NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » U IME HRISTA – SVETINJE U PLAMENU

U IME HRISTA – SVETINJE U PLAMENU

 

U IME HRISTA – SVETINJE U PLAMENU
 

 
ŠIRINA SLAVENSKE DUŠE
 
U demokratskoj Srbiji, zemlji slavenske trpeljivosti i svestranih sloboda, svakako se nebi moglo desiti nešto slično humorističkom času zagrebačke radio stanice, kada je ova jednog prolećnjeg dana 1941 godine čitav sat izvodila imitaciju „Štuka“ bombardera sa fijukanjem bombi i kricima izbezumljenih žrtava, da bi ustaški spiker na kraju zadovoljno u šali zaključio: „Eto, tako je izgledao šesti april 1941 godine u ciganskom Beogradu!“ Još manje bi se mogle u zemlji Srbiji videti slične scene urnebesnog oduševljenja nad tuđom nesrećom, kao što su bile one, kada je jezuitski vaspitana publika gledajući u Osijeku bioskopski žurnal angloameričkog bombardovanja Beograda (na Uskrs 1944) u zadovoljstvu histerično pljeskala i urlikala. A ta Srbija i Beograd kao duhovni centar južnih Slavena, kultivisali su načela demokracije tako daleko, da je posle tolikog istrebljenja pravoslavlja i njegovih svetinja, jedan doduše čestit Hrvat, mogao anonimno tobože u ime srpstva napasti u glavnom organu nacionalnog pokreta knjigu „Hrvati u svetlosti istoriske istine“ u takom tonu, kao da su tvrdnje o iskorenjivanju pravoslavlja ne samo preterane, nego čak i ne istinite, ma da je i sama jezuitsko-ustaška štampa odgovarajući na ovu knjigu, nemajući kuda, baš u to vreme priznala masovna stradalaštva pravoslavlja i njegovih svetinja. Ali, u Srbiji, zemlji gde se o svima problemima govori i piše slobodno, demokratski i bez zadnjih misli, dozvoljena je eto i mala zloupotreba demokratske tradicije u korist ratnih zločinaca, čija je definicija jasno obeležena nedvosmislenim izjavama najodgovornijih državnika. ujedinjenih naroda.
U poslednje vreme pronađena je od nekuda nova formula, po kojoj je narod onakav, kako ga se vodi. Time se htelo podkopati tribinu, odakle se posmatra sve ono, što je u vezi sa odgovornošću pojedinaca ili skupina, krivih po definiciji ratnih zločinaca. Ovome ide u prilog najnovija nametljivost male grupe ljudi, koja je u stanju da od lešina branioca srpstva i pravoslavlja gradi most prema katoličanstvu, slično kao u 1939 godini, samo da bi se primakla položaju, odakle je lakše stići do državne kase. Oni zaslužuju poruku: „Taktizirajte ali ne hazardirajte!“ Mi smo do duše naučili da opraštamo i ne želimo ničije kajanje u krvi. Najmanje nedužne. Ali se pravda ne može zadovoljiti time, što će iza nekoliko žrtvovanih „crnaca“ izmaći pravednoj kazni čitave armije takvih zločinaca u ovome ratu, koji su se na jednoj strani kupali u nevinoj krvi slavenstva i pravoslavlja da bi ga uništili i na taj način rešili svoj nacionalni i gospodarski problem, a s druge strane u borbi protivu načela demokracije a za „novi nemački poredak“ ogrezli u porocima nacističke mnogostrukosti. Prirodnije je međutim, da je narod onakav, kakvo vođstvo toleriše. Jer, naša je prošlost puna primera iz kojih se vidi, da su Srbi našli snage na vreme zbaciti svako vodstvo, koje je pokušalo ići u raskorak sa njihovim demokratskim shvatanjima.
 
„Vi ste Hristovi vojnici! Kao Goti i viša rasa, morate od Slavena stvarati vojsku radnika, koja će vam ropski služiti!“
 
Tako su katolički sveštenici bodrili „Hristove vojnike“ u ustaškim uniformama kada su ovi izvodili najbestidnija svetogrđa pravoslavnih svetinja. Na ovoj osnovici počiva rimokatolički pojam o saradnji sa slavenskim narodima. Ali, baš zato što su odgajivali apostole, a ne „Hristove vojnike“, Srbi kao matica južnih Slavena i posle tolikih stradanja neće znati za mržnju samo tako, ako se uređenje odnosa sa ostalim narodima Jugoslavije osloni na pojmu kajanja i odricanja prava iz stanja stvorenog koalicijom katoličke mržnje i fašizmo-nacističke brutalnosti, koja je cepanjem slavenskih naroda na jugoistoku Evrope pretila im uništenjem jednog po jednog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *