U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Intelektualac-bogoborac
 
Deo 1
 
Kod duhovnika je došao mladić, koji mu se predstavio kao docent-filolog, koji radi na doktorskoj disertaciji. On reče:
„Kad sam bio dete, ponekad sam s roditeljima odlazio u hram u kojem ste vi služili. Zatim je naša porodica otputovala u Rusiju, tamo sam stekao obrazovanje i napisao nekoliko knjiga. Od detinjstva sam smatrao sebe verujućim, vera me ni danas ne napušta, ali me muče sumnje.“
Duhovnik se setio da je zaista video tog čoveka u hramu pre mnogo godina i da je nekoliko puta razgovarao s njegovim ocem. Rekao je:
„Drago mi je da vas vidim. Kad se čovek sreće s ljudima koje je nekada poznavao, nehotice se seća starog vremena; ono je bilo jednostavnije i zbog toga bolje od našeg. Ali, kaže se da je čovek tako stvoren: prošlost mu uvek izgleda lepše nego sadašnjost.“
Sagovornik, čije ime je bilo Ignjatije, odgovori:
„Za nas je početak „perestrojke“ predstavljao težak period. Naša porodica je bila primorana da otputuje da bi moj otac mogao da radi u struci. Otac je čovek ogromne energije i upornosti i savladavši mnoge teškoće on se sad ponovo bavi naučnim radom i šef je katedre na jednom univerzitetu.“
Duhovnik se zamislio:
„Možda mi se čini da je prošlost lepša zato što sam i sam ranije bio bolji. Okolinu doživljavamo kroz svoju svest kao kroz prizmu, a ovu prizmu je s godinama pokrio sloj prašine i ona je postala mutna. Ranije sam tananije doživljavao dobro i reagovao na njega. Mislim da je detinjstvo najlepši period u životu upravo zato što u ovo vreme dete „čistim“ pogledom gleda svet i u njemu vidi manje zla.“
Ignjatije je rekao:
„Volim grad u kojem sam se rodio. Godina provedenih u njemu sećao sam se s bolom, koji liči na bol rastanka od voljenog prijatelja. Želeo sam da prođem peške njegovim ulicama, da pogledam s Mtacminda[1] Tbilisi u večernjem sumraku kad je grad obasjan hladnom svetlošću električnih fenjera i kad se iz polumraka pomaljaju siluete Metehe[2] i Narikala[3] obasjane zracima reflektora. Doputovao sam ovamo na službeni put poslom, ali sam u stvari želeo da vidim grad koji ostaje moj rodni kraj. Zatim me je nešto povuklo da dođem kod vas.“
Duhovnik upita:
„Kao kod jednog od likova iz vaših uspomena?“
Ignjatije odgovori:
„I da i ne. Kao što sam rekao, muče me sumnje, neke čudne, apsurdne i drske misli. Ponekad me zbog njih obuzima stanje uninija i čini mi se da spasenja za mene nema. A ponekad mi se čini da se u mene uselio satana. Ove misli liče na đavoimanost i istovremeno ih doživljavam kao svoje sopstvene. Ako je to đavoimanost, to je đavoimanost mog uma.“
Duhovnik reče:
„Postoji naročito iskušenje, koje se naziva hulnim pomislima. To su ružne reči koje čovek čuje u svojoj duši upućene svetinji. Međutim, tu postoji jedno pravilo – na njih ne treba obraćati pažnju.“
Ignjatije odgovori:
„Ne. Znam o čemu govorite, ali kod mene je u pitanju nešto potpuno drugo. Mislim zašto ja nisam Bog i u meni se rađaju dva osećanja: strah od ove misli i protest protiv Boga sjedinjen s nekom zlobom kao da je On uzeo nešto što treba meni da pripada. To je gore od hulnih misli kroz koje se đavo ruga čoveku.“
Duhovnik reče:
„Slažem se s vama, da je to iskušenje teže, ali ovde je u pitanju nesporazum. Bog vas je upravo i stvorio zbog toga da bi vam dao oboženje. Svetitelj Atanasije Veliki[4] je pisao da je Bog primio na Sebe ljudsku prirodu da bi čoveka učinio bogom po blagodati.“
Ignjatije začuđeno pogleda duhovnika, a zatim je poćutavši, upita:
„Zašto je potrebna ova borba i patnja, zašto me Bog nije odmah učino bogom?“
Duhovnik reče:
„Moguće je da je tako razmišljao i Adam pre nego što je ubrao zabranjeni plod… Međutim, ipak ću se potruditi da odgovorim na vaše pitanje malim primerom. Vi ste, kažete, docent?“
Ignjatije odgovori:
„Da.“
„Dakle, napisali ste disertaciju?“
Ignjatije ponovo odgovori:
„Naravno. U vezi s jednim od problema istorijske lingvistike. Na temi sam radio nekoliko godina i morao sam da proučim ogroman materijal.“
Duhovnik upita:
„Da li biste vi želeli da vam je neko napisao disertaciju, a da ste je vi samo potpisali svojim imenom?“
Ignjatije odgovori:
„Za mene je takvo pitanje čak uvredljivo. Ova disertacija ne samo da je zahtevala napor od mene, već mi je pričinila radost. Ona mi je draga upravo zato što sam u nju uložio mnogo snage.“
Duhovnik reče:
„Bog je zbog Svoje ljubavi hteo ne samo da nam pokloni Božansku blagodat, već i da nas učini dostojnima ove blagodati. On je želeo da vam ovaj dar da tako da u njemu učestvuje i vaša ličnost i vaša volja. Bog je obećao da će učiniti čoveka koji je pokorio svoju volju Njegovim zapovestima bogom po blagodati. Šta vam još treba? Čemu zavidite?“
Ignjatije upita:
„Bog je Istina i Ljubav. Ali zar Bog nije mogao odmah da mi da ljubav i istinu i da me učini jednakim Sebi? Jer bog po blagodati može da bude svaki čovek, koji je primio podvig vere. A ja želim drugo – da budem večni bog.“
Duhovnik odgovori:
„Bog se razapeo za čovečanstvo. Isus Hristos je pretrpeo u Svojoj duši paklene muke za sve ljude. Da li ti, gordeljivče, koji želiš da postaneš bog možeš da se razapneš makar za jednog čoveka? A kažeš: „Zašto ja nisam predvečna istina i predvečna ljubav?““
Ignjatije nakon malog oklevanja reče:
„Sad vidim da to nisu bile moje misli, već satanske. Hvala vam. Opraštam se od vas. Već je veče. Idem da se prošetam kejom. Sutra treba da se vratim.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Mtacminda – planina koju je A.S.Gribojedov nazivao „najpoetskijom prinadležnošću Tbilisija“. Ona se uzdiže na 400 m s desne obale Kure, koja protiče kroz grad. Do planine vodi žičara i najduža uspinjača na svetu. Na Mtacmindi se nalazi tbiliski park kulture i odmora, a od 1929. godine je otvoren panteon istaknutih pisaca i uglednih poslenika Gruzije. Prvi je na Mtacmindi po svom zaveštanju bio sahranjen Gribojedov.
  2. Metehi – plato sa žuto-sivom stenom, koji se uzdiže iznad Tbilisija na levoj obali Kure. Na njegovoj najvišoj tački nalaze se ruševine bivšeg carskog zamka, a direktno ispred njega, na samom kraju platoa stoji stara dvorska crkve Metehske Majke Božije, koja i danas ukrašava grad.
  3. Narikala – tvrđava na Metehskom platou, podignuta u IV v. Zajedno s Metehskim zamkom bila je glavna vojno-odbrambena tvrđava Tbilisija. 1827. godine za vreme oluje u njen magacin s barutom udarila je munja; tvrđava se od tada nije obnavljala.
  4. Svetitelj Atanasije Veliki (298. ili 293-373.; slavi se 18/31. januara i 2/15. maja) arhiepiskop Aleksandrijski od 326.g.; otac Crkve. On je znao knjige Svetog Pisma toliko dobro koliko neko ne zna nijednu od njih, po rečima svetitelja Grigorija Bogoslova. Bio je blizak s prepodobnim Antonijem Velikim i drugim poznatim egipatskim pustinjacima. Učestvovao je na I Vaseljenskom saboru, četrdeset sedam godina je bio na svetiteljskoj katedri, u teško vreme arijevskih nemira bio je jedini pravoslavni episkop na celom Istoku i sudbina vaseljenskog Pravoslavlja se poistovećivala s njegovom sudbinom. Vodio je surovu borbu s arijevcima i trpeo od njih neprekidna zatvaranja, petnaest godina svog episkopstva je proveo u progonstvu, od toga šest – u pustinji. Mirno se upokojio ne dočekavši trijumf Pravoslavlja na II Vaseljenskom saboru (381.). Njegovo učenje o jednosušnosti Boga Sina Bogu Ocu ušlo je u Simvol vere.

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *