NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » U LAVIRINTIMA TAME – OD SAJENTOLOGIJE DO SATANIZMA (PRAVOSLAVLJE I SEKTE, KNJIGA IV)

U LAVIRINTIMA TAME – OD SAJENTOLOGIJE DO SATANIZMA (PRAVOSLAVLJE I SEKTE, KNJIGA IV)

 

U LAVIRINTIMA TAME
Od sajentologije do satanizma
Pravoslavlje i sekte, knjiga IV
 

 
ALISTER KROULI U KNJIŽEVNOM DELU: PORTRET IZOPAČENOG
 
U romanu engleskog književnika Somerseta Moma dat je zanimljiv i precizan opis Kroulijeve ličnosti; roman se zove „Čarobnjak“. Mladi gospodin – lekar i pozitivista po ubeđenju, Artur Bardon, treba da se oženi Margaretom Daunsi. U Parizu, gde provode izvesno vreme, oni upoznaju okultistu Olivera Hado (književno ime dato Krouliju.) Artur i Hado dođu u sukob, i potonji reši da mu se osveti tako što će oteti Margaretu, pretvorivši je u robinju svojih okultnih ogleda. U početku, Bardon ne veruje u delatne sile magije; malo po malo, on shvata da magija postoji. Hado uništava njegovu voljenu, kojoj je potpuno slomio volju i razvratio je; u sumanutom pokušaju da stvori homunkulusa (veštačkog čovečuljka), on je žrtvuje. Na kraju, Bardon ubija Hadoa, i njegova kuća sagori.
Naravno, ovo je siromašno izložena, osnovna fabula; roman je roman, i opisano se nije desilo sa Kroulijem. Međutim, s obzirom na činjenicu da ga je Mom, kao i većina engleskih intelektualaca onog vremena, poznavao, značajni su opisi Hadoa – Kroulija, i analiza njegovog ponašanja. Da vidimo kako je, otprilike, čovek – zver izgledao.
Bardon kaže Hadou, u razgovoru o alhemiji:
“ – … Ja zaista ne uviđam da je alhemičar koji je čitav život proveo u pokušaju proizvođenja zlata mnogo vredniji od svakidašnjeg nadničara moderne civilizacije.
Ali ako je alhemičar tražio zlato, to je bilo zbog moći koju bi mu ono pružilo; on je stremio k moći, dok je dane i noći provodio nad mutnim tajnama. Moć je bila jezgro svih njegovih snova, samo što to nije bila kukavna, ograničena moć nad ovim ili onim; to je bila moć nad čitavim svetom, moć nad svime što je stvoreno, moć nad elementima, moć nad samim Bogom. Njegova je žudnja bila tako velika, da nije mirovao, sve dok se i zvezde u svojim putanjama nisu pokoravale njegovoj volji.
S Hada je odjednom spala njegova stara zagonetnost. Bilo je jasno da su ga uzbudile sopstvene reči, jer mu je lice dobilo novi, čudan izraz. Čudesna nadmenost bljesnula je u njegovim sjajnim očima.
A šta drugo ljudi traže u životu, osim moći? Ako nastoje da steknu novac, to je zbog moći koju će novac pružiti, a sva njihova žeđ za znanjem opet je težnja ka moći. Budale i pijanice streme sreći, ali muškarcima je samo do moći. I mag i čarobnjak i alhemičar očarani su nepoznatim, svi oni žude za veličinom koja je dostupna čovečanstvu. Svi oni misle da će uz pomoć nauke koju tako strpljivo izučavaju, da će izdržljivošću, snagom, voljom i maštom – tim svojim velikim oružjem konačno dostignuti moć, kojom će moći stati licem u lice sa samim bogom“ (72 str.).
Posle ovoga, Hado priča o Paracelzusovom nastojanju da stvori homunkulusa i tako sobom zameni Boga Tvorca; veli da ne zna da li mu je taj poduhvat uspeo, ali da bi vredelo proveriti.
Lice Hadovo, u času kad je, posle tuče sa Arturom, rešio da mu se osveti preko Margaret, izgledalo je ovako: „Strašno je bilo pogledati u to lice, izbezumljeno od strasti. Ogromna masa mesa bila je puna neke neljudske zlobe, neke satanske mržnje, koja ju je užasno izobličila. Ali odjednom nastade promena. Crvenilo uzmakne pred sablasnim bledilom. Osvetnički namrštaj iščezne; a licem mu se razlije bezosećajni smešak, strašniji od malopređašnjeg izraza mrskosti“. (str. 77). Posle ovoga, Hado zna šta će raditi: razoriće život Margareti i Arturu.
Margareta, sažalivši se na Hadoa, koji joj je, inače, bio odvratan, zadrži se izvesno vreme u njegovom društvu. On počinje dajoj svira (Krouli je bio obdaren muzičar i pesnik, a sve svoje darove upotrebio je na sticanje magijske moći nad ljudima i prirodom.) U Momovom opisu Hadove svirke nalaze se mnoga opšta mesta tzv. „crne“, satanske romantike i britanskog poznog simbolizma, koji je, kao i onaj francuski, bodlerovsko uismansovski, uživao u sinkretističkom spoju pornografske čulnosti i nekakve bledunjave, beživotne čednosti: „To je bila muzika kakvu još nije čula: varvarska, tugaljivo začarana, koja joj je u mašti dovodila noći nad napuštenim gradovima, s nemim palminim listovima u bezvetrici, i sa tavnim daljinama. Učinilo joj se da poznaje one uske, krivudave uličice, bele kuće ćutnje sa čudnim mesečevim senkama, žar žutog svetla u unutrašnjosti, zveckanje oporih instrumenata i oštar miomir istočnjačkih parfema. Kao da je kroz njen duh prolazila povorka nekih nezemaljskih bića, koja su tajanstveno palacala nekim vampirskim životom. Mona Liza i Jovan Krstitelj, Bahus i majka Djeve Marije, svi su oni prolazili sa zagonetnim pokretima. Ali ćerka Irodijadina, uzdigla je ruke, kao da će prizvati udaljene bogove, zauvek obuzeta mističkim obredom“ (87. str.) A dalje ide opis Salominog plesa oko mrtve glave Jovana Krstitelja – omiljeni motiv satanističkih romantičara, čiji je Krouli izdanak bio; u sekti njegovih sledbenika i do dana današnjeg postoji opis ritualnog žrtvovanja petla koji je zamena za Hrišćanina, pre svega za Jovana Krstitelja, posle Hrista i Bogorodice najmrskije ličnosti svim satanistima. Jer, Sveti Jovan je Samim Bogočovekom bio nazvan najvjećim roćenim od žene; on, čist kao plamen voštanice, pozivao je narod na pokajanje i ispravljanje života; prvi je, radi očišćenja greha, krštavao ljude u reci Jordanu; od Iroda je bio ubijen jer ga je sprečavao da živi kao bludnik sa ženom svog život brata Filipa, Irodijadom. A satanisti veruju da je greh put ka poznanju stvarnosti i zadobijanju moći: zato tako mrze Svetoga Jovana.
O magiji i njenim silama Hado kaže Margareti: „Kažem vam da tom umeću ništa nije nemoguće. Ono zapoveda pratvarima, ono poznaje jezik zvezda, ono upravlja putanjama planeta. Na njegovu zapovest, krvavi mesec pada sa nebesa. Ustaju mrtvi, a noćni vetar, kojim uzdiše kroz lobanje, pretvara se u tamne reči. Nebo i pakao njegovi su predeli; i svi oblici života, odvratni i ljupki; ljubav i mržnja. Kirkinom palicom ono pretvara ljude u zveri polja, a poljskim zverima daje čudovišnu ljudskost. Onaj koji poznaje njegove tajne drži u svojoj levoj ruci život, a u desnoj smrt. Magija pruža bogatstvo budući da obične metale pretvara u zlato; njena srž pridaje čoveku besmrtnost“ (str. 88).
Pošto je Arturu oteo Margaretu, Hado je s njom putovao u Evropi. Izvesno su vreme proveli u Monte Karlu, gde su organizovane orgije i crne mise. On beše privlačan za „umornu maštu lovaca na uživanja“ (str. 126). Hado je, u isti mah, i silan mag i obična varalica na kartama; životinje su ga se plašile, videći nešto demonsko u njemu, a on se, teđak samom sebi, trovao narkomanskim užicima. U kafani je, da bi zadovoljio svoj sumanuti smisao za humor, plaćao falsifikovanim novcem. Sve su svemu: lakrdijaš je u Hadou bio spojen sa moćnim slugom demona. (Uostalom, zar i đavo nije takav: lakrdijaš i uništitelj?)
Kakav je Krouli bio u mladosti?
Primajući pismo svog prijatelja Harela, Artur Bardon čita o Hadou, koji je sa Harelom zajedno učio. Evo šta Harel o Hadou kaže (to je bilo mišljenje većeg dela engleske aristokratije o Krouliju). „On je u Oksford došao iz Estona, a bio je na glasu zbog atletike i izopačenosti (polne, nap. prir.). A ti znaš da ništa ne pobuđuje veću zlovolju dečaka od ovog poslednjeg. Otkrio se da je odlično igrao fudbal, a da nije bilo njegove gotovo bahate nebrige, mogao je postati igrač čitavog univerziteta. Izrugivao se poznatom zanesenjaštvu za igre i običavao govoriti da je kriket sasvim dobar za dečake, ali ne i za muškarce. (Tada mu je bilo osamnaest!) Razmetljivo je pričao o lovu na krupnu zverad i o penjanju na planine, kao o sportovima koji zahtevaju srčanost i samopouzdanje. Zaista, činilo se da voli fudbal, premda je igrao sa surovim divljaštvom koje je ljutilo ostale saigrače. Uvrežilo se mišljenje da nije pošteno igrao /…/ Njegove su pobede bile nepodnošljive, jer ih je on surovim izrugivanjem prenaglašavao nad pobeđenima, što su mladići teško podnosili. Teško ćeš verovati ako ti kažem da je bio neobično fizički privlačan. Sada je odebljao, ali je u onim danima bio neobično lep. Podsećao me na one ogromne kipove Apolona kojima je bog predstavljen ženskom oblinom i umilnošću. Bio je veoma visok, veličanstvene građe./…/ Sećam se neobičnosti njegovih očiju koje nisu znale prirodno gledati, a ja ne umem reći na koji je način to postizao. Oči većine ljudi sastaju se kad gledaju neki predmet, ali njegove ostaju uporedne. To im je davalo jedinstven izraz, kao da ispituje najskrivenije misli svojih sagovornika.“
Ljudi su ga mrzeli i bio im je privlačan, tajanstven; šarlatanski se pretvarao da je čitao ono što nije, i umeo da priča skaredne viceve na grubo humoran način. Harel kaže: „Iznikla je legenda koju je on brižno negovao; naime, pričalo se da se potajno bavi razvratom o kome se moglo govoriti samo ispod glasa. Govorilo se da se truje istočnjačkim drogama i da posećuje najrđavije opijumske jazbine u istočnom Londonu. Ali je najveće iznenađenje sačuvao za kraj: prvi je završi sa studijama iako ga niko nikada nije video prilikom rada./…/ Opominjem te da ga izbegavaš kao kugu. On ne može biti ničiji prijatelj. Kao poznanik, prepun je izdaje i neiskrenosti; kao neprijatelj, to mogu dobro zamisliti – može biti i nemilosrdan i besavestan“.
Momova književna vizija Kroulijevog lika potvrđuje tragičnu sudbinu ključnog sataniste DŽDŽ veka: obdaren od Boga mnogim talentima, on ih je sve stavio na službu đavolu i, pored zla koje je bližnjima nanosio svojim magijskim veštinama i knjigama, na kraju je završio kao jadni narkoman, klovn lišen aure mističnosti.
Uostalom, đavo je, još u srednjem veku, bio nazvan „majmun Gospodnji“: ništa ne mogavši da stvori, imitirajući Božje postupke i uništavajući sebe i druge, on i svoje sluge čini sasudima šarenog ništavila. „Spolja gladac, a unutra jadac“: spolja miltonovsko luciferijanstvo, a iznutra šupljina u kojoj lebde gadosti misli i postupaka kojih bi se svaki normalan čovek stideo.
Uostalom, zar i „crna misa“ nije puko izvrtanje rimokatoličke službe Božje? Ništa originalno satanisti nisu smislili.
Majmun ostaje majmun, mada je bio angeo.
Tako i njegov glasnogovornik, vašarski opsenar Krouli.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *