NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Deo 14
 
Posle kratkog vremena dama je ponovo došla kod duhovnika i rekla:
„I dalje čitam Jovana Lestvičnika i čini mi se da nikada neću završiti ovu knjigu, odnosno da je nikad neću ostaviti na stranu s rečima: „Izučila sam „Lestvicu“, sad mi je sve postalo jasno.“
Duhovnik je posavetovao:
„Zamolite Jovana Lestvičnika da vam on pomogne da pronađete duhovnog oca.“
Dama upita:
„A kako ću prepoznati da mi je prepodobni ukazao upravo na tog sveštenika? Možda će tu govoriti moje sopstvene emocije i predstave? Vi već znate kako sam ja emotivna…“
Duhovnik odgovori:
„Emocije i duhovna osećanja se razlikuju. Emocije ne daju srcu osećanje mira, njih uvek prati neko nejasno uzbuđenje, neka nesigurnost, želja da čovek sebe vidi drugačijim nego što zapravo jeste, odnosno uobrazilja. Ako vam na to koga da izaberete za duhovnog oca ukažu vaše emocije, a ne duhovno osećanje u dubini srca ćete i dalje osećati nemir, iako će možda vaše raspoloženje biti oduševljenje. I još jedno: duhovno osećanje ne ostavlja mesto za sumnju u to da će upravo ovaj čovek biti vaš duhovni otac; ono vam pomaže da svu nadu položite na Boga i da sve prepustite Njegovoj volji. A duševno osećanje žuri; ono kao da govori: „Moli ga da bude tvoj nastavnik što pre, ovog trenutka, inače će biti kasno.“ Duševno osećanje vuče i gura čoveka, tera gakao konja bičem, a duhovno osećanje otkriva čoveku ko treba da bude njegov duhovni otac, otkriva kao nesumnjivu očiglednost, ali ostalo prepušta Promislu Božijem. Čovek prosto i nesumnjivo vidi da je to njegov duhovni otac. Slično može da se dogodi posle ispovesti, posle nekoliko razgovora kad duša oseti: ako se otkrije ovom svešteniku, on će je shvatiti, kao što se shvata sopstvena duša.“
Dama primeti:
„Ovde postoji izvestan mistički sklad.“
Duhovnik odgovori:
„Moguće je da pod ovim rečima podrazumevate srodnost duša; s tim se slažem. Ali, osim toga, za nastavnika je neophodno iskustvo, koje daje duhovnu mudrost i blagodat: on treba da ih stekne životom po Jevanđelju.“
Dama upita:
„A da li postoji razlika u rukovođenju muškarcem i ženom? Odnosno, kakva je razlika u odnosima između starca i duhovnog sina i duhovne kćeri?“
Duhovnik odgovori:
„Za duhovnog sina je korisno da često posećuje svog nastavnika i ako je moguće, da živi u njegovoj blizini, a za duhovnu kći je korisno da duhovnog oca posećuje retko, da se temeljno priprema za svaki susret, da unapred razmišlja o pitanjima koja želi da mu postavi i da se ne zadržava kod njega više nego što je potrebno. Inače može da dođe do srozavanja njenog duhovnog života. Prvo će izgubiti strahopoštovanje prema svom nastavniku, zatim će se razviti vezanost i u opštenju će biti sve manje duhovnog i sve više svetskog. Stvar može da se završi pristrasnošću i može da dođe do histerične ljubomore. Zato u odnosima između duhovne kćeri i nastavnika postoji određena opasnost, koja se može smanjiti uz pomoć kontrolisanja sopstvenih misli i osećanja, kao i time što se bez nužde neće stupati s njim u razgovor. Biti u blizini duhovnog oca znači sećati se njegovih reči, ispunjavati ono što on blagoslovi, a ne gledati stalno na njegovo lice uokvireno bradom.“
Dama primeti:
„Imam preko šezdeset godina, zato su vaše bojazni suvišne.“
Duhovnik se nije složio:
„Kao prvo, kad sam odgovarao na vaše pitanje uopšte nisam imao u vidu lično vas. Kao drugo, uzrast „preko šezdeset godina“ se odnosi na vaše telo, a ne na dušu, u kojoj s proticanjem vremena strasti ne umiru, već samo počinju da se ispoljavaju na drugi način.“
Dama se složila:
„U pravu ste, ženska duša ostaje ista i zato je obavezan atribut žene ogledalo. Čak i kad se sprema kod duhovnika ona će se prvo pogledati u ogledalu sa svih strana.“
Zatim nastavi:
„Poslušala sam vaš savet i porazgovarala s jednim jeromonahom, koji je nekad u mladosti živeo u manastiru. Htela sam da mu postavim nekoliko pitanja o duhovnom životu, ali on kao da nije shvatio šta sam htela i umesto odgovora počeo je s nekakvom zlobom da osuđuje svoju sabraću. Imala sam osećaj da se nalazim pored čoveka koji boluje od epilepsije, i da svakog trenutka može da dobije napad. Počela sam da mu se suprotstavljam i da ga ubeđujem da greši. Ali on je odjednom izbečio oči na mene i povikao nekim ženskim falsetom, koji je ličio na cičanje: „Poslali su te kod mene!“ Prvo što mi je palo na pamet je bilo da će me udariti. Nisam znala šta da radim, da li da bežim ili da ga umirujem. Na moju sreću, pozvan je na neku trebu. Kratko sam se pomolila i kradomice izašla iz hrama plašeći se da me ne pozove i ne zaustavi. Žena koja je prodavala sveće izašla je za mnom u dvorište i rekla: „Ne primajte to blisko k srcu. U mladosti se okliznuo na ledu, povredio je glavu i dobio potres mozga. On ima slične nervne napade, ponekad oni dugo traju, a ponekad prestaju odmah. Možda mu se promenilo raspoloženje i da se možda vratite?“ Odgovorila sam: „Neka ga druga posetiteljka zatekne u dobrom raspoloženju, a ja sam već dobila odgovor i žurim kući.“
Duhovnik reče:
„Monaštvo nije prosto osamljenost, već teška borba s nevidljivim silama. Monah stalno nosi na sebi ogromnu težinu. U stara vremena vitezovi su oblačili pancir od metalnih prstenova ili gvozdeni oklop preko košulje. Savremeni čovek teško da bi mogao da podigne ovakvu odeću, ali je i vitezovima bila potrebna prethodna priprema, kojom su se bavili od samog detinjstva. Monaška odeća liči na teške vitešku ratnu opremu. Ona štiti monaha u njegovoj nevidljivoj duhovnoj borbi, ali pod njenom težinom može da se slomi čovek koji je neiskusan, slab i neobučen monaškom umeću. Monah iskustvo uglavnom stiče kroz poslušanje prema svom starcu. Neposlušan monah ima pomračenu dušu i njegove strasti se ne smanjuju, već pojačavaju. Zato kod njega dolazi do izvesnog izbijanja mlaza unutrašnjeg mulja, s čim ste se vi sreli.
Međutim, postoji još jedna opasnost. U 20. veku naglo je porastao broj duševnih bolesnika. Pritom je ludilo steklo nove, razvodnjene oblike. Ono se ispoljava sporadično, i ljudi dugo vremena ne mogu da shvate da imaju posla s duševnim bolesnikom. Ako takav čovek primi monaštvo, njegova bolest ne samo da se ne smanjuje, već se i pogoršava. Duhovna borba mu postaje neizdrživa. Ovo stanje može da pređe u demonsku prevaru, koja se na svetootačkom jeziku naziva prelest, ili će se pretvoriti u očigledno bezumlje, ili će pak ostati hronična bolest, koja se čas krije, čas ispoljava. Ako se čovek u takvom stanju prihvati da rukovodi drugima, težina postaje još veća i što je najstrašnije, njegovo nenormalno psihičko stanje se urezuje u duše njegove dece, kao da u njih prodire nevidljivi mikrob bezumlja. Često duševno bolestan čovek ne shvata svoje stanje, a pošto su psihički podvizi skoro uvek povezani s gordošću, on rado prihvata da rukovodi drugima. Duševna bolest mora da izazove samilost, ali o ozbiljnom duhovnom rukovođenju ovde ne može biti ni reči. To je isto što i leći na operaciju pod nož pijanog hirurga.“
Dama upita:
„A zašto se takvim ljudima dozvoljava da budu duhovni rukovodioci?“
Duhovnik odgovori:
„Njima niko nije dao blagoslov da budu duhovni rukovodioci. Oni samovoljno uzimaju na sebe ovaj podvig, ne pitajući nikoga. Nažalost, kod nas se izbrisala razlika između sveštenika i starca i mnogi sveštenici misle da je dovoljna jerejska hirotonija da bi mogli da nastupaju u ulozi starca.“
Dama reče:
„Zahvaljujem vam se na razgovoru. Recite mi na rastanku nešto o Isusovoj molitvi.“
Duhovnik odgovori:
„Važan je sam odnos prema Isusovoj molitvi, ako mogu tako da kažem, vaša psihološka postavka. Da biste stekli Isusovu molitvu treba da naučite da je smatrate glavnim poslom u svom životu, a ostalo – drugostepenim, što su stari monasi nazivali pomoćnim poslom. Ako Isusovu molitvu stavite na drugo mesto, koje joj ne dolikuje, zvaćete, ali nećete biti uslišeni. Na ljudskom jeziku ne postoje lepše reči nego što je ime Isusa Hrista. Zato bavljenje čak ni najneophodnijim i najhitnijim poslom smatrajte gubitkom i trudite se da sam posao spojite s Isusovom molitvom. Moj starac mi je govorio da je čitanje knjiga svetih otaca ispod Isusove molitve. Posebno u prvo vreme, kad se navikavate na molitvu, trudite se da uglavnom čitate knjige o molitvi, na primer Isihija prezvitera[1] ili Grigorija Sinaita[2]. I njih čitajte umereno, dok ne poželite da se molite. Onda mirno odložite knjigu i pazite na molitvu. Kad ona počne da presušuje možete ili da je prevedete na voljnu molitvu[3] ili pak da nastavite da čitate pouke svetog oca.“
Dama reče:
„Ako sam vas pravilno shvatila, za Isusovu molitvu se treba ograditi od spoljašnjih utisaka, ne doticati stare rane, odagnavati pomisli, kao što sam jednom, sećam se, u vikendici svoje drugarice koja se nalazila u šumi, celo veče lepezom terala komarce. Pre početka molitve treba od Boga tražiti blagoslov za molitvu i čovek treba da se trudi da je izgovara, naročito ime Isusa Hrista, sa sveštenim strahom.“
Duhovnik odgovori:
„Ne određujte rokove kad po vašem mišljenju možete da postignete uspeh u Isusovoj molitvi, već recite sebi da ste radi Gospoda spremni da se celog života trudite u njoj u nadi da će vam je Bog darovati makar pred smrt. A sad nastavite da tražite nastavnika, koji bi, osim drugih potrebnih osobina, imao još i sedu bradu.“
Dama reče:
„Pre nekoliko godina sam svraćala u Didubijsku crkvu[4] da čujem makar nekoliko reči od mitropolita Melhisedeka[5]. On je bio vrlo pametan čovek i prost u obraćanju. Međutim, kad je izabran za patrijarha ovakvi susreti su postali nemogući. Ali, oprostite, što sam vas zadržala na pragu.“
Duhovnik završi razgovor:
„Nastavite da tražite starca. Možda se on krije od sveta, ali će vam ga vaše srce otkriti. Želim vam uspeha.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Isihije Bogoslov, Jerusalimski (um. oko 432.; slavi se 28. marta/10. aprila u siropusnu subotu) – učitelj Crkve. Učenik svetitelja Grigorija Bogoslova, 412. godine je bio rukopoložen za prezvitera. Veoma su ga poštovali sveti oci Crkve kao propovednika i poznatog učitelja. On je objasnio i izložio s jasnošću celo Sveto Pismo. Na ruski jezik je prevedeno samo „Teodulu dušekorisna i spasonosna beseda o straženju i molitve“, koja je objavljena u drugom tomu „Dobrotoljublja“. Blaženi Fotije je smatrao da je „Beseda…“ „iznad svakog drugog dela prigodna za ljude koji vode podvižnički život radi nasleđa Carstva Nebeskog“.
  2. Prepodobnom Grigoriju Sinaitu (um. 1310. ili 1346.; slavi se 8/21. avgusta, na dan sabora Atonskih svetaca – Drugu nedelju posle Pedesetnice i na dan Sinajskih svetaca – u sredu Svetle sedmice) i njegovim učenicima pripada zasluga širenja drevne monaške tradicije isihazma na Atonu i na celom pravoslavnom Istoku. Prepodobni Grigorije se rodio u Maloj Aziji u bogatoj porodici. Kad mu je bilo dvadeset godina Turci su ga zarobili i nakon oslobođenja je primio monaški postrig i podvizavao se na Sinajskoj gori. Kad je otišao iz manastira posetio je Jerusalim, dugo je putovao po Istoku učeći umnoj molitvi i asketskom životu. Osnovao je nekoliko kelija na Atonu; u Paroriji, mestu na granici između Bugarske i Vizantije, osnovao je skit, a zatim četiri lavre u koje su došli njegovi mnogobrojni učenici; u njihovom okruženju se i upokojio. Imao je dar prozorljivosti, bio je poznati crkveni pesnik, njemu se pripisuje Kanon umilni Gospodu našemu Isusu Hristu. U petom tomu „Dobrotoljublja“ objavljena su dva dela prepodobnog Grigorija Sinaita: „Glave o zapovestima i dogmama…“ i „Pouka tihovateljima“, u kojima odlično prikazuje delatni način umno-srdačne molitve. Njegova dela su korisna kako za one koji počinju podvig duhovnog usavršavanja, tako i za iskusnije u delu duhovnog straženja.
  3. Autor ima u vidu dva stanja. Prvo je kad čovek oseća jaku želju za molitvom, kad se moli lako, sa željom, uz pomoć blagodati. Drugo je kad je za molitvu potrebna samoprinuda. Ovakvu molitvu otac Rafail ovde naziva „voljnom“.
  4. Didubijska crkva Presvete Bogorodice je podignuta u srednjem veku i rekonstruisana u XIX v. u originalnom kombinovanom gruzinsko-ruskom stilu. Danas je tbilisko predgrađe Didube – jedno od naselja gruzinske prestonice.
  5. Mitropolit Melhisedek (Phaladze; 1876-1960.) se rodio u porodici crkvenjaka u Tifliskoj guberniji. Završio je bogoslovsku srednju školu, Duhovnu seminariju u Tbilisiju i Kazansku Duhovnu Akademiju, magistar bogoslovlja. 1915. godine je primio svešteni čin i služio je u Podoljskoj eparhiji. Kad je Gruzinska Crkva dobila autokefalnost 1917. godine vratio se u domovinu. 1925. godine je postao udovac, primio je monaški postrig i iste godine je rukopoložen za episkopa. 1943. godine je unapređen u čin mitropolita Urbniskog i postao je nastojatelj Didubijske crkve u Tbilisiju. Od 1952. godine do svoje smrti je bio Katolikos-Patrijarh cele Gruzije.

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *