina, koja leži u osnovi svih religija, skriveni izvor iz kojeg su sve one prositekle“ (isto). „Pitanje: Da li vi verujete u Boga? – Odgovor: Ako imate u vidu vankosmičkog i antropomorfnog Boga, ako smatrate da su odnosi između Boga i vaseljene (ili našeg sveta) slični odnosima između grnčara i posude koju je on napravio, takvog Boga mi u potpunosti negiramo“ (isto, str. 122). Po učenju teozofa, pokajanje ne donosi nikakvu korist: „Umesto da navodno, sišavši s pravog puta, gubimo vreme na pokajanje, treba prosto reći: „Dobro, to je bilo nerazumno, nikad više to neću učiniti““ (isto, str. 248-249).
  12. Šiler Johan Krištof Fridrih (1759-1805.) jedan od osnivača nemačke književnosti, najveći tragičar posle Šekspira, rodio se u siromašnoj, ali veoma religioznoj porodici na rođendan Lutera, 10. novembra, bio je blizak moralnom idealu protestanata. Od detinjstva se odlikovao neobičnom osetljivošću i plemenitošću i uvek je imao odane drugove, a jedan od njih je bio Gete. S četrnaest godina Šiler je stupio u vojnu školu, školovao se na pravnoj i medicinskoj katedri vojne akademije, s ljubavlju je čitao luterovsku Bibliju. Postavljen je na dužnost vojnog lekara puka s ponižavajućom platom, a godinu dana kasnije (1781.) izašla je njegova prva drama „Razbojnici“, koja je postala književni događaj. On je tajno bežao iz puka da bi gledao na sceni svoj komad i čuo burno oduševljenje gledalaca. Međutim, ubrzo je uhvaćen i uhapšen s zabranom da piše bilo šta osim medicinskih dela. Šiler je pobegao iz puka 1782. godine i do kraja života se bavio književnom delatnošću. Sledeće godine je za vreme epidemije stalno uzimao kinin, i tako je zauvek oštetio zdravlje. S napadima astme, grčenjem želuca i drugim bolestima borio se tako što na njih nije obraćao pažnju, svakodnevno je energično radio po četrnaest sati: bez rada nije mogao da živi. Šilerove drame su imale senzacionalan uspeh, na primer, 1799. godine, kad se davala „Smrt Valenštajna“ svi u pozorištu su plakali, čak i sami glumci (Valenštajn je vojskovođa, protestant, koji je prešao u katolicizam i ubijao pristalice protestantizma u Nemačkoj). Međutim, slava nimalo nije uticala na Šilerov karakter. On je živeo kao da zli ljudi uopšte ne postoje (reči g-đe de Stal). Ona je takođe govorila: „Savest je njegova muza,“ a Gete se čak ovako izrazio: „On je posedovao Hristov dar da oplemenjuje čak i sve nisko s čim je dolazio u dodir.“ 1790. godine Šiler je stupio u brak s trezvenim namerama: „Istaknuta, genijalna žena me neće usrećiti… strast treba pritom da odsustvuje“ i pokazalo se da je u pravu: njegov brak je bio retko srećan. Umro je u četrdeset petoj godini od bolesti pluća, kad je njegovo četvrto dete tek napunilo godinu dana. Nezavršena je njegova drama na rusku temu – „Dimitrije Samozvanac“.
  13. Gete Johan Volfgang (1749-1832.) – nemački pesnik, utemeljivač nemačke književnosti, naučnik s višestrukim interesovanjima. Bio je sin carskog savetnika, školovao se u Lajpcigu, Strazburgu, gde je bio učesnik pokreta „Bura i juriš“. Sa trideset tri godine postao je predsednik vlade minijaturne vajmarske države, ali se posle četiri godine odrekao svojih dužnosti i otputovao je u Italiju na dve godine, a kad se vratio bacio je novi izazov društvu: počeo je da živi s devojkom iz nižih slojeva. U religiji je bio svesni paganin, bogotvorio je prirodu, odrekao se hrišćanstva, naročito ideje samopožrtvovanosti i patnje, hrišćanskog Boga je smatrao surovim tiraninom, koji zahteva ljudske žrtve. Razradio je svoju ličnu religiju, osnovanu na neoplatonizmu i panteizmu. Pred kraj života se mučno plašio smrti, njegove poslednje reči su: „Više svetlosti!“
    Tragedija „Faust“, delo čitavog Geteovog života, predstavlja rezime sveukupne evropske prosvetne misli XVIII v. U njoj Gete lomi hrišćanski stereotip demonskog crnog alhemičara i romantizira ga. Prototip Fausta, doktor Faustus je 1509. g. završio Hajdelberški univerzitet, takođe se školovao u Poljskoj. Zatim je postao mađioničar-lutalica, astronom i predskazivač, vernici su ga isterali iz dva grada: Erfurta i Ingolštata. 1532. godine takođe je proteran iz Nirnberga zbog bogomrskih dela, koja je činio s dečacima u pansionu, u kojem se zaposlio. Mefistofela je nazvao svojim šurakom i govorio je da je s njim potpisao ugovor. Posle dvadeset četiri godine ovog rada po ugovoru svratište u kojem je Faustus našao utočište sa svojom laboratorijom, potresali su neljudski krici, a ujutru je među polomljenim nameštajem pronađen unakaženi leš „naučnika“. Kako primećuje K.Luis „lik umnog i tananog mislioca Mefistofela u Geteovom delu je jedan likova od najštetnijih po duh u evropskoj književnosti.“
  14. Simbolisti (Verlen, Valeri, Rembo, Malarme, Meterling, Blok, Bjeli, Ivanov, Sologub i dr.) su se negativno odnosili prema materijalizmu i pozitivizmu, trudili su se da uz pomoć simbola i asocijativnih veza izraze tanana osećanja, želje, suštine koje se intuitivno poimaju i uopšte da proniknu u tajne bitija i svesti uz pomoć takozvane „natčulne intuicije“. U Rusiji je simbolizam izlazio van okvira umetnosti i poimao se kao sakralno „životo-stvaralaštvo“. Simbolizam je nastao 70-ih godina XIH veka i 80-ih godina je bio sinonim za dekadentstvo, a 1910. godine su ga već smenili drugi modernistički tokovi (v. nap. 26).
  15. Akmeistima (od grčk. ακμή – najviši stepen, procvat) su se nazivali ruski pesnici 1910-ih godina: Gorodecki, Kuzmin, rani Gumiljov, Ahmatova i Mandeljštam, koji su izjavili da se odriču simbolističkih težnji ka idealnom, višeznačnosti i kolebljivosti obraza i da se vraćaju materijalnom, predmetnom, zemaljskom svetu, preciznoj reči. Kao i sve što se odvojilo od simbolizma akmeizam je nosio naziv dekadencije.
  16. Fihte Johan Gotlib (1762-1814.) – nemački filosof, koji je evolucionirao od subjektivnog idealizma ka objektivnom. Bio je pod uticajem Spinoze i Kanta, težio je ka solipsizmu. Rodio se u porodici siromašnog seoskog tkača, stekao je dobro obrazovanje na teološkim fakultetima dva univerziteta, ali se odrekao karijere pastora, i oduševio idejama Francuske revolucije i bio lišen dužnosti profesora univerziteta zbog propovedi ateizma. Prema crkvenoj religioznosti, pre svega hrišćanskoj odnosio se negativno. 1810. g. postao je prvi izborni rektor Berlinškog univerziteta. U „Pouci za blaženi život“ nauku je stavio iznad moralnosti i religije, filosofiju je shvatao kao sredstvo za promenu društvene svesti i uz pomoć nje – društvenog bitija, Francusku revoluciju je ocenjivao kao posledicu ideja Rusoa i Kanta. Nemce je smatrao izabranim narodom, koji je pozvan da stane na čelo svih evropskih nacija i spasi ih od „unutrašnjeg raspadanja i stagnacije koja preti.“ Fihteova filosofija je uticala na Šelinga, Hegela i nemački romantizam. Umro je od tifusa.
  17. Hegel Georg Vilhelm Fridrih (1770-1831.) – predstavnik nemačke klasične filosofije, deista, tvorac idealističke teorije dijalektike. Školovao se na Tibingenškom teološkom fakultetu, magistar bogoslovlja, sedam godina je bio privatni učitelj, osam godina – direktor gimnazije, poslednjih petnaest godina života, profesor filosofije na nemačkim univerzitetima. Bio je sledbenik Kanta i Fihtea; od ostalih nemačkih filosofa se razlikuje povećanim interesovanjem za istoriju duhovne kulture. Hegel je počeo da piše filosofska dela još kao student-teolog, pri čemu je prema hrišćanstvu bio vrlo kritički nastrojen, pisao je na temu religije. Uskoro je ovaj kriticizam prerastao u neprijateljstvo. On je maštao o republici, u istorijski-konkretnom hrišćanstvu je video socijalno zlo, a koren ovog zla u autoritarnosti i „prinudnoj veri“ hrišćanstva. Društvu je, po njegovom mišljenju religija neophodna, pošto podiže moral, ali ona treba da bude lišena teološke dogmatike, klerikalnosti i fanatizma. Ovakva religija je postojala u antičkim republikama, koje su njemu izgledale kao politički raj, ali religiju koju je propovedao – paganstvo – Hegel se nije odlučivao da nazove pravim imenom, već ju je nazivao „religijom otkrovenja“, hrišćanstvom, prosvećenom filosofijom i „narodnom religijom“. Svetsko-istorijskim narodima u prošlosti smatrao je Grke i Rimljane, a u sadašnjosti – Nemce. Hegel je imao ogroman uticaj na marksističku filosofiju, egzistencijalizam i dr. Umro je od kolere.
  18. Gnostici (od grč. γνωσις – poznanje, znanje) – Simon Mag, Vasilid, Markion, Valentin, manihejci, pavlikijani, bogumili, katari i dr., uopšte sledbenici religiozno-filosofskih učenja, koja su nastala u I v. i težila da putem sinteze različitih verovanja, kao i filosofije, paranaučnih tajnih učenja i mistralnih kultova ostvare spoznaju postojećeg. U ovom sveobuhvatnom znanju – „istinskom“ znanju o Bogu i konačnim tajnama stvorenog sveta oni su videli svetsku sintezu i spasenje ljudi, njihovo slivanje s božanstvom. Između Boga i sveta gnostici stavljaju čitavu seriju ipostasi, a čoveka shvataju kao središte svetskog procesa. Spoznaja unutrašnjeg „ja“ od strane čoveka, njegovo otkrivanje svoje božanstvenosti čini mogućom i spoznaju sveta, pri čemu spoznaja nije toliko racionalna koliko je misterijalna. Gnosticima su smatrali izuzetne ljude, sposobne da sozercavaju istinu. Često su Boga smatrali zlim demijurgom, koji je svet stvorio greškom. Sveto Pismo su tumačili krajnje slobodno. U socijalnom smislu njihov ideal je bilo bratstvo, jednakost i jedinstvo ljudi. Na gnostičkim idejama formirano je nekoliko katoličkih ordena, među njima i orden templijera i rozenkrojcera, kao i tajna masonska društva. Na primer, poglavar „Gnostičke crkve“, stvorene 1887. godine, Žil Duanel proglasio je gnosticizam delom satane. Karakteristično je da je sam Duanel bio predstavnik ugledne masonske organizacije, pod nazivom Veliki savet Francuske i da je bio član njenog vrhovnog saveta. Do dana današnjeg gnosticizam služi kao plodno tle za mnoštvo jeresi.
  19. Valentin (um. 160. g.) je najznačajniji gnostički filosof, rodio se u Egiptu, 140.g. je došao u Rim u kojem je postao poznat. Hristos je po njegovom mišljenju bio samo Najveći Učitelj, Koji je učio Božanskoj mudrosti, koja se navodno svodila na učenje Valentina. Njemu su tobože apostoli otkrili tajnu Božanskog života. Izložićemo je ukratko. Prvobitno je postojalo Božansko Prvonačelo, Dubina, Prvootac. Međutim, Ono je imalo Misao i ova Misao ga je svojim šarmom sablaznila; tako se pojavio novi par božanskih suština, a posle njega su stalno počeli da se pojavljuju novi i novi parovi. Ovih suština-eona („večnopostojećih“) ima trideset, oni zajedno obrazuju Punotu ili Pleromu Božanstva. Imena ovih eona su: Um (Jedinorodni), Istina, Reč, Život, Čovek, Crkva, Hristos, Duh Sveti i dr. Poslednji eon je bila Mudrost, Sofija. Ali se ona rasplamsala od strasti i rodila jadno nedonošče Ahamota. Da bi ga spasili, svi eoni zajedničkim stvaralačkim naporom stvaraju Isusa, najsavršeniji plod čitave Plerome (On nije identičan Hristu). Ahamot stvara Demijurga, veoma savršenog koji, međutim, Sebe, po Valentinu – neopravdano, smatra jedinim Bogom i Tvorcem, čemu je i učio Jevreje. Valentinov sistem je u stvarnosti mnogo komplikovaniji, ali je čak i iz njegovog kratkog opisa jasno koliko je daleko od hrišćanstva.
  20. Vasilid (II v.) je bio gnostik, rodom iz Sirije, koji se preselio u Aleksandriju, putovao je i u Persiju. Kao izvor svojih znanja navodio je tajno učenje apostola Petra, koje mu je navodno preneto i „mudrost varvara“. Apsolutno načelo je po Vasilidu neizrecivo, ono je potencijalno sve, zato što poseduje univerzalnu potenciju, „panspermiju“. Manifestacija svega ovog potencijalnog odvija se u tri oblika bitija: prefinjenom, grubom i duhovnom. Prvi vladar sveta je Arhont, i drugi je Demijurg (kojima se potčinjava 365 astralnih anđela, koji upravljaju 365 astralnih sfera) nisu znali za najveću duhovnu potenciju dok se ona nije ispoljila u ovaploćenju Hrista, Koji je privukao silu Duha Svetog. Duhovna bića prosvećena Jevanđeljem uznose se za Hristom u sferu apsolutnog bitija, a materijalni svet, koji je pre toga boravio u mukama, pogružava se u stanje ravnoteže, blaženog neznanja.
  21. „Tri razgovora o ratu, progresu i kraju svetske istorije s uključivanjem kratkog romana o antihristu i s prilozima“ V. Solovjov je napisao 1899-1900. godine i to je njegovo poslednje delo, svojevrsno zaveštanje. Između ove knjige i ranijeg stvaralaštva Solovjova leži ogromna provalija. U „Tri razgovora“ on se odriče svoje teokratske utopije. Ujedinjenje svih hrišćanskih crkava je put u pakao, to je velika sinteza antihrista, koji ujedinjuje sve hrišćanske vrednosti, u kojem postoji sve, ali nema glavnog – nema Hrista. Solovjov masonstvo shvata kao strašnu silu, koja priprema put za antihrista. Misao o sveopštem bratstvu je jeres. Solovjov antihrista opisuje kao genijalnog, lepog i plemenitog čoveka, nesebičnog, asketskog, vrlog, i on će upravo ovim pozitivnim osobinama obmanuti ljude. U sliku dolaska antihrista Solovjov uvodi neke netradicionalne crte za novozavetnu eshatologiju: dvojicom Hristovih svedoka on ne naziva Mojsija i Iliju, već Petra i Jovana, koji predstavljaju olicetvorenje Zapadne i Istočne Crkve. Njima dodaje figuru doktora Paulija (apostol Pavle) – ovaploćenje protestantskih crkava. Dakle, združivanje Petra, Jovana i Paulija pred licem antihrista Solovjovu izgleda kao poslednje ujedinjenje crkava. Menja se odnos Solovjova i prema ratu, državi i tolstojevskom neprotivljenju zlu. Samog Tolstoja Solovjov je jasno opisao u liku Kneza -pomirljivca, samozvanca, falsifikatora hrišćanstva, očiglednog pristaše antihrista. U godinama kad je slava Tolstoja bila u zenitu Solovjovu je bila potrebna velika hrabrost da se usudi na ovakav korak. Zaista, njegovi prijatelji su negodovali zbog sadržaja „Tri razgovora“, „progresivni“ „Vesnik Evrope“ je odbio da ih štampa, a studenti Moskovskog univerziteta su čak napisali Solovjovu uvredljivo pismo raspitujući se za njegovo psihičko zdravlje.
  22. Unijati – članovi nekih grčkih, jermenskih, koptskih i dr. crkava, koje priznaju poglavarstvo rimskog pape i katoličke dogmatike uz očuvanje spoljašnjih obreda tradicionalnih za svaku polaznu religiju i lokalni jezik bogosluženja. Unijatstvo je bilo veoma rašireno u Ukrajini i Belorusiji nakon zaključivanja Brestske crkvene unije 1596. godine lokalnih Pravoslavnih Crkava s Katoličkom i stvaranja Grko-katoličke crkve. Ona je postojala 350 godina, dok 1946. godine sabor unijatskog klira u Lavovu nije doneo odluku o likvidaciji takozvane unije i prelasku svih unijatskih parohija u Rusku Pravoslavnu Crkvu.
  23. Skovoroda Grigorije Savič (1722-1794.) – sin običnog kozaka, školovao se na Kijevsko-Mogiljanskoj Akademiji. Ne osećajući naklonost ka duhovnom zvanju pretvarao se da je lud i bio je isključen iz nje. Mnogo je peške putovao po Evropi, upoznavao se s raznim učenjima, sticao je znanja i naučio je nekoliko jezika. Od 1759. g. predavao je moral u Harkovskom kolegijumu, ali je sedam godina kasnije bio razrešen dužnosti zbog nekih slobodnih misli. Preostalih dvadeset osam godina života lutao je po Ukrajini, odbijajući dužnosti koje su mu bile ponuđene i poučavajući ljude u pitanjima morala. Njegova dela su se širila u rukopisima dok nisu objavljena 1894. godine. Skovoroda je Solovjovu bio pradeda po majčinoj liniji.

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *