У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Интелектуалац-богоборац
 
Део 1
 
Код духовника је дошао младић, који му се представио као доцент-филолог, који ради на докторској дисертацији. Он рече:
“Кад сам био дете, понекад сам с родитељима одлазио у храм у којем сте ви служили. Затим је наша породица отпутовала у Русију, тамо сам стекао образовање и написао неколико књига. Од детињства сам сматрао себе верујућим, вера ме ни данас не напушта, али ме муче сумње.”
Духовник се сетио да је заиста видео тог човека у храму пре много година и да је неколико пута разговарао с његовим оцем. Рекао је:
“Драго ми је да вас видим. Кад се човек среће с људима које је некада познавао, нехотице се сећа старог времена; оно је било једноставније и због тога боље од нашег. Али, каже се да је човек тако створен: прошлост му увек изгледа лепше него садашњост.”
Саговорник, чије име је било Игњатије, одговори:
“За нас је почетак “перестројке” представљао тежак период. Наша породица је била приморана да отпутује да би мој отац могао да ради у струци. Отац је човек огромне енергије и упорности и савладавши многе тешкоће он се сад поново бави научним радом и шеф је катедре на једном универзитету.”
Духовник се замислио:
“Можда ми се чини да је прошлост лепша зато што сам и сам раније био бољи. Околину доживљавамо кроз своју свест као кроз призму, а ову призму је с годинама покрио слој прашине и она је постала мутна. Раније сам тананије доживљавао добро и реаговао на њега. Мислим да је детињство најлепши период у животу управо зато што у ово време дете “чистим” погледом гледа свет и у њему види мање зла.”
Игњатије је рекао:
“Волим град у којем сам се родио. Година проведених у њему сећао сам се с болом, који личи на бол растанка од вољеног пријатеља. Желео сам да прођем пешке његовим улицама, да погледам с Мтацминда[1] Тбилиси у вечерњем сумраку кад је град обасјан хладном светлошћу електричних фењера и кад се из полумрака помаљају силуете Метехе[2] и Нарикала[3] обасјане зрацима рефлектора. Допутовао сам овамо на службени пут послом, али сам у ствари желео да видим град који остаје мој родни крај. Затим ме је нешто повукло да дођем код вас.”
Духовник упита:
“Као код једног од ликова из ваших успомена?”
Игњатије одговори:
“И да и не. Као што сам рекао, муче ме сумње, неке чудне, апсурдне и дрске мисли. Понекад ме због њих обузима стање унинија и чини ми се да спасења за мене нема. А понекад ми се чини да се у мене уселио сатана. Ове мисли личе на ђавоиманост и истовремено их доживљавам као своје сопствене. Ако је то ђавоиманост, то је ђавоиманост мог ума.”
Духовник рече:
“Постоји нарочито искушење, које се назива хулним помислима. То су ружне речи које човек чује у својој души упућене светињи. Међутим, ту постоји једно правило – на њих не треба обраћати пажњу.”
Игњатије одговори:
“Не. Знам о чему говорите, али код мене је у питању нешто потпуно друго. Мислим зашто ја нисам Бог и у мени се рађају два осећања: страх од ове мисли и протест против Бога сједињен с неком злобом као да је Он узео нешто што треба мени да припада. То је горе од хулних мисли кроз које се ђаво руга човеку.”
Духовник рече:
“Слажем се с вама, да је то искушење теже, али овде је у питању неспоразум. Бог вас је управо и створио због тога да би вам дао обожење. Светитељ Атанасије Велики[4] је писао да је Бог примио на Себе људску природу да би човека учинио богом по благодати.”
Игњатије зачуђено погледа духовника, а затим је поћутавши, упита:
“Зашто је потребна ова борба и патња, зашто ме Бог није одмах учино богом?”
Духовник рече:
“Могуће је да је тако размишљао и Адам пре него што је убрао забрањени плод… Међутим, ипак ћу се потрудити да одговорим на ваше питање малим примером. Ви сте, кажете, доцент?”
Игњатије одговори:
“Да.”
“Дакле, написали сте дисертацију?”
Игњатије поново одговори:
“Наравно. У вези с једним од проблема историјске лингвистике. На теми сам радио неколико година и морао сам да проучим огроман материјал.”
Духовник упита:
“Да ли бисте ви желели да вам је неко написао дисертацију, а да сте је ви само потписали својим именом?”
Игњатије одговори:
“За мене је такво питање чак увредљиво. Ова дисертација не само да је захтевала напор од мене, већ ми је причинила радост. Она ми је драга управо зато што сам у њу уложио много снаге.”
Духовник рече:
“Бог је због Своје љубави хтео не само да нам поклони Божанску благодат, већ и да нас учини достојнима ове благодати. Он је желео да вам овај дар да тако да у њему учествује и ваша личност и ваша воља. Бог је обећао да ће учинити човека који је покорио своју вољу Његовим заповестима богом по благодати. Шта вам још треба? Чему завидите?”
Игњатије упита:
“Бог је Истина и Љубав. Али зар Бог није могао одмах да ми да љубав и истину и да ме учини једнаким Себи? Јер бог по благодати може да буде сваки човек, који је примио подвиг вере. А ја желим друго – да будем вечни бог.”
Духовник одговори:
“Бог се разапео за човечанство. Исус Христос је претрпео у Својој души паклене муке за све људе. Да ли ти, гордељивче, који желиш да постанеш бог можеш да се разапнеш макар за једног човека? А кажеш: “Зашто ја нисам предвечна истина и предвечна љубав?””
Игњатије након малог оклевања рече:
“Сад видим да то нису биле моје мисли, већ сатанске. Хвала вам. Опраштам се од вас. Већ је вече. Идем да се прошетам кејом. Сутра треба да се вратим.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мтацминда – планина коју је А.С.Грибоједов називао “најпоетскијом принадлежношћу Тбилисија”. Она се уздиже на 400 м с десне обале Куре, која протиче кроз град. До планине води жичара и најдужа успињача на свету. На Мтацминди се налази тбилиски парк културе и одмора, а од 1929. године је отворен пантеон истакнутих писаца и угледних посленика Грузије. Први је на Мтацминди по свом завештању био сахрањен Грибоједов.
  2. Метехи – плато са жуто-сивом стеном, који се уздиже изнад Тбилисија на левој обали Куре. На његовој највишој тачки налазе се рушевине бившег царског замка, а директно испред њега, на самом крају платоа стоји стара дворска цркве Метехске Мајке Божије, која и данас украшава град.
  3. Нарикала – тврђава на Метехском платоу, подигнута у IV в. Заједно с Метехским замком била је главна војно-одбрамбена тврђава Тбилисија. 1827. године за време олује у њен магацин с барутом ударила је муња; тврђава се од тада није обнављала.
  4. Светитељ Атанасије Велики (298. или 293-373.; слави се 18/31. јануара и 2/15. маја) архиепископ Александријски од 326.г.; отац Цркве. Он је знао књиге Светог Писма толико добро колико неко не зна ниједну од њих, по речима светитеља Григорија Богослова. Био је близак с преподобним Антонијем Великим и другим познатим египатским пустињацима. Учествовао је на I Васељенском сабору, четрдесет седам година је био на светитељској катедри, у тешко време аријевских немира био је једини православни епископ на целом Истоку и судбина васељенског Православља се поистовећивала с његовом судбином. Водио је сурову борбу с аријевцима и трпео од њих непрекидна затварања, петнаест година свог епископства је провео у прогонству, од тога шест – у пустињи. Мирно се упокојио не дочекавши тријумф Православља на II Васељенском сабору (381.). Његово учење о једносушности Бога Сина Богу Оцу ушло је у Символ вере.

One Comment

  1. Najbolji ste