У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
СЦИЕНТОЛОГИЈА[1]
 
Секта звана Сциентолошка Црква (Church od Scientology) основана је 1954. године у Калифорнији (САД). На челу секте се налазио њен оснивач, Лафајет Рон Хаберд (Lafayette Ron Hubbard). Та секта се претставља уједно као црква – њени функционери носе титулу “reverend” – и као наука способна да излечи човека. У почетку Хаберд није уопште имао религиозних амбиција него се само бавио душевном терапијом, па је, по сопственом казивању, 1950 г. написао књигу названу “Дијанетика, савремена наука душевног здравља” (Dianetios Tће Modern Science of Mental Ћеalth). “Црква” ћe се тек касније развити из поставки садржаних у тој књизи.
За протеклих тридесет година своје делатности, секта је знатно напредовала и данас броји у свету око два милиона чланова, а од тог броја 60.000 у САД и 16.000 у Великој Британији.
С обзиром на историју њеног постанка, сциентологију, дакле, треба прво проучити као “науку”, а затим као “Цркву”.
 
I – Наука[2]
 
Израз “дианетика” долази од грчке речи “дианоја” (размишљање, сазнање) и Хаберд је претставља као “прави научни метод” (стр. 11). Та наука или научни метод има више грана, то је читава “породица наука” која обухвата васпитну, политичку, медицинску, социјалну дијанетику итд. Главна Хабердова књига, о којој је овде реч, излазе основну дијанетику која садржи принципе свих осталих и односи се на личну терапију са медицинским карактером.
Циљ дијанетике је да сваког човека излечи, тј. “очисти” или бар “ослободи”, јер човек који је потпуно излечен постаје “чист” (на енглеском: clear), а ако није сасвим чист, он је само “ослобођен” (на енглеском: release). С том оградом, Хаберд гарантује “потпун успех у свим случајевима” (стр. 6).
Од чега лечи дијанетика? Од “енграма” (на енглеском: engram). Ту се већ сусрећемо са Хабердовим специјалним изразима. Мада се он потсмева онима који се служе научним терминима, Хаберд се сам служи псевдонаучном терминологијом коју “непосвећени” не могу разумети без посебног речника који он, уосталом, даје на крају своје књиге.
“Енграм” је основни појам дијанетичке терапије, који се, делимично, може поредити са Фројдовим “комплексом”. Тим називом Хаберд означава физички бол или болно узбуђење које човек региструје у “бесвесном стању”. Основи или базични “енграм” проузрокује често читав ланац других “енграма”. Да би се ланац ишчупао из корена, треба доћи до основног енграма и њега испразити, управо “избрисати” и “очистити”. Најбоље је ако се дође до првог “енграма” првог ланца “енграма”, који он назива “базично-базично” (на енглеском basic-basic). Довољно је да пацијент постане свестан онога што је проузроковало тај први “енграм” и сцену неколико пута понови, па да све буде као руком однето. Једном “очишћен”, човек постаје душевно и телесно здрав, нема више никакве успомене која би могла проузроковати бол и тешко може пасти болестан (стр. 69, 106).
Пада у очи сличност са Фројдовом психоанализом, јер и ово је циљ да пацијиент открије догађај који је био праузрок његовог “комплекса”. Али Хаберд тврди да “дијанетика није ни психоанализа ни психијатрија” (стр. 176). Донекле је у праву, јер док Фројд корен комплекса тражи у раном детињству, Хаберд мисли да почетак “енграма”, у највећем броју случајева, треба тражити… у мајчиној утроби! Другим речима, све непријатности које доживи трудна жена – на пример њена свађа или полни однос с мужем – ствара “енграм” у заметку који носи. На основу тога би се могло помислити да главну улогу у дијанетичком лечењу игра сведочење родитеља или њихових најближих рођака и познаника. Ни најмање. Хаберд је томе одлучно противан и својим “лекарима” – или, како их он зове, “слушаоцима” (одитори, нап. прир.) – саветује да у том погледу спрече сваки однос пацијената са родитељима или блиским рођацима, под изговором да би то могло поново надражити “енграм” (стр. 262). Пацијенти треба сами да се “сете” шта им се раније десило, па чак и онда кад су били у мајчиној утроби.
Како је то могуће?
На то Хаберд одговара својим учењем о “повратку” (на енглеском: return) који није исто што и обично сећање. “Повратак” је човекова способност да се у будном стању (а не под хипнозом!) врати у прошлост и да ову оживи до најмањих појединости (стр. 206, 468) и то “минут по минут” (стр. 237), са свим осећајима и осећањима које је имао у датом тренутку. Приликом “повратка”, један део човековог “Ја” остаје у садашњости, а један део се враћа у прошлост. Али врхунац “повратка” је кад се читаво човеково “Ја” врати у прошлост и кад се, рецимо, човек “враћен” у најраније детињство понаша као беба. То је онда “оживљавање” (на енглеском: reliving). Али како замислити могућност “повратка” у доба пре рођења, када заметак у материци није имао развијену свест? У том случају, посреди је “регистровање болова или перцепција” (стр. 339) вели Хаберд. Та регистровања не морају увек бити сексуалне природе, као код Фројда, али су најчешће порнографског карактера и своде се, углавом, или на свађу родитеља или на полни сношај трудне жене било са мужем, било са љубавником.
Пацијенти, наводно, сами причају шта су “чули” кад су били у материци. Хаберд износи низ таквих примера од којих ћe овде само неки бити поменути:
Мајка: “Ох, драги! Бојим се да ме не прободеш. Умрећу ако ме прободеш. Преклињем те, немој то да радиш” (стр. 220).
Мајка: “Ох, драги Ти си диван! Волела бих кад би Ралф био као ти, али узалуд. Рекло би се да он чак није у стању ни да узбуди неку девојку.”
Љубавник: “Ох! Ралф није баш тако ружан! Он ми се допада”.
Мајка: “Не знаш како је горд. Кад би Ралф сазнао шта радимо, он би умро. То би га убило, сигурна сам.”
Љубавник: “Не брини се. Ралф неће то никад сазнати” (стр. 221).
Отац: “Губи се! Губи се! Ја знам да ме вараш. Ти ниси била невина кад сам се тобом оженио. Требало је одавно да те убијем! Сад си трудна. Губи се!” (стр. 222).
Отац: “Остани овде! Лези, курво…! Овога пута ћу те убити. Кажем да ћу то урадити и то ћу да урадим. На, ево ти. (Појачање бола у тренутку кад колено удара мајци у трбух). Вичи, ама вичи…! Нећеш да попустиш… Размрскаћу ти лице. Ти још не знаш шта значи бити рањена! (Бол се смањује: отац повлачи назад своје колено). Знам шта ћу сад да ти радим. Да те казним. Да те казним и Бог има да те казни. Хоћу да те силујем. … Ради оно што ти кажем. Лези на постељу! Лези! Не мичи се! (Крцање костију под ударцем песнице у лице. Крвни притисак расте и задаје бол детету). Не мрдај! Ту остани! Имам да те докусурим! Свињо! Курво! И још болесна! Бог те је казнио и сад ћу ја да те казним. (Почињу врло груби болови сношаја и рањавају дете све више и више). Има нешто страшно у твојој прошлости. Ти мислиш да можеш да ми правиш свињарије! Дакле, ја нисам ништа? Ти ниси нико и ништа! На! Ево ти …”! (Следи низ сексуалних баналности које он урла пет минута).
Хаберд додаје свој коментар: “Пацијент је три пута поновио инцидент који ишчезава. То је било “базично-базично”. Три дана после зачећа, како се могло заључити, с обзиром на време протекло после менструације. Инцидент је допринео да се изведу на чистину скоро све важне чињенице овога случаја који је на тај начин био решен и очишћен” (стр. 353,354).
Пошто је Хаберду јасно да ће те теорије наићи на потсмех и неверовање не само у научним круговима него и код свих трезвених људи, он исмева пацијенте који имају живу уобразиљу, па причају како је изгледала соба и где су у њој седели родитељи, као да су све то могли видети из мајчине утробе. Међутим, из примера које он у књизи излаже види се да сами његови “слушаоци” сугерирају пацијентима да им кажу шта су “доживели” и да их наводе на такве приче.
Ево како изгледа једна “сеанса” између дијанетичког “слушаоца” и пацијента “пре очишћења” (на енглеском: pre clear):
Слушалац: “Реците: “Много касније” и вратите се у зону пре рођења.
Девојка: “Много касније, много касније” итд. (Врло блазирана и нерасположена да сарађује).
Слушалац: Наставите, молим вас. (Немојте никада рећи “пођите напред”, јер би то значило чинити оно што кажете. Употребите “наставите”, ако хоћете да напредују кроз енграм или понављају исто и “поновите га”, ако треба поново проћи кроз исти енграм)[3].
Девојка: “Много касније. Много касније”… “Осећај соматику (бол) на лицу! Оклузија соматика (прекид болова) у средини зоне прерођења која је ометала појаву каснијих соматика (болова)).
Слушалац: Додирните је (соматику – наша прим.) изблиза и наставите да понављате.
Девојка: “Много касније. Много касније”. Постаје јаче. (Приридно, у техници понављања соматике (бол) се појачава док се не појави тачан израз. У случају несоничном (безвучном), она се открива посредно нашем “Ја”; у соничном (звучном), звук се јавља као звук).
Слушалац: Наставите.
Девојка: “Много…” Чујем неки глас! Па да. То је. Али то је глас мога оца!
Слушалац: Слушајте речи и поновите их, молим вас.
Девојка: Он говори мајци. Чујте, то је непријатно, тај притисак на лицу. Пење се и спушта. То боли!
Слушалац: Поновите шта каже, молим вас.
Девојка: Каже: “Драга моја, нећу сада да уђем у тебе. Боље је чекати, касније ћемо имати једно”. И чује се глас моје мајке. Чујте, тај притисак ме боли. Не, сад је слабији. Смешно, чим сам дошла у додир са гласом, одмах је постао слабији.
Слушалац: Молим вас, шта кажа ваша мајка? Шта чујете?
Девојка: Она каже: “Па добро. Кад је тако, нећу да ме пробијаш уопште!” Она је луда! Чујте, соматика (бол) је престала. (Сношај се свршио на том месту).
Слушалац: Вратите се на почетак, молим вас, и поновите све.
Девојка: (Полазећи од почетка – соматика се поново јавља). Питам се шта раде? (После прекида). Чујем неки звук, као “сквишскваш”. (После прекида, као осрамљена): Ох!
Слушалац: Поновите енграм, молим вас.
Девојка: Прво слаб ритам, па се онда убрзава. Чујем дисање. Сада почиње да притиска јаче, али мање него први пут. Затим слаби и чујем глас свога оца који каже: “Ох! Драга моја, нећу сада да уђем у тебе. Боље је чекати и много касније имати једно. Ја нисам сигуран да волим децу. А затим, мој посао…” И моја мајка мора да га је ударила трбухом, зато што се јавља оштрија соматика (бол) у том тренутку. “Па добро! Кад је тако, онда нећу да ме пробијаш уопште. Као да си евнух!”
Слушалац: Вратите се на почетак и поновите га, молим вас.
Девојка: (Понавља неколико пута. Соматика (бол) ишчезава потпуно. Она се oceћa одушевљеном због енграма, те више и не помишља да помене своју ранију сумњу у постојање пре рођења).” (ср. 233-235).
На основу горњих примера, може се замислити у какву врсту људи спадају Хабердови пацијенти који пристају да играју ту недостојну комедију и причају шта су чули и доживели у мајчиној утроби: ту су или бића која су потпуно изгубила своје људско достојанство или душевно поремећени несрећници. Хаберд оне који се послушно подвргавају његовој терапији назива “ослобођенима” или “очишћенима”. Уствари, то је “прање” мозга, у коме су људи “ослобођени” разума и сваке моралне одговорности. Кад их једном дотле дотера, “Сциентолошка Црква” може заиста са њима да ради шта хоће.
Ако је веровати Хаберду, дијанетика лечи и физичке, а не само нервне болести. Тачније она лечи болести међу којима постоји душевно-телесна веза и које спадају у психосоматику (медицинску грану која обраћа посебну пажњу узајамном утицају телесних и живчаних односно моралних поремећаја). Не улазећи у питање да ли и кога дијанетика “лечи”, подложна су сумњи Хабердова тврђења да психосоматика за свој развој дугује дијанетици и да психосоматичним треба сматрати извесне болести које ова научна грана таквима не признаје.
Изјава да “пре дијанетике није постојао никакав солидан доказ њихове (реч је о психосоматичним болестима – наша прим.) природе” (стр. 15) је, најблаже речено, знак уображености. Довољно је сетити се научних радова Фројда, Павлова, Француза Лериша , Американаца Канона (Каннон), Кашинга ( који је открио нервозно порекло чира у стомаку, Фландерса Данбера и других. Ако је име психосоматике усвојено коначно тек после Другог светског рата, поменути научници су јој ударили темеље пре тога. Али чак ни после Другог светског рата ниједном научнику није пало на памет да Хаберда сматра претечом или осивачем психосоматике.
Научницима мора изгледати комичан и Хабердов покушај да у психосоматику сврста неке болести и болеснике који, очигледно, немају везе са психосоматиком, као што су артритис, покварени зуби или дустабанлије (стр. 96, 160, 222). И било би врло занимљиво знати како се болесни зуби могу излечити менталним “повратком” пацијента у мајчину утробу! То се може наслутити поређењем са Хабердовим покушајем да тамо тражи лека артритису и чиревима.
“Мама је рекла, падајући грациозно на леђа свиње: “Ох, моја сирота беба! Не могу да устанем! Ох, моја беба! Ох! надам се да је моја беба још жива. Молим ти се, Боже, дај јој живот. Боже мој, молим те, сачувај ми моје дете!” Али Бог кога је молила био је Ментални Реактив (несвесно стање) који је ту извршио једну идиотску компутацију (погрешну наредбу) полазећи до принципа да је све једнако свему. Једно заустављање, једна молитва за живот, потпуно угрувана леђа једног детета, мамина симпатија, гроктање свиње, молитва Богу, све је то исто за Ментални Реактив и то ће нам дати касније један леп случај артритиса, нарочито кад наш пацијент буде тражио да се “надживи” за једном девојком чији је глас био сасвим налик на глас његове мајке кад се налазио у њој. Хоћете да се он отараси свога артритиса? Ментални Реактив каже: “Не! Артиртис то је беба, то је гроктање свиње, то је молитва Богу, то је симпатија његове жене, то је глас његове мајке и све је пожељно”. Он је остао сиромах, сачувао је свој артритис, оженио се једном женом које би се посрамила и једна блудница и то значи “надживети”: то је изванредна ствар, надживети, кад се Ментални Реактив меша у рачуне!” (стр. 257).
“А у случају чирева, то је случај бебе потпуно избушене рупама (мама је имала грдне муке да побаци, а да то изгледа приридно, служила се кухињским прибодом који је увлачила у грлић материце да би постигла свој циљ) и неки од тих убода су пробили стомак и трбух детета: оно ће живети, зато што је окружено протеинима, има резерву хране и зато што кеса личи на неистрошиве аутомобилске гуме које само затварају своје рупе (природа је одавно показала своју вештину у спречавању побачаја)” (стр. 257258). Довољно је било пронаћи шта се “беби десило у материци, па да одрасла особа излечи своје чиреве у стомаку”!
На основу неких знакова, добија се утисак да Хаберд има материјалистичко схватање о процесу мишљења и да је мисао за њега лучевина мозга. Тако он на једном месту каже, поводом “соматичних трака”: “Када будемо знали тачно место центра мисли у телу, боље ћемо познавати и природу тих трака” (стр. 311). У сваком случају, материјалистичко је и његово учење о памћењу, односно о “повратку” и “оживљавању” прошлости. Он уображава да је могуће потпуно и у свим појединостима оживети све некадашње чулне утиске. Да је то истина, наше памћење би било обично складиште спољашњих надражаја или, како сам Хаберд вели, њихова “картотека”. Али Бергсон је одавно показао да је то немогуће. Ми имамо хиљаде и милионе утисака о људима и стварима, али када једнога човека “оживимо” у свести остаје нам само једна претстава или неколико њих. Значи да је наша мисао извршила одабир и синтезу “сировог маеријала” који су јој донели спољашњи надражаји. То и јесте један од главних доказа да мисао није обична функција мозга. Према томе, не може бити говора о истоветности првобитних утисака и оних који се, тобож, добијају Хабердовим “повратком” или “оживљавањем”.
Спорно је и Хабердово мишљење да “човека покреће само урођени импулс да надживи” (ср. 29) и да се тим животним нагоном могу објаснити “сви поступци” човекови (стр. 49). Хаберд заборавља постојање универзалног закона ентропије и принцип Карно-Клаузијуса, по коме сва енергија у природи тежи поравњивању и мора најзад доћи на мртву тачку, што је потврђено биолошким опажањима Мопа (Маупас) и Рихарда Хертвига (Рицхард Хертњиг) о унутрашњем исцрпљивању и изумирању животних врста, а налази одјека у човековом нагону смрти који су у новије доба открили Достојевски и Фројд.
Присталице Хаберда ће рећи да његову дијанетику могу научно критиковати само стручњаци у области медицинске науке, тј. лекари. Међутим, чињеница је да сам Хаберд није лекар него инжењер и да је баш у медицинским круговима најнемилосрдније критикован. Сциентолошка Црква је, првенствено због њих, била забрањена у многим земљама: Сједињеним
Државама, Аустралији, Грчкој, Великој Британији, Данској итд. Британски министар здравља је изјавио 1968. године да су методе које примењују Хабердови “слушаоци” штетне по друштво, да претстављају озбиљну опасност за оне који им се подвргавају а нарочито особе које су имале психичке поремећаје. Мада су Аустралија и Грчка касније дозволиле “сциентолозима” рад, а Америка и Шведска их признале као религију, Данска им се све до 1977. године одупирала (а можда то и до данас чине), захваљујући одлучном ставу лутеранског теолога Ааагаардаа који управља Екуменским центром у Аархусу. Британци су забранили улазак странаца који желе да сциентологију студирају у њиховом центру у Сусеџу.
Те локалне забране не брину много Хаберда и његове присталице, јер су они у стању да штету накнаде свуда где им је рад дозвољен. Сциентолошка Црква је постала једно велико “индустријско предузеће” захваљујући новцу који добија за часове терапије. По “ценовнику” који је у Француској важио 1974. године, 12 и по часова коштају 1000 франака. 25 часова коштају 2000 франака, 50 часова 5400 франака, 74 часова 5400 франака итд. Када се помисли да, по признању самога Хаберда, “лечење” захтева, у најбољем случају 100 часова, а иначе, у “нормалним приликама” 1000 или чак 1200 часова, може се лако израчунати да у “црквену” касу падају баснословне своте (ср. 422-423).
 
II – Религија
 
Мада Хаберд претставља “Дијанетику” као чисто научни систем, извесне његове поставке неизбежн повлаче за собом философске, етичке и религиозне последице. За нас је важно знати да ли су оне сагласне са хришћанством и да ли уопште допуштају могућност религије. После испитивања сваке од њих понаособ, закључак се мора сам наметнути.
 
1. Интелектуализам.
 
Хаберд учи: “Разумна секција менталнога, она која срачунава одговоре на проблеме и чини човека човеком, се апсолутно не може преварити” (стр. 16). Оно што ми називамо “неразумним” је само привид, поремећај проводника “банке енграма” (стр. 33). Чим се банка менталног реактива” испразни и очисти, човек постаје нормалан (стр. 52): “Равнотежа зависи од разума” (стр. 49).
Човек није само по природи разуман, “човек је добар” (стр. 53), “човекова основна природа је добра” (стр. 6). Према томе и злочин је само поремећај или нека врста лудила: “Човек је луд у тренутку злочина” (стр. 78). Стога се борба против злочина не састоји у томе да се злочинци казне, јер “криминал расте са казнама” (стр. 435) него да се злочинац ослободи “енграма”. Сходно томе, Хаберд поставља једно од главних правила дијанетике: “Слушалац не пита шта пацијент чини или шта је учинио. Дијанетичка терапија се бави оним што је пацијенту учињено” (стр. 336). Боље рећи, од пацијента се не тражи да исповеди неку своју кривицу него да означи оне који су њему нешто скривили.
Свакоме ће одмах бити јасно да је ту посреди Сократов морални интелектуализам или рационализам, који ће касније усвојити неки англосаксонски мислиоци, а нарочито Енглез Бентам (Бентхам). По Сократу, морална врлина је истоветна са знањем, па се зло и грех своде на незнање. Морално савршенство зависи од васпитања човековог разумна. Бентам одатле закључује да је злочин погрешка. Такво расуђивање је порицање зла и греха у човеку, а самим тим и Христовог искупитељског подвига. Ако је довољно човека уразумити да би се искоренио грех, онда је Христово страдање на Крсту било ненужно и бесмислено. Требало је само слушати Сократа или сачекати Хаберда.
Па ипак, проблем зла у свету се не решава преношењем кривице на другога, тј. откривањем онога који је проузроковао пацијентов “енграм”. Јер, поставља се питање, ко је проузроковао “енграм” узрочника “енграма” и тако у бесконачност.
Следећи логику Хабердовог система, произлази да је грех ушао у свет са човеком који је први имао сношај са једном трудном женом. У том случају, зло би се опет могло објаснити незнањем. Али Хаберд такође наводи као узрок “енграма” увредљиве речи изговорене приликом трудноће и ударце нанете трудној жени. А откуда зло у срцу човека који је први пут жену ударио или увредио?
Пренета на политички план, Хабердова теорија изгледа још опаснија. Његова осуда рата спада у општа места свих пацифистичких идеолога и ту му се не би имало шта пребацити. Али, као присталици еволуционизма, њему би морало бити јасно да “групе” или “врсте” – у конкретном случају нације – а у крајњој линији и сам људски род, имају права да бране свој животни опстанак од светске револуције. Он, међутим, не разликује светску револуцију од обичних ратова и суди без апелације: “Рат нема никакво оправдање” (стр. 438). Као што не разликује комунистичке режиме од режима слободног света, па их све ставља у исту врећу: “У овом часу не постоји ниједан савршен режим на земљи; не постоји чак ни дефиниција савршеног политичког Вјерују” (стр. 438). И пошто на свету нема савршенства, онда се не треба бранити од режима који је за шездесет година побио шездесет милиона људи! Истина, Хаберд не каже то него сматра да народе треба лечити као што треба лечити болесне људе: “Нема међународног проблема који се не би могао решити мирним путем и то не терминима супранационалне владе него терминима разума” (стр. 438). Нажалост, не види се да ли би Хабердова “политичка дијанетика” тражила лека у утроби мајке господина Брежњева или би покушала да очисти “енгреме” из утробе мајке Русије. Али докле год не дође до историјског састанка између Хаберда и Брежњева, свет се налази у опасности и Хаберд нема права да свој пацифизам претвара у дефетизам вичући: “Зашто се тући? Ама зашто?” (стр. 439).
Анархиста кад захтева да друштво не кажњава злочинце, дефетиста кад разбија дух отпора западних народа, Хаберд тражи гвоздену дисциплину од својих присталица. Alain Woodrow, поменуто дело, стр. 114).
И томе се не треба чудити, јер је својствено сектама да проповедају анархију, а да спроводе тиранију.
 
2. Хедонизам и утилитаризам.
 
Проучавајући животни нагон, Хаберд истиче огромну улогу бола и уживања (стр. 21). Бол је оно што се противи животном нагону, а уживању је циљ да оствари “максимум живота” (стр. 22), “уживање је накнада делатности надживљавања” (стр. 40). Није тешко ту препознати трагове хедонизма, античке философије уживања, и непосредан одјек Бентамовог начела да треба уживање довести до максимума, а свести патњу на минимум. Међутим, хедонизам је, као философија, неодржив због својих унутрашњих противречности. Прва тешкоћа лежи у чињеници да је појам уживања субјективан: оно што је за мога суседа уживање, мени може причинити бол и обратно (мени, на пример, може бити пријатно да се одмарам после ручка, а њему да под мојим прозором пуца из пушке), отуда извор сукоба. Уколико постоји сагласност у схватању уживања, могућност раздора постоји кад два човека желе да истовремено уживају у једном истом предмету (на пример, више људи могу бити заљубљени у једну исту жену).
Ако се уживање изједначи са срећом, као што чини Хаберд (стр. 41) или се срећа схвати као “збир обичних уживања” (Бентам), добија се евдемонизам који мора да се бори са истим тешкоћама. Јер нико не може порећи да постоје уживања која човеку шкоде (прождрљивост, разврат, алкохол, дроге), као што постоје болови који могу бити спасоносни (лекови, операције и т. сл.). Речју, има случајева када су противречности између уживања и животног нагона или уживања и среће непремостиве. Сам Хаберд то осећа кад признаје да је разврат зло, али покушава да се изговори тиме што “човек у току своје историје није никава поштовао разврат” (стр. 25). Изговор је узалудан већ стога што је историјски нетачан, јер је у незнабожачким религијама постојао ритуални разврат, па је и сама жена пророка Осије била “сакрална играчица”. Кад се једном призна да уживање може бити штетно, очигледна је немогућност тврдње да је уживање циљ морала. Хедонизам води утилитаризму.
Пошто уживање није само по себи довољно и није само себи циљ, мора се тражити неко друго мерило и допустити да је уживање оправдано само онда ако служи неком вишем циљу, рецимо, човековом интересу или користи (утилитаризам). “Човек увек тражи своју највећу корист”, говорио је Бентам (или “највећу срећу”, што је за њега било исто). Корист је, дакле, и узрок и циљ уживања. Незгода је и овде у томе што се, с једне стране, личне користи појединаца међусобно сукобљавају, а с друге, лична корист противречи користи заједнице. Хаберд увиђа неопходност да се, у неким случајевима, човек жртвује за живот заједнице (стр. 37), премда против тога негодује. Бентам се заклања иза начела “највећа срећа за највећи број људи”, па ни Хаберд не налази ништа боље него да за њим понови: “Најбоље решење проблема је оно које је у складу са највећим добром највећег броја људи, подразумевајући потомство, породицу, расне и политичке групе и, најзад, читаво Човечанство” (стр. 36). Штета је што Хаберд ту није дефинисао ни шта је највећа корист, ни шта је највећа срећа, ни шта је “највеће добро”, јер ти су појмови тако широки, да се у њих може ставити било какав садржај.
 
З.Натурализам и еволуционизам.
 
По Хабердовој “Дијанетици”, у животу дејствују четири “динамике”: Ја, пол, група и Човечанство (стр. 34). Приликом интервјуа са Вудроом (Woodrow), забележеном у већ поменутој књизи, Колет Андре (Colette Andrey), француска претставница “сциентолога”, изјавила је да има осам “динамика” и поменула, осим четири горњих: све врсте живих бића, физички свет, духовни свет и Највише Биће. Несумњиво је, међутим, да у Хабердовој дијанетици прво место припада полу, као главној сили за продужење живота, а то је битно обележје философског натурализма кои сасвим природно прелази у еволуционизам. Иако је Дарвинов еволуционизам само једна научна хипотеза, Хаберд еволуционизам схвата као саму науку и вели: “Еволуција је почетна поставка дијанетике” (стр. 50).
Поред већ указаних противречности између уживања и животног нагона, са увођењем еволуционизма јављају се и друге противречности. Еволуционизам учи о “борби за живот” и победи “најспособнијег”. Чак и ако се тиме обавезно не подразумева “право јачега” – јер најспособнији нису увек физички најјачи очигледно је да у друштву најспособнији, у еволуционистичком смислу, нису по правилу морално најбољи. Циљ друштва је да обузда оне који су најспособнији у “борби за живот”, како би могли доћи до изражаја и они који се одликују својим мислима и својим моралом. Занимљиво да је Хаберд превидео или прећутао ту истину коју је енглески философ Т. X. Huxley открио још у ХIХ веку.
 
4. Браманизам и будизам
 
У више махова Хаберд се иронично изражава о мистицизму (стр. 88), и о ђаволу (стр. 5153, 89), наглашавајући да се “неће обратити мистици за ментално лечење” (стр. 175), а осуђује друштва која нису себи поставила уживање као највиши циљ (ср. 26), чиме се подразумева и осуда хришћанског аскетизма. Упркос томе, Woodrow тврди да је Хаберд био и те како пријемчив за нехришћанску “мистику” и да се код њега нарочито може осетити утицај јеврејске Кабале, хиндуизма и будизма.
Утицај Кабале заслуживао би посебну студију, али он је немогућ без претходног упознавања са свим Хабардовим списима посвећеним религији. Књига Woodrow-a је довољна да се види утицај браманизма и будизма на Хаберда, јер је ту реч о сељењу душа и реинкарнацији. У човеку, наводно, постоји елемент бесмртности, звани “тетан” (thetan) који претставља суштину његове личности. Сваки “тетан” носи у себи трагове ранијих живота, само што се браманска и будистичка “карма” код сциентолога зове “факсимил”. Учење о сељењу душа, у које су веровали и грчки питагорејци, је још Аристотел порицао, зато што га је сматрао противним јединствености и непоновљивости човекове личности, па га из истих разлога одбацује и хришћанство. Са хришћанске тачке гледишта, учење о сеоби душа се мора осудити још и стога, што се противи вери у Искупљење Христом, загробни живот, Страшни суд, свеопште васкрсење и вечни живот у Царству Божјем или вечне патње у паклу.
Укратко, не само да је “сциентологија” супротна хришћанству, јер је све хришћанске вредности начинила излишним него је подложна сумњи и као религија, зато што је у систему Рона Хаберда и сам Бог постао ненужан. Мада се Хаберд позива на Највише Биће, његово учење се сасвим лепо може помирити са материј ализмом и атеизмом, као у Шопенхауеровој философији.
Шопенхауер је учио да је само врста вечита, а да је човек, појединац, пролазан. Човеково Ја се налази у његовој свести, оно је плод те свести, али је свест само материјални производ организма и, као таква, осуђена на смрт. Вечна је у човеку једино његова воља, као израз воље за животом саме врсте. Али ако је свест производ материје, онда је и воља материјална, па је такође осуђена на смрт. А воља није увек воља за животом него може бити и воља за смрћу, док баш свест човекова одбија смрт. Шопенхауер је ипак признавао вечно кружење и сељење душа, под условом да се душа поистовети са вољом и схвати као неуништиви основ човекове природе. Али са уништењем материјалне организације која је створила ту вољу или душу, природа више никада не може произвести истоветну организацију, што значи да је и сеоба душа немогућа, а то је Шопенхауер пропустио да види.
С обзиром да је Хаберд човек површне културе, он вероватно Шопенхауера уопште није ни читао, али се њихова натуралистичка философија подудара у општим цртама.
И тако се опет обистинила реч Еклезијаста: “Ништа ново под сунцем.”
 
Др Марко С. Марковић
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Сви подаци о “Сциентологији” изнети у овом напису узети су из књиге: Alain Woodrow, Les nouvelles sectes, Paris, Seuil, 1977 (странице посвећене “Сциентологији”: 11, 54, 58,107, 113-115, 125, 131-133,160, 171).
  2. Сви наводи из Хабердове “Дијанетике”, као и означени бројеви станица, донети су овде по француском преводу тог дела: L. Ron Hubbard, La Dianetique La science moderne de la sant. mentale. Un manuel de therapie dianetique, Publications Deaprtment. Advenced Organization Saint Hill – Denmark, Copyright 1975, 1976.
  3. То је Хабердов узгредни савет својим “слушаоцима” – лекарима.

2 Comments

  1. I te kako ih ima i vrlo ozbiljno rade na sirenju Stajnerovih ucenja naocito iz oblasti poljoprivrede, to mnogima deluje bezazleno a ucinkovito, pa se rado ukljucuju u sve to.. No po plodovima se poznaju! Iako biodinamika sigurno ima konkretne efekte u smislu poboljsanja kvantiteta i kvaliteta u poljoprivredi, ljudi koji se njome bave ne mogu da sakriju ono cime im odise dusa, ono demonsko..Nazalost smo bili deo te price dok jos nista nismo znali, a na srecu se izvukosmo iz nje na vreme, bas zahvaljujuci plodovima po kojima smo ih poznali.

  2. Puno vam hvala sto ste U lavirintima tame stavili na internet.