У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
КАЗНА БОЖИЈА ЗА ВРАЏБИНЕ
 
Лукавства су демонска до те мере многобројна и разнолика да је обичном човеку тешко докучити их; па чак су и многи искусни старци и подвижници били прелашћивани вражијим лукавствима и падали у тешке грехе, због чега и Свети апостол Павле у посланици Коринћанима, упозоравајући их на опасност од лажних учитеља, вели да се некада “сам сатана претвара у анђела свјетлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности” (2. Кор. 11, 14-15). О каквим јављањима сатане у виду ангела светлости и о каквим слугама његовима говори Свети апостол Павле? Разуме се, обичном свету тешко је појмити све ово, а чувати се од преласти ђаволских још је теже.
Свети апостол Павле говори о томе да се сатана, како би преластио благочастиве хришћане, понекад јавља у виду светлосног ангела, кушајући их прикривен маском тобожњих добрих дела и уводећих их у највеће грехе. Злобни људи, они у којима се настанио злих дух, слуге су духа злобе и извршиоци воље сатане. Такви се, под утицајем злога духа, могу чинити благочастивима, примајући изглед слуга праведности, како би преластили обичне људе. Таквих је обмањивача у свим сталежима народним веома много, и тешко их је препознати.
Да би се овако нешто разјаснило, навешћу један пример из житија Светог преподобног Никите, затворника Печерског. Када је у Кијево-Печерском манастиру игуман био о. Никон, у то доба живљаше тамо неки монах по имену Никита; он заиште благослов од игумана да се подвизава усамљено, пребивајући у затворништву, али га игуман одговараше, говорећи да је још млад, да не треба да буде затворник него да му ваља заједно са братијом радити и свима на корист служити. И још поучаваше игуман да, ради спасења душе своје, не ваља узимати на себе подвиг који превазилази твоје снаге, како се не би погордио и како не би пао у тежак грех. Служећи са братијом, говораше игуман, за своје послушање задобићеш награду од Оца Небескога. Али Никита не послуша игумана; учини оно што је намислио, те се стаде подвизавати као затвореник. Не излазећи из келије, он стаде живети потпуно сам и молити се; али после извесног времена он не могаде избећи лукавства и замки вражијих. Због високоумља његовог, по допуштњу Божјем, ђаво му се јави тако да овај осети чудесни миомир. Никита зачу глас његов, и то као да се моли скупа са њим, али га очима не виде. Преластивши се таквим виђењем, Никита у себи помисли: ” Да то није ангел, он се зацело не би молио скупа са мном”, те га стаде умољавати да му се јави на видљив начин. И тада зачу глас који говораше: “Нећу ти се јавити, јер си млад, како се не би погордио и стропоштао са духовне висине”. Затворник са сузама одговори: “О, нећу се преластити, пошто ме је игуман научио да не слушам преласти демонске. Твоје ћу заповести, међутим, све без изузетка испуњавати”. Тада душегубна змија, ђаво, овладавши несрећним подвижником потпуно, каза: “Човек који пребива у телу не може ме видети; али сада ћу послати ангела свога да вазда буде с тобом, а ти твори вољу његову”. Зли дух истога трена предста пред њим у виду ангела, и Никита, угледавши га, паде пред ноге његове и поклони му се као истинитом небожитељу. Демон му рече: “Од сада се више немој молити; само читај књиге – тако ћеш са Богом беседити; поучавај оне који к теби буду притицали, а ја ћу се непрекидно молити Творцу свију за спасење душе твоје”. Затворник поверова демону и још се већма преласти; престаде молитве и мољења узносити и баци се на приљежно читање, занимајући се само старозаветним књигама. И, руковођен демоном, научи наизуст читав Стари завет и све књиге јеврејске, док се Еванђељу и делима апостолским никада не обраћаше, нити штогод говораше из Новога Завета, а и другима не даваше говорити. Чинило му се да се демон вазда, без престанка моли за њега; и радост испуњаваше срце његово, јер у заблуди својој помишљаше да му је заступник ангео Божји. Беседећи са онима који му долажаху о спасењу и користи душе, он стаде чак и пророковати; слава се његова увећаваше из дана у дан, и сав се народ дивљаше како се речи подвижникове обистињују. Једаред он посла људе да известе кнеза Изјаслава да је тога дана у Заволону убијен кнез Глеб Свјатославович, и поручи: шаљи сина свога што брже можеш у Новгород на престо. И заиста, све се збило онако како каза. После неколико дана прочу се да је Глеб убијен. А за затворника Никиту ширио се глас да је прозорљив, те га кнезови и бојари стадоше већма слушати.
Али пошто затворник Никита не читаше благодатних књига – Свето Еванђеље, учење Господа нашега Исуса Христа, Дела апостолска и посланице њихове, преподобни оци печерски се досетише да је овај несрећник прелашћен од демона; и дошавши к њему, ревностно се за њ мољаху те молитвама својим злог духа одагнаше, и он му више никада не досађиваше. И кад изведоше Никиту из келије у којој се као затворник подвизавао, замолише га да им исприча штогод наизуст из Старога завета; али овај их са заклетвом увераваше да никада није читао исте оне књиге које још недавно знадијаше наизуст; чак су га се великим напором поново научили да чита и пише.
И кад, молитвама пеподобних, Никита дође к себи, он горко плакаше и исповедаше грехе своје. После овога догађаја он живљаше у уздржању, послушању и крајњем смирењу, напредујући у свим добрим делима и врлинама. Човекољубиви Господ, призревши многомилостиво на покајање његово, опрости му грехе, сећајући се добрих негдашњих дела његових. Касније, пошто прође доста времена, он се удостоји и чина епископа Новгородскога, и због добродјетељна живота његова Господ га прослави разним чудима; а пошто промени светом, после неких четири сторине година пронађоше мошти његове нетрулежнима; и дан-данас многи, молитвама његовим, ту задобијају чудесно исцељење.
Ово вам исприповедах да бих вам разјаснио речи Светога апостола Павла о томе како сам сатана, да би људе преластио, узима на себе обличје светлог ангела и тиме обмањује обичан свет, људе духовно неискусне. Неиспитљиви су путеви Господњи, и без воље Оца небескога нико не може познати скривена дела Божија; чак ни ангели небесни без благоизвољења Његова не могу предсказивати будућност.
Ево још једног поучног примера, овај пут из житија Светог Пајсија Великога. У време када се авва Пајсије подвизавао са једним учеником далеко од манастира, у пустињи, дођоше к њему два монаха и усрдно мољаше да их благослови за живот отшелнички. Преподобни, саслушавши молбу њихову и видећи да су способни за анахоретски живот, благослови иноке на овај подвиг. И тако, пронашавши себи згодно место, ови се подвижници настанише у пустињи. Али ненависник ђаво позавиде врлим подвижницима и одлучи да их упропасти на следећи начин: једноме иноку украдоше некакве ствари, и он, ожалостивши се због тога, поче трагати за крадљивцем; када га не успе наћи, он пође к једноме старцу за кога људи говораху да је прозорљив, надајући се да ће му он открити крадљивца.
Али пошто тај старац имађаше дар прозорљивости што не исхођаше од Господа, већ од ђавола, тај прозорљивац оклевета ову двојицу монаха, ученике преподобног Пајсија, да су присвојили туђе ствари. Зачувши то, оштећени монах отиде у онај манастир коме су припадала она двојица, па, исприповедавши се по реду шта му се десило, затражи заштиту. Игуман и старци му повероваше, те наредише да се ова два отшелника ухвате и приведу у манастир; пре суђења их најпре истукоше, а затим вргоше у тамницу, а после суђења их рашчинише и ставише на муке због крађе. За све то сазнаде преподобни Пајсије, по вољи Божијој. Жалећи због два невино пострадала монаха, желећи уз то и гнусну лаж изобличити, он се удаљи на неко време из свога места у пустињи и пође у манастир. Када монаси сазнадоше да им дође велики подвижник, изађоше му у сретање, просећи благослова. Са свима њима заједно дође и “прозорљиви старац”. И када се сви поздравише са преподобним Пајсијем и испросише у њега благослов, он упита: “Зашто сте протерали из ваше обитељи ону двојицу подвижника?” Сви ћутаху; и само се неки од братије усудише да изусте како су удаљени из манастира због крадљивости своје. Тада Пајсије упита: “А ко вам каза да су они крадљивци?” Монаси показаше на старца-прозорљивца. Обративши се њему, Пајсије запита: “Је ли истина то што си посведочио за њих?” “Све што казах сушта је истина, пошто ми то Сам Бог откри”, одговори овај. – ” Да ти је од Бога дат дар прозорљивости, а не од ђавола, не бих видео демона у устима твојим”, – рече Пајсије. Чувши ово, сви се ужаснуше, знајући да Преподобни никада неистину не изрече; и сви укораваху прозорљивца због обмане његове, и наредише му да моли за опроштај преподобног Пајсија. Старац, покаран од своје савести, стаде молити за опроштај и за свете молитве Пајсијеве. И када се авва помоли, наочиглед свију из уста “прозорљивца” изађе дух нечисти и, претворивши се у дивљег вепра, устреми се на Преподобнога, еда би га растргао. Али преподобни Пајсије запрети му снагом молитве и одагна га у провалију. А старац се, будући да је због неискуства био прелашћен нечистим духом, усрдно покаја за своје грехе и замоли Светога Пајсија да му опрости.
Ево и треће приче. Када је Свети апостол Јован Богослов бродом спроведен на острво Патмос, где се налазио у изгнанству, и изручен игемону, односно начелнику, управитељу острва, Мирон, таст игемонов, прими у дом свој Јована и ученика његова Прохора. Миронов старији син, по имену Аполонид, имађаше у себи духа прорицања, који му откриваше многе скривене ствари, и стога младића сви држаху за пророка. Али чим Свети Апостол Јован уђе у дом Миронов, Аполонид се истога трена сакри и побеже у други град, бојећи се да апостол не изагна из њега духа прорицања. У дому Мироновом сви се ожалостише; а када Аполонид посла оцу писмо у коме тврђаше да је Јован чаробњак, то јест да га је враџбинама својим истерао из куће, и да се не може вратити све док овај не буде погубљен. Прочитавши писмо синовљево, Мирон отрча к зету своме игемону и исприча шта је прочитао. Игемон тада нареди да се Јован ухвати и да се баци дивљим зверовима на растрљање. Јован замоли игемона да мало причека, док не пошље ученика својега к Аполониду, обећавајући да ћe га вратити кући. Игемон то допусти, али самога Јована окова двоструким ланцима и врже у тамницу. Ученик му Прохор пође к Аполониду са писмом писаним Јовановом руком, у коме стајаше: “Ја, Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божијега, духу прорицања што у Аполониду обитава наређујем у име Оца и Сина и Светога Духа да изађе из створења Божијега и да никада у њ не улази, и да не пребива чак ни на острву овом, већ да обитава у безводним местима, а не у људима.” Кад Прохор дође с писмом к Аполониду, демон истога трена изађе из њега. Аполонид дође себи, као да се иза сна пренуо, и пође скупа са Прохором. Вративши се у град свој, он не оде прво кући, већ најпре отрча до тамнице и, припадајући пред ноге Јованове, стаде благодарити што га је ослободио од духа нечистог. Родитељи пак, браћа и сродници Аполонидови, сазнавши за његов повратак, скупа дођоше к њему, радујући се повратку младићевом; а апостол Јован Богослов би ослобођен. Аполонид за себе казиваше овако: “Има већ много година како сам једаред спавао чврстим сном, а неки човек, који стајаше с леве стране од моје постеље, пробуди ме. Таj незнанац бејаше веома црн, црњи од угља; очи му се сјактијаху као упаљене воштанице, и ја задрхтах од страха. Он ми заповеди: “Отвори уста своја”, ја учиних тако, и он уђе у мене и испуни ми утробу. Од тога доба почео је да ми открива и добро и зло, и све што се са људима дешава. А када апостол Христов Јован дође у дом наш, нечисти дух што у мени обитаваше каза: “Аполониде, ако не желиш да умреш, иди одавде; овај је човек чаробњак, и он ће те уништити”. Одмах сам га послушао и побегао у други град. А када год бих помишљао на повратак, нечисти дух би ми говорио. “Ако Јован не умре, теби нема живота у властитој кући”. Али чим угледах Прохора како долази, дух нечисти намах изађе из мене на исти начин како се раније и настанио у утроби мојој; одмах ми је лакнуло, више нисам у себи осећао отежалост, разум ми се просветлио, и душу ми је испунила радост”. Чувши то, сви се поклонише Светом апостолу Јовану Богослову. Овај их стаде поучавати, те Мирон и дом његов повероваше у Христа Господа и примише свето крштење.
У граду Филипима (Дап 16,16-19), када Свети апостол Павле са сатрудницима својим, апостолима Силом, Луком и Тимотејем иђаше на молитву, срете их једна робиња у којој беше дух погађачки, и која гатањем доношаше велики добитак својим господарима.
Идући за Павлом и другим апостолима, она викаше говорећи: “Ови су људи слуге Бога Свевишњега, који нам јављају пут спасења”. И тако чињаше много дана. А када Павлу досади, окрену се и рече духу: “Заповедам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње!” И изиђе у тај час из ње дух погађачки, након чега она престаде да се бави прорицањем, односно обзнањивањем онога што је од људи скривено.
Из ове четири приче сада се може закључити да Духом Светим просвећени подвижници, у којима преизобилно обитава благодат Божија, не само да су у стању сами себе избавити од нечистога духа, него имају власт да им заповедају, да силом благодати Божије и именом Господа Исуса Христа изгоне из других људи, прелашћених ђаволом. Преподобни Печерски оци својим су молитвама изгонили из Никите затворника нечистог духа који му се јављао у обличју светлоносног ангела како би га преластио и како би тиме наудио и другим људима што долажаху к томе монаху ради савета. Свети преподобни Пајсије силом благодати Божије изагнао је из старца духа погађачког. Свети апостол Јован Богослов отерао га је у пуста и безводна места писмом написаним у име Свете Тројице; а незнабошци су у Аполонида гајили велико поверење, држећи га за пророка, будући да је под дејством нечистог духа откривао људима оно што је од њихових очију скривено. Најзад, Свети апостол Павле прогнао је духа погађачког из робиње која је такође руковођена ђаволом откривала људима многе тајне и тиме доносила велики добитак својим господарима. Из живота Светих може се наћи мноштво таквих примера, али и ових неколико довољно је за нашу душекорисну хришћанску поуку.
А сада ћемо рећи коју реч о данашњим “пророцима” и “тумачима судбине”, онима који делују међу обичним народом и којима људи често верују због свога незнања и неискуства. Такви, међутим, као кукољ у житу, међу ближњима сеју мржњу и наводе на кршење највеће заповести Божије: “Љуби Бога и ближњега свога као себе самог”. Ти самозвани “пророци”, врачари и гатари, могу се наћи готово у сваком селу, и њима притиче свет чим се деси каква невоља или губитак. Али у таквим врачарима обитавају зли дуси, и преко њих се свакаква непријатељства и мржње преносе на хришћане. Ови људи, врачајући онима који им долазе или гатајући по картама, новцу, бобу, кафи, води и сл., дејством непријатеља рода људскога, ђавола, а како би обманули и преластили друге, понекад заиста успешно откривају тајне из прошлости: њихов циљ је, наиме, да на тај начин код оних који се обраћају врачарима и гатарима за помоћ изазову свађе, непријатељство, мржњу, размирице, препирке и неспоразуме. Таквима ђаво открива само оне детаље из прошлости помоћу којих је у њиховим породицама могућно посејати мржњу и нарушити мир. По тајном руковођењу нечистог и злог духа, ђавола, лажни пророци у стању су да оклеветају многе невине људе, задовољавајући на тај начин ђаволску похоту, као што каза Господ Исус Христос: “Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човекоубица од искони, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори; јер је он лажа и отац лажи” (Јн. 8, 44). Тако су и врачари и гатари, по речима Спаситељевим, деца ђавола, који обитава у њима. Када гатају и врачају, они су руковођени непријатељем рода људскога, злим духом погађачким. Невидљиви непријатељ, зли дух, који се настанио у душама лажних пророка неосетно за њих саме, делује кроз њих на видљив начин, обмањујући обичан свет, удаљујући га од љубави Божије, гушећи у њему веру у Бога и надање на Њега – Јединога истинотог Помоћника и Заступника нашег. Ради овога врачари, по злобном наговору ђавола, онима који им долазе казују свакакве клевете противу њихових ближњих – рецимо, против њихових суседа, добрих и честитих људи, који немају никакве кривице и који им ништа нажао нису учинили, као да су им тобоже украли то и то, напакостили, покварили, бацили на њих чини и свакакве болештине. Тиме они греше против највеће заповести о љубави према Богу и према ближњима. То и јесте највећа ђаволова брига: да гајимо мржњу једни према другима, да се свадимо, да опадамо једни друге, да се вређамо псовкама и клетвама, да немамо мира у кући, нити слоге, да устане син на оца и отац на сина, брат на брата, муж на жену, жена на мужа, и да таквим свађама једни друге увучемо у велике грехе, па и до самоубиства; тада се ђаво радује и весели, гледа како ревносно творимо његове заповести и чинимо све по вољи његовој. Ето каква су дела угодна њему! Чему се он радује, и због чега преко лажних пророка открива скривена зла и добра дела људска? Због тога што жели да распали мржњу међу људима, да посеје кукољ по житу, да слуге Божије лиши наслеђа вечнога блаженства и царства небеснога и да их учини достојним вечитих мука.
Дакле, видите ли сада, браћо и сестре, одакле потиче гатање и врачање и ко је онима што се занимају таквим нечистим делима отац и учитељ? Доликује ли, дакле, једном хришћанину да има ма шта са демоном, а нарочито да од њега учи?
Доликује ли крштеном човеку, који верује у Пресвету Тројицу, да своју веру предаје ђаволу, од кога се одрекао на крштењу и кога је уистину дужан бојати се као свог најљућег непријатеља, као што каза Апостола: “Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере” (1. Петр. 5, 8).
Зар није прибегавање духу таме, непријатељу Божијем и смртном непријатељу рода људскога, тражење услуга од њега, старање да од њега задобијемо некаква откривења о својој будућој судбини заправо отпадништво од Бога и хула на Њега?
Није случајно то што Бог, разгневљен због таквог одступништва, по правди Својој допушта да такви људи пропадну у безумљу. Због таквих мрских дела – гатања, врачања, бајања Господ је још у давно доба осудио читаве народе на истребљење.
Какве погибељне последице чекају људе који ступе у општење са свакаквим врачарима и гатарима показаће и следећи пример. Нешто пре персијске најезде на грчку империју, у другој Киликиској епархији, у граду Адану, економу Саборне цркве Теофилу десио се овакав догађај.
Теофил се одкликовао и свима био познат по беспрекорно честитом и крајње марљивом обављању својих обавеза на послу и испуњавању хришћанских дужности. Био је десна рука свога епископа, отац за многе сироте, хранилац удовица; сиротима је велику милостињу раздавао, за многе се људе у невољи заузимао, беспомоћнима помагао, и зато је од свију био вољен и уважаван. И када је епископ Адане умро, сви су једнодушно изразили жељу да на његово место буде рукоположен Теофил. Са таквом молбом су се и обратили киликијском првопрестоном архијереју. Он се придружио општој жељи. Међутим, Теофил се, због хришћанског смирења које га је красило, али и због великог уважавања епископског чина, одлучно успротивио такво намери. Узалудне су биле све молбе које му је читав народ упућивао, узалуд савети свештеника и првопрестоног архијереја. Теофил је остао при своме. Тако су Киликијци били принуђени да за епископа поставе другог човека, а Теофил је остао на пређашњем послу црквеног економа. Међутим, без обзира на беспрекорно чист и честит живот Теофилов, нађоше се људи који, руковођени духом злобе и зависти, стадоше опадати и клеветати Теофила пред епископом и стављати му на душу свакојаке рђаве ствари. Добро познајући Теофила као човека изванредно благочестивог и врлинама испуњеног, епископ дуго уопште не обраћаше пажњу на ове клевете и оптужбе. Али пошто се жалбе непрестано увећаваху, епископ мало по мало поче да их узима у обзир, те најзад одлучи да Теофила ослободи дужности економа, под изговором да жели да му омогући да се одмори после толиких година вредног обављања посла. Теофил се потчини без речи противљења. Сада завист и злоба демонска узеше други правац! Раније је ђаво деловао преко других људи, а сада свим силама поче нападати душу самога Теофила. Демон поче у њему распаљивати помисао да га је епископ неправедно понизио, и да су му за сав труд његов и све врлине које имађаше сурово узвратили само увредом и ниподаштавањем. И постепено му се та помисао до те мере развила да је уобразио да су га сви на најгрубљи начин понизили, увредили, попљували. А то у њему изазва неодољиву жељу да се што више узвиси међу људима. Зажелео је да за почетак поврати свој пређашњи положај. Властољубље толико испуни душу његову, да он најзад реши да замоли помоћ код волшебника, да се приволи демонској сили, само да оствари своје частољубиве намере. И тако се он запути једноме, у то доба најпознатијем чаробњаку и врачару, откри му своје жеље и са сузама заиште помоћи, обећавши да ће га богато наградити. Врачар се са силном радошћу сложи и, утешивши га, каза да дође к њему поново следеће ноћи. Теофил оде кући задовољан, и следеће ноћи, у поноћ, опет посети чаробњака. Овај га одведе на хиподром, на место коњских трка и забава, и рече: “Видиш ли некакво виђење и чујеш ли какве гласове, не бој се, и никако се немој прекрстити”. Теофил пристаде на све, и истога трена пред очима им се јави овакав призор: видеше мноштво језивих, грозоморних лица, некакве чудне прилике одевене у светле хаљине и са свећама у рукама. Била је то војска демонска; они славословљаху свога кнеза сатану, који, горд и надмен, сеђаше на престолу, окружен њима.
Чаробњак узе Теофила за руку, уведе га у то мноштво и приведе кнезу демонскоме. Сатана га упита: “Зашто си нам довео овога човека?” Ова одговори: “Доведох га теби, господине мој, јер су га грдно увредили људи, нарочито његов епископ, па му је потребна твоја помоћ”. А сатана каза: “Како да помогнем човеку који је слуга свога Бога? Само ако се сложи са тим да постане мој слуга и да се придружи мојим робовима, само у том случају ћу му помоћи; а помоћи ћу му толико да ће задобити власт, и то већу од оне коју је раније имао, па чак и већу од оне коју има епископ”.
“Чујеш ли ове речи кнежеве?” – упита чаробњак Теофила. “Чујем”, – одговори овај, – “и учинићу све што год ми он заповеди”. Казавши то, он паде пред ноге кнеза демонског и поче их целивати. Тада ђаво, обраћајући се Теофилу, каза: “Нека се овај човек одрече Сина Маријиног и Ње Саме, јер их мрзим из дубине душе. И нека то одрицање својом руком напише и потпише, те преда хартију мени; а када то учини, нека иште од мене шта му је воља – све ћу му учинити”.
– ” Слажем се; учинићу све како си заповедио, само да задобијем оно што желим”, – каза Теофил. Зачувши ово, сатана испружи руке своје, те загрли Теофила и свег га изљуби, говорећи. “Радуј се, мој драги и верни пријатељу!” Тада Теофил изговори речи одрицања од Христа и Пречисте Матере Његове, и напише их на, од раније припремљеној хартији, потписа, запечати и предаде је кнезу таме. И тако, пријатељски се загрливши и изљубивши, нови се пријатељи растадоше. Сатана са својом свитом постаде невидљив, а Теофил и чаробњак вратише се кући с радошћу.
Већ сутрадан епископ, вероватно по допуштењу Божијем, покаја се због тога што је Теофила отпустио са дужности економа; он га позове к себи и поново га постави на исту дужност, предавши му власт и пуномоћја у црквеним стварима двоструко већу од оне пређашње. Нешто касније епископ јавно, пред васцелим народом, пред свештенством, замоли Теофила за опроштај због увреде коју му је нанео. Тако се уважавање и поштовање које Теофил имађаше сада не само вратише, но се и увећаше. Частољубље његово беше задовољено, и он уживаше у спокојству. Али то погибељно спокојство не потраја дуго. Милостиви Господ не допусти да овај грешник до краја пропадне, већ разгоре у срцу његовом покајање. убрзо Теофил јасно схвати и са болом у срцу осети у какав је страшан положај запао. Покајање његово беше веома дубоко и искрено; дане и ноћи он провођаше у сузама због свог безмерног вређања Господа и Пречисте Матере Његове, и због свога дубоког пада. И ма колика да је била кривица његова пред Господом, због помисли на безмерно милосрђе Божије, на то да Господ не жели да било ко пропадне, него да се сви обрате покајању, Теофил полагаше наду на помиловање и жарко жељаше да смело притекне Премилостивом Спасу са молитвом за опроштај и спасење. И он све своје дужности остави и одлучи да читаво време своје и све снаге своје употреби не би ли испросио опроштај и отпуштење грехова својих. Ради тога се затвори у једну цркву, посвећеној Пресветој Богородици, и ту, пред иконом Преблагословене Дјеве, проведе четрдесет дана и четрдесет ноћи у непрестаном најдубљем кајању због своје греховности, строго постећи и непрекидно се са сузама молећи да буде помилован. Пошто мину четрдесети дан, у поноћ, када се Теофил, по обичају, мољаше Господу своме, јави му се Мати Божија и каза: “Како смеш да нам се тако бестидно обраћаш, да вапијеш, да се молиш Мени да ти помогнем, када си се одрекао и од Мене, и од Сина Мога! Како да се молим за тебе Сину и Богу Мојему, када си се приволео ђаволу и предао му хартију, отписавши да си слуга његов! Ја не могу трпети увреде нанете Сину и Богу моме. Могу ти опростити оно што си противу Мене сагрешио, али ране и увреде које наносите Сину Моме, поново га на крст распињући, не могу ни да видим ни да чујем! Од оних који нанесу такве ране и ударце потребни су велики подвизи и дубље покајање да би били помиловани. Господ је многомилостив, али он је и Судија Праведни, Који свакоме враћа под делима његовим”. Оснажен јављањем Мајке Божије, Теофил изли пред Њом сво своје покајно осећање, искрено и скрушено, и узнесе Јој пламену молитву, плачући и ридајући, да се заузме за њега пред Господом и испроси помиловање души његовој. Видевши покајање његово, Мати Божија нареди му да изговори православни Символ вере. Теофил то учини, казавши “Вјерују” са највећом искреношћу. Тада му Богородица обећа да ће се помолити за њега Господу, и ишчезе. Покајник настави да се, као и раније, моли и кара својом савешћу. Прођоше три дана, и опет му се јави Мати Божија са радосним лицем и сјајем у очима, и обзнани му да је његов труд угодан Господу, да му је молитва услишена, те да му Господ дарује помиловање, али само под условом да до краја живота свога остане веран Богу. Теофил искрено заблагодари Премилостивом Господу и Пречистој Богородици, и од свега срца и ума свога каза да је готов да у све дане живота свога буде привољен само и једино Господу; он још замоли Пресвету да му врати ону хартију коју је предао демону. Али Богородица постаде невидљива. Прођоше још три дана, током којих се Теофил као и пре мољаше, пребивајући у посту; у једном моменту, већ изнемогао од подвига покајања, он утону у сан, и у сну виде како му Мати Божија носи хартију. Од радости он се трже, и гле! Тај папир заиста лежаше на грудима његовим. Али, нешто због великих напора које беше поднео, нешто због неописиве радости, он упаде у некакво бесвесно стање. Дошавши себи, он долично заблагодари Господу и Премилостивој Заступници рода хришћанскога, па, ради што већег очишћења, зажеле да се пред свима јавно исповеди и покаје. Зато се за време службе јави архијереју, каза му све по реду о своме паду и милости коју је задобио, те га замоли да тај његов случај изнесе пред васцелим народом, на општу корист и поуку. Епископ се сагласи. И пред читавом црквом беше обзнањена његова прича, са пригодном беседом архијерејевом. Све ово време Теофил лежаше крај ногу епископових и плакаше горко. Али затим се причети Светим Тајнама Тела и Крви Господње, и сви који се беху сабрали на литургији узнесоше хвалу и благодарење Господу Богу. Остало кратко време живота свога Теофил проведе у подвизима молитве и уздржања.
Какве све несреће сустижу оне који веру у враџбине и гатања многи знају, било према истинитим причама, било на основу догађаја чији су сведоци били. И ми ћемо навести неколико примера из живота, за чију веродостојност јемчимо.
Једаред се пет сеоских девојака на Нову годину подухватило откривања тајни живота и будућности, и то на веома необичан начин: која би од њих зажелела да сазна шта јој будућност доноси, или ко јој је суђеник, легла би на клупу испод светих икона, пред којима је горела свећа, скрстивши руке на грудима, као да се упокојила: остале другарице би је прекриле платном до самих груди, а на груди би јој ставиле огледалце у које би она морала да нетремице гледа, све док не види свога будућег момка или док нешто друго не искрсне у њеној машти за ту прилику добро заголицаној. Остале девојке одлазиле су у подрум и, излазећи оданде наизменично, једна по једна, поклониле се “самртници” и говориле оно што се у тој прилици казује код нас на селу: “Прости и благослови!”
Не знамо, и нема потребе да то испитујемо, шта су замишљале прве две девојке за време оваквог искушавања. Када је на њу дошао ред, легла је и трећа. Другарице једна за другом излазе из подрума, клањајући се и поздрављајући како су се већ договориле. И тако оне већ дуже чињаху, а девока лежи ли лежи, па ни да мрдне. Најзад им се то учини чудним, и сумња им се јави у души. Када се последња приближи да се поклони, она реши да задржи поглед на лицу девојчином; и одједанпут са ужасом запази да су јој очи, управљене ка огледалу, непомичне. Она брже боље позва остале; стадоше је дрмусати, а од ње ни гласа. Несрећница је уснула мртвим сном, да тако остане све док се не зачује глас трубни и не започне Божији суд! Такве су биле последице лакомисленог веровања гатању.
А десио се и овакав случај, још поразнији, још несрећнији, који се надалеко прочу и многе склоне гатању и врачању принудио да се замисле. Неке две девојке, ко је имађаху незакониту везу са два војника и живљаху са њима скупа, у једно празнично вече, негде око Божића, растужише се због тога што им нема драгана /та двојица у то време бејаху на служби/, и сваког трена понављаху: ” Ах, само да дођу, такво бисмо весеље направиле!” Распаљене страстима, по дејству ђаволском, оне се латише гатања у огледало.
Наједаред једна са помамном радошћу повика: “Доћи ће, доћи ће!” па некакве гласове под прозором, па куцање на врата. Њено срце само што не искочи из груди од радости; она потрча, отвори, дочека госте и баци се у загрљај своме драгану. Друга се због нечега уплаши, осети да ју је страх. Лепо јој се учинило да се од гостију осећа мртвачки задах, мемла као у гробовима, она осети хладноћу и крв јој се у жилама следи. А гости навалише и на њу, и учини јој се да из очи у њеног драгана некакве искре севају, као да ће се свакога часа запалити својим погледом. У страху она истрча из куће, побеже у топли кокошињац, закрсти тамо сваки ћошак, сваки зид, врата, прозориће, и седе у најскривенији кутак, сва претнула од ужаса. А у кући за то време подиже се страшна галама: бука, цика, вриска, певање, играње, сав се дом тресе.
Дође и крај грозоморне ноћи. Гости се спремише за полазак, изађоше, па звижде и клибере се баш испред кокошињца, па вичу овој несрећници да је кукавица, да може само да жали што није доживела такав диван провод, да ће они обавезно навратити и до ње, а за сад морају да је оставе на миру, пошто им победно знамење Распетога, којим беху осењени прозори, врата и зидови, не допуштају да уђу, јер би се опекли и били сажежени као у огњу.
И прође ноћ. Остали сељани већ одавно устадоше, па се чуде, како нема њихових веселих сусетки, куда ли се дедоше. Око подне решише неке жене да им оду у посету: уђоше, кад гле! какав неред! а од девојака ни трага ни гласа. Стадоше их тражити на све стране, дозивати, а она што се скрила у кокошињцу не смеде ни сада изаћи. Најзад је нађоше и, избезумљену, изнеше у двориште. Другу најзад нађоше у подруму, загњурену допола у бурету, и тако испребијану и унакажену, да је једва препознаше.
Девојка која чудесно беше спасена од ђавола, дошавши себи, исприча сусеткама све по реду. Још дуго после описаног догађаја ноћу је чула шкрипу точкова, цику и вриску, а спасавала се од нападаја демонских само молитвом и крсним знамењем. Одбацила је блудничење, кренула на поклоњење светињама, и после неколико година отишла у манастир.
Војници чије обличје те језиве ноћи узеше демони, умудрени свиме што се десило, такође исправише живот свој и почеше да се понашају као ваљани, истински хришћани.
Шта да још дометнемо тако страшној и тако очигледној причи из живота? Само да кажемо да Бог допушта да неке, који се баве гатањем и који заслужују казну, сустигне изненадна, а понекад и срамна смрт, како би се они који у свему томе могу да виде суд и гнев Божији исправили и покајали. А да је управо гатање било узрок оваквог догађаја, сасвим је јасно. Да девојке нису похотљиво желеле да им војници дођу, да нису веровале у оно што им се учинило на огледалу, легион злих духова никада им не би приредио своју грозоморну посету.
Још да нагласимо да су учеснице овога догађаја биле две грешнице, које су, очигледно, живеле на исти начин. Међутим, Господ, који све што је у човеку види и зна, и пред Којим ништа није скривено, нашао је у њиховим срцима велике разлике, па је једној допустио да пропадне, а другој дао благодат да се спасе творећи крсно знамење, пред којим дрхти и трепти сва сила вражија.
И ова се несрећа десила због гатања: две девојке, рођене сестре, вече уочи Васкрса провеле су у Богу мрским занимањима за своју будућност. Идући тако и гатајући, оне на крају села изненада угледаше погребну поворку како носи ковчег, а у њему лежи ова старија. Млађа у силном страху побеже кући колико је ноге носе, а старија паде на земљу истог трена и три месеца проведе у болести и помрачености ума. Сада је она старица, доживела је седамдесету, и читав свој век одговарала је лакомислене девојке и жене од неразумних покушаја да искушају скривене тајне судбине.
А нека девојка из богате трговачке куће, која беше веома горда, уображавајући да има велике врлине, и која одби већ неколико просилаца, надајући се да ће се удати за богатог човека на добром положају, изливала је негде око Богојављења олово ради гатања. Два покушаја је нису задовољила; у трећем се усијано олово распршти и остави јој велике опекотине по лицу, а од његове врелине и око јој исцури. Отац јој убрзо добије нервно растројство, а несрећница испусти душу у прихватилишту за сироте. Тако ју је сустигао гнев Господњи због гордости и безумне жеље да открије непознатости и тајне судбе своје.
Наредни пример показује како демон користи сваку прилику, уколико постоји веровање у врачање и гатање и наклоњеност њима.
Неки трговац рибом уранио је на пијацу, али купаца никако не беше; и чекајући тако да когод наиђе, досађујући се, трговац намисли да по првом човеку који му приђе да пазари погоди како ће му посао тога дана ићи. Али када његово нестрпљење и незадовољство, претећи да се излију у сочне псовке, већ према нашем “дивном народном обичају”, достигоше врхунац, гле, појави се пред њим сељак висока раста и рече да му измери петнаестак кила рибе, додавши: “Твоја је молитва дошла пред престо Цара нашега, и по милости његовој испуњена је”. Ужурбани трговац у том тренутку пречу ове речи, а кад ствар дође до плаћања, он се – као што је ред, поготово ако је прва муштерија – прекрсти и каза: “Господе, благослови!” Истога трена муштерија ишчезе, као да га није ни било! Тај је старац све до смрти своје заповедао и деци и унуцима да се што чешће осењују крсним знамењем, како би избегли замке демонске, да призивају име Господње и да се чувају од уплитања у ма каква сујеверја, јер су она угодна непријатељу нашега спасења, а он је у стању да нас увуче у мреже своје и да нас у њима заплете, изазивајући свакојаке невоље и несреће.
К. Русков у духовном часопису “Поклоник” исприповедао је још поразнији и још потреснији случај.
Почетком 1883. године једна дама, Ј. Р., испричала је аутору тога прилога како је, док је живела у граду К., заједно са својим познаницима упражњавала нарочиту врсту гатања – спиритистичке сеансе. Друштво би се, наиме, окупило за столом, који би ногом одговарао на разноразна питања. Сто би јој говорио колико ћe добити новаца поштом, од кога и слично. Са њим се дешавало још једно чудо – сам од себе би “ходао” по соби.
Све ове необичне појаве госпођа је објашњавала деловањем магнетизма. Све дотле нисам ништа знао о спиритизму, па сам посумњао у исправност њених речи, – пише г. Русков у своме чланку. – И да бих се уверио у веродостојност целе приче, предложих госпођи Р. да у мојој кући направимо једну такву сеансу, са чим се она одмах и без оклевања сагласи.
За време прве наше спиритистичке сеансе за столом нас је било четворо: ја, жена, кћерка и наша познаница госпођа Р., која нам је давала упутства. Сви смо ставили руке на сто. Тако смо непомично седели нека два сата, али сто се није померао. Моје сумње као да добише потврду, и ја већ хтедох да устанем и прекинем са свим тим покусима, кад се наједаред у њему зачуше чудни звуци, попут пригушеног куцања. На питање хоће ли одговарати на наша питања, сто диже своју ногу и лупи њоме једанпут. Затим су уследила питања – колико кошта намештај, часовник, колико ко од присутних има година и сл., на која сто одговараше са невероватном прецизношћу.
Током следећих сеанси, које смо организовали свакога дана и којима смо присуствовали ја, моја супруга, кћер и наш пријатељ В. К., такође веома заинтересован за ове појаве, коначно смо се уверили и, да тако кажем, опипљиво спознали да се звуци налик на лупкање у столу дешавају из неког нама непознатог разлога, и да сто бива покретан независно од наше воље, одговарајући на питања ударањем ноге и чинећи оно што му се каже. Сто би, рецимо, почео да се креће по соби онако камо га усмеримо; пењао би се на отоман, на столице, на други сто; ослонио би се само на једну или две ноге и тако стајао; био је у стању и да возика тамо амо по соби моју осмомесечну кћерчицу, кад бих парчетом канапа везао за њега кутију и у њу спустио детенце. Те необичне појаве изазиваху у нама недоумицу и чуђење; нисмо знали чему би их ваљало приписати. Неки међу нама сматраху да то долази од електрицитета или магнетизма, али ја се са том тврдњом не могадох сложити: сто је одговарао на питања и чинио све што му се нареди као да њиме управља некакво живо, разумно биће, и није се понашао као аутомат, као машина покретана физиком енергијом. Искључили смо и превару, и “намештаљку” било кога од присутних – први, то уопште није било могућно извести, а друго, сви смо били изузетно заинтересовани да докучимо тајне оваквих појава, и свакоме од нас ово се искуство раније није дешавало.
Али, наше недоумице убрзо су нестале.
У некој петровградској новини прочитали смо чланак о занимљивим подацима добијеним помоћу стола, додуше уз употребу азбуке, о чему нисмо знали ништа. Из истог прилога сазнали смо и то да се нама несхватљиве појаве називају спиритистичким феноменима, и да их изазивају душе умрлих, општећи са живима посредством стола. Њихов узрок, дакле, није био ни електрицитет, ни магнетизам.
Сазнавши који је узрок оваквих појава, почели смо да их упражњавамо још ревносније, желећи да добијемо онакве одговоре какву су били описани и у новини, дакле, потпуније и подробније од дотадашњих. После доста покушаја и уз примену најразличитијих начина вођења разговора са умрлима преко азбуке, а посредством стола, постигли смо такав успех да смо могли да причамо о свему и свачему. Пре почетка сваке сеансе питали бисмо ко ће са нама разговарати, и сто би нам пренео одговор душе која би се представила као наш умрли рођак, дете и сл. Најчешће су се јављала имена наше умрле деце. Од многих разговора са душама преминулих овде ћу, као пример, навести само неке.
 
1
 
– Ко ће говорити са нама?
– Павле Русков мој синчић, који се упокојио са пет година.
– Шта би хео да нам кажеш?
– Да љубите једни друге, молим вас у име Христово.
 
2
 
– Ко ћe говорити са нама?
– Ана Рускова /кћи моја, дванаестогодишња девојчица, умрла истог дана када и братић, 21. јула 1882/.
– Шта би желела да нам поручиш?
– Мајчице, будите добри, милостиви и љубите једни друге.
– А шта ће бити са онима који су добри и милостиви?
– Такве очекује рај Христов.
– А са онима који не чине тако?
– На то питање одговор нисмо добили.
– Знаш ли да је Павле умро истог дана када и ти?
– Знам.
– Да ли га видиш?
– Не видим. Волела бих, али не знам где се налази.
– Јеси ли задовољна што смо те сахранили у оној сомотској хаљиници коју си тако волела?
– Јесам.
– А јеси ли сада у њој, или у нечем другом?
– Ми смо бестелесни.
– А шта се с вама збива када вас помињемо у Цркви?
– Христос нам је заповедио да о томе не говоримо.
– Где се сада налазиш?
– У ваздуху. /Тај одговор: “У ваздуху”, добијали смо увек, са киме год да смо разговарали/.
 
О, како је недостојно звања хришћанскога бити тако лаковеран! Како је срамно препуштати се порузи превејаних слугу духа таме! Јер сем лажи и обмана, ништа од њих зачути нећете; и сем невоље и муке ништа задобити нећете; па чему онда обраћање њима и општење са њима? Али рећи ћете: понекад је мука тако голема и туга тако разједа човека, да си рад обратити се свакоме, само да ти помогне, а како, којим средствима – чини ти се, није важно. Но немамо ли ми хришћани многомоћног Заштитника и у свим невољама нашим Помоћника и Покровитеља? Није ли нам сам Господ заповедио: “Призови Ме у невољи својој, избавићу те, и ти Ме прослави” (Пс. 50,15). И ма колико било тегобно искушење које те је снашло, ма колико опасне и тешке биле околности што те окружују, не смеш сметнути с ума да ниси сам: са тобом је вазда Господ, брзи Помоћник и Утешитељ. Не мисли и не говори: “Господ ме је оставио”. Бог говори преко пророка Исаије: “Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе” (Ис. 49, 15); “Кад пођеш преко воде, Ја ћу бити с тобом, или преко ријека, неће те потопити; кад пођеш кроз огањ, нећеш изгорјети и неће те пламен опалити. Јер сам Ја Господ, Бог твој, светац Израиљев, Спаситељ твој” (Ис. 43, 23). Господ је ваистину увек био кадар избавити и спасти верне слуге своје. Тако Лот живљаше у нечастивом граду Содому, који већ, скупа са другим градовима, беше осуђен на погибао; али Господ сачува праведника овог од гнева Свога. Чудесно Он сачува и Аврама, Исака и Јакова у земљи у коју дођоше. Шта је чекало Јосифа од браће његове? Зар није смрт његова извесна била? Али Господ га сачува читава и неповређена, и прослави га. Јевреји су силно страдали у Египту, и Господ каза: “Добро видјех невољу народа својега у Мисиру, и чух вику његову од зла које му чине настојници, јер познах муку његову” 12. Мојс. 3, II, и заиста, изведе их Господ из Египта, преводећи их преко мора и пустиње “у земљу добру и пространу, у земљу гдје млијеко и мед тече” 12. Мојс. 3, 8/, у земљу Хананејску. И цар Давид много је пута западао у различите опасне и тешке околности, али је увек своју жалост износио пред Господа, а Он га је тешио и спасавао /Пс. 55, 23/. И праведни Јов доживео је велику тескобу и муку душевну, али је цело своје биће предао у руке Божије, и био прослављен. Три дана и три ноћи проведе пророк Јона у дубини морској и у утроби немани, али га је Господ отуда спасао. Три младића беху бачени у ужарену пећ, а пророк Данило у јаму лавовску; али они завапише Богу отаца својих, и Он угаси силу огњену и загради уста лавовима. Господ беше и апостолима, мученицима, пустињацима и свим верним слугама Својим благонадежни помоћник, заступник и избавитељ. Он је био, јесте и биће са верним слугама Својим до свршетка века, по истинитом обећању Своме: “И ево, Ја сам с вама у све дане” /Мт. 28, 20/.
Прочитајте још, браћо и сестре, житија Светих угодника Божијих, и наћи ћете у њима изванредне примере чудесног заступништва и избављења десницом Божијом. Када би свештеномученика Емилијана за време мучења подвргавали страшном злостављању, јављао му се Сам Христос, бодрећи га, крепећи и спасавајући од разних мука. Тако, када овог дивног угодника подигоше на дрво те стадоше свећама палити његово обнажено тело, Господ му се јави и каза тихим гласом из кога спокојство исхођаше: “Не бој се, Емилијане, са тобом сам”. И огањ се угаси, и руке се мучитељима укрутише. Када уготовише буре пуно од каљења врелог челика да би га унутра бацили, Господ се опет јави и каза: “Ја сам с тобом”, и буре се распрсну, а Светитељ остаде читав и неповређен. Бацише га лавовима да га растргну, и опет зачу се глас Господњи: “Буди храбар, Емилијане, слуго добри и верни; са тобом сам!” Лавови и леопарди наједаред попут јагањаца кротких приђоше ногама мучениковим и стадоше их лизати. Затим би наређено да се припреми точак са гвозденим оштрим зупцима и да се свештеномученик за њега привеже, па откотрља низбрдо; али Господ одвеза свога слугу, а точак уби многе незнабошце мучитеље. Тако је на чудесан начин благодат Божија спасавала светог Емилијана, 18. август/.
Нема такве невоље у којој Господ не би био силан и властан човеку утеху пружити, нити тешкоће у којој Отац наш небески не би помогао. Господ чује и многомилостиво прихвата сваки уздах из страдалног срца човекова, готов да пружи заступништво Своје свима што га из дубине душе призивају, исто као што негда учини Светоме апостолу Петру. Леп пример за ово пружа нам и житије Светог великомученика Евстатија. Он беше римски војвода, имађаше огромно богатство и мноштво слугу. Али, по допуштењу Божијем, невоље га сустигоше једна за другом: он осиромаши и изгуби породицу. Зли људи, наиме, опљачкаше дом његов и однеше му имовину, а дивље звери однесоше два сина његова; и, да би се трагедија Евстатијева до краја довела, разбојници му отеше супругу, жену добру и побожну. Па ипак, Евстатије не изгуби веру у Господа Промислитеља нити наду на милосрђе Његово. Молећи се са сузама Господу своме, Евстатије говораше: “Плачем, Господе, али се као Твоје саздање у Тебе надам, Промислитеља и Устројитеља живота мога, Твојом љубављу, као росом прохладном, и Твојим наредбама, као медом и шећером, горчину невоља мојих потирући!” Прође извесно време, и Господ пружи утеху верноме слуги свом: он на чудесан начин нађе жену и децу здраве и читаве, изнова стече богатство и углед 28. јул /. Тако и ми, браћо и сестре, у свим невољама, тешкоћама и жалостима морамо да се неизоставно и без оклевања Господу обраћамо за помоћ и утеху, призивајући преслатко и спасоносно име Његово молитвом: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!” – и помоћ ће Његова уследити када се, можда, најмање надамо.
Чујмо још шта за себе казује Свети Јован многострадални, који је, да би победио плотску похоту и постидео демоне, закопао самога себе, до рамена, у једну пећинску јаму, тако да му само руке и глава бејаху слободни. “Ненависник мој ђаво многе страхове на мене навођаше, не би ли ме истерао из јаме. Ноге моје, закопане у земљу, гореле су као у огњу, савијајући се у грчевима: пламен ми је досезао до стомака, и осећао сам да су ми удови сажежени. Али ја заборавих на тај страшни бол и обрадовах се душом својом, што их сачувах од нечистоте. Више сам волео да сав изгорим у огњу него да из јаме изађем. И видех пред собом змију, страшну и отровну, која ме хтеде прогутати, бљујући ватру и искре на мене бацајући. Много сам дана трпео оваква искушења, не бих ли попустио. А када се приближи ноћ Светлога Васкрсења Христова, нападе ме та страшна змијурина тако да ми глава и руке већ бејаху у чељустима њезиним, а коса и брада бејаху ми опаљени од пламена што из ње исхођаше. И већ се у грлу змијском налазећи, а завапих из дубина срца свога: “Господе Боже, Спаситељу мој! Зашто си ме оставио! Сажали се на мене, Владико! Спаси ме грешнога, Једини Човекољупче!
Једини безгрешни, избави ме од нечистог безакоња мога, да не останем ухваћен у мрежи вражијој до века! Избави ме из чељусти непријатеља мога спасења! Ево га, видиш ли како ходи ричући, желећи да ме прогута! Боже, силу Своју покажи на мени грешноме и избави ме! Прогнај злога духа, да ишчезне пред лицем Твојим! “И забљесну муња, и ишчезе змијурина као да је није ни било, и после овога искушења, све до данашњег дана и часа, не видех је више никада.” Тако је Господ добар и милостив: знајући да је човек слаб и немоћан, вазда је готов помоћи му!
Са молитвом и призивањем на помоћ можемо се обраћати и Светим угодницима Божијим, јер је њима дата власт да избављају људе из невоља и опасности. Тако су поступали истински хришћани свих векова, тако и данас поступају људи који штују Бога, верујући и исповедајући да Светитељи својим заступништвом много могу учинити да добијемо помоћ Божију. Сетите се шта се десило са сапутницима Светог Николаја Мирликијскога Чудотворца када се подиже бура и када брод могаде потонути? Обратише се Светитељу са молбом да се за њих помоли Господу Сведржитељу, и по његово прозби бура се утиша, и сви беху спасени. А како су се често наши благочастиви преци у свим народним невољама обраћали Преблагословеној Богородици, и ваистину задобијали избављење! “Јер много може учинити Материна молитва пред Владиком благосрдним” – учи наша Света Црква. Богомати је највернија и најбржа заступница наша пред Господом. Ма шта заискали у молитви, под условом да чврсто верујемо у Господа Бога, добићемо благодарећи Њеним светим молитвама, због чега је и зовемо Заступницом усрдном рода хришћанскога. После Богородице, архангели и уопште бестелесне силе небесне и сви Свети што у одајама Оца небеског обитавају такоће су благонадежни заступници наши пред Лицем Господњим, и свако ко им са вером притекне задобиће оно што заиште.
“Године 1842., 22 јула, негде око два сата после поднева, – приповедао је један свештеник, – десило ми се да сам пролазио крај сеоског гробља у Кунестју, срез Гдовски. На три километра крај сеоског гробља у Кунестју, срез Гдовски. На три километра одатле сретох некакву жену средњих година на коњу. Када се приближих, зачух поздрав:
 
– Помаже Бог, оче прото!
– Бог ти помогао! Жива била, снашо!
 
Поклони ми се жена, а ја помислих; “Ето, баш леп обичај код нашег света да свакоме назову Бога и да се свакоме поклоне”. Из размишљања ме тргоше јецаји које зачух. То никако нисам очекивао, те застадох, потресен, те запитах:
Зашто, снашо, тако горко плачеш?
– Жена ништа не одговори, већ, зауставивши коња, још већма стаде ридати. Приближих јој се, па ћу опет:
– Шта ти је, чедо, де, кажи проти!
И видех да би желела да ми све исприча, али смогну снаге изустити само:
– Та како нећу туговати, добри човече, кад сам тако несрећна, да ми равне на свету нема!
Са великим састрадањем гледах како сузе теку низ образе, па упитах поново:
– Па ипак, реци, повери старом проти шта ти се догодило! Да ниси мужа изгубила?
– Не, оче, нисам. Знате, пре два дана наше село славило је Светога Илију…
– И шта се десило на Илиндан?
– Знате, оче прото, мој муж и ја дуго нисмо имали деце, а тако смо силно желели од Бога порода! И ето, после десетак година откако живљасмо у браку, Господ се смилује на нас и подари нам неизмерну радост: добили смо сина. Био нам је све, наш мили дечко. Већ је пету годину узео… Али пре два дана таква нам се несрећа догодила…
И сузе јој поново навреше на очи.
– Каква несрећа? Да није пао па се убио?
– Није, оче, није то! На Светог Илију, знаше већ како то бива, људи се окупише за чашицом, а ми жене седосмо у кујну па реч о овом, реч о оном… И тако нам време пролажаше. А деца се играла жмуре, шуге, и никоме од нас ни на ум не дође да припазимо шта раде. Е, ту се и невоља десила. Нашег синчића неко дете у игри удари некаквом мочугом; он се некако издвоји од оне гомиле, па потрча изван села! Неки дечаци потрчаше за њим, али он побеже чак у шуму. А муж и ја сазнадосмо шта се десило тек негде у сумрак. Пођосмо у потрагу. Сви већ доведоше краве са испаше – нико га, веле, није видео; читаве ноћи ходали смо по шуми, тумарали, тражили – а њега нема па нема. Јуче је сеоски кмет био наредио да сви мушкарци крену унаоколо у потрагу: све су претражили, у сваки жбун завирили, али од њега ни трага ни гласа. И данас су муж и свекрва ишли да га траже… Господе, каква нам се несрећа догодила! Највише ме је страх од вукова, знам да их има у околини. Растргнуће ми дете! И опет зарида из свег гласа.
– А да те питам, снашо: јеси ли често одводила дете у цркву?
– Нисам, оче прото, право да вам кажем. Оно, ваља се, али нисам стизала.
– Никада га довела ниси? – прекидох је у пола речи.
– Па, није баш да никад нисам, али не могу да сетим кад сам оно ушла у цркву.
– Па ти ни сама не одлазиш баш ревносно у храм Божији?
– Та знате, оче прото, колико ми посла имамо! Ради, ради, читав век се труди, а чему то? Али када дође празник, верујте, није нам до Бога: Свети Петар да дође, нећу да мрднем из куће!
– Лоше је то, пријо, грдан је то грех што вам није до Бога! Сигурно је зато и Он, Отац наш небески, нас оставио, па нас невоље једна за другом сустижу! А куда си сада кренула? Да се ниси Бога сетила, па се цркви запутила?
– Не, оче прото: добри људи су ми посаветовали да одем у Гдов једноме врачару, он ће ми рећи где ми је дете. К њему идем, гос’н попо!
– А шта то носиш? – запитах, видевши препуну котарицу везану за седло.
– А, то понуде носим: шунке, рибе, колача…
– Коме?
– Како коме? Па томе врачару.
– Ех, снашо! За Бога ниси хтела да знаш, па и сада, у тако големој невољи, за Њега не мариш! Окани се ћорава посла и не слушај оне што ти саветују да утеху тражиш код врачара, него се боље помоли Светом Николи, или Светом Петру и Павлу!
И јa показах руком према цркви посвећеном тим угодницима Божијим, која се видела одатле, смештена иза шуме.
– Да знате да сам и сама помишљала да то учиним… рече жена.
– Много ме је страх да идем томе човеку. Већ сада сва дрхтим, а шта ће бити тек кад га угледам…
Обрадовах е ово промени у њеном размишљању, па казах:
– У вашем селу служи диван свештеник. Он ће засигурно ради тебе одмах и цркву отворити, и молитве ти прочитати. Скупа ћете се помолити Господу. Тако ћеш добро и ваљано дело учинити. Похитај, пријо, помоли се од чиста срца угодницима Божијим!
И тако се растадосмо. Дуго сам остао на месту где сретох жену, размишљајући о свему; и тек када сам се уверио да је злосрећна мати кренула право пут цркве, решио сам да продужим даље, својим послом…
Прође неколико дана, кад гле! у сусрет ми иде иста та жена. Чим ме види, она паде на колена и повика:
– Оче мој рођени! Бог нека ти узврати! Хвала ти што си ме поучио!
– Шта је, нађе ли сина? – запитах.
– Нашла сам га, просто, нашла! И уставши, поче:
– Поступила сам тачно онако како сте и казали. Ушла сам у цркву и стала да се молим онако како се никада у животу молила нисам. Као да ми је камен пао са срца, такво сам олакшање осетила. Кад сврших молитву, запутих се кући, а оно дете дошло! Нашли су га људи баш у време док сам се молила Богу, и то замислите где! близу села, на месту где смо два дана и две ноћи безуспешно трагали. Седео је на трави крај клековог жбуна и чупкао лишће, разбацајући га око себе. А кад људи наиђоше, дете се лепо скамени, ни оца рођеног да препозна. Доведоше га људи кући, и, Богу хвала, тамо је.
– Е па, мила моја, наиђи мало чешће до цркве, и труди се да и сина поведеш, – казах на растанку. – И каква год да се деси невоља, не иди врачарама, већ се Бога милостивог опомени. Он ти је и сада молитву услишио, а мене навео да ти добар савет и поуку пружим, слава Му и хвала!
Тако је, браћо и сестре, од како је света и века: где је вера чврста и искрена, тамо и Бог обитава, а “где је Бог, онде је свако добро”, како учи Свети Димитрије ростовски. Где Бога нема, где вере праве нема, тамо зло царује! А ако је Бог с нама, ко ће противу нас? Кад смо с Богом, и паучина нам је попут стене неодољиве; изгубимо ли Бога, и неодољива стена биће нам попут паучине која сада јесте и већ наредног трена није; неће нам бити заштите и уточишта, и непријатељима ћемо постати лак плен! Ко вере нема – тај љубави, правде, истине, милосрђа, доброте и врлине нема; место свега тога он је роб лицемерја, злобе, препредености, лукавства, лажи, суровости, грубости, разврата…
Зато пазимо на себе и постарајмо се, Бога се бојећи, да нашом невером, нашим нехришћанским живљењем, нашим сујеверјем не навучемо осуду и гнев Сведржитеља. ” О роде невери и развратни! докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?” Потрудимо се да нас Господ не осуди у Свом праведном гневу!
 
Са руског: Ксенија Кончаревић

2 Comments

  1. I te kako ih ima i vrlo ozbiljno rade na sirenju Stajnerovih ucenja naocito iz oblasti poljoprivrede, to mnogima deluje bezazleno a ucinkovito, pa se rado ukljucuju u sve to.. No po plodovima se poznaju! Iako biodinamika sigurno ima konkretne efekte u smislu poboljsanja kvantiteta i kvaliteta u poljoprivredi, ljudi koji se njome bave ne mogu da sakriju ono cime im odise dusa, ono demonsko..Nazalost smo bili deo te price dok jos nista nismo znali, a na srecu se izvukosmo iz nje na vreme, bas zahvaljujuci plodovima po kojima smo ih poznali.

  2. Puno vam hvala sto ste U lavirintima tame stavili na internet.