NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Deo 3
 
Prošlo je godinu dana. Ignjatije je ponovo pokucao na vrata kelije duhovnika. On reče:
„U Tbilisiju sam prolazom. Imamo simpozijum u Jerevanu. Tamo se redovno održavaju Brjusovski susreti. Ovaj istaknuti pesnik je takođe bio prevodilac i istoričar. On je ruskom čitaocu otkrio jermensku poeziju i napisao je kratku istoriju Jermenije u obliku svojevrsnog letopisa. Razume se, ovakvi susreti vas malo zanimaju, ali bih hteo da znam da li hrišćanin može da čita i proučava beletristiku? Da li savremena umetnost bogati duhovni život ili ga nasuprot tome potkrada i osiromašuje? Ja sam po profesiji, kao što se sećate, filolog, i zato je književnost moja stihija. Lingvistika koja se s njom graniči postala je moja profesija. Ali priznajem da ovde nije bilo izbora i želje s moje strane. Moj otac, koji je bio poznavalac književnosti predao mi je svoju štafetu, prostije rčeno, zaposlio me je u školskoj ustanovi u kojoj je sam predavao i bio sam njegov štićenik. Kasnije je moj rad kao lingviste uspešno krenuo. Napisao sam nekoliko knjiga, ali ni dan danas ne znam da li sam u tome našao svoje prizvanje i zbog čega je sve to potrebno. Međutim, to je problem koji treba sam da rešim. A vas molim da mi pomognete da sa hrišćanske tačke gledišta odgovorim na pitanje: da li književnost ima neki pozitivan, makar spoznajni značaj ili je to samo pokušaj da se stvori iluzorni svet u koji čovek može da ode kao u svet narkotičkih snova, u kojem može da ostvari svoje strasne želje, koje u njemu ostaju zakočene, u kojem može da oslobodi svoju podsvest? Iako se pisci trude da stvaraju slike iz života koje bi ličile na istinu, meni se čini da je to način nekog magijskog bajanja koji pomaže čoveku da živi van vremena i prostora, u svetu koji je „alternativa“ našoj stvarnosti. Zar književnost nije alternativa ne samo svakodnevnom životu, već i samom duhovnom životu? Zar ona ne prikiva čoveka za zemlju, zar ona ne pridaje našim strastima silu koja još više očarava?“
Duhovnik odgovori:
„U suštini govoreći vi ste već sami odgovorili na svoje pitanje. Što se mene tiče, za mene je književnost postala nezanimljiva i tuđa i pre monaškog postriga.“
Ignjatije reče:
„Razume se, ne govorim o staroj hartiji već o klasičnoj književnosti, o onim delima u kojima pisci pokušavaju da otkriju čovekov duhovni svet u raznovrsnosti njegovih osećanja, stremljenja, zamisli i doživljaja, u kojima se oni trude da naslikaju sliku ne samo jarkim potezima, već i polutonovima, u kojima se u gami ljudskih doživljaja čuju najtananije nijanse, u kojima prepoznajemo stanje svoje duše. Da li ovakva književnost može da da nešto hrišćaninu ili je to samo gubljenje vremena koje nam je dato da se na zemlji opredelimo u pogledu večnosti, odnosno besmisleno traćenje kapitala koji je dobijen na dar.?“
Duhovnik odgovori:
„Književnost postaje potvrda toga da nemirna ljudska duša ni u čemu na zemlji ne može da nađe sreću. Jedan pesnik, koji je posedovao naročito tananu, prefinjenu intuiciju i iskrenost, ali koji je takođe izgubio Boga rekao je:
 
Svi na svetu, svi na svetu znaju:
sreće nema[1].
 
Književnost u toku vekova nije ponudila nijedan lik koji bi našao pticu iz bajke koja se zove sreća. Genijalni pisci nisu mogli da stvore lik srećnog čoveka, zato što ga nije bilo, a nisu mogli da lažu do kraja. Šta vidimo kod junaka Bajrona, Puškina i Ljermontova? – Razočarenje u sve, prezir prema životu i smrtnu dosadu koja parališe njihove snage. To su ljudi koji su izgubili Boga, ali se nisu još srozali do kraja. Oni osećaju gubitak i prazninu u svojoj duši. Ovde postoje dva puta: dalja demonizacija ili potpuna moralna degradacija, pretvaranje u životinju za koju život predstavlja zadovoljenje niskih strasti, odnosno vulgarna empirika[2]. Ovi pisci su nam dali sliku kliničke bolesti svog vremena.
Književnost početka XX veka se sve više i više demonizuje u delima istaknutih pisaca i pesnika, u njoj se sve glasnije čuje vapaj bezizlaznosti. U svakoj knjizi ovih gospodara narodnih misli nevidljivo kao glavni junak prisustvuje satana – kao upravnik na čudovišnom piru, kao režiser svetske tragedije. Demon je duh tuge i smrti. Demonizovano društvo iako toga možda nije svesno, teži ka samoubistvu. Tako je inteligencija, koja mrzi Boga i koja je duboko nesrećna, sama ostvarila kolektivno samoubistvo koje je kroz nju izazvano. Revoluciji nisu potrebni ljudi, već olovni vojnici, zato se posle nje umesto književnosti potura specijalna narudžbina s obaveznim partijskim optimizmom. Književnost se svodi na dve parole: „Živeo komunizam!“ i „Smrt neprijateljima revolucije!“ Za ovakvog neprijatelja broj jedan se proglašava Bog.
Sad đavo u književnosti više nije potreban: on pre može da podseti na postojanje Boga. On nestaje sa stranica knjiga: njegov posao sad obavljaju sami ljudi – delo laži i ubistva.
Tako prolazi nekoliko decenija. Pisati i stvarati moguće je samo na kolenima pred idolom komunizma i njegovih vođa. Zatim se neočekivano pojavljuje opozicija, kao otopljenje. Ona se rađa u taboru liberala, kojima se ne sviđa kusa i lažna moralnost koja je za svoj moralni kodeks proglasila ateističku državu, pozorišni asketizam revolucije. Ova opozicija nastupa pod znamenjem zaštite prava čoveka, koja se svode na neodređeno shvatanje slobode kao alternative postojećeg uređenja. Ali ona živi negiranjem i sama je lišena čvrstih moralnih osnova. Ona je tuđa hrišćanstvu u još većoj meri nego marksizmu, ali iz svog programa ne isključuje religiju i slikovito govoreći, nudi svoju pravnu zaštitu Hristu kao… žrtvi režima. Ovi ljudi žele da raskinu okove na telu Rusije, ali zajedno s okovima skidaju s nje odeću. Oni žele da unište logore i stratišta da bi na njihovom mestu podigli javne kuće. Oni bljuju prokletstva despotizmu i diktatorima između dve pijanke.
U toku poslednjih godina nije stvoreno nijedno značajno delo ni u književnosti ni u umetnosti. Ono što vidimo jeste duhovna degradacija, umna plitkost i pornografija koja dolazi do pornofilije. Mi ne uopštavamo ovu pojavu, jer je ličnost iznad društva i čak vremena: i ovde ćemo naći izuzetke. U našem društvu mogu se videti pojave istinske religioznosti, primeri ljubavi prema ljudima. Ali mi govorimo o opštim tendencijama, a one se sastoje u pretvaranju čoveka u biće kod kojeg postaju dominantna dva sistema – za varenje hrane i razmnožavanje, pritom sistemi koji sve više bivaju obuzeti patologijom.
Savremena književnost, naravno, ima spoznajnu ulogu, spoznajno je čak i izrođavanje kao takvo. To je svojevrstan barometar istorijskog razvoja i moralnog stanja društva, čije vrednosti opadaju kao pred buru. To je umetnost koja odražava stanje savremenog čoveka, svedoči o tome da je svet koji je izgubio Boga, osuđen. Zato je savremena umetnost u celini u izvesnoj meri takođe apokalipsa, konstatacija neizbežnosti svetske katastrofe, jer je u duhovnom smislu čovečanstvo sakupilo prevelike rezerve „eksplozivnih materija“ – zla i greha.
Hrišćaninu beletristika nije potrebna. On ima Bibliju i dela svetih otaca i može da pije vodu s čistog izvora. Međutim, za vas beletristika može da posluži kao povod za razmišljanje s ciljem osmišljavanja moralne i duhovne istorije čovečanstva. Istina, ovde postoji izvestan paradoks: da shvati, osmisli ove procese, odražene u umetnosti čovek može samo ako postane hrišćanin, ali će onda, kao što sam već rekao, za njega sama beletristika izgubiti svoj gnostički, spoznajni značaj.“
Ignjatije upita:
„Lingvistika i književnost su postale moja profesija. Ako ih se odreknem šta da radim? Da idem da čistim ulice za šta sam malo sposoban? Mislim da ću prvog dana napraviti žuljeve na rukama… Ili da sedim kod kuće da me izdržava otac koji se takođe bavi književnošću? Da idem u manastir ne mogu, jer smatram da to treba činiti samo po prizvanju. Manastir nije način da se čovek udalji od svetovnih problema, već služenje Bogu na koje ja uopšte nisam spreman. Šta da radim?“
Duhovnik odgovori:
„Usredsredite se na probleme iz istorijske lingvistike i napišite knjigu o nekoj povelji napisanoj na brezovoj kori koju su arheolozi našli na mestu grada Novgoroda. Pitali ste me za spoznajni značaj književnosti i ja sam pokušao da odgovorim, a sad me pitate o svom životu pritom želeći da čujete moj savet, ali bez ikakve rešenosti da ga iskoristite. Ima pitanja koja umesto čoveka ne smeju da rešavaju drugi, tim pre kad ona ne mogu da ponude tom čoveku ništa realno. Zato preuzmite odgovornost na sebe.“
Ignjatije upita:
„A šta mislite da li da putujem u Jerevan s referatom o Brjusovu?“
Duhovnik odgovori:
„A kako ćete provesti vreme ako ne odete? Da li ćete ga iskoristiti za molitvu i čitanje Jevanđelja? Mislim da nećete. Zato radite kako znate.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Blok. A. Dela: u 2 t. M., 1995., t. 1, str. 298-299.
  2. Empirika – praktična delatnost, daleka od intelektualnih traganja, od teoretisanja, takođe se suprotstavlja romantici. Empirizmom (od grč. έμπειρία – iskustvo) se naziva pravac u teoriji spoznaje, koji priznaje za izvor znanja čulno iskustvo kao suprotnost racionalizmu, koji prvostepenu ulogu daje razumu.

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *