U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Deo 3
 
Posle izvesnog vremena dama je ponovo došla kod duhovnika i rekla:
„Oče, gorim od želje da učim Isusovoj molitvi svoje bližnje.“
Duhovnik upita:
„Da li vam molitva lako ide?“
Ona odgovori:
„Lako, imam želju da je svi tvore.“
Onda duhovnik zaključi:
„Vi nemate Isusovu molitvu. Činite samo prve korake i blagodat vam pomaže. A zatim počinje vreme truda i ispitivanja. A vaša težnja da učite druge Isusovoj molitvi potiče od nepoznavanja sebe i od vaše neiskorenjene želje da govorite i govorite, makar pod pristojnim izgovorom. Još niste prošli kroz oganj iskušenja, niste se spustili molitvom u dubinu svoje duše, zato želite da prosipate na levo i na desno tuđe reči. Ne zaboravite da sami nećete steći Isusovu molitvu ako se ne uzdržite od toga.
Posetiteljka se zamislila:
„Oče, mislila sam da to želim da učinim iz ljubavi prema mojim bližnjima i poznanicima…“
Duhovnik je strogo rekao:
„Čak im ni ne pokazujte da se bavite Isusovom molitvom. A ako ipak budete morali da govorite o njoj recite kratko, da su se nekad ovom molitvom bavili monasi i da danas takođe verovatno ima ljudi koji je tajno tvore – i ništa više.“
Dalje ju je upitao:
„Ako vam neko poveri da čuvate zlatnu stvar koju treba vratiti vlasniku da li ćete je staviti pokraj vrata svoje kuće ili ćete je sakriti poizdalje od tuđih očiju?“
Dama odgovori:
„Naravno da ću je sakriti. A ako je ova stvar vrlo skupocena, nikome neću reći ni reči, čak ni šapatom, da lopovi ne čuju i da mi je ne ukradu.“
Duhovnik joj je pojasnio:
„Zlatna stvar, dragocenost, jeste ime Isusa Hrista; vrata su vaša usta; a mesto na kojem se blago može sačuvati je srce; lopovi su strasti i pre svega strast taštine; pljačkaši su demoni koji ljude koji tvore Isusovu molitvu napadaju unutrašnjim i spoljašnjim iskušenjima.“
Dama se začudi:
„Ali, zar demoni neće znati da tvorim Isusovu molitvu čak i ako čak nikome ne budem govorila o njoj? Obično je, kad ostajem sama, izgovaram glasno, a demoni čuju šapat i vide pokretanje usana. Zar čovek zbog toga ne sme da se moli naglas?“
Duhovnik je odgovorio:
„Oci daju blagoslov da se Isusova molitva izgovara naglas, naročito na početku duhovnog puta i da se usmena molitva kasnije smenjuje s unutrašnjom. Međutim, ovde se radi o nečem drugom: đavo može da iskušava čoveka samo onoliko koliko mu Bog dopusti. Uz pomoć naših strasti pojačava se vlast đavola nad našom dušom; kad nas savladava želje da učimo druge, a sami se još nismo naučili, ili što je još gore, kad ukazujemo na sebe kao na primer molitvenog delanja, blagodat odlazi od nas i Gospod, želeći da nas izbavi od gordosti, dopušta da nas zadese nevolje i iskušenja, a ponekad čak i padovi u teške grehove. I nasuprot tome, molitva koja se tvori tajno, sa smirenjem, štiti čoveka. Zato su sveti oci i govorili: „S ljudima budi kao gluv i nem – tako ćeš sačuvati molitvu od mislenih neprijatelja.“
Dama zainteresovano upita:
„Postoji mnogo knjiga o Isusovoj molitvi. Da li treba da ih čitam?“
Duhovnik odgovori:
„Čitanje je korisno, ono čoveku pomaže da izbegne greške, ali Isusova molitva se ne može steći samo proučavanjem rukovodstava iz knjiga. Kod jednog starca koji je bio u progonstvu, kratko vreme pred smrt doputovala je duhovna kći. Priznala je da joj molitva uopšte ne ide i da je došla do takve okamenjenosti srca, da se izgovarajući reči „pomiluj mja, grješnuju“ pita zbog čega je grešna i ove reči ponavlja mahinalno. Tada joj starac reče: „Hajde da se zajedno pomolimo,“ i sam poče da izgovara Isusovu molitvu. U njegovim rečima je sve više i više zvučalo pokajanje, to je bio prosto neki vapaj duše. Činilo se da prinosi pred Gospodom pokajanje za sav svoj život. Duhovna kći ga je slušala i u ovim trenucima joj se prvi put otkrila dubina Isusove molitve. Zatim je klekla na kolena i počela gorko da plače. Starac joj reče: „Tako izgovaraj Isusovu molitvu.“ Ubrzo je umro, ali je molitva kao blagoslov potekla u njenom srcu. A mi često molitvu izgovaramo kao da Boga Koji vidi naše srce nema, već postoje samo reči – kao čvorići na brojanicama. Molitva ne samo da se uči – molitva se još i prenosi, kao i drugi duhovni darovi. Drevni sveci nisu imali rukovodstva iz knjiga, ali su zato stekli glavno – čistotu srca i sama blagodat je bila njihova nastavnica. S Gospodom su razgovarali kao da živi Hristos stoji pred njima.
Dama se zamislila:
„Ako budem smatrala da Hristos stoji preda mnom, zamišljaću Njegov lik. Možda treba da zapamtim neku od omiljenih ikona i da je zamišljam po sećanju?“
Duhovnik odgovori negativno:
„Ako budete zamišljali Hrista naći ćete se u vlasti sopstvene rasplamsale uobrazilje; ako počnete da se prisećate ikone Spasitelja nećete moći da uđete u svoje srce, um će ostajati napolju. Moliti se pred ikonom i zamišljati ikonu su apsolutno različite stvari. U drugom slučaju vi otvarate svoj um za slike i predstave i on će početi da luta po izložbi slika koju je sam stvorio.
Dama je izrazila nedoumicu:
„Kako u tom slučaju mogu da zamislim da je Gospod blizu mene i da razgovaram s Njim?“
Duhovnik je objasnio:
„Nemojte da zamišljate, već prosto verujte da Gospod prati svaki pokret vašeg srca, da nije blizu u prostornom smislu, kao čovek koji stoji pored vas, već da je blizak Svojom sveprisutnošću.
Dama upita:
„Na čemu molitva treba da se temelji?“
Duhovnik odgovori:
„Na budnosti i trezvenosti, tačnije, na dve prve zapovesti blaženstava: o duhovnoj ništosti i o onima koji plaču, koji će se utešiti[1].
Dama reče:
„Uopšte mi nije jasno šta je budnost, zar treba da ne spavam noću? A što se tiče trezvenosti, ne pijem ni kapi vina, osim u izuzetnim prilikama. Sad sam skoro prestala da odlazim u goste i da primam svoje nekadašnje prijatelje. Čak i kad sam vodila svetski život i, kako sad razumem, mnogo grešila, niko me nije video pijanu. A što se tiče budnosti, stvarno su gosti umeli da zasednu kod mene do duboko u noć ili se dešavalo da čitam omiljene knjige do jutra.“
Duhovnik odgovori:
„Budnost je očišćenje uma od pomisli, a trezvenost je borba sa strastima. Svaka strast nas opija ništa manje nego vino.“
Dama se ponovo zamislila:
„Nešto počinjem da shvatam… U molitvi čovek stalno mora da se bori s pomislima, a ponekad se u duši neočekivano rađaju strasna osećanja. Međutim, ipak: kakva je veza između borbe s pomislima i obećanja: Blaženi siromašni duhom?“
Duhovnik odgovori:
„Biti ništ duhom znači ne verovati da svojim silama možemo da učinimo bilo šta dobro, već da pripisujemo i najmanje dobro ili pobedu nad sobom blagodati Božijoj. Ništ duhom oseća kako malo zna. U njemu se pojavljuje želja da uči, a učenje u duhovnom smislu je poslušanje i odsecanje svoje volje. Poslušanje, pak, rađa smirenje, koje pomislima daje tišinu, a umu prozračnost. Čovek koji nije odsekao sopstvenu volju uvek prebiva u stanju uznemirenosti i zabrinutosti. Um gordeljivca ne nalazi mira: on kao gladna zver napada spoljašnja znanja kako bi se njima nasitio i tako utvrdio. Međutim, na taj način on svejedno ne dobija ono glavno – duševni mir. Upravo zato je život gordih ljudi nemiran i mučan. Čovek koji nije stekao smirenje ne može da zatvori svoj um u reči molitve: tesno mu je u ovim rečima, on želi da se iščupa iz njih kao iz tamnice, u slobodu prostranstva sopstvene uobrazilje.
Sledeća zapovest blaženstva je blaženi koji plaču. Plač, koji je zapovedio Spasitelj je pokajanje zbog svojih grehova; suze koje liju iz očiju, ili bol srca, gase naše strasti, zato Isusova molitva pre svega treba da bude molitva pokajanja. Iskreno pokajanje otvara srce za molitvu, ono ukazuje mesto na kojem um treba da se nalazi za vreme molitve. Kad nema pokajanja srce se zatvara kao vrata i um stoji napolju, ne znajući kako da uđe unutra. Pokajanje liči na vodu koja u našem srcu gasi oganj ili tinjajuće ugljevlje strasti. U pokajanju se budi duh – oko duše. Čovek koji se kaje već ovde, na ovoj zemlji, dobija utehu od Boga.“
Dama upita:
„Kako steći smirenje? Videla sam ljude koji su stalno ponavljali: „Molim vas, oprostite,“ – da li je to znak smirenja?“
Duhovnik odgovori:
„To je smirenoslovije, a smirenje je stanje duše. Ono je naizgled prosto, ali duša, susrevši istinski smirenog čoveka oseća radost, dok pod prividnim smirenjem mogu da se kriju divljenje sebi i neiskorenjena gordost. Smiren nije onaj ko naziva sebe grešnikom, već onaj ko strpljivo podnosi vređanje drugih. Ako su tvoje pomisli sklone osuđivanju čoveka, reci sebi: „Ovaj čovek je bolji od mene, ali u krivom ogledalu svoje duše ja navodno vidim tuđe poroke, koji se u stvari gnezde u meni samom.““
Dama upita:
„A kako ne osuditi čoveka za očigledan greh?“
Duhovnik odgovori:
„Pomolite se Bogu da ispravi tog čoveka, a ako se bavite Isusovom molitvom, dodajte neko vreme: „Pomiluj njega i mene grešnu.“ Ako pak osudite, to će postati prepreka u vašoj molitvi. Neprestana molitva je zapoveđena svim hrišćanima, ali naročito monasima-shimnicima. Za vreme postriga u shimu na glavu monaha se stavlja kukuljica koja liči na dečju kapu, kao znak da molitvenik treba da ima nezlobivost mladenca. Ova nezlobivost će ga naučiti molitvi brže nego ijedna knjiga.“
Dama upita:
„A koja knjiga može da posluži kao najbolje rukovodstvo za Isusovu molitvu?“
Duhovnik odgovori:
„Sveto Jevanđelje: u njemu je skriveno predato učenje o Isusovoj molitvi, učenje koje će obuhvatiti sav ljudski život. Bez ispunjenja zapovesti nije moguće tvoriti Isusovu molitvu, a bez molitve – ispunjavati zapovesti.“
Dama je izrazila nesigurnost:
„Čini mi se da sam nešto shvatila, ali ipak ne do kraja.“
Duhovnik dodade:
„Učenje o molitvi postaje jasno postepeno, srazmerno naporu i sticanju duhovnog iskustva. Kad biste rekli da ste sve shvatili to bi bio najgori odgovor. Vi sad znate kako da načinite prve korake, kasnije ćete videti drugo.“
Dama upita:
„Kakav blagoslov ćete mi dati?“
Duhovnik odgovori:
„Da vaš život i molitveno delanje budu skriveni od sveta.“
Na rastanku dama reče:
„Vidim da želite da od mene istovremeno načinite i hrišćanku i Spartanku.“
 


 
NAPOMENE:

  1. V.: Mt. 5, 3-4. Ovde i dalje sve fusnote i napomene su od izdavača.

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *