U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Iskušenik-„skitnica“
 
Kod duhovnika je došao mladić u podrasniku preko koga je imao ogrnut laki letnji mantil i rekao da želi da porazgovara s njim. Rekao je da je iskušenik u jednom od sibirskih manastira, tačnije skita, u kojem je živelo nekoliko braće.“
Duhovnik je rekao:
„Znači, vi živite u poslušanju. Šta vas je dovelo ovamo?“
On odgovori:
„Odavno sam želeo da posetim sveta mesta u Gruziji, a sad imam priliku: dat mi je odmor na neodređeno vreme.“
Duhovnik se začudio:
„Čudno je da iguman pusti iskušenika iz manastira ne odredivši tačan rok za njegov povratak… Možda su vas prosto isključili iz obitelji?“
Posetilac odgovori:
„Upravo tim povodom sam hteo da porazgovaram s vama.“
Duhovnik upita:
„A da li vas je vaš iguman blagoslovio da razgovarate sa mnom o onome što je u njegovoj nadležnosti?“
Iskušenik odgovori:
„Iguman mi je dozvolio da putujem po manastirima i svetim mestima. Rekao je: „Ako ti se ne sviđa ovde, kod nas, idi, vidi kako žive monasi u drugim obiteljima. Ako ti se tamo svidi, možeš da ostaneš i ja ću ti poslati potrebna dokumenta. Ali teško da će te negde trpeti. Idi, porazgovaraj, vidi, a ako posle pola godine smisliš da hoćeš da se vratiš kod nas ja ću te primiti. Žao mi je tvoje mladosti, plašim se da ćeš propasti u svetu. A u stara vremena nisu tako radili u manastirima, tada su govorili – gubi se odavde!“
Duhovnik reče:
„Kod tako dobrog igumana ja bih sam otišao u iskušenike. Savetujem ti da sve što ti se desilo smatraš za demonsko iskušenje, da pošalješ igumanu telegram da se vraćaš i da odmah kreneš nazad.“
Iskušenik primeti:
„U Bibliji je napisano da mudar čovek ne odgovara ne saslušavši. Zato me prvo saslušajte.“
Duhovnik reče:
„Dobro, ako je tako „melji“, bar naš jezik nema kostiju.“
Iskušenik odgovori uvređeno:
„Ja sam kod vas došao otvorene duše, hteo sam da vam ispričam sve što me boli. Mislio sam da ćete me saslušati i shvatiti, a vi ste umesto toga rekli: „Melji,“ i sad mi se potpuno pokvarilo raspoloženje da govorim, kao da me je neko polio hladnom vodom.“
Duhovnik reče:
„Ako ti se pokvarilo raspoloženje dođi drugi put.“
Iskušenik se nije složio:
„Već odavno su mi raspoloženje pokvarili igumani i duhovnici, ali ću ipak skupiti snagu i reći ću vam i vi ćete shvatiti da ne smete tako da se ophodite prema čoveku koji je došao da vas moli za savet i saosećanje.“
On započe priču:
„Moji roditelji su bili verujući ljudi i želeli su da ja steknem duhovno obrazovanje. Od detinjstva sam navikao na misao da ću biti sveštenik. Posle vojske sam se upisao na bogosloviju. To je bila mala škola s dvadeset pitomaca. Posle 90-ih godina u mnogim eparhijama su otvorene ovakve bogoslovije pošto nije bilo dovoljno sveštenika za hramove koji su se otvarali. Tamo, na bogosloviji upoznao sam se knjigama Teofana Zatvornika[1], Ignjatija (Brjančaninova)[2] i s „Dobrotoljubljem“[3] – jednom rečju, nešto me je povuklo ka monaškom životu. Počeli su da se otvaraju i grade manastiri, odlučio sam da napustim bogosloviju i nađem ubežište u jednom od njih. Episkop kojem sam to ispričao saslušao me je i zatim odgovorio: „Prvo završi bogosloviju, a onda ćemo videti. Možda je monaštvo tvoje prizvanje, a možda je iskušenje; u svakom slučaju, nemoj žuriti, niko te neće nasilno rukopolagati za sveštenika i moći ćeš da proveriš sebe i trezvenije odlučiš šta ti je činiti.“ Međutim, ja sam počeo da molim i da insistiram. Kad je prošlo nekoliko meseci episkop je rekao: „Evo ti tvoja dokumenta i potvrda da si završio godinu dana bogoslovije. Traži sebi mesto gde hoćeš, samo ne u mojoj eparhiji.“
Neću vam pričati o tome kako sam se našao u Sibiru i stupio među braću manastira u izgradnji. Trebalo je obnoviti polurazrušeni hram i sagraditi bratski konak, prvo makar za nekoliko ljudi. Radili smo zajedno s najamnim radnicima, a iguman je vukao kamenje isto kao i mi. Ali eto, prvi poslovi su se završili, hram je bio osveštan i u njemu su svakodnevno počele da se vrše službe. Živeli smo siromašno, ali nas narod nije ostavljao. Mislio sam da ću sad imati uslove da živim po „Dobrotoljublju“ i da se bavim unutrašnjim delanjem. Međutim, odredili su mi poslušanje u kuhinji, tako da sam čak i službu slušao samo u odlomcima i ceo dan je prolazio u brigama. Na bogosloviji sam imao više vremena da se molim i da čitam svetootačke knjige. Zamolio sam igumana da mi da drugo poslušanje. On me je premestio u prostoriju u kojoj se peku prosfore. Tamo sam osim prosfora morao da pečem još i hleb za braću i posetioce. Osim toga davali su mi različita poslušanja tako da sam stalno bio zauzet. Onda sam rešio da se obratim igumanu pismom. Izvadio sam citate iz pouka svetih otaca o tome kakav treba da bude monaški život i napravio sam nacrt rasporeda dana u manastiru. Mislio sam da iguman nije čitao „Dobrotoljublje“ i da će ga moje pismo naterati da se zamisli. Prošlo je nekoliko dana. Čekao sam da me iguman pozove na razgovor, ali on se ponašao kao da se ništa nije desilo. Na kraju sam ga sam pitao da li je pročitao moje pismo. Iguman je odgovorio: „A ja sam mislio da si doneo bogoslovski rad na recenziju.“ Posle nekog vremena napisao sam drugo pismo; zatim sam ga razobličio u prisustvu braće. Tada je rekao: „Idi, vidi kako se živi u drugim manastirima. Ako ne nađeš igumana po svom srcu, koji bi te slušao, vrati se ovamo.““
Duhovnik reče:
„Nedavno sam dobio pismo od sveštenika poznanika s Urala. Pročitaću ti mali odlomak iz njega. Slušaj o čemu piše.
„U mom životu se dogodio sledeći slučaj. Nekoliko monaha je izjavilo igumanu da žele da vode asketskiji život nego u manastiru: da jedu jednom dnevno, prave po 500 metanija, da ne izlaze van manastirske kapije posle večernjeg pravila, da se pola noći mole i ne razgovaraju međusobno, već da više opšte znacima. Iguman nije davao blagoslov za ovakvu askezu, ali su oni insistirali. Onda iguman reče: „Čak su i od svetih nastojatelja kao što je prepodobni Sergije Radonješki odlazili nezadovoljni monasi i on nije to sprečavao. Dozvoljavam vam da se odvojite od nas i napravite skit odvojeno. Sami sačinite sebi monaški ustav i živite kao na Tivaidi.“ Osnovali su mali skit nedaleko u šumi. Prošlo je nekoliko meseci. Vidim dvojicu od tih monaha u gradu: idu i o nečemu živahno razgovaraju. Prođe još neko vreme i ja saznadoh od svojih poznanika da su ove „askete“ počele često da dolaze u grad. Odlučio sam da vidim kako protiče njihov život: možda ih je stvarno nužda naterala da napuste skit – da kupe namirnice ili lekove, ko zna; obično se u takvim slučajevima nalaze ljudi koji sa zadovoljstvom pomažu monasima u pogledu svakodnevnih potreba. Došao sam kod njih u skit kao kod starih poznanika. Po svom ustavu nije trebalo da razgovaraju međusobno, a ni sa mnom osim neposrednog i neodložnog posla. Međutim, razgovor je počeo da se vodi o crkvenim novostima, zatim je prešao na politiku. Upitah: „Kad započinjete večernje pravilo?“ Oni odgovoriše: „Malo smo izmenili ustav i sad svako čita pravilo u svojoj keliji, ali ćemo se danas okupiti na molitvu.“ Ovo večernje pravilo se sastojalo samo od čitanja povečerja. Zatim počeše da se razilaze iz hrama, tačnije ponovo su otišli u kuhinju. Upitah: „Čini mi se da ste odredili kanon: da posle povečerja čitate akatiste i Isusovu molitvu pola noći, a zatim da idete ćutke u svoje kelije?“ Stanovnici skita odgovoriše: „Radi gostiju mi ukidamo ova pravila.“ Rekoh: „Hvala vam na takvom poštovanju, ali mene možete da se ne stidite i da ne ostavljate ono što ste prihvatili.““
Duhovnik nastavi:
„U Bibliji je napisano: „Neposlušan je sličan opalom listu.“[4] Prvo je list zelen, teško ga je razlikovati od onoga koji visi na drvetu, ali ne hraneći se sokom stabla on brzo vene i pretvara se u prah. Brzo je nestala revnost ovih samovoljnih monaha i oni su počeli da se ponašaju kao mirjani. Zato su sveti oci govorili da je poslušanje iznad posta i molitve. Reci mi po savesti: kad si otišao iz manastira da li si počeo više da se moliš? Kad si se oslobodio poslušanja koje ti je izgledalo kao jaram, da li je Isusova molitva potekla u tvom srcu?“
Iskušenik poćuta i ne odgovarajući na pitanje reče:
„A zar čovek može da sluša kad se ne govori po Bogu? Poredim reči igumana s rečima prepodobnog Isaka Sirina[5] i vidim među njima veliku razliku. Koga, po vašem mišljenju treba da slušam? Nije valjda da iguman bolje poznaje duhovni život od Isaka Sirina?“
Duhovnik reče:
„Mislim da monaški život, naročito pustinožiteljni, bolje poznaje prepodobni ava Isak. Ali, kad bi te on uzeo za učenika ti bi pobegao od njega posle dva dana ne izdržavši ni njegov post, ni bdenje. Ona stanja o kojima je pisao prepodobni Isak osnovana su na podvizima, uključujući i telesne, a kod tebe ih zamenjuje tvoja sopstvena uobrazilja. Za nas je početak podviga poslušanje igumana. Uostalom, to je početak koji nema kraja. Što se tiče vašeg igumana, on upravo ispunjava svetootačku zapovest: „Ako mlad monah poželi da se popne na nebo, uhvati ga za nogu i spusti na zemlju – to je za njega korisno.““
Iskušenik odgovori:
„Čitao sam o poslušanju u poslednja vremena u petom tomu svetitelja Ignjatija u kojem on piše da se od neiskusnih staraca može postradati isto kao od neiskusnih lekara. Ko bolje zna šta je poslušanje: svetitelj ili naš iguman?“
Duhovnik odgovori:
„Što se tiče tvog poslušanja nesumnjivo je da bolje zna tvoj iguman nego svetitelj Ignjatije.“
Poslušnik se naljuti:
„Došao sam kod vas da razrešim svoje pitanje, a vi ironišete nada mnom.“
Duhovnik uzdahnu:
„Nisi došao da bi razrešio pitanja, već da bi čuo od mene potvrdu svog lažnog mišljenja i na taj način opravdao pred samim sobom svoje dezerterstvo iz manastira. A što se tiče ironije, sam se sebi smeješ ne shvatajući to. Uostalom, odgovoriću na tvoju nedoumicu. Pretpostavimo da u ruci imaš metereološku kartu neke oblasti sa šemama i prognozama. Da li možeš po njoj da odrediš kakvo će danas biti vreme u ovom ili onom selu? Ili će to tačnije da odredi neki običan seljak koji živi u tom selu izašavši na trem svoje kuće? Svetitelj Ignjatije deli iskustvo s čitaocima svojih knjiga, koji broje već nekoliko generacija, a iguman ima posla s konkretnim čovekom, u datom slučaju lično s tobom. Razume se, cilj svakog poslušanja je da približava čoveka Bogu i zato ono treba da bude u skladu s jevanđeljskim zapovestima. Ali čime ti je iguman smetao da ispunjavaš volju Božiju?“
Iskušenik reče:
„On mi je davao poslušanja koja mi gotovo nisu ostavljala vremena za molitvu, a kad mi je ostajalo vremena od umora samo što nisam padao s nogu. Ako sam mu se obraćao s nekim duhovnim pitanjem odgovarao je kratko, u hodu, ili je govorio s istom ovakvom ironijom: „Kad obnovimo manastir otvorićemo u njemu bogosloviju. Kod nas će dolaziti profesori iz prestonice i predavaće bogoslovlje, i ti ćeš se do mile volje ispričati s njima, a sad razmišljaj o tome da ti se hleb dobro ispeče i da se ne prepeče.““
Duhovnik primeti:
„Koliko shvatam, ti imaš dve pritužbe na igumana. Kao prvo, nisi imao dovoljno vremena da čitaš svetootačku literaturu i da se baviš molitvom u osamljenosti. Kao drugo, nezadovoljan si time što je iguman zaboravio da si završio prvu godinu na bogosloviji i izjednačio te je s drugima i umesto da te odredi za katihetu i propovednika poslao te je u kuhinju. Međutim, svetitelj Vasilije Veliki dopušta izlazak iz manastira samo u slučaju da je iguman jeretik.“
Iskušenik se nije složio:
„Ne, naš iguman je pravoslavan i protiv Jevanđelja nikoga ne uči. Ali sam monaški život ima svoje osobenosti i pravila, a iskušenik je isto monah, samo što još nije primio postrig i što prolazi kroz period iskušeništva. Način života iskušenika i monaha treba da bude isti. A iguman nije davao mogućnosti za bavljenje neprestanom molitvom. Po čitav dan sam provodio u poslovima ili u jurnjavi. Zar je to ispravno? Neki mirjani imaju više mogućnosti za osamljivanje i molitvu nego ja u manastiru.“
Duhovnik odgovori:
„To je samoobmana. Vasilije Veliki piše da osim verbalne molitve postoji još stanje duše kad je ona u svakom posla okrenuta ka Bogu. To je stanje kad duša nije obuzeta i nije progutana brigama, već polazeći od spoljašnjeg sav svoj trud posvećuje Bogu. Ali hajde da se zadržimo na prvom obliku verbalne molitve, čije ti se ispunjavanje u manastiru takođe čini otežanim, i zbog toga život u obitelji jalov. Zaboravio si da je molitva sredstvo za sticanje blagodati, to je put ka Bogu, a kroz blagodat se ostvaruje samo bogoopštenje. Navešću ti primer. Verovatno si čitao da je u stara vremena postojao ratni brod koji se nazivao galija, brod koji je išao na jedra i na vesla. Kad vetar nije duvao u pravcu kretanja broda veslalo se, najčešće su ovaj težak posao obavljali robovi i zatvorenici. Kad je duvao vetar u pravcu kretanja galije na njoj su se dizala jedra i ona je letela brzo kao morska ptica. Veslačima je bilo najteže kad je duvao vetar iz suprotnog smera: oni su veslali iz sve snage, ali se brod jedva kretao unapred, a često su ga naleti bure odbacivali u nazad, kao lako iverje. Tvoj trud na sticanju molitve je trud veslača, a usputni vetar je manastirsko poslušanje. Ljudi koji se nalaze u svetu mogu da ulažu napor u molitvu u toku dugog vremena, ali nimalo ne odsecaju svoju volju, čas je u njihovoj duši metež i molitva se jedva probija kroz oblake pomisli kao što galija bez usputnog vetra ne može brzo da se kreće unapred. Ako se kaže pomalo grubo kod ljudi koji žive u svetu i nalaze se u stalnom opštenju s ljudima opterećenim brigama koje napadaju strasti molitva je slabijeg kvaliteta, odnosno njima je teško da sjedine um i srce s njenim rečima.
A čovek koji je sebe predao na poslušanje liči na brod kojem vetar duva u leđa. Možda veslači ulažu manje napora, ali umesto njih galiju nosi jedro u koje duva vetar. Ko je u poslušanju – potpunom i nelicemernom, samim tim je oslobodio svoj um od pomisli koje kao pijavice krv ispijaju sile duše. Ove pomisli, koje se jedna drugoj suprotstavljaju, koje zaokupljaju i kolebaju strasti – pri čemu čovek meri, razmišlja, prihvata, odbacuje, smišlja ili kao u teškom dremežu posmatra slike svoje fantazije, ne mogu duši da daju spokoj i mir. Duša se nalazi u stalnim sumnjama, strahu, u stanju neodređenosti. Strasti koje deluju u dubini duše ispunjavaju je nekim muljem. Samo blagodat Božija može da smiri zmiju koja se krije u dubinama srca i da je veže. A poslušanjem kao žrtvom Bogu brzo se stiče blagodat koja se moli zajedno s čovekom u njegovom srcu. Iskreni iskušenik, čim započne molitvu već oseća dejstvo blagodati kao radost. Zatim ona počinje da liči na toplinu koja zagreva dušu, a ponekad i telo. Kasnije se blagodat javlja kao svetlost koja čoveku daje takvu lakoću kao da su s njega zbačene sve brige i kao da je njegovo telo postalo drugačije. On liči na čoveka koji je opijen, samo ne zemaljskim, već nebeskim vinom koje ne muti svest, već je omiva i čini prozračnom poput kristala.
Poslušanje je i početak i kraj duhovnog života. Poslušnik ne posvećuje Bogu samo trud i vreme, već i samog sebe. Ne ometa manastirski rad molitvu, već gordost, koja govori: „Kad bi imao vremena ti bi svojim snagama postigao ono što su postizali sveti podvižnici,“ zaboravljajući da su sveti učili da se ljudi odriču svoje volje pred nastavnicima i jedni pred drugima. U molitvi monahu ne smeta rad, već taština zbog svog rada ili koristoljublje radi kojih se on trudi. Upravo ove strasti ga prikivaju za zemlju. A monah koji ima poslušanje radi kao da se trudi za Samog Gospoda, ali istovremeno na svoj rad gleda bestrasno ne vezujući se za njega srcem. Kod istinskog poslušnika za vreme rada se u srcu rađa molitva. Ako čovek ostane u poslušanju samo nekoliko dna i zatim umre, ovo poslušanje će ga spasiti zauvek. Razume se, govorimo o hrabrom, odlučnom i čvrstom poslušanju. Ako čovek bude spreman za unutrašnju molitvu i tihovanje Gospod će mu dati spoljašnje uslove, kao što je rečeno u psalmu: Dast ti Gospod po serdcu tvojemu, i ves sovjet tvoj ispolnit[6]. Ako pak ti i ja odbacivši rad i poslušanje počnemo da tihujemo u svojim kelijama, bićemo slični nedonoščetu: ili nećemo podneti tihovanje i pašćemo u pučinu strasti dublje nego mirjani ili ćemo sići s uma.
Postoji, ako se sećaš, još jedno stanje galije – kad duva suprotni vetar. Ovo je stanje neposlušnog monaha koji ropće na igumana, spori, dokazuje da je u pravu, samovoljno se trudi, ali vetar neposlušanja i gordosti vraća njegov brod unazad. Zato Jovan Lestvičnik kaže da je bolje isterati iz manastira nepokojnog monaha nego ga ostaviti u manastiru da tvori svoju volju[7].
Čovek blagodat gubi najviše zbog sledećih grehova: mirjanin zbog bluda, manastirski monah zbog samovolje, a pustinjak zbog zaboravljanja molitve.“
Iskušenik upita:
„Podvižnici su o samom poslušanju različito pisali: Ignjatije (Brjančaninov) je upozoravao na neiskusne starce, koji mogu da naškode duši, a Teofan Zatvornik je insistirao na poslušanju. Ko je od njih u pravu?“
Duhovnik odgovori:
„Nije naše da sudimo o njihovoj duhovnoj visini. Ali svako od njih je pisao na osnovu svog duhovnog iskustva. Svetitelj Ignjatije je ličio na čoveka koji je savetovao bolesniku da pažljivo osmotri lekara pre nego što se preda u njegove ruke, i upozoravao je neiskusne lekare, neznalice, koji se smelo prihvataju operacija, čak na ljudskom srcu. A Teofan Zatvornik je govorio o tome da je čoveku teško da se sam izleči od bolesti, čak i ako u rukama ima medicinski priručnik. Ko je od njih u pravu? Mislim da se oni dopunjuju. Ali se slažu u glavnom, u tome da je poslušanje neophodno. Ti misliš da bolje znaš volju Božiju nego iguman – u tome je početak tvog pada. Sad, napustivši manastir, ličiš na Adama isteranog iz raja. Samo što si ti svoj zemaljski raj napustio dobrovoljno i ne plačeš sećajući ga se kao Adam. Ali ćeš posle smrti plakati kad vidiš šta si mogao da imaš i šta si izgubio. Zato se vraćaj nazad i padni pred noge igumana.“
Iskušenik klimnu glavnom:
„Možda ću tako i učiniti, ali prvo želim da posetim sveta mesta i da im se poklonim.“
Duhovnik se nije složio:
„Možeš da se pokloniš, ali teško da možeš da postaneš zajedničar njihovoj svetosti. Neposlušno srce teško prihvata blagodat, kao što kamen ne može da upije vodu. Prvo slomi svoj duh, a zatim ćeš, ako Gospodu bude ugodno doći ćeš ponovo ovamo, ali više ne sam, već sa svojim Anđelom-čuvarem.“
Iskušenik upita:
„A zar ste vi prozorljivi pa vidite Anđela-čuvara i znate da li se on nalazi pored mene ili ne?“
„Anđela ne vidim, a demona vidim, zato nemoj da me iskušavaš, već idi svojim putem.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Svetitelj Teofan, Zatvornik Višenski (Govorov, 1815-1894.; slavi se 10/23. januara) rodio se u porodici sveštenika, završio je bogoslovsko učilište, srednju školu i Kijevsku Duhovnu Akademiju, magistar teologije. Pre završetka školovanja primio je monaški postrig. Obavljao je raznovrsnu službu, putovao je u Svetu Zemlju, u Konstantinopolj, bio je rektor Peterburške Duhovne Akademije. Od 1859. g. – episkop Tambovski, 1861. godine je prisustvovao otvaranju moštiju svetitelja Tihona Zadonskog, 1866. godine je otišao u penziju, 1872. godine – u zatvor, prekinuvši sve odnose s ljudima. U svojim prostorijama napravio je malu crkvu u ime Bogojavljenja Gospodnjeg u kojoj je služio liturgiju potpuno sam, pri čemu je poslednjih jedanaest godina služio svakodnevno. Svakog dana je dobijao od dvadeset do četrdeset pisama i odgovarao je na njih. Od izdavanja svojih knjiga svetitelj nije dobijao nikakav prihod, hranio se vrlo skromno: u dane kad nije bilo posta jeo je jedno jaje i pio šolju mleka. Kao rukovodilac u delu hrišćanskog usavršavanja svetitelj Teofan je nezamenjiv: nema nijednog detalja duhovnog života koji bi izmakao njegovoj pažnji. Preveo je „Dobrotoljublje“ u pet tomova, „Nevidljivu borbu“, „Drevne monaške ustave“ i napisao „Put ka spasenju“, „Šta je duhovni život i kako se na njega nastrojiti“, „O molitvi i trezvenju“, nekoliko knjiga pisama i mnoga druga dela.
  2. Svetitelj Ignjatije (Brjančaninov) (1807-1867.; slavi se 30. aprila/13. maja) – dika ruskog monaštva, čovek koji je svojim životom pokazao podvig samodricanja blizak ispovedništvu. Rodio se u plemićkoj porodici, od detinjstva je ispoljavao divne darove, ljubav prema Crkvi i molitvi. Sa šesnaest godina bio je dat na školovanje u Glavnu inženjersku školu, u kojoj je pokazao izuzetne sposobnosti i bio ljubimac samog cara Nikolaj Pavloviča. U toku školovanja svetitelj je često odlazio u Valaamsko podvorje i u Nevsku lavru, među čijim monasima su se podvizavali učenici starca Pajsija Veličkovskog. Posle susreta 1826. godine s jeromonahom Leonidom, budućim starcem Optinskim, zapisao je: „Srce mi je iščupao Leonid, sad je rešeno: podnosim molbu za otkaz i sledim za starcem.“ 1827. godine svetitelj Ignjatije stupa u Aleksandro-Svirski manastir, 1831. godine prima postrig u malu shimu, 1834. godine po želji Njegovog Carskog Veličanstva postaje nastojatelj Sergijeve pustinje u blizini Peterburga, a 1857. godine je narečen za episkopa Kavkaskog i Crnomorskog. 1861. godine svetitelj odlazi u penziju u Nikolo-Babajevski manastir i u potpunosti se posvećuje pisanju duhovnih dela. Poslednju liturgiju svetitelj Ignjatije je služio na Vaskrs 1867. godine, a u nedelju žena-mironosica predao je Bogu svoju svetu dušu. Oko pet hiljada ljudi je došlo u manastir na njegovu sahranu. „Asketski opiti“, „Otačnik“, „Darovi savremenom monaštvu“ i druga dela svetitelja Ignjatija su omiljeno štivo monaha i bogoljubivih mirjana.
  3. „Dobrotoljublje“ (od grč. φιλοκαλία – ljubav prema lepom, uzvišenom, dobrom) – najbolji zbornik riznice duhovne mudrosti, koji sadrži tumačenje skrivenog života u Gospodu Isusu Hristu. U njega su ušla dela izabranika Božjih koji su opisali svoj put hođenja spasonosnim putem duhovnog života: svetih Antonija i Makarija Velikog, Isaka i Jefrema Sirina, Maksima, Ispovednika, Jovana Lestvičnika, ave Doroteja i mnogih drugih. Za one koji su stupili na put duhovnog usavršavanja i koji nemaju iskusnog rukovodioca ova knjiga je nezamenjiva.
    1777. godine po nalogu svetitelja Makarija Korintskog, ispravljanju i redigovanju knjiga „Dobrotoljublje“, „Evergetinos“ i „O stalnom pričešćivanju Božanskih Tajni“ pristupio je prepodobni Nikodim Svetogorac. Pet godina kasnije on je pripremio „Dobrotoljublje“ i sveti Makarije ga je izdao u Veneciji 1782. godine, jedanaest godina kasnije izdat je u Moskvi, u slovenskom prevodu prepodobnog Pajsija Veličkovskog. 1857. godine episkop Ignjatije Brjančaninov objavio je u Petrogradu dopunjeno izdanje prevoda prepodobnog Pajsija, a 1876-1890. godine izdat je ruski prevod „Dobrotoljublja“ u pet tomova, koji je pripremio svetitelj Teofan Zatvornik uz pomoć Moskovske Duhovne Akademije i monaha Optine pustinje.
  4. V. na primer: Is. 1, 28, 30.
  5. Prepodobni Isak Sirin, episkop Ninevijski (um. u VI v., slavi se 28. januara/10. februara) – drevni hrišćanski podvižnik, asketa, učitelj monaha. U mladosti je primio monaški čin u manastiru svetog Mateja. Usavršivši se u dobrodetelji udaljio se u pustinjsku keliju na velikom rastojanju od obitelji. Na molbu građana Ninevije postao je njihov episkop, ali se kroz nekoliko meseci ponovo udaljio u manastir. Prepodobni Isak Sirin je ostavio veliki broj pouka podvižnicima blagočestivosti. U drugom tomu „Dobrotoljublja“ objavljene su njegove „Podvižničke pouke“, koje su se četiri veka širile u prepisima. Pouke prepodobnog Isaka pune su dubokih psiholoških podataka, koji se odnose na najtananija stanja duše.
  6. Up.: Ps. 19, 5.
  7. V.: Prepodobni Jovan Lestvičnik, iguman Sinajske gore. Lestvica. Beseda posebna pastiru. Glava 14, 4.

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *