U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Preterano usrdna parohijanka
 
Kod duhovnika je došla žena, sva u suzama. U rukama je stezala maramicu i za vreme razgovora nervozno ju je čas gužvala, čas okrećući glavu brisala njom oči, čas ju je krila u rukav na haljini. Duhovnik je upita:
„Verovatno vas je zadesila neka nevolja?“
Žena odgovori:
„Gore ne može biti: umro je moj duhovni otac, jeromonah Inokentije.“
Duhovnik se zapanjio:
„Juče sam ga video. Nije valjda iznenada umro prošle noći.“
Žena odgovori:
„Ne, on je živ, ali želi da bude mrtav za mene. Prilikom poslednjeg susreta je rekao: „Matrona, smatraj da sam umro. Traži drugog nastavnika, a mene zaboravi, kao da ne postojim na svetu.“
Duhovnik se zamislio:
„Shvatam vaše stanje, ali nemojte da se sekirate. Hajde da mirno razmislimo kako se situacija može popraviti.“
Žena reče:
„Trudila sam se da ga u svemu slušam i trudila sam se iz sve snage da mu nečim poslužim. Otkrivala sam pred njim svoju dušu. Iako sam bila zauzeta na poslu i kod kuće u domaćinstvu bukvalno sam krala vreme da svakog dana dođem kod njega i razgovaram s njim. Prvo je bio pažljiv prema meni, ali sam kasnije osetila da se sve više udaljava od mene. Moguće je da mu je neko nešto napričao o meni, da me je neko oklevetao, – ne mogu da shvatim šta je u pitanju. Ispovedala sam mu detaljno do sitnica sve moje grehove, kao da sam cedila i sušila svu svoju dušu u takvoj ispovesti. I odjednom je počeo da gleda na mene ravnodušno i hladno, da me dočekuje tako zvanično, kao da prvi put vidi nepoznatog čoveka. Na kraju je rekao da tražim drugog duhovnika i da ga više ne uznemiravam. Nazvala sam ga telefonom, ali mi je on odgovorio da je sve već rečeno. A kad sam ga nazvala drugi put ćutke je spustio slušalicu. Ne shvatam šta se desilo…“
Duhovnik upita:
„Da nije vaša ocena onoga što se desilo preterano emotivna?“
Žena odgovori:
„A kako mogu da budem ravnodušna kad sam odjednom ostala potpuno siroče? U detinjstvu sam čitala bajku „Mali princ“, tamo se sirota lisičica žalila da su je pripitomili i ona sad više ne može da živi bez princa[1]. Ja sam takođe pripitomljena i onda isterana, ali ne kao lisica, već kao kuče.“
Duhovnik upita:
„A zašto ste došli kod mene?“
Žena odgovori:
„Još pre, jednom je u razgovoru pomenuvši vaše ime, rekao: „Možda ćeš jednom otići kod ovog sveštenika i upitati ga za svoj duhovni život.“ Ali nisam shvatala zašto je to potrebno: pa ja imam svog nastavnika. Više od toga, smatrala sam da ću ga, tražeći savet od drugog, izneveriti.“
Duhovnik upita:
„Recite mi, šta mislite na koji način mogu da vam pomognem?“
Žena odgovori:
„Zamolite mog nastavnika da me ponovo primi.“
Duhovnik se začudi:
„Šta treba da mu kažem: „Saslušavši vašu duhovnu kći, došao sam do zaključka da ste postupili nepravilno i nepromišljeno. Ne ocenivši njene duhovne kvalitete i težnju ka spasenju nepravično ste je odbacili. Negodujem zbog vašeg postupka. Vaš sabrat taj i taj.?“ Je li tako?“
Žena odgovori:
„Ako mu kažete ili napišete to on će se naljutiti još više iako mi se čini da su vaše reči tačne.“
Duhovnik reče:
„Sami vidite da ništa dobro neće ispasti ako počnemo od prekora i razobičavanja za nepravičnost. Hajde da uradimo nešto suprotno ovome: zamislimo da je on u pravu, a da vi niste u pravu i razmotrimo nastalu situaciju s te tačke gledišta kako bismo pokušali da je popravimo.“
Žena uzviknu:
„Ako se radi samo o tome, spremna sam da primim na sebe bilo kakvu izmišljotinu i da priznam da sam kriva za grehove koje nisam činila samo da se uspostavi mir!“
Duhovnik objasni:
„Govorim o tome da prvo treba da se razaberemo da li ste se ispravno odnosili prema svom duhovnom ocu. Ako se ispostavi da ste grešili onda krivite sebe, samo iskreno, a ne formalno.“
Žena uzdahnu:
„Spremna sam da prinesem pokajanje, iako ne znam zbog čega. On me čak ni na prag ne pušta i ne želi da me sasluša.“
Sveštenik odgovori:
„U Pateriku je opisan sledeći slučaj: posvađala su se dvojica monaha i kad je jedan koji je smatrao da je uvređen rešio da ode kod onoga ko ga je uvredio ovaj mu nije otvorio vrata. Starac kojem se uvređeni monah obratio reče: „Ti si išao kod njega s gordom pomišlju kriveći svog brata i pravdajući sebe. A ti prvo okrivi sebe u duši i opravdaj svog brata i videćeš da će se on prema tebi odnositi drugačije.“ Ovaj postupi po savetu i čim je stigao do kelije brata ovaj mu izađe u susret i zagrli ga s ljubavlju. Tako i vi: okrivite sebe i verujte da je vaš nastavnik pravično postupio s vama da bi vas ispravio.“
Žena uzdahnu:
„Bila sam mu odana svim srcem i volela sam ga kao što nikoga nisam volela.“
Duhovnik upita:
„Zar se ne krije u tome prva nepravilnost? Svim srcem treba voleti samo Boga, a duhovni otac je samo sprovodnik do Boga. A vi ste putovođu ka Hristu stavili na mesto Hrista i tako ste od samog početka izvrnuli svoj duhovni život. Da je ova nepravilnost bila jedina u vašem odnosu prema duhovnom ocu i ona bi zaslužila ono što ste sad dobili. Ovakva ljubav koja se graniči s obožavanjem može da zadovolji samo gordo i tašto srce; a za onoga ko teži ka spasenju ona će postati opterećenje i uzrok sve veće razdražljivosti. Duhovni otac odgovara za dušu svoje dece, a ovde on sam postaje predmet tajnog idolopoklonstva. Ovakvu vašu prekomernu ljubav on je pravilno shvatio kao sablazan i rešio je da vas izbavi od te sablazni da se zbog nje ne biste lišili Boga i večnog života. Vi kažete: „Nikoga u životu nisam volela kao njega.“ A ljubav prema duhovnom ocu je potpuno posebno osećanje koje se ne sme porediti s emotivnim stanjima. To je zahvalnost zbog radosti koju duša dobija od Hrista po molitvama duhovnog oca. Ovo osećanje je spokojno i mirno. Ali recite po savesti sami sebi: da li Hristos prisustvuje u vašim susretima s nastavnikom ili Ga je nastavnik zaklonio sobom?“
Žena odgovori:
„Mislila sam da je ljubav prema duhovnom ocu ljubav prema Bogu.“
Duhovnik upita:
„Zamislite da mlada kaže mladoženji: „Moja ljubav prema tebi i tvom sluzi je ista.“ Da li se slažete da je to vaša prva greška?“
Žena klimnu glavom:
„Možda prosto nisam razmišljala o ovakvom pitanju. Ali pretpostavimo da sam učinila grešku, zar se ona nije mogla ispraviti na drugi način?“
Duhovnik primeti:
„Sami ste govorili daje vaš duhovnik počeo da se ophodi prema vama hladnije i zvaničnije. Međutim, ovo sredstvo nije pomoglo i on je bio prinuđen da radi vašeg spasenja primeni „hiruršku operaciju“.“
Žena upita:
„Zar je moja krivica samo to što volim svog duhovnika? A zar može biti drugačije?“
Duhovnik odgovori:
„Kad bi vam vaša kći priznala da voli svog učitelja najviše na svetu, vi biste zaključili da to nije ljubav, već zaljubljenost i strogo biste je izgrdili. Rekli biste da je njen posao da pažljivo sluša predavanja i radi domaće zadatke, a učitelja treba poštovati i slušati, inače se zbog emocija mogu zaboraviti same lekcije.“
Zatim je dodao:
„Čuo sam od vas da ste navikli da idete kod svog duhovnog oca svakog dana. Kakva je bila potreba za tim?“
Žena objasni:
„Htela sam da sav moj život protiče pred njegovim očima, htela sam da za svaku stvar dobijem blagoslov.“
Duhovnik reče:
„Duhovnik treba da rešava glavna pitanja u čovekovom duhovnom životu. Za to je sasvim dovoljno da se čovek vidi sa svojim duhovnim ocem i da s njim razgovara jedno-dva puta mesečno. Vidim da ste vi sami stvarali probleme, smišljali koje pitanje da mu postavite, a u stvari ste imali jednu želju – da boravite u njegovom prisustvu, da uđete u njegovu dušu, da ga svakog dana podsetite na sebe. Biti blizu duhovnika znači slušati njegove savete, moliti se za njega, a ne gledati njegovo lice i sekirati se zbog toga kako se on oseća.“
Žena se nije složila:
„Znam da on u životu ima mnogo teškoća i htela sam da olakšam ove teškoće i da mu poslužim kako mogu. Da je samo rekao bila sam spremna da idem peške u drugi grad noću po lek za njega, ali on nije cenio moju odanost, iako teško da će u nekome naći srce kao što je moje.“
Duhovnik primeti:
„Za svoje usluge zahtevali ste preveliku platu.“
Žena se ponovo nije složila:
„Nikakvu platu nisam tražila, već sam sama bila spremna da mu dam sve što imam.“
Duhovnik joj objasni svoje reči:
„Niste pomislili da mu uzalud oduzimate snagu i vreme, a sveštenik vreme treba da poklanja molitvi za pastvu, uključujući i vas. Sveštenička služba samo sa strane izgleda laka, a u stvari je veoma teška i zahteva napor i snagu. A vi ste, ne dajući mu da odahne, oduzimali snagu, makar time što ste zahtevali da vas sluša. Zato ste prema duhovnom ocu bili rasipnica njegovog vremena, odnosno krali ste tuđe imanje koje vam ne pripada. Sudim po sebi. Sveštenik biva zahvalan u duši ljudima koji ograničavaju susret s njim malim brojem reči. On misli: „Kako je to plemenit čovek! On shvata kako mi je vreme potrebno i dragoceno.“ A kad se neka posetiteljka zadržava sveštenik i nehotice u duši oseća razdražljivost koja sa vremenom sve više raste i misli: „Kakva nevaspitanost! Došla je kao kod svog komšije i brblja kao sa spletkašicom na ulici.“ Zato su se vaše usluge u stvari pretvorile u eksploataciju duhovnog oca iako ste mislili da je njemu podjednako drago da vas sluša kao vama da razgovarate s njim. O čemu ste razgovarali sa svojim nastavnikom?“
Žena odgovori:
„Često sanjam snove najraznovrsnijeg sadržaja. Ponekad čovek usni nešto što ni na javi ne može da izmisli. Neke snove smatram za predskazanje, ukazivanje, šta treba da radim, ali ne mogu sama da ih dešifrujem. Ne mogu da se smirim dok ih ne ispričam duhovnom ocu.“
Duhovnik upita:
„A šta vam je on govorio u sličnim prilikama?“
Žena odgovori:
„On je govorio da na snove ne treba obraćati pažnju, da on takođe često sanja, ali kad je jako umoran ujutru se ničega ne seća. Međutim, dodao je da postoje neki posebni snovi koji upozoravaju čoveka, samo što su oni krajnje retki. Zato mi je dao tri saveta: da se trudim da ne pamtim snove; da se kajem za grehove, pošto su teški snovi često posledica grehova (kao teškog stanja duše koje se noću ovaploćuje u ugnjetavajuće slike i obraze); da se molim za ljude koje sam sanjala. Otprilike tako mi je odgovarao, ali ipak mislim: ako se bar nekad događaju snovi predskazanja sve snove treba pričati duhovniku da se ne bi propustio ovakav san ako se usni.“
Duhovnik upita:
„Ako ste već dobili odgovor da na snove ne treba obraćati pažnju i nijedan vaš san nastavnik nije smatrao za predskazanje zašto ga stalno pitate jedno isto?“
Žena odgovori:
„Kad san detaljno ispričam duhovnom ocu u mojoj duši nastupa mir, rađa se sigurnost u to da se meni i mojim najrođenijima neće dogoditi ništa loše. Čak kad nastavnik govori da to ne treba spominjati ja ga molim da me sasluša inače će me mučiti sumnje i bojazni.“
Duhovnik reče:
„Evo, našli smo još jednu grešku: vi idete kod duhovnog oca kao kod gatare ili astrologa i on treba da vam odgovara šta znači jagnje koje ste sanjali ili pokojna tetka koja je nešto radila kod vas u kuhinji. U staro vreme je postojala knjiga koja se zvala „Sanovnik. Kalendar Brjusa“ u kojoj su bila skupljena tumačenja stotina različitih snova. Crkva nije odobravala ovu knjigu, a okultisti su je nasuprot tome, smatrali nekim nebeskim darom. Vaš duhovni otac je da bi vas umirio slušao različite koještarije koje ste noću sanjali, a vi ste dobijajući od njega jedan isti savet – da ne verujete snovima, terali svoje. Ako vam reči vašeg nastavnika ništa ne otkrivaju, šta mogu da otkriju snovi? Za savremenog čoveka oni su postali zamka: on veruje senkama i avetima. Čini mi se da u ovom slučaju vama rukovode tri osećanja. Kao prvo to je interesovanje za lažnu mistiku – snove, za nešto tajanstveno što treba da obogati vaš život. Kao drugo, u ovakvim pričama vi vidite sredstvo za produženje svog razgovora s duhovnikom, zato mu i pričate o snovima tako detaljno, čak se zadržavate i razmišljate da niste nešto zaboravili. Kao treće, u mnogim vašim snovima nesumnjivo figurira vaš nastavnik, zato želite da utičete na njega pričajući mu o takvim snovima, pokazujući da kroz vas Gospod u snovima otkriva njegovu sopstvenu sudbinu. Zato sam siguran da neke priče počinjete rečima izgovorenim intrigantnim tonom: „Noćas sam vas sanjala.“ Mislim takođe da u snovima niste videli jedno – da će duhovni otac prezasitivši se vaših snova zamandaliti pred vama vrata.
Žena se nije složila:
„Nisam mu pričala samo snove, već i sav svoj život da bih saznala volju Božiju.“
Duhovnik upita:
„A da li biste bili spremni da ispunite sve što kaže duhovni otac i da li ste zaista verovali da ćete kroz njega spoznati volju Božiju?“
Žena odgovori:
„Da, nesumnjivo da bih. Pa kako da saznam volju Božiju bez mog duhovnog oca?“
Duhovnik je zaključio:
„Onda prihvatite kao volju Božiju to što vas je udaljio od sebe. Zašto plačete, tugujete i negodujete, zašto ne pretpostavite da mu je Gospod dao na srce da vas uputi kod drugog duhovnika?“
Žena odgovori:
„To nije volja Božija nego iskušenje.“
Duhovnik primeti:
„Eto, vidite da ste prebivali u zabludi misleći da svecelo imate poverenje u duhovnika i da ste spremni da ispunite svaku njegovu reč. Kad je stvar došla do pravog ispitivanja vi ste prešli na drugu poziciju, tačnije da vaš nastavnik kao čovek ima svoja iskušenja i da zato može da greši. Da ste prebivali u potpunom poslušanju rekli biste mu: „Blagoslovite, kuda da idem?“ a u stvari ispada da od duhovnog oca prihvatate samo ono što vam se sviđa, ili što bar ne protivreči vašim strastima i pristrasnostima.“
Žena odgovori:
„Kad idem kod duhovnog oca razmišljam da li je kod kuće i da ne sedi slučajno kod njega neki dosadni posetilac, jer ljudi ne shvataju da je umoran i dave ga kao pitoni. Kad bi mi neko dozvolio sama bih ih isterala iz kuće. Ponekad posle ovakvih poseta njegovo lice postaje bledo i izmučeno i ja želim da ga nekako utešim i ohrabrim, da mu omogućim da se odmori u mom prisustvu, da ga za to vreme niko ne uznemirava. On ponekad u mom prisustvu tone u san, ja sedim tiho plašeći se da narušim njegov san i tek kad on otvori oči nastavljam svoj razgovor. Ponekad on nešto priča u snu. Jednom sam čula kako je u snu jasno rekao: „Ova brbljivica mi je data kao kazna za moje grehove.“ Mislim da je to rekao za posetiteljku koja je dolazila pre mene. Kad sam se srela s njom na pragu počela je da priča kao bez daha šta je kupila na pijaci i koliko su joj zakinuli. Mogu da zamislim o čemu je ona mogla da razgovara s duhovnikom.“
Duhovnik odgovori:
„Sad je teško razabrati se za koga je rekao „brbljivica“, ali ipak mislim da je to uopštena reč. A možda je sanjao pesnikinju koja mu čita svoje stihove ili ženu koja je kanapom vezana za sto u njegovoj keliji. A sad mi recite: kad ste išli kod duhovnika, da li ste se molili da vam Gospod kroz njega otkrije Svoju volju i da snagu da je ispunite?“
Žena odgovori:
„Pa kad je on duhovni otac to se podrazumeva i mislila da nema potrebe moliti se za ono što je i tako jasno.“
Duhovnik reče:
„Gospod otkriva Svoju volju kroz duhovnika samo onda kad je čedo za to spremno. Ako ste zaboravljali da se molite, to znači da ste zaboravljali na Boga. Kako će Vam onda Gospod otkriti Svoju volju? Onaj ko dolazi kod duhovnog oca zbog vezanosti, zbog navike i zbog dosade, dobiće odgovor po srcu svom, odnosno biće kažnjen nepravilnim odgovorom duhovnika.“
Žena upita:
„A šta znači „nepravilan odgovor“?“
Duhovnik objasni:
„On je u suštini pravilan pošto odgovara duševnom stanju čoveka, ali će biti skopčan za njega s nekom mukom, pošto kroz taj odgovor Gospod ne daje blagoslov čoveku, već ga kažnjava, urazumljuje ukazujući da se ne treba igrati vatrom.“
Žena pita:
„A kakva je to vatra?“
Duhovnik odgovori:
„To je blagodat Božija s kojom treba oprezno postupati. Ako između duhovnog oca i čeda postoje nepravilni odnosi, vatra pali stranu koja je kriva.“
Žena ponovo upita:
„A za šta može biti kriv nastavnik pred svojim duhovnim čedom? Na kakve opasnosti ovde čovek može da naiđe?“
Sveštenik je posle izvesnog oklevanja odgovorio:
„Teško mi je da govorim o tome zato što svaki čovek, uključujući i duhovnika ima svoje nedostatke i slabosti s kojima mora da se bori s naporom i molitvom prizivajući u pomoć blagodat Božiju. Imam u vidu grehove koji su za čoveka postali navika, svojstvo karaktera. Ukazaću vam na neke od njih, najštetnije za unutrašnju vezu i za raznovrsne odnose između duhovnog oca i duhovnog čeda.
Pre svega, to je preterana samouverenost i strogost duhovnika koja ne ispravlja, već lomi čoveka. To je slično kao kad bi bolesnik došao kod lekara za pomoć, a ovaj ga štapom tukao po glavi. Obično ovakvi strogi duhovnici bivaju vrlo snishodljivi prema sebi i zbog toga ne shvataju težinu pravila i kazni koje određuju drugima.
Nije manje štetna ni suvišna nežnost. Kad ovakav „nežan“ duhovnik govori sa svojim duhovnim čedom čini se da ga sve vreme mazi po glavi i izliva na nju jelej. Verbalna nežnost se može upotrebiti samo ponekad, kad čovek pada u očaj u pogledu svog spasenja, a u drugim slučajevima neumesna nežnost uspavljuje grešnika i greh prestaje da mu izgleda strašan. Ljudi se često vezuju za ovakve duhovnike ne shvatajući da vole u njima svoj sopstveni greh i mogućnost da „daju anesteziju“ svojoj savesti. Ovakav nastavnik liči na lekara koji ubeđuje bolesnika da je zdrav. Bolesnik odlazi utešen i ohrabren, a bolest u međuvremenu nastavlja da se razvija i na kraju krajeva se završava na najtužniji mogući način. Zar ne podleže kazni lekar koji zbog sažaljenja ne daje bolesniku gorak lek i ne pribegava hirurškom lečenju kad je to neophodno, zbog čega se čir povećava i truli. Zato ovakva „dobrota“ nije ništa bolja od okrutnosti. Duhovno čedo ne treba od svog nastavnika da traži utehu, već pomoć na putu ka spasenju.
Dalje, ako je nastavnik mlad, neiskusan i osim toga još sam nije bio u poslušanju, već se po svojoj volji prihvata rukovođenja drugima on liči na lekara koji zatvorenih očiju postavlja dijagnozu, sprema lek i brkajući biljke često lekovitoj materiji dodaje otrov.
Loše je ako se duhovnik ne odnosi jednako prema svima: prema jednima pokazuje posebnu pažnju i naklonost, a druge jedva trpi. To znači da se on sam još uvek nalazi u polju strasti, a strasti bivaju raznovrsne. Njemu može da se sviđa obožavanje od strane duhovnog čeda, pohvale i laskanje od kojih on prede kao da ga neko češe iza ušiju. To može biti skrivena pohota, kad se prednost daje onima koji imaju lepa lica. Duhovnik u svakom čoveku treba da vidi obraz i podobije Božije. Njemu je dat zlatan predmet, pokriven blatom i on treba da ga očisti. A ako duhovnik obraća pažnju na nacionalnost, poreklo i bogatstvo ili siromaštvo čoveka i tome slično, on sam živi u spoljašnjem i duša onoga ko mu se obraća za pomoć ostaje mu tuđa. Ovakav duhovnik liči na lekara koji pacijentu pruža pomoć u skladu s odećom koju ovaj nosi.
Sledeća prepreka je lažljivost nastavnika. Lažljivost potiče od mnogih razloga: kukavičluka, gordosti, slastoljublja i tako dalje. Kroz laž čovek slabog duha želi da postane jak, ali ga laž hvata u svoj čvrst zagrljaj. Osnova duhovnih odnosa je iskrenost. Gde je laž tamo se zatvara ljudsko srce, gde je laž nema ljubavi. Ovde ne govorimo o laži kao o moralnom porazu koji može svakom da se desi i da se ponovi, kao i svaki greh, već govorimo o navici čoveka da laže, kad on laže bez prekora savesti, kad laže ne crveneći, gledajući istovremeno u oči sagovorniku mirnim, jasnim pogledom. Neki se teše time da lažu imajući dobre namere, ali je to dogma jezuita koju Pravoslavlje smatra moralnom jeresju. Gospod je rekao da je svaka laž od đavola[2].
Nedopustivo je kad se duhovnik prema svojoj deci odnosi familijarno, prijateljski. To je lažno shvaćeno smirenje uz pomoć kojeg se uništava duhovna hijerarhija i umesto nje nastaje nekakva uravnilovka, a zatim i nešto još gore: ovakvog duhovnika njegova sopstvena deca ubrzo počinju da poučavaju i ispravljaju. Pokojni shiiguman Sava[3] je govorio: „Duhovnik nije dat radi prijateljstva, nego radi spasenja.“ Gde odnosi prelaze na prijateljsku notu ne može biti nikakvog duhovnog napretka. Čedo prestaje da vidi u duhovniku kariku između njega i Boga i na kraju se pretvara u lik iz neke igre.
Još jedan nedostatak duhovnika je prekomerno bavljenje nastavnika svetskim poslovima: domaćinstvom, politikom, beletristikom, društvenim i kulturnim problemima i tome sličnim. Ovakav sveštenik živi na duševnom nivou i u krug svojih svetovnih interesovanja uvlači duhovnu decu. U pitanjima unutrašnjeg života ostaje neznalica i profan. Ako čak i odgovara na ova pitanja to je samo da ne bi „udario licem u blato“, da ljudi ne pomisle da on nešto ne zna, zato često odgovara neumesno. Tamo gde počinju politika i nauka o društvu nećete naći duhovni život.
Još želim da vas podsetim da poslušanje ima jedini cilj – savladavanje gordosti i borbu sa strastima radi sticanja blagodati Božije. S oskudevanjem blagodatnih nastavnika ne treba odbacivati poslušanje, već ga treba proveravati jevanđeljskim zapovestima koje su obavezne za sve: one su večne i nepromenjive. Dok su u stara vremena duhonosni oci ispitivali poverenje svojih učenika postavljajući im zadatke koji su teško mogli da se ostvare i koji su bili rizični, sad ova metoda ne deluje: ona će pokazivati samo jedno – gordost i samouverenost samog nastavnika. Neki ljudi koji poseduju neumereno vlastoljublje zahtevaju slepo poslušanje, pretvaranje svojih „čeda“ u nekakve zombije, ali Pravoslavna Crkva odbacuje nerazumno poslušanje. Greh koji je učinjen po ovakvom poslušanju svejedno ostaje greh. U shvatanju pravoslavne asketike poslušanje ubija strasti, a „pseće“ poslušanje ubija savest.“
Žena priznade:
„Slušajući vas još sam više počela da poštujem svog nastavnika. A sad, molim vas, odgovorite na drugo pitanje: kakve greške dozvoljavamo sebi mi, mirjani, posebno ja prema svom duhovnom ocu. Pomozite mi da se razaberem u tome.“
Sveštenik se složio:
„Potrudiću se da kažem nešto o osnovnim i veoma zastupljenim greškama (o nekim od njih već smo prilično govorili na početku našeg razgovora).
Jedna od grešaka se sastoji u tome što čovek smatra da opštenje s duhovnim ocem navodno predstavljaju susreti i razgovori. U stvari, to je pre svega nevidljivo i stalno duhovno molitveno opštenje uz koje susreti i razgovori predstavljaju samo putokaze. Za ovakvo opštenje od duhovnog čeda se zahteva iskrenost i spremnost na poslušanje, a od duhovnog oca ljubav prema svom čedu i želja da ga preda Hristu. Vi ste smatrali da ćete svom duhovnom ocu biti bliži što se češće s njim budete sretali. U stvari, bliskost duhovnom ocu se ostvaruje kroz molitvu i poslušanje. Ako reči duhovnog oca ostaju u vašem srcu i sećanju kao isklesane na kamenu, on će nevidljivo biti s vama. Ako su reči duhovnog oca voda koja teče za vreme razgovora ne ostavljajući trag, vi ćete biti daleko od njega čak i ako vas deli samo zid.
Još jedan vrlo važan momenat. Kad se spremate da odete kod duhovnog oca treba da se pripremite, i da vam je potpuno jasno zašto idete, kakva pitanja imate. Treba jasno da ih formulišete i dobivši odgovor od nastavnika, ne zadržavajući se u njegovoj keliji, da uzmete blagoslov i da se oprostite. Treba da se setite da li ste mu postavljali slična pitanja ranije: ponavljanje jednog istog pitanja duhovnom ocu jeste znak ili nemara ili nepoverenja u njega ili nezadovoljstva ranijim odgovorom i željom da čovek insistira na svom mišljenju. Zato ne zaboravite glavno pravilo – ne ponavljajte pitanje na koje vam je već dat odgovor.
Kad idete po blagoslov ili savet imajte takvo raspoloženje duše da ćete prihvatiti i ispuniti sve što je rekao duhovni otac, bez obzira na to da li se to slaže s vašom željom ili ne. Ovakva spremnost volje je neophodna da bi se dobio ispravan odgovor. Ako budete sporili i insistirali duhovna veza između vas i nastavnika će se prekinuti i pretvoriti u nekakav unutrašnji sukob, nešto poput borbe. Postupati ovako znači iskušavati svog duhovnika.
Sledeće pravilo: ne postavljajte pitanja iz radoznalosti, već pitajte samo o onome što vam je neophodno za spasenje. Izbegavajte da govorite o ovozemaljskim poslovima. Otac Sava je jednom prilikom odgovorio svom duhovnom čedu: „Ako budem razgovarao o ovozemaljskom postaću ovozemaljac.“ U neophodnim slučajevima treba biti kratak, dovoljno je da duhovniku bude jasno o čemu se radi. Na pitanja o ovozemaljskim problemima mnogi starci, naročito u naše vreme nisu odgovarali savetom, već molitvom.
Zatim, dešava se sledeća greška: čovek navodno govori o potrebnom i duhovnom, ali govori previše podrobno i detaljno, ponavljajući već rečeno. On kao da želi da pred očima duhovnika prikaže čitavu sliku onoga što mu se dešava objašnjavajući mu kao učeniku, svaki detalj da ovaj ne pogreši. To je u korenu pogrešno. Što čovek kraće ispriča duhovnik će bolje shvatiti i naprotiv, u izobilju reči može da se izgubi glavno. Pre odgovora duhovnik treba da uperi svoj um ka Bogu, da Ga zamoli za pomoć i da ga uputi, a ovde se njegov um rasejava i tone u obilju reči, kao da stoji u nekoj bujici koja burno teče. Duhovnik treba da oseti šta treba da kaže, a ovde kao da ga već „navode“ na odgovor. Mnogoslovlje s duhovnikom je u suštini nepoverenje prema duhovniku i forma poučavanja duhovnika. Mnogoslovlje može da ima i druge razloge: čovek nije navikao da se moli i zato popunjava prazninu sopstvene duše rečima kao što mirjani popunjavaju prazninu u svom vremenu razonodama i igrom. Onaj ko voli da se moli govoriće malo.
Osim toga, mnogoslovlje je način da se produži vreme boravka s duhovnikom. I ovde postoje dve opasnosti – skriveni vampirizam i skrivana pristrasnost. Ljudski život se ne popravlja usled dugih razgovora. Ko želi da se spasi, saznaje od duhovnika volju Božiju i odlazi kako bi je ispunio. A ko ne želi da ispunjava nastavlja „razgovor radi razgovora“ i ne može da ode, kao da se prilepio za stolicu na kojoj sedi. Duhovnika retko zamara beseda o zaista neophodnim problemima kad oseća da će čovek čuvati i paziti njegove reči kao dobijenu dragocenost. Ali duhovnika iscrpljuju prazni razgovori, besmislene dužine, a još više unutrašnje protivljenje njegovim rečima. Čini mi se da ste prilikom susreta s duhovnikom više govorili nego što ste slušali i ova „aktivnost“ vašeg jezika je primorala duhovnika da se zaštiti od vas. Zatim, razmislite: da li ste s duhovnikom razgovarali sa smirenjem, kao dete sa svojim ocem ili ste se trudili da se pred njim pohvalite znanjem i pameću? Rekli ste da ste hteli da sva vaša duša i sav život budu otvoreni pred duhovnim ocem, a zar u stvari niste hteli da se duhovnik slušajući vas divi vašim dostignućima i govori u sebi: „Kakva pametna i vrla žena!“? Što manjom želite da se pokažete pred duhovnikom tim više ćete biti u njegovom srcu. I nasuprot tome, što veća želite da budete postaćete manja. Zapamtite da s duhovnim ocem treba govoriti mirnim, ujednačenim tonom, bez emocija, negodovanja i teatralnog izražavanja, što su u stvari sredstva skrivenog psihološkog pritiska.
Sledeća moguća greška. Zar niste smatrali da je duhovnik postao vaš dužnik zbog usluga koje ste mu pružili i da je dužan da vam za njih plati posebnim odnosom prema vama, makar dugim razgovorima u svako doba dana? Ako ste mu pomagali radi Gospoda nije trebalo da očekujete nagradu od čoveka, a ako ste to radili radi njegove naklonosti ili da biste ga primorali da vam stalno bude zahvalan, vi ste prosto korupcionašica koja je rešila da kupi svog nastavnika. Onda ste i zaslužili to što vas je isterao.
Još jedno pitanje. Da niste prenosili reči koje vam je duhovnik govorio drugim ljudima bez njegovog znanja? Razgovori s duhovnikom imaju lični, a ne društveni karakter već zato što je duhovnik razgovarao s vama imajući uvidu upravo vas, vašu ličnost i individualnost. Na drugo lice iste reči mogu da imaju drugo, čak i neželjeno dejstvo. U razgovoru ili u pismima sveštenik ima u vidu konkretnog čoveka koji se nalazi u konkretnoj situaciji. Treba imati na umu razliku između ovakvih vrsta pouka, kao što je propoved upućena svim prisutnima u hramu i odgovor na pitanje koji zahteva uzimanje u obzir čovekove individualnosti. Ovde se još kriju opasnosti: reči duhovnika se obično ne prenose tačno, već emocionalno prepričane, s različitim komentarima i dodacima, koji često izvrću njihov smisao. Kod naratora postoji tajna sujetna želja da se pohvali kako je blizak duhovniku i kakvo poverenje uživa.
Kad dođe kući posle susreta s duhovnikom čovek treba da se u sećanju vrati na razgovor, da zapamti, kao lekciju, šta je duhovnik rekao i da razmisli kako da ispuni njegove reči počevši od tog trenutka. Zaboravljanje reči duhovnog oca nije nepoštovanje samo prema njemu, već i usudiću se da kažem, prema tajni poslušanja. Ista pravila treba poštovati i u pismima nastavniku. Ona treba po mogućstvu da budu kratka i napisana jasnim, čitkim rukopisom. Priznajem vam da kad mi ljudi pišu pisma na po deset listova, mogu pažljivo da pročitam samo jednu ili dve stranice, a zatim samo „preletim“ po tekstu očima, a ponekad naročito ako sam jako umoran gledam na pismo kao na svog neprijatelja i zatim ga, možda ne shvativši o čemu se radi bacam u peć. Posebno me ubija detaljno opisivanje snova. Želim da kažem: i ja sanjam snove, ali ne maltretiram druge time.
Jedna od nepravilnosti u odnosu prema duhovnom ocu jeste osećanje zavisnosti i ljubomore koje svedoči o tome da se opštenje ne odvija na duhovnom, već na duševnom nivou. Ove strasti osvajaju srce kao neprijateljska vojska i ubijaju duhovni život.
Neka preterano emotivna čeda ispoljavaju svoju „ljubav“ prema duhovnom ocu tako što počinju da šire priču o njemu kao o nekom čudotvorcu i prozorljivcu. Ove glasine predstavljaju jedno od najtežih iskušenja za duhovnika, naročito kad ljudi počinju na njega da gledaju kao na slona koji važno ide ulicom, a za njim trči bučna gomila dece. On tada počinje da razmišlja: a da možda pozajmi nešto iz žitija jurodivih da bi se poklonici razočarali u njega i ostavili ga na miru na kraju krajeva.
Molim vas da zapamtite: nikad ne počinjite razgovor s duhovnim ocem rečima: „Kako vas dugo nisam videla, kako ste mi nedostajali, recite mi nešto korisno.“ To su svetski običaji, koji u duhovnom životu izgledaju kao raspojasanost i nepristojnost. Vi treba, kad uđete u keliju duhovnika, pre svega da se ćutke poklonite ikonama, zatim da uzmete blagoslov i da kratko objasnite razlog svog dolaska. Treba jasno da znate da se ne ide u goste kod svog duhovnog oca, da je on dat da rešava duhovna pitanja i da svaki susret s njim na izvestan način obavezuje čoveka. Neispunjena ili zaboravljena reč duhovnika je gubitak, šteta, dug koji je nerazumna duša preuzela na sebe. Zato svaki susret s duhovnim ocem može da postane novi putokaz u životu, nova etapa u odnosima između duše i Boga. To je mogućnost da se ona obogati ili da izgubi. Ako su takvi gubici previše česti, situacija postaje alarmantna i stvar se bliži ka rđavom kraju. Bolje je živeti bez rukovodstva nego u lažnom poslušanju. Budite sigurni da vas je vaš nastavnik udaljio od sebe, moguće je na neko vreme, radi vašeg dobra. Vi treba u sebi da nađete uzrok za ovakvu odluku i da osudite samo sebe. I ako svest o greškama bude iskrena, a pokajanje duboko, srce vašeg duhovnog oca će se ponovo okrenuti ka vama. Onda će iskušenje kojem vas je nastavnik podvrgao poslužiti na spasenje i kasnije ćete se zahvaljivati zbog njega.
Žena obeća:
„Potrudiću se da zapamtim i da ispunim sve što ste mi posavetovali, ali vas ipak molim: recite o meni neku reč ocu Inokentiju.“
Duhovnik odgovori:
„Razmisliću i pomoliću se. Želim vam srećan put.“
Žena tiho dodade:
„Prema mom duhovnom ocu.“
Duhovnik izgovori jasno, kao da bukvalno kuje svaku reč:
„Prema Hristu Spasitelju i Bogu našem.“
On isprati svoju gošću do vrata. Već je padalo rano zimsko veče i duhovniku se učinilo da je nestala, kao da se istopila u tami koja je postajala sve gušća.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Malog princa“ napisao je francuski pisac Antoan de Sent-Egziperi (1900-1944.). U glavi 21. opisuje se susret Malog princa s Liscem. „Kako će divno biti kad me pripitomiš!“ govorio je Malom princu Lisac koji se iznenada pojavio. „Molim te… pripitomi me!.. Ako želiš da imaš druga, pripitomi me!“ Princ uopšte nije imao vremena da ga pripitomljava, osim toga on je voleo svoju ružu, a i nije znao kako se pripitomljavaju životinje, ali ga je Lisac naučio: „Ja ću te gledati iskosa, a ti ćuti… Ali svakog dana sedi pomalo bliže.“ A kad je Liscu pošlo za rukom da ostvari što je naumio, Mali princ je morao da ode, a Lisac je izgovorio sledeće nezaboravne reči: „Plakaću za tobom… Uvek odgovaraš za one koje si pripitomio.“
  2. V.: Jn. 8, 44.
  3. Shiiguman Sava (u svetu Nikolaj Mihajlovič Ostapenko; 1898-1980.) se rodio u Kubanju u pobožnoj seljačkoj porodici. 1911. godine je završio dvogodišnju školu, od 1916. godine je služio u vojsci, 1923. godine je završio Moskovsku vojno-inženjersku školu, 1932. godine – građevinsku višu školu, 1948. – Moskovsku Duhovnu seminariju. Kad ju je završio 1948. godine primio je monaški postrig, 1952. godine je rukopoložen za jeromonaha i postavljen na dužnost ekonoma Trojice-Sergijeve lavre. 1955. godine je dekretom Njegove Svetosti Patrijarha Aleksija I premešten u Pskovo-Pečerski manastir gde neko vreme vrši dužnost namesnika obitelji. 1973. godine primio je postrig u shimu. Njegovo blaženo upokojenje usledilo je 27. jula 1980. godine. Opelu je prisustvovalo mnoštvo njegove duhovne dece i poštovalaca, pošto je otac Sava stekao slavu divnog starca, po čijim molitvama se ljudima koji su za to molili obilno davala čudesna pomoć od Boga, i nastavnika izuzetnog po svojoj duhovnoj mudrosti i iskustvu. Reči shiigumana Save autor navodi po svojim ličnim uspomenama (v.: Arhimandrit Rafail (Karelin). Tajna spasenja. Besede o duhovnom životu. Uspomene. M. 2002., str. 379).

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *