U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Deo 5
 
Dijalog je nastavljen prilikom sledećeg susreta.
Dama je priznala:
„Uznemirava me pomisao koju mi nije lako da otkrijem svešteniku. Znam da je Origen[1] bio osuđen kao jeretik zbog svog učenja, koje se naziva „apokatastaza“,[2] koje tvrdi, između ostalog, da će se večne muke grešnika završiti u vremenu i da će se sva tvorevina vratiti Bogu, kao svom prvonačelu. Želim da budem verna kći Crkve. Plaši me reč „jeres“, ali ipak moje srce, a i razum, ne želi da se složi s tim da će Bog, Čije je ime Ljubav, ostaviti u večnoj pogibelji i odbačenju Svoja stvorenja.“
Duhovnik je odlučno izgovorio:
„Bog nije samo neizreciva i beskonačna Ljubav, već i najviša Pravda, zato On ne može da postavi znak jednakosti između dobra i zla.“
Dama upita:
„Upravo ovakva postavka pitanja je za mene najnerazumljivija. I reći ću otvoreno, neprihvatljiva. Ako je Bog najviše pravosuđe, onda kazna treba da odgovara zločinu. A zašto su novorođenčad, koja nisu učinila greh, već odlučena od Boga samo zato što nisu krštena? Zatim: kako se može osuditi na kaznu večnim mukama za grehove koji su učinjeni u vremenu? Jer, očigledno je da kazna prevazilazi stepen greha. Čak se i najstrašniji zločinac kažnjava oduzimanjem prolaznog, pa neka je to život ili sloboda, a ovde ispada da će za grehove koje je čovek učinio biti večno kažnjavan. Gde je tu pravosuđe? To je nekakav užas! Oprostite što govorim tako otvoreno, ali bilo bi gore kad bih mislila suprotno s učenjem Crkve i ćutala o tome.“
Duhovnik je odgovorio:
„Zahvaljujem Vam se na iskrenosti. Pošteno traganje, čak i ako je izraženo u vidu neslaganja, bolje je nego licemerje, koje liči na bolest koju ljudi žele da uteraju unutra. Mislim da se radi o tome što vama, kao i većini naših savremenika koji imaju humanistička shvatanja, koja su što se kaže, „posisali s majčinim mlekom“ izgledaju kao univerzalni zakoni i vi ih primenjujete na ono što pripada metafizici i mistici. Vi čoveka posmatrate izolovano, kao neki pravni subjekat, a greh kao prekršaj određenog etičkog, moralnog kodeksa. Za vas je greh, kao za antičke humaniste, greška, proizvod nepravilnog vaspitanja, slabost volje, ponekad preovladavanje emocija nad intelektom, odnosno porobljenost strastima. U principu, za vas je greh – nedostatak dobra ili nepravilan izbor između različitih unutrašnjih motiva. U ovom slučaju ili u ovom rakursu pravosuđe izgleda kao kazna za greh, koja za cilj ima prekid zla ili prevaspitanje samog čoveka pošto na zemlji kazna zapravo služi kao zaštita društva od nasilja od strane ličnosti i mogućnost ispravljanja same ličnosti. Međutim, religija nam, imam u vidu hrišćanstvo, otkriva druge dimenzije i dubine bitija, za koje ne zna ili na koje je zaboravila humanistička svest. Čovek po svojoj prirodi pripada dvema ravnima: duhovnoj i telesnoj, a po potencijalnim mogućnostima svoje volje – dvama svetovima: Božanskom i demonskom. Pošto se u svakom trenutku svog života nalazi na raskrsnici dva puta: jedan vodi na nebo, drugi u pakao. Ovi putevi prolaze kroz njegovu dušu i ukrštaju se u njegovom srcu.
Čoveku je dat dar bogosličnosti – slobodne volje. Međutim, pošto je okrenuta ka grehu ona ga vodi ka upodobljenju demonima. Zato greh nije samo greška, moralni pad, eksplozija strasti i tome slično; u metafizičkom smislu greh je karika koja spaja dušu s demonom, načelom greha. Za spasenje nije dovoljna samo ljudska „dobrota“. U suprotnom slučaju Bog ne bi imao razloga da prima ljudsku plot i da ide na raspeće. Spasenje je sjedinjenje duše s Bogom – upodobljenje Bogu po blagodati, jedinstvo obraza Božijeg s Božanskim Prvoobrazom, jedinstvo ne kao istovetnost, već kao večno ushođenje ka upodobljenju.
Iza greha stoji satana kao glumac lutaka iza zavese u pozorištu i povlačeći konce primorava lutke da prave različite pokrete. Samo što čovek, za razliku od lutke, grehovna dela čini po sopstvenoj volji, a ne biva na silu primoran na njih, ne po nužnosti, već u sinergiji,[3] zajedno sa satanom. Greh, koji nije omiven pokajanjem, greh, koji je prešao u naviku, čini dušu sličnom demonima. Večne muke nisu samo ognjena kazna, već demonizacija same duše. Pravednici u blagodati postaju slični Hristu, a grešnici i spolja i iznutra počinju da liče na satanu. Oni su jedan duh sa satanom. Samo postojanje satane je mržnja prema Bogu, neprekidno odbacivanje Boga. Ovakvo svojstvo poprima grešnik. Ono postaje srž njegove duše.
Ako čovek pogleda u dubinu svog srca, naročito na svetlosti blagodati Božije, ugledaće strašnu sliku, tačnije: mi ne prosto da grešimo, mi volimo greh. Ovde je „mistika greha“ – tajna ljubav prema satani. Grešnik mrzi Boga, on želi da Boga nema. Kad bi bilo moguće, on bi ubio Boga. U svakom prestupu postoji iskra ljubavi prema grehu, duša kao da se predaje satani. Čitajući ispovest zločinaca i ubica, nalazimo opis čudnog stanja: čini se kao da je u trenutku kad su počinili zločin njima zavladala neka strana sila. To je demon, koji se posredstvom greha sjedinio s čovekovom dušom. Upravo zato je nemoguće spasenje grešnika. Oni postaju „potomci“ satane, koji su od svog „oca“ poprimili mržnju prema Bogu. Raj nije samo mesto, već i opštenje pravednih duša s Bogom i među sobom.
Neki ljudi ne shvataju šta je spasenje. Oni ga zamišljaju kao neku amnestiju koju Gospod daje grešnicima i čude se zašto se ova amnestija ne daje odmah, već je potreban izvestan period kazne i patnje. Ovo je vulgarna i uska predstava. Spasenje je pre svega sposobnost za bogoopštenje, koja se zasniva na ljubavi prema Bogu. Grešnik voli greh i ova sila greha će ga večno odvajati od Boga. Zagrobno bitije grešnika postaće centrifugalno kretanje, odnosno beskonačno udaljavanje od Boga i upodobljenje satani. Apostol Pavle je rekao: Ne ja, već blagodat, koja živi u meni,[4] i na drugom mestu: Dok se ne odslika u vama Hristos.[5] U duši grešnika se ispoljava, kao slika na dasci, mračni lik satane, zato je spasenje za grešnika nemoguće.[6] On se nalazi u mističkom jedinstvu sa satanom, pri čemu je sposobnost izbora za njega već nestala. Ostala mu je prirodna volja kao htenje, a gnomička volja – mogućnost da bira – je atrofirala u njegovoj duši.[7] Da li će bolesnik koji boluje od raka, koji mu stalno pričinjava jaku bol ako se smesti na najlepše mesto na zemlji – zbog toga biti srećan? Da li će se čovek koji boluje od tuberkuloze izlečiti ako se stavi na zlatni krevet? Da li će se smanjiti patnja čoveka koji umire od žeđi ako se donese do dubokog zdenca, iz kojeg ne može da zahvati vode? Međutim, to su samo blede senke onoga što se dešava u duši grešnika. On se muči, ali mu mržnja prema Bogu ne daje mogućnost čak ni da poželi rajski život. On prestaje da shvata šta je to večna radost.
Upodobljenje demonu je metafizička tama, u kojoj se grešnik nalazi. Bog može sve, ali ne može da oduzme dar koji je dao čoveku,[8] a ovaj dar je slobodna volja, ona određuje ovde, na zemlji, njegovo večno bitije, s kim je on: s Bogom ili sa satanom, čiji se lik izobražava u dubinama njegove duše.“
Dama upita:
„A zašto je Gospod čoveku dao slobodnu volju?“
Duhovnik odgovori:
„Da nije slobodne volje čovek ne bi bio bogoslično biće, već samo predmet ovog sveta. U nužnosti nema ni dobra, ni zla. Moralne kategorije postoje tamo gde postoji izbor. Pitate zašto vas Gospod nije načinio muvom, kitom ili psom, odnosno životinjom ili homoidom bez slobodne volje, nekim biomehanizmom, kojem je možda dat veći intelekt nego drugim bićima, ali koji nije čovek već predmet. Gde nema slobodne volje nema ni obraza Božijeg; gde nema obraza Božijeg nema bogoopštenja.“
Dama upita:
„Prihvatam misao da greh nije prosto skretanje od dobra, već mistička pričesnost satani. Međutim, zašto na večne muke moraju biti predati inoverci, koji nisu znali Hrista i čak nisu čuli za Njega?“
Duhovnik je odgovorio:
„Jedan od najtragičnijih i istovremeno najvažnijih faktora u istoriji jeste Adamov pad u greh. U ovom aktu bogoodstupništva, bogoodbačenosti i bogoborstva praroditelji su se zajedno s budućim čovečanstvom, koje se potencijalno sastoji u njima, predali u ropstvo satane. Psalmopojac svedoči: U bezakonjima sam začet i u gresima me je rodila majka moja.[9] Greh je pogodio celog čoveka, ne neki deo njegove duše, već svu njegovu duhovno-telesnu monadu.[10] Greh se kao pečat pripadnosti satani, prenosi u samom začetku, zato se o čistoti novorođenčeta može govoriti samo uslovno. Postoji inkubacioni period bolesti, kad se ona još ne ispoljava, iako je čovek inficiran, i kad protiče bez spoljašnjih simptoma. U detetu živi greh, koji truje čitavu njegovu prirodu, samo što se on još ne ispoljava u vidu svesnih dejstava iako su neki od svetih otaca kod dece u najranijem uzrastu primećivali strasti kao što su zloba i ljubomora. Zbog toga je krštenje nazvano drugim rođenjem. Ovde postoji iskupiteljna sila Hristovih stradanja; van nje je očišćenje nemoguće. Ljudi koji ispovedaju druge religije nemaju sredstava za spasenje. Za dobra dela mogu da dobiju od Boga neke darove, a umrla novorođenčad – izvesnu utehu, ali ne dobijaju Samog Boga. Zato je spasenje van Crkve nemoguće. Međutim, u raju i u paklu obitelji ima mnogo i svako će dobiti po svojim delima.“
Dama upita.
„Ali zašto Gospod nije dao život nerođenoj deci i zašto nije poslao misionare da propovedaju onima koji nisu ni spoznali Hrista?“
Duhovnik odgovori:
„Zato što očigledno nisu bili u stanju da prime jevanđeljsku blagovest.[11] Krštenje bi za takve ljude bilo još veći povod za osudu. Jevanđelje se nije propovedalo tamo gde, kako je Gospod predvideo, nije bilo nijednog čoveka koji bi mogao da se spasi.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Origen (oko 185-254.) se rodio u Aleksandriji i stekao je sjajno obrazovanje. Njegov otac je postao hrišćanski mučenik kad je sin imao sedamnaest godina. Origen je želeo da se ugleda na oca, ali mu majka nije dozvolila da to učini. Origen je izgarao od revnosti po Bogu: počeo je mnogo da posti, malo je spavao, išao je bos i čak je uškopio sebe da bi izbegao sablazni. Sa osamnaest godina Origen je postao nastavnik u učilištu oglašenja koje je u njegovo vreme postalo istinski intelektualni raj, po rečima svetitelja Grigorija Neokesarijskog, koji se u njemu školovao. U vreme progona hrišćana 216. godine Origen je našao utočište u Palestini, gde je osnovao isto ovakvo učilište „Aleksandriju u minijaturi“, ali je ponovo pozvan u domovinu. 231. godine u Kesariji Palestinskoj rukopoložen je u čin sveštenika, međutim, protiv ovog rukopoloženja je uložen protest zbog uškopljenja i Origen je bio odlučen od Crkve. Origen je uživao izuzetan autoritet, kod njega su ljudi dolazili iz daleka, samo da ga čuju, i svaka njegova reč se stenografski zapisivala. Za vreme progona cara Dekija Origen je u Tiru bio zatočen u tamnicu. Držan je s gvozdenim okovima na vratu ili po nekoliko dana rastegnutog na spravama za mučenje, ali se on hrišćanske vere nije odrekao i bio je pušten iz tamnice posle čega je ubrzo umro. Skoro 300 godina posle toga bio je optužen za deset jeresi na Pomesnom Konstantinopoljskom Saboru (543.) i predat anatemi 553. godine na Petom Vaseljenskom Saboru, takođe je proglašeno da njegova dela treba spaliti. U mnogim slučajevima Origenove ideje su postale klasične za hrišćansko bogoslovlje, ali s druge strane niz njih je poslužio kao hranljivo tle za mnoštvo različitih jeresi, počevši od arijevske. U korenu je bilo pogrešno njegovo učenje o Bogu, o Hristu kao o „tvari“, o „Hristovoj duši“ o prezumpciji duša i njihovom preseljenju, o grehu, o smrti, o spasenju svih, uključujući i đavola. Tajne Crkve je shvatao čisto simbolično, Sveto Pismo je tumačio alegorijski, do potpunog zanemarenja njegovog istorijskog smisla.
  2. Apokatastaza (od grč. άποκατάστάσις – povratak, obnova, dovođenje u prvobitno stanje) – termin koji je koristio Origen, dajući mu smisao da će se sva tvar, uključujući i đavola obratiti, ponovo sjediniti s Bogom i spasiti. Ovo učenje Crkva je odbacila u VI v. kao jeres.
  3. Sinergija (od grč. συνεργός – onaj ko sudeluje, pomaže) – saradnja između Boga i čoveka. Spasenje čoveka je Bogočovečansko delo, ono nežno zahteva potpunost učestvovanja, kako Božanskog, tako i ljudskog načela. Čovek delatno učestvuje u onome što u njemu i kroz njega savršava blagodat Božija: Približite se Bogu i približiće vam se (Jak. 4, 8). O tome su složno učili svi sveti oci Pravoslavne Crkve. Najpotpuniju razradu je pojam sinergije dobio u radovima svetog Grigorija Palame. Kod oca Rafaila reč „sinergija“ je u pogledu đavola navedena po analogiji, i naravno, ovakva sintagma zvuči neobično.
  4. Up. 1 Kor. 5, 10.
  5. Up. Gal. 4, 19.
  6. Ima se u vidu da spasenje nije moguće za grešnika, koji prebiva u svom grehu, ne rešava se na pokajanje.
  7. Ovde otac Rafail govori o stanju čoveka koji se svecelo predao služenju svojim strastima, o svojevrsnoj „smrti pre smrti“ – o duhovnoj smrti. Čovek u takvom stanju više ne bira, već prosto živi u grehu koji je za njega postao prirodno stanje. Međutim, sposobnost izbora kao takva ostaje u svakom od nas do samog napuštanja ovog života, u ma kakvom duhovnom ili duševnom stanju da se nalazimo. „Mogućnost izbora je atrofirala“ nije stroga definicija, već pre figura koju autor koristi.
  8. „Ne može“ je vrlo uslovno: za Boga ne postoji ništa nemoguće. Jednostavno, ovaj dar, dar slobode je po zamisli Božijoj neoduzmljiv.
  9. Up. Ps. 50, 7.
  10. Monada (od grč. μονάς – jedinica, jedino) označava element bitija, sledeći pojam u nizu kad je u pitanju monada jeste „dijada“. Pojam monade je uveden u antičkoj filosofiji, u Platonovoj Akademiji, pod uticajem pitagorejstva i kasnije je široko korišćen sve do HH veka. Specijalno učenje o monadama, monadologiju, stvorio je Lajbnic. Njegove monade su slične atomima, ali su nematerijalne za razliku od njih i poseduju psihičku aktivnost, one su „stalna živa ogledala vaseljene“. Monade se dele na primitivne, monade-duše i monade-duhove; njima se objašnjava neprekidnost psihičkog života i sveopšta povezanost procesa koji se odigravaju i čitavom svetu. Kod Origena se monadom ili jedinstvom naziva Bog. Ona prisustvuje i u teozofiji: „Po teozofskom učenju, čovek u svojoj suštini predstavlja monadu, česticu Božanstva… Ova monada… potencijalno sadrži u sebi sve Njegovo dobro i savršenstvo… on [čovek] treba da se potrudi da probudi sve sile koje u njemu spavaju“ (Pavri P.T. Teozofija u pitanjima i odgovorima / prev. s engl. M., 1997., str. 139).
  11. Radi se o nerođenoj deci i o onima koji u svom životu nisu čuli propoved o Hristu.

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *