NASLOVNA » Ne damo svetinje » U susret Vaskrsu leta Gospodnjeg 2020. pozdravljam vas radosnim pozdravom: Crna Gora vaskrse!!!

Litija Podgorica

U susret Vaskrsu leta Gospodnjeg 2020. pozdravljam vas radosnim pozdravom: Crna Gora vaskrse!!!

Redovnom linijom Beograd – Podgorica sam krenula put Podgorice.

Pre polaska sam bila klonula duhom i digla ruke od odlaska na podgoričku litiju pošto je bio otkazan organizovani polazak sa kojim je trebalo da krenem. Navodno su autobuse vraćali sa granice. Želeći silno da odem, smišljala sam način kako. Pade mi na pamet „Redovna linija!” Zivkala sam informacije, razmatrala sam satnicu polazaka, uklapajući ih sa radnim obavezama. Polasci koji su kasnije uveče kretali, a koji su mi zbog radnog vremena odgovarali, bili su rasprodati… Na ove ranije nisam mogla da stignem, mislila sam. „Nemoguće je!”

Autobus kojim sam na kraju krenula nisam ni razmatrala, jer sam bila uverena da ne mogu na njega da stignem: u 20.30 završavam posao, treba ostaviti stvari u kući, uzeti stvari za put i stići na autobusku stanicu… Nema šanse! Klonula sam duhom, a ipak se još potajno grčevito držeći za nadu da će se nešto promeniti.

Ne bih ja ni stigla da Bog nije hteo i uredio drugačije – taj autobus je stajao u mom naselju, gotovo meni pred kućom. Ostali nisu J

U prepisci me prijateljica ohrabrila da mogu da stignem ako to želim a da će mi ona pomoći u tome, što i jeste, rezervišući mi „tajnim kanalima” kartu u pomenutom autobusu. To se nije moglo redovnim protokolom 😉

Ako bih htela (a hoću) da budem u duhu ovih dešavanja, rekla bih da me ona osokolila. Te je tako sokolIca poljećEla. 😀 Odigrala je za mene ključnu ulogu, dala mi vetar u leđa, povratila nadu, a ja reko’ ‘ajd da i ja dam sve od sebe, pa kako Bog da.

Završih posao, proleteh kroz kuću, uzeh ikonu Bogorodice Kazanske sa zida (poklon od moje Svetosavske porodice), celivah i zamolih od Nje blagoslov i izleteh napolje da stignem autobus. Polećemo! I u daljinu i u visinu! 😉

Granicu smo prošli bez ikakvih problema. Pošto je linija redovna, što i ne bismo? Običan redovni polazak. Ko je rekao „sa ubačenim elementima“?  😉

Dođosmo u 6:30 u Podgoricu. Otiđoh na šalter da se raspitam za overu povratne karte, vreme povratka i slično kad, eto bračnog para iz mog autobusa! Dok sam ja overenu kartu stavljala u torbu oni su se postavljali ista pitanja kao i ja.

„O!“, rekoh, smešeći im se, „pa, mi smo saputnici i u dolasku i u povratku!“.

Žena me pogledala začuđenim, ispitivačkim, ali ustreptalim i radosnim pogledom kojim hoće da kaže „Razumem, ali ne usuđujem se naglas da ti priznam da smo na istom zadatku”; kao da je to što mi radimo nešto mnogo važno, a tajno i da za to niko ne sme da zna sem nas J I značajno dodade: „E, pa nek nam sve prođe lepo!”. Odgovorih: „Daće Bog!” kao lozinku da se razumemo, a ona na to spontano razvuče osmeh preko lica J Srca punog pomislih „Vidimo se u litiji!” što bi rekli tvorci nasmejanog podgoričkog otpora.

Prethodna noć je bila hladna, ali je jutro, iako sveže, obećavalo lep dan. Bio je mnogo više od toga – da smo mogli, bolji od ovoga ne bismo mogli da poželimo: vedro nebo, sunčan dan, topao i svež vazduh i mi, okupljeni oko svetinja.

Sa stanice mi je valjalo stići u hram. Kako je to bio moj prvi put u Podgorici, najbolji način je bio taksi. Uđoh u jedan i rekoh kako bih htela doći do hrama Hristovog Vaskrsenja. Odmah mu je bilo jasno ko sam i šta sam i što sam tu. Ćutnja kao reakcija. Meni jasno sve. Vesti na radiju. Kad, eto Prećjednika! Oprostite mi što nemam ono novoustanovljeno šć 😉  „Srbija uz strani faktor hoće da destabiliše Crnu Goru…”

Vidim, taksista me testira. Mislim se „Neće moći!”

Nadovezujući se, valjda, na izjavu svoga prećjednika, kaže mi: „Slušao sam Vašeg prećjednika kako kaže…“ Tu sam se, čini mi se, mentalno isključila ne slušajući ga više. Kad je završio, odgovorih: „Političari su svi isti. To kako mi živimo je najbolji pokazatelj kakvi su oni” Nije se tome nadao. Složio se neveselo, nevoljno i iskreno, uz težak uzdah. Poćutasmo do kraja vožnje. Kulturno i ljubazno se pozdravismo.

 

Litija Podgorica

Izađoh. Plato ispred hrama je nešto pre 8 sati već imao nekoliko desetina ljudi koji su nosili velike natpise i prezimena plemena: Kuči, Pekovići, Andrijevići su me dočekali.

Narod je bio u svečanom raspoloženju. To se osećalo u vazduhu toliko izraženo da mi se činilo da rukom mogu da opipam. Momci i devojke obučeni u narodnu crnogorsku nošnju su užurbano ulazili u hram. Bili su tu prisutni i redari da pomognu pridošlima, upute, objasne.

Stadoh u red za celivajuću ikonu. Jutro je sveže, drhtim malo od neprospavane noći, malo od hladnoće, a najviše od radosti. Okrećem se oko sebe, posmatram, upijam slike, zvuke, utiske. Stojimo tiho, neki tiho pričaju, mi ostali treperimo J. I u hramu je već bilo nekoliko desetina ljudi i dosta monaštva.

Prireme teku, crne duge monaške rize se vijore svuda okolo. Svi su užurbani, ali ne nervozno kao što smo mi u Beogradu već na zbog toga što valja obaviti zajedničko, uzvišeno delo.

Zamislite na tren da se u vašem domu okupe u miru, slozi i ljubavi svi ljudi koje mnogo volite i da sa njima u takvom duhu, takvog raspoloženja i osećanja pripremate neki lep događaj, proslavu na primer. Treperite srcem, radosni ste, pa i ostali postaju zaraženi istim osećanjem. To je taj i takav osećaj.

Monahinjice su se u malim grupama kretale od ulaza i po levoj strani hrama, ozarenih lica, veselih očiju i dečjeg izgleda. Prinosile su slavske kolače i sveće ikonostasu. Osmehivale su se i pozdravljale sa poznatim licima žena, grleći ih i radujući im se. Delovale su mi kao da klize ili lebde nad površinom zemlje, a ne da imaju nožice i stopala. Milina i toplina su mi se zbog toga razlivale po srcu…

Stojim ja, tako i posmatram. Kad, eto vladike koga ću nazvati Marko (neka se za ovu priliku tako zove. Ne valja hvaliti javno, kažu) 😉 Vladika? Pa, dobro, šta je tu neobično?! Bilo je petnaest srpskih vladika i pet ukrajinskih vladika i dva mitropolita, zar ne? Da, ali neobično je bilo njegovo držanje i ponašanje! Napraviću zbog ovoga sledeću digresiju.

Iz svake posete vladika beogradskim hramovima, viđala sam jedan, oprostite mi na slobodi, odnos preterane, meni neprirodne naklonosti prema crkvenim velikodostojnicima. Nazvala bih to preterivanje u poštovanju. Lično mi loše ide da se klanjam pred ljudima koje ne poznajem dovoljno dobro (tj. njihova dela) da bi ih volela. Ljubav je ta zbog koje savijam kičmu lako i radosno.. Vernici koje sam viđala prilikom dolaska velikodostojnika samo što ne padnu u trans… Može biti da imam potpuno iskrivljen doživljaj i tumačenje, ali titula sama po sebi u meni ne izaziva poštovanje… Dela, s druge strane, da. Da nastavim.

Litija Podgorica

Elem, u Crnoj Gori je situacija drugačija od one na koju sam navikla da viđam. Narod je tamo drugačiji. I za mene je to svetla tačka. Prirodnost i sa jedne i sa druge strane. Došao vladika, ušao u hram, bez posebnog dočeka, napravljenih prolaza ili pomoćnika koji prave prolaze među narodom. Vladika je prošao, a ljudi su mu prilazili i molili blagoslov koji je on pažljivo i strpljivo davao. Jednom, drugom, trećem, desetom. Strpljivo i pažljivo.

Svi i sve prirodno, bez ikakvih preterivanja, bez nervoze i užurbanosti. Nekako, baš onakvo kako bi trebalo da bude. Sa ljubavlju, sa poštovanjem, iskreno. Obe strane su me baš prijatno iznenadile.

Osećala se tiha radost, smem li reći blagodat? Da. Blagodat.

Hor je divno pojao. Opet lepo iznenađenje! Ne radi se, znate, o tehničkoj tačnosti ili glasovnoj izvrsnosti. Radilo se o tome što se i kroz pojanje (ne) oseća produhovljenost. Rekao mi to jedan brat. A, on je horista, moram da mu verujem 😉
Izdvajao se jedan ženski glas koji bi „poveo“ kada bi se hor ućutao ili zbunio. Taj glas je nešto posebno. Nije duhovne finoće i preciznosti Divne Ljubojević, ni tradicionalne lepote Danice Crnogorčević. Ovaj glas je bio nešto izuzetno na svojstven način.

Savršen, pevao je iz srca, toplo, a ne „ po zadatku“. Ovaj glas je pojao Bogu i slavio Boga. Iz nežnog, zahvalnog i toplog odnosa prema Bogu, odnosa ljubavi. Ovo sam tek drugi put u životu doživela, a nisam kratko u Crkvi. Zbog toga sam se setila i na nov način razumela reči psalama „Pojte Bogu, pojte” I tada, dok je ona pojala, bilo je čoveku teško da diše, sve bi zadržavao dah…činilo se, ako samo udahne, prestaće.

Sve je odisalo savršenom harmonijom: topli likovi Svetitelja na freskama, pobožno pojanje hora, miris tamjana, međusobna ljubav… Crkva – to je predukus Raja na Zemlji. Tog dana je bio.

Dva i po sata arhijerejske liturgije se okončalo, a ja pomislih kad pre gotovo!? Počelo je Sveto Pričešće. Narod popunio svaki centimetar hrama. Nema guranja, nervoze. Ja ni ne vidim soleju od naroda. U jednom trenutku čuje se preko razglasa plač bebe ili malog deteta koje je majka prinela Svetoj Čaši. Nisam to svesno opazila, jer je već umor od neprospavane noći počeo da mi ometa pažnju. Ono što me prenulo bio je Mitropolitov glas: „Navikavaj ga.” Savet dat toj majci. Nije on to rekao grubo: „Kakva si to majka, navikavaj ga“ već brižno, kao da je to dete njegovo lično unuče, a ta žena njegova kćerka: „Navikavaj ga (šćeri)” dodala bih. Glasom autoriteta da, ali onog iz ljubavi i tople brige kao osnovom tog autoriteta. Ne znam nikoga na svetu ko ne bi poslušao savet koji je dat na taj način.

Mitropolita ne znam dobro. Svakako ga poštujem zbog nebrojenih dobrih dela koje je učinio, ali ga nikad nisam videla u ophođenju sa ljudima do subote. Pogotovo ne sa vernicima iz njegove Mitropolije. Ono što je vrlo prisutno i jasno nepogrešivo jeste koliko taj narod, verujući i onaj tradicionalno običajni poštuje i voli tog čoveka. Mitripolita narod voli kao svog rođenog. Ne voli ga  iz lokal-patriotizma „Naš je, rođen je ovde, zato ga volimo”. Ne. Vole ga k’o rod rođeni, ne zbog porekla, ne zbog titule, ne zato što „red je”. Već zato što on iskreno i brižno voli njih. Ko god da je čovek, organ kojim osećamo ljubav ili njen nedostatak nepogrešivo radi. Mitropolitovu ljubav taj narod oseća.

On se ophodi s njima kao brižni pastir. Bez visoke filozofije. A, oni mu prosto uzvraćaju na isti način. To je vrlo jak utisak ostavilo na mene. Ovo sam slušala od ljudi iz kafića u kojima sam „lovila” internet, u litiji od necrkvenih ljudi, na autobuskoj stanici, u prodavnici i u prolazu. Različiti ljudi, mesta, prilike, vreme. Isti odnos.

Vreme da se izlazi iz hrama i kreće u litiju. Kad sam izašla iz hrama, ostala sam bez reči. Naroda je bilo toliko da se kraj nije video i to na koju god stranu da se pogleda. Barjaci su se vijorili na toplom povetarcu. Toplina sunca, vedrina neba, nepregladan broj ljudi, tihi žamor ljudi i zvuk vetra u barjacima. Trenutak kad ne znam gde sam. Ljudi moji, jedno je to gledati preko ekrana, ali biti sa tim ljudima, među tim ljudima je nešto potpuno drugačije, teško opisivo.To se treba doživeti!

Toplo, sunčano, kasno jutro i blagi i prijatni povetarac. Mnogo volim taj zvuk zastava i barjaka na vetru. Svako pleme je ponelo svoje. Da se zna da su tu i ko je sve tu i gde je. Kao dži-pi-es lokacija!

– Đe si? – KodKuča (ne, nisam zaboravila da razdvojim, tako se izgovaraJ ), lijevo dvajes’ metara.

Da ne bude da je sve bilo po mojoj meri, evo nečeg što bih volela da je drugačije i što mi se mnogo svidelo u beogradskoj litiji i molebanu za narod u Crnoj Gori. U toku litije nije bilo „organizovanog” pojanja. Možda bih previše tražila da su se pevale crkvene pesme od naroda koji nije navikao na to i još mu je nepoznato, ali da je napravljen izbor pesama koji bi se ponavljao, to bi još više (ako je to uopšte moguće) podiglo duh naroda. Puštalo se sa razglasa himna „Molitva svetima za spas svetinja” i „Ne damo svetinje”. To je narod pevao. Tu i tamo žene su započinjale kosovske pesme i ostali bi im se pridruživali.

 

Prolazili smo glavnim bulevarom u Podgorici, Bulevarom Svetog Petra Cetinjskog. Sa okolnih zgrada su ljudi uglavnom pozdravljali litiju ili sa skupljena tri prsta, malim trobojkama. Ipak, najupečatljivija mi je bila scena jednog bračnog para koji je izašao na terasu držeći na grudima svoju slavsku ikonu. Litija ih je radosno otpozdravljala.

Na strani bulevara do hrama je novo naselje i na tri-četiri prozora visile su crnogorske zastave. Koja je bila reakcija litije? Zamišljate li „Uaaa!“? Ili  „Izdajiceee!“? I ja bih to očekivala. Ne, to nije bila reakcija već aplauz i skandiranje „Ne damo svetinje!“ Jedan od stanovnika tih stanova je uporno ispravljao zastavu koja se presavijala pa je delovalo kao da njome maše. Kao reakcija je usledio aplauz. Da li mu je dosadilo ili se posramio, ne znam, ali je na kraju ipak ušao u stan. Šta bi drugo i mogao?! 😉

S obzirom na to da je to bulevar, postoje dve trake u dva smera, pešačke staze sa obe strane. Jedna i druga strana su se prozivale i „proveravale” brojnost jedna vičući: „Kosovo!“, a druga strana bi odgovarala „Srbija!” I „Crna Gora i Srbija to je jedna familija!“ Da srce može da pukne od radosti, moje bi prepuklo.

Moj narod se napokon više ne deli i meni je zbog toga srce puno i na mestu. „Sloga biće poraz vragu!”

Crna Gora vaskrse – vaistinu vaskrse!

O Vaskrsu 2020. leta  Gospodnjeg

A.R.

 

Komentarisanje nije više omogućeno.