НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » У ИМЕ ХРИСТА – СВЕТИЊЕ У ПЛАМЕНУ

У ИМЕ ХРИСТА – СВЕТИЊЕ У ПЛАМЕНУ

 

У ИМЕ ХРИСТА – СВЕТИЊЕ У ПЛАМЕНУ
 

 
ЈЕЗУИТИ НА ДЕЛУ
 
Остављајући другим делима да обухвате остало, ми у настојању да истином доприносимо отрежњењу, у колико се ради о уништењу живог православља и. његових непокретних споменика, задужујемо хрватски католички клер са усташким делом хрватског народа и стављамо им на терет верски вандализам, испред кога, колико нам је могуће, дижемо завесу приказујући га овако:
Насред села Александровца у срезу подравскослатинском сазидана је православна црква посвећена Светом Илији. Усташи су упали у ову цркву, па пошто су иконостас порушили и полилеје са архивом спалили, „опоганили су се у цркви“ – каже један избеглица у своме саслушању.
На дан 29 јула 1941 године спроведена је обимна усташка хајка на Србе у Босанској Крупи. Од куће до куће, усташи су одводили православне мушкарце све до 10 часова у вече. Пошто су их прикупили, затворили су их у месну православну цркву. До зуба наоружани усташи ушли су затим у цркву и запалили свеће, рекавши предходно затвореним Србима да им пале свеће још за живота. Онда је почело страховито мучење, које је трајало неколико часова, па су их најзад све извели из цркве и побили негде у близини места. Избеглица Мара Калембер изјавила је, да су усташи после мучења и убијања православних мушкараца приступили хапшењу жена, међу којима је и она била. Некакав полициски наредник муслиман Шерих и Асан Месић стражар отерали су их у цркву, где су их извргли мучењу, а онда су их превели у кавану „Корзо“, где је импровизиран затвор. Кратко време после тога је црква порушена до темеља, а сав њен употребиви намештај пренешен је у среско начелство. Да неби остало никаквог трага српству и православљу у месту, порушени су на православном гробљу у месту сви крстови и споменици.
У Босанском Петровцу образована је једна усташка комисија, која је утврдила да за шталске потребе најбоље одговара месна православна црква. Одмах после тога је демолиран иконостас и уништене све црквене утвари, па су уведени коњи у цркву. По линији опште католичке политике, доцније је ова црква требала да се поруши, са чиме је започето у јесен 1941 године, али се морало престати из разлога, што је дошло до италијанске окупације јужних крајева „Независне Државе Хрватске“.
Православна црква у Бјеловару, посвећена Светој Тројици, чувена са иконостасом и декоративним сликарством, послужила је усташима као магацин угља. Као и из осталих цркава бјеловарске околице, усташи су и из ове однели црквене одежде, са којима су се о покладама 1942 године маскирали и по католичким местима околице изводили карневалске свечаности, а неке су продали околним циганима.
Блашко-слатинска православна црква и црквени дом стављени су под огањ, јер ни ово село са својим католичким делом становништва није смело изостати од уништавајућег дела. Ватру у цркву унео је према исказу пароха блашкослатинског некакав Антон Петелин из истог места.
У Бастасима, у босанско-граховском срезу, усташи су запалили месну православну цркву, која је до темеља изгорела.
Пошто су на месном православном гробљу у Бушевићу код Босанског Петровог Села експлозивом разорили споменик протојереју Марку Миљевићу, који је представљао мало уметничко дело, усташи су упалили и православну цркву.
После 30 новембра 1941 године забраниле су усташке власти да се у православној цркви Брчкога одржавају службе Божје. Да и помисао о томе одклоне, упали су најокорелији злочинци усташких припадника 2 децембра 1941 у цркву, где су демолирали све слике и иконостасе, пуцајући чак на иконе по зидовима. После тога су бацили бомбу на торањ, који се од ње запалио и срушио. Већ сутрадан, одпочео је са рушењем ове цркве брчански предузимач Хинко Либман за погођену суму од 90.000 динара, уговорену са месним римокатоличким и усташким властима. Гвожђе, бакар и плех са цркве, превезен је преко Саве у католичко село Гуњу, одакле им се губи траг. Исто тако су незнано куда одвезена црквена звона, а цигле су превезене на брчанску марвену пијацу. На месном православном гробљу у Брчком налазила се веома лепа капела, посвећена успомени Ђоке Хаџића трговца из Брчког. Њу су усташи по наређењу месног католичког жупника разорили. Дрвене крстове са целог гробља су сакупили и од њих направили велику ватрену ломачу. Камене крстове и споменике на гробљу све су до једног излупали, па се затим повратили и присуствовали јавном добошању на главном брчанском тргу, којим срески начелник Монтани позива преостале Србе, да у прозорима својих кућа ставе натписе „Гркоисточњак“. Чланови српског певачког друштва „Венац“ натерани су претњом смртне казне не само на прелаз у католичку веру, него и на то, да морају сваке недеље певати у брчанској римокатоличкој цркви католичке црквене песме.
Бољанић је мало село у грачаничком срезу, а у њему је била православна црква које више нема. Прогутао ју је пламен, подпаљен искром католичке мржње, али није пропуштено њено пљачкање пре палења.
Брезово Поље налази се у срезу брчанском. Усташе су месног православног пароха Саву Поповића одвели у Јасеновачки логор, где га је задесила судбина смрти дрвеним маљем у главу, а црква је после пљачкања спаљена.
Капела у Божинцима среза дервентског садржавала је поред црквених утвари и неколико пешкира, дарованих капели приликом каквих задушница или славе. Усташи су све те ситнице опљачали и у другој половици јула месеца 1941 године је запалили.
Село Брежани лежи у срезу приједорском, где је према 26.150 Срба стајало једва 3.062 Хрвата. Па ипак, ових 3.062 Хрвата, и ако вероватно не сви, приредили су покољ православном становништву среза и поред многих осталих запалили и цркву у Брежинцима.
Црква села Бунића у срезу кореничком, била је пре палења сведок страховитог мучења појединих истакнутих Срба, који су у њу довођени и ту мучени, а затим одвођени и у близини места убијани. Свештеника Петра Рашету су усташи из ње извукли и пошто су га извргли нечувеној тортури, одвели су га у Госпић, а одавде незнано куда, где му се губи сваки траг. У моменту када су по језуитској наручби запалили цркву, у њој се налазио измучени леш лекарке др. Наде Кнежевић из Рунића.
Зато што су православни мештани села Бовића отворили по усташима насилно затворену цркву и звоњавом објавили молитву Богу, усташи су се повратили и запалили је.
Бузета, недалеко од Војнића имала је своју цркву, коју су усташе најпре опљачкали, а затим запалили.
За привредно-господарске зграде манастира Бешеново у Срему зна се позитивно да су запаљене угарком из усташких руку. Дали је и сам манастир прогутала сатанска ватра, није се још могло утврдити.
Живо православље Бања Луке, са својим верским и културним споменицима спада међу најизложеније објекте језуитском бесу. Бањалучког епископа Платона су усташе извеле ноћу са још једним угледним свештеником из владичанског двора и под изговором да га воде ради неке истраге, повели су га према Котор Вароши, где му се за кратко време губи траг. После неколико дана избацила је речица Врбања унакажени леш владике Платона, на коме су се видели трагови чупања браде заједно са кожом и слично. Његов је леш нечујно закопан наводно негде у околици војничког гробља код Бања Луке. Иста је судбина задесила свештеника који је заједно са њиме одведен.
Бања Лука била је седиште злогласног др. Виктора Гутића представника усташкохрватске владе, коме је стављено у задаћу потпуно ликвидирање православља и српства у домену његовог седишта. Његову улогу дефинисао је најбоље он сам кад је јавно на збору у Бања Луци говорећи о Србима рекао: „Издао сам драстичне наредбе за њихово економско уништење, а слиједиће нове, за њихово темељито истребљење.“ У Бања Луци су биле три православне цркве, од којих је саборну цркву бомбардовало немачко ваздухопловство поподневних часова 12 априла 1941 године, али која није бомбардовањем срушена, већ се могла поправити. Гутић је почетком месеца маја 1941 телефонски наредио владичанском двору да се црква има порушити. Неколико дана после тога започело је рушење, које су под усташким корбачем и митраљеском блокадом морали обављати заточени Срби и Јевреји. Црквена звона су скинута и ко зна на којој од католичких цркава Независне Хрватске она тако оскрнављена зову вернике на молитву. Рушење ове некада величанствене цркве трајало је пуна два месеца.
На узвишици бањалучког предграђа, које се зове Петричевац налазила се укусно саграђена капела, у којој су сахрањени смртни остаци митрополита Василија Поповића. Подаље одавде лежи Блашки Бријег, на коме се налази гробље за поцркалу стоку. Усташи су изнели ковчег са костима митрополита Василија и пренели га у ово сточно гробље где су га закопали, а капелу су до темеља сами порушили.
Трећа бањалучка православна црква насилним је путем претворена у гркокатоличку.
Нема противног доказа да бањалучки бискуп фратар Јоза Гарић није свесрдно сарађивао са усташким покретом и био корисник истога. То се најбоље види из случаја Ђорђа Кољевића трговца из Бања Луке. Њега је 19 маја 1941 године писменим путем позвао др. Виктор Гутић да усташком покрету положи 300.000 динара и ако је знао, да ту готовину Кољевић нема. Трговац је положио 160.000 динара, колико је имао и дао поштену реч да више нема. По утврђеном договору, појавио се тада бањалучки бискуп и понудио затвореном трговцу куповину његове куће за остатак од 140.000 динара и ако је кућа вредела преко 600.000 динара. Немајући куда, Кољевић је морао пристати, па му је бискуп исплатио ову суму. У ствари све је било подметнуто, пошто су паре у ствари биле усташке и бискуп их је само за тренутак имао у рукама само толико, колико је требало извршити усташко-језуитски церемонијал. За такав „патриотски и пастирски рад“, одликован је бањалучки бискуп фратар Јоза Гарић поводом трогодишњице постојања Независне Државе Хрватске године 1944 орденом „велереда са звиездом“, а трговац Кољевић пребачен је осиромашен и без ичега у Србију.
Православна црква у Бихаћу спадала је међу оне цркве, које по солидности своје грађе могу пркосити столећима. Усташи су свештеника ове цркве Јована Бјеговића одстранили у Босански Петровац где су га доцније и убили, а са рушењем бихаћске православне цркве започето је о Видовдану 1941. Како је црква зидана од солидног материјала и рушење због тога није могло напредовати, усташи су морали подметати мине. У Босанској Дубици захтевао је и надзирао над рушењем православне цркве католички свештеник Иван Бенко, који се доцније истакао у покатоличавању православног становништва.
Судбина порушене православне цркве у Босанској Градишци нагони и незнабошца на размишљање. Пошто су је опљачкали, усташи су подметнули експлозив у намери да је на та начин поруше, али тај подухват није успео. Усташке власти су тада позвале грађевинског предузимача Соху, који се опирао да и поред богате награде предузме рушење. Кад је најзад под притиском морао приступити радовима, овога је католика стигао Божји прст. На тајанствен начин откачио се велики крст са црквеног кубета и полетео доле, где се налазио предузимач Соха. На очиглед запрепаштених усташких вандала, крст је размрскао предузимачеву главу и на месту га убио. После првог запрепаштења, усташи су се прибрали и наставили рушење.
Бањани је село у босанско-крупском срезу. Поред црквених матичних књига налазило се у цркви и неколико пешкира. Књиге су усташи попалили, пешкире опљачкали, а цркву експлозивом порушили.
Сиромашно село Буковача у срезу босанско-петровачком имало је и сиромашну православну цркву. Ту усташи нису имали неке нарочите користи од пљачке. Међутим, они су извршили језуитску мисију и у слепој послушности католичкој ствари порушили ову цркву.
Посвећена Светом Виду налазила се православна црква поврх Босанске Костајнице. Њу су усташе оскрнавили тиме, што су је најпре претворили у нужник, па је после запалили.
Пошто су порушили иконостас и запалили црквене књиге, усташе су ватром докрајчили цркву Свете Параскеве у Бочини, среза маглајског.
У Срезу Сански Мост живело је још 1910 године поред 23.598 Срба, свега 4.656 Хрвата. Случај са црквом у Босанском Милановцу, истога среза, сведочи, да је усташка власт и међу овим малим бројем католика нашла апсолутну већину фашистичко-нацистичких следбеника и римских најамника. Црква је најпре оскрнављена, затим опљачкана и најзад порушена.
Православна црква села Блатуше у срезу Вргин Мост, порушена је. Само се по себи разуме, да су је порушили усташе.
Брђани су село у срезу петрињском. У овом селу налазила се православна црква посвећена великомученику Ђорђу. И њу су римски најамници усташи до темеља срушили.
У личности Петра Медведа, римокатоличког жупника из Слуња, нађена је „девојка за све“. Он је истовремено био: жупник, фашиста и усташки првак, да и не говоримо о осталим функцијама у усташком покрету. По његовом диктату спровођена је акција уништавања живот православља и његових споменика у овоме срезу. Овај Медвед наредио је, да се парох цркве у селу Бухачу Саво Којић убије, да се црква опљачка и да се најзад запали. Све је то слепо извршено. А Петар Медвед и данас заузима видно место у римокатоличкој хијерархији и благосивље народ у име Христа.
Православну цркву у Беденику среза. бјеловарског, усташи су као обично најпре опљачкали, па затим наредили њено рушење. На исти начин поступљено је са црквом у селу Борови код Вировитице.
Бенковац је српско село у новоградишком. срезу. Усташи су првих дана злочиначке подивљалости наредили рушење православне цркве у овоме месту, које је после скрнављења и изведено.
Бодеграји код Нове Градишке имали су православну цркву посвећену Св. Богородици. Сада је више немају, јер су је усташе у децембру 1941 године срушили. Исту судбину поделила је и православна црква у Богићевцу, суседног среза новског.
Баломаче у срезу славонско-пожешком имале су такођер православну цркву, не због неправославног, већ због православног становништва целог места. Ни они је више немају. Уклонила ју је сатанска рука црне католичке интернационале.
Острвљене усташке хорде упале су 5 јула 1941 године у православну цркву села Буковца код Петроварадина. Они су скрнавили иконе, опљачкали црквене утвари, поцепали литијске барјаке и цркву најзад запечатили, забранивши православном становништву ма какав приступ њој.
Неколико година пре избијања рата, откривено је у поседу једног свештеника код Винковаца чувено Буђановачко јеванђеље, уметнички писано руком негде у XVI веку. Ово јеванђеље изазвало је огромно интересовање не само код нас, него чак и у свету, јер се чак и Америка интересовала, неби ли одкупом могла доћи ,до њега. То је вероватно био разлог да усташе одмах на почетку своје крваве владавине дођу у православну цркву Буђановаца код Руме, да развале олтар и однесу све ствари из цркве.
„Дошао је час, којега је Бог хтјео, када су Срби изгубили све. Ми сада имамо велику Хрватску као што је никада нисмо имали, а они имају малу Србију.“ – рекао је на скупштини усташког покрета у Слуњу католички свештеник жупник Микан. И ми се слажемо са Микановим гледиштем да Хрватска просторно никада није била толика, колико ју је направила фашистичко-националсоцијалистичка коалиција на рачун српских земаља. Само, „велечасни“ Микан заборавио је рећи, да је то усташка Хрватска, коју чак ни Хрвати изван усташког покрета не признају, јер знају, да је неприродно велика.
Простор православне цркве у Вребцу код Госпића, дозвољавао је усташима да је преграде и да у њој сместе просторије дрварнице и клозета. Разуме се, да су пре приступања овоме унутарњем „преуређају“ полупали иконостас и спалили га заједно са црквеним столовима и књигама.
Језива је судбина православне цркве у селу Вељуну код Слуња. Она представља историју за себе. Почетком августа, прича избеглица Михаило Новаковић из Вељунске Глине, стигли су слуњски усташи у ово село и одмах приступили сакупљању српско-православног становништва. Жене и децу су стрпали у православну цркву, а мушкарце у подруме жандармериске станице, где су их мучили и појединачно убијали. Затим су се на црквеним вратима појавили усташи, тражећи погледом међу женама и децом девојчице, које ће ту у цркви пред свима осталима силовати. Пре овога нечувеног вандализма, усташи су цркву опљачкали, црквене слике боли ножевима, а неке мазали људским изметима. Најзад је црква претворена у шталу, али ни то није било довољно, већ су је преуредили за клаоницу. У таквом је стању остала све до зиме 1941 године, када су је коначно запалили. Да никакав траг иза ње неби остао, усташи су вељунског пароха Бранка Добросављевића са његовим сином одвели до села Хрватског Благаја, где су их побили.
Вировитичку православну цркву усташи су посве опљачкали. Да би православно обележје што ефикасније извргли руглу, усташи су обукли црквене одежде и у њима ишли улицама Вировитице. Најзад су и саму цркву порушили.
Друге половице месеца фебруара 1943 године, дошла је једна банда усташа у сремско село Белегиш. Ту је одмах предузела масовна хапшења. Похапшени Срби трпани су у месну православну цркву, где су затим извргавани страховитим мучењима, које је вршио неки шеф полиције Ђиковић.
Манастир Раваница код Врдника, позната српско-православна светиња, такођер није поштеђен усташког варварства. Усташи су због његовог богатства поставили комесаријат, који је у ствари од манастира направио неку врсту усташког свратишта. Ту се пило манастирско кино, клала манастирска живина и стока и најзад, усташки комесар проводио је ноћи блуда у самом манастиру.
У селу Влашковци у босанско-дубичком срезу била је православна црква, али је више нема. Запалили су је усташи, јер је то било по линији римокатоличке политике за уништење православља у српским земљама.
У селу Влаховићу среза глинског биле су две православне цркве, али више нема ни једне. Обадве су одмах у почетку усташке солдатеске опљачкане и оскрнављене. Прва, посвећена Светом Николи спаљена је затим у лето 1941 године, а друга, посвећена Светом Илији спаљена је годину дана доцније. Иста судбина задесила је две православне цркве села Великог Шушњара у истом срезу. И њих су усташи опљачкали, изнаказили иконе по зидовима и кад су се заситили вандализма, запалили су их. На исти начин докрајчиле су своје постојање православне светиње села Великог Граца.
Црква у Винковцима служила је као базарска радња за продају покретнина, које су усташи од винковачких Срба опљачкали. Иконостас је изнешен и по свој прилици запаљен. Према изјави др. Паје Јањанина адвоката из Винковаца, стајала је једна група винковачких интелектуалаца пред среским судом и коментарисала дан пре тога изненадну објаву рата и бомбардовање Београда. Туда је наишао месни католички жупник др. Антун Митровић и придружио се разговору. Дотле се још ништа није могло знати о усташкој издаји нити о догађајима који ће непосредно после тога наступити. Па ипак, кад су запитали др. Митровића шта он мисли, он је на опште изненађење рекао: „У осталом, ја мислим, да ће на концу побиједити др. Анте Павелић.“ – и уз ироничан смех продужио свој пут. То је било 7 априла 1941 године.
Вуковарска православна црква Св. Петке на Доброј Води није заостала у страдању. Пошто је послужила као просторија за сакупљање и распродају опљачканих ствари, пошто је извргнута вандалском понижавању од стране усташких припадника католичке младежи, најзад је спаљена.
Има и тежих злочина од онога, када је католик Драго Коловрат порески чиновник из Фоче распорио живу српкињу презименом Ждрале из Калиновика, из чијег је трбуха испало дете од шест месеци, па се после хвалио, да је он најбоље протумачио католички програм, кога му је још у време нормалног државног живота објаснио његов жупник реченицом: „Православљу не треба ни дете у трбуху оставити живо!“
Као да су се највише плашили цркава, усташи су долазећи у поједина српска села прво наваљивали на православне храмове, сматрајући их у најмању руку арсеналима. У ствари, оваком су психозом доста невешто маскиране задње фашистичко-католичке замисли, које су на очиглед културног човечанства запањујућом бруталношћу спровођене у дело.
Под изговором, да се у њој налази сакривено оружје, усташи су лета 1941 године упали у православну цркву села Великих Радинаца у срезу румском. Ма да оружје нису нашли, усташе су из цркве изашли тако натоварени, да су једва могли ићи. Однели су све што се из цркве могло однети, јер су у ствари дошли ради тога, а не ради оружја.
Манастир Возућа код Маглаја није могла мимоићи судбина осталих. И он је оскрнављен и по свој прилици запаљен.
Усташки министар унутрашњих послова др. Младен Лорковић издао је неку брошуру о тобожњим зверствима четника или партизана „кад недужним хрватским народом“ и ако га честити део хрватског народа никада није овластио за то. У тој се брошури наводно спомиње, да су партизани или четници порушили католичку цркву у Војнићу. Ма докле допрла ова пропагандистички испаљена ракета усташке владе, њу ће угасити туш наше тврдње, да се овде ради о православној цркви у Војнићу, коју су усташе хтели претворити у католичку, пошто католичке цркве у овоме српском месту није било. Ту су цркву усташи најпре оскрнавили као и све православне цркве до којих су дошли. Дозволићемо чиновнику Душану Еремићу избеглици из Војнића, да нам он кроз записник састављен у комесаријату за избеглице у Београду о скрнављењу војнићске цркве каже и ово: „У месецу августу 1941 године, покупили су усташе Србе по околним селима и око 11 часова истога дана их затворили у православну цркву Војнића. У цркви су им скинули одијела и онда их тукли колцима, црквеним сликама, лустерима и свиме што им је у цркви до руке допало. Ту у цркви су их држали до сутрадан. Никола Хајдин је у цркви толико мучен, да је ту и умро. Усташе су га сутрадан извукли мртвог и закопали поред црквене ограде.“ Војнићског пароха Петра Нинковића усташе су одвели из Војнића и убили.
„Гледала сам – каже једна очевидка рушења православне цркве у Великој Писаници код Бјеловара – између 1 и 14 јануара 1942 године, како су тада изнели из цркве иконостас, па га полили гасом и запалили. Исто тако све књиге и иконе. Црквени торањ је порушен, кров скинут, а дрвена грађа одвезена. Заповести за рушење давале су усташке власти, а рушили су је католички мештани.“
Изругавајући се да у темељима траже оружје и муницију, усташе су срушили цркву у славонском месту Врбовљанима. Потпуно слично десило се и са православним црквама у Вочину и Ветову.
Кратко време иза проглашења Бановине Хрватске у августу 1939 године, провалили су једне ноћи католици места Гаћишта у срезу вировитичком у месну православну цркву, где су излупали кандила и најзад се сви редом „опоганили“, па нестали у помрчини. Ти исти католички фанатици срушили су ову цркву децембра 1941 године. Овога пута јавно, јер је то био католичко-фашистички програм сила тројног пакта.
Село Гата налази се у бихаћском срезу. По програму уништења живог православља и његових споменика, усташе су разорили православно гробље и српске културне установе. У новој месној православној цркви запалили су иконостас, а стару цркву су запалили тако, да је до темеља изгорела.
Као и многе друге, усташи су оскрнавили православну цркву села Грабовице у срезу јајачком, па је затим запалили.
Створивши најпре погодно тло, католичкој цркви и фашистичко-усташком покрету било је довољно само толико, да убаце варницу. Остало је ишло само од себе. Усташком покрету су стајала сваковрсна средства на расположење, пошто је усташка Хрватска била члан тројно пакта. Тако је „хрватско зракопловство“ септембра 1943 године бомбардовало манастир Гргетег у румском срезу и запилило га заједно са осталим манастирским зградама.
Црква Горње Слатине у срезу брчанском неколико пута је „претресана“ од усташа, који су тобоже тражили у њој оружје. Кад више нису имали шта да у њој пљачкају, срушили су је.
Тешко је описати последње часове историје православне цркве у Глини. И перо у најгрубљој руци мора задрхтати пред језивом сликом, коју је овде усташки покрет као експонент великокатоличке политике ниансирао до толиког степена, да она представља композицију злочиначке многострукости, каквој заиста нема ни сличне, а камо ли равне.
Усташке власти издале су 1 и 2 августа 1941 године проглас православном становништву Вргиног Моста и Чемернице од 16 до 60 година, да се на дан 3 августа, односно сутрадан, морају сви сакупити у самом Вргином Мосту на одређено место, где ће их нарочито изаслани представник католичке цркве колективно превести у католичку веру. Претња је у прогласу за недолазак предвиђала смртну казну у самој кући, пошто ће се гарантовати живот само онима који се на одређено место сакупе, јер је имала усташка казнена експедиција да обилази све православне куће. Настало је страховито стање у подсвести побожних православаца. Иза наоружаних усташких хорди стајала је коалиција фашизмо-нацизма ш врхунцу своје снаге, а Србима су чак и џепни перорези одузети. Најзад, верујући лукавом језуитском прогласу да ће они који приме католичку веру бити изравнати у правима на живот са Хрватима, попустила је душевна одпорност пред силом и 3 августа 1941 слегло се на одређено место око 3.000 Срба. Они су ту чекали до после подне, када им је саопштено да морају на пољани преноћити, јер није стигао бискупски изасланик који има да изврши обред колективног покатоличавања. За сваку сигурност је извршена блокада и унаоколо постављено многобројно пешадиско оружје запоседнуто усташима. Кад је сутрадан свануло, уместо католичког попа, стигла је колона усташких камиона, на које су потрпани сви Срби. Речено им је да ће их одвести у Глину, где их чека свештеник, па ће се после обреда вратити кућама. На исти начин су допремљени Срби из околице Топуског. Мушко становништво истога доба из самог глинског среза доведено је блокадама села, које су усташи уз сарадњу домобранских јединица изводили. Та огромна маса људи смештена је уместо на зборишту колективног покатоличавања, по многобројним импровизираним затворима, одакле је у партијама од по 1.000 људи одвођена ноћу у месну православну цркву, где су сви до једног стављени под усташки нож. Кад би која партија била поклана у цркви, долазили су камиони у које су трпани лешеви и одвозили их у већ спремљене раке изван места. Друм је био сав попрскан густим млазевима крви, који су цурили са камиона.
Тачан број покланих у глинској цркви није се могао утврдити, али се поуздано зна, да је заклано 8 партија од по округло 800 до 1000 људи. Сам чин клања описао је један усташа, који је доцније ухваћен од српске полиције у Београду, где је намеравао да врши дела саботаже на рачун преосталог дела српског народа, над којим се имао истаљивати крвави бес пруског милитаризма. Овај усташа овако описује глински вандализам:
 
„Био сам у три маха одређен да вршим клање у цркви. Сваки пут су ишли неки официри и то Јосип Добрић и Михајло Цветковић. Они су стајали поред вратију и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање. Убијали смо на тај начин, што смо неке ударали ножем право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако који од Срба неби био од првог ударца смртно погођен, њега су усташе приклали ножем. За време клања није горела светлост у цркви, него су били одређени нарочити војници, који су рукама држали батериске лампе и тако нам осветљавали простор. У више махова се десило да је неки Србин налетео на нас песницом или ногом, али је тај био одмах искасапљен. За вријеме клања била је у цркви велика галама, јер. су Срби викали: „Живио Краљ Петар!“, „Живела Југославија!“, „Живела Краљица Марија!“, „Живела Србија!“, „Доле Павелић!“, „Доле усташе!“
 
Није међутим само ово био начин ликвидације православља у Глини. Исти онај ухваћени усташа изјавио је, да је вршено стрељање православаца у партијама 300-400 у близини места.
Пошто је глинска православна црква послужила усташима као клаоница Срба и пошто нису заборавили да ликвидирају и глинског пароха Богдана Ошачића, усташе су приступили и самом рушењу цркве. У ту сврху су ангажовали Стјепана Фајерфела млинара из оближњег села Јукинца и Стјепана Шубалића лимара из Глине. Велика маса католика, који су из далеке околице стигли у Глину ради пљачке српске имовине окупила се око цркве у очекивању да отпочне рушење. Вандалску атракцију отпочели су ова два ортака тиме, што су се попели на црквено кубе, одакле су уз грохотан смех подивљале масе најпре срушили крст.
Пошто је темељито опљачкана и оскрнављена по познатој усташкој типици, срушена је православна црква у Градуси, среза петрињског.
У Горњем Михољцу код Подравске Слатине, усташи су злочиначку насладу задовољили најпре на православном гробљу, где су сравнили са земљом надгробне споменике и гробљанску капелу. Затим су се упутили у село, где су подкопали црквене темеље и цркву оставили да се сама сруши.
Знајући да ће усташи и њихову цркву срушити, некоји сељаци села Гређана у срезу новоградишком, покупили су покретну имовину црквену и сакрили је у намери да је сачувају пљачке. Усташи су заиста дошли да руше цркву, али кад су видели да немају шта опљачкати, покупили су око 15 сељака, које су отерали у староградиштански логор, где су постепено поубијани. Црква је затим до темеља порушена.
Кивни на православно становништво Градине, што су ови под притиском крвавог терора морали привидно пристати на прелаз у католичку веру, ма да су својим осећајима остали код старе вере својих предака, усташи су уочи православног Божића јануара 1942 године извршили преко залеђене Саве препад у село, како би се уверили у свечане припреме, које ови сељаци Срби врше за дочек свога правог Божића. Резултат је разуме се био за православно становништво крвав, а њихова је црква порушена.
Ништа није сметало усташкој солдатесци, што је према хрватској статистици из 1910 године на 13.079 Соба у грачаничком срезу живело свега 46 католика, да оружаном снагом продре у ову српску варош и да ту поред многобројних зверстава у крви, поруши православну цркву. Јер, домет католичке мржње тим је даљи, што су му могућности веће.
Као и у многим случајевима, тако је и православна црква у Дрвару била предмет „стручног увиђаја“ једне усташке комисије, која је требала решити, дали просторије ове цркве могу послужити за војни магазин. Комисија је нашла да црква може послужити у ту сврху, па су из ње уклоњене све црквене утвари, иконостас, часна трпеза и остало. Усташе су што је за њих било опљачкали, а црква је постала магазином опљачкане робе.
Усташка влада у Загребу утврдила је верски церемонијал приликом полагања заклетви у хрватској војсци. Између осталога обавезно је, да се са једне стране сталног или импровизираног католичког олтара постави бодеж, а с друге бомба! Каква војска, таква јој симболика. А колико она служи католичкој ствари, толико јој католичка црква враћа у признањима. О таквој једној заклетви у Загребу, коју је обавио усташки капетан, иначе католички жупник Иван Никшић, пише и „Хрватски Народ“ од 22 фебруари 1944 године.
О православној цркви у месту Дрињачи код Зворника, пустићемо да нам нешто каже Василије Прерадовић свештеник, који је успео да почетком године 1942 пређе Дрину из Србије. По повратку у Србију, овај је свештеник изјавио дословно: „Црква у Дрињачи је у тако жалосном стању, да и најкрволочнији и најбездушнији човек мора задрхтати пред ужасном сликом Божјег храма, претвореног у нужник.“
Доњи Вакуф налази се у јајачком срезу. Месну православну цркву у овоме живописном месту усташи су најпре опљачкали, па је затим претворили у шталу, где су држали своје коње.
Као и у осталима по срезу, тако је и православна црква у Доњем Лапцу оскрнављена, опљачкана и најзад доведена у тако стање, да су усташи у њу ради обављања нужде свраћали. Ни то међутим није било довољно да се задовоље усташки злочиначки инстикти. Они су најзад према исказу шефа пореске управе Милана Љуштине, довукли артиљерију и са њом докрајчили историју постојања доњолапачке цркве. Њеног пароха Николу Богуновића поштедели су да гледа страхоте своје цркве. Њега су већ на почетку своје страховладе убили.
Католички жупник Иван Бенко из Бос. Дубице у срезу костајничком био је један међу многима, у којима су биле сконцентрисани духовна и извршна власт усташког покрета. Под његовим директним руководством похапшено је 186 Срба из Дубице и околице, који су затворени у месну православну цркву, где су без хране и воде држани непрестано затворени 2 дана. У самој цркви су морали вршити нужду, јер за то време нису пуштани на ваздух. После тога су одведени непознато куда, а по свој прилици у који од „логора смрти“ по Хрватској. Жупник Бенко није се тиме задовољио, него је наредио да се црква поруши.
Велика патријаршиска добра у Даљу код Осијека, представљају богат плен за усташке завојеваче. Необично богати подруми са чувеним даљскопатријиршиским винима служили су усташима и католичким свештеницима за непрестане пијанке. Они су их вероватно „инспирисали“, да се једног дана корпоративно упуте према месној православној цркви, где су полупали иконостас, иконе запалили, прозоре полупали и све остало демолирали тако, да су остали само зидови. Тада се један од усташких функционера досетио, да би се црква могла успешно претворити у сушионицу кукуруза. То је било о првих дана усташког дивљаштва. Нешто доцније, усташи су ухапсили месног православног пароха Николу Оцића и спроводили га од места до места, док га најзад нису убили у Бјељини. У једној шумици крај Даља налазила се још једна православна црква и на православном гробљу капела. Ову су цркву у шуми усташе већ 1941 године порушили, а капелу демолирали. Најзад су одустали да велику месну цркву претворе у сушионицу кукуруза, него су је о Божићу 1942 године порушили, али не сами, него под претњом казне смрти они Срби из Даља, који и поред толиких претњи нису хтели примити католичку веру.
У првој половици године 1942 усташи су предвођени једним католичким свештеником упали у село Драгеље срези босанско-градишког, где су месну православну цркву опљачкали и затим је запалили.
Нема те литературе, која ће обухватити све детаље усташког злочинства. Исто тако нема те цене, макар се она мерила „интересима јединства“, која би се супротставила вапају правде за праведном казном. Јер, пишући ову књигу, често пута морам протрљати чело или изаћи на ваздух. Човек пред брдом разноврсних података о безбројним начинима усташког варварства, ма колико је нерве имао, мора обневидети.
У Добром Селу среза босанско-крупског, усташи су по наручби једног католичког свештеника затворили све становнике православне вере свих доба старости у месну православну цркву. Затим су кроз прозоре бацили у цркву велики број бомби и најзад је запалили, те су сви православни хришћани затворени у њој изгорели.
„Од Добрљинске православне цркве (у новском срезу) виде се само чађаве зидине“ – изјавио је записнички један избеглица из тога села. Њу су усташи одмах у почетку опљачкали, па је мало доцније и запалили. Исто се десило и са црквом у Доњем Будачку среза војнићског, као и у селу Драготини истога краја.
Ширином своје славенске душе, примили су некада Срби дервентског краја немачке колонисте који су се после анексије Босне и доцније населили у овом пределу и са њима живели у веома добром суседству. Међутим, ови германски уљези су се за то гостопримство крваво одужили и године 1941 у зверствима нису много заостали за усташима, у чије су редове свесрдно приступили. Коалиција дервентских Немаца и усташа демолирала је поред осталих и цркву православну у селу Дугом Пољу.
За ствар демократије, српски народ никада није мерио жртве. Он их је несразмерно величини свога народа доприносио у уверењу, да. тиме допринаша величини свеколиког човечанства. Борећи се са истим данашњим Савезницима противу заједничког непријатеља, оставиле су многе хиљаде интернираних Срба прошлога светског рата своје кости у добојском логору. Захвална груда подигла им је величанствену костурницу; да поколења виде, како се несебично мре за човечија права. Католичко-усташка коалиција порушила је и овај споменик демократији. На челу избезумљених хорди које су рушиле добојску костурницу и вршиле остала светогрђа по срезу, налазио се месни католички жупник Драгутин Камбер.
Пошто су месног пароха Душана Шушњара на зверски начин убили, усташе су опљачкали и демолирали месну православну цркву у Дуњаку код Војнића и запалили је.
Село Дрљаче налази се код Петриње. У ери „крсташких ратова“, усташе су допринели ваљда хришћанској ствари, када су и цркву у овоме српском селу до темеља порушили. Исто тако можда верују, да су повећали славу хрватске католичке цркве и своју, што су порушили цркву у Доњем Рајићу среза новоградишког. А ништа мање и када су рушили цркву у Добровићу среза подравскослатинског.
Дреновац, село у подравскослатинском срезу, имало је прилично лепу православну цркву и на њој звона, за која се веровало да својим звуцима растерују облаке, који прете градом (ледом). Да би ову мистику што пре присвојили и њоме се користили, усташе су одмах поскидали звона са цркве и некуда их однели, а цркву су оставили опљачкану и демолирану.
Пошто су православну цркву у Дољану запалили, усташи су затворили њеног пароха Петра Мајсторовића и спровели га у логор Госпића, где се он после многоструког усташког мучења успео обесити у затвору и тако усташама прикратио задовољство да му они на крају одузму живот.
У избезумљеној јурњави за што бржем уништењу што већег броја православних светиња, усташи су запалили манастир Житомислић у срезу мостарском, али, колико се располаже са подацима, манастирска је црква остала читава, пошто се усташе нису интересовале да до краја виде уништење овог манастира, јер им се журило у друга места.
Православна црква у Зовику код Брчког дала је на почетку усташког дивљаштва свога пароха Јована Књажева, кога су усташе убили. Али, то није било доста. Предвођени неким Рашидом Ужичанином, познатим предратним криминалним типом из Брчког, дошли су усташе у ово село и запалили је.
У Злоговцу, селу код Јајца, усташи су и поред хрватске мањине у срезу од 15.932 Срба према 8.122 Хрвата, навалили на православну цркву и после пљачке је запалили.
На обронцима Фрушке Горе, за чије је име везан добар део српске историје, налази се среско место Илок са српском већином, а у њему православна црква. Заправо, налазила се, јер је сада нема, пошто су је усташе најпре посве опљачкали и на послетку порушили.
Међу усташким зверствима православна црква у Јајцу заузиме једно од првих места. У месту их је било две и то једна стара и једна нова. Стара црква је одмах првих дана усташког дивљаштва опљачкана и проглашена јавним нужником. У новој цркви су усташе изболи ножевима све иконе и пошто су однели све што ваља, оставили су на часној трпези људски измет и отишли. Када су затим крајем августа 1941 предузели масовна српска хапшења у Јајцу и околици, нова јајачка православна црква им је служила као затвор за Србе, одакле су их ноћу изводили и клали, а доцније им је служила као сталан затвор за Србе.
Једна усташка „сатнија“ дошла је маја месеца 1941 године у Јосипдол среза огулинског и ту демолирала православну цркву, срушивши иконостас и спаливши све из цркве. Затим су од ове цркве направили магазин за оружје, муницију и опљачкану покретну имовину месних Срба.
Јасеновачка православна црква, место толиких српских страдања, претварана је после пљачкања како је кад требало: час за шталу, час за кланицу, а најчешће за затвор. Избеглица Марија Бобинац из Загреба, која је прошла кроз јасеновачки транзитни логор за жене, каже: „Видела сам, да су усташе у јасеновачку православну цркву затварали стоку, где су клали.“ Друга једна избеглица Бранка Поповић из Добоја била је после хапшења у Добоју доведена у Јасеновац. где је затворена у православну цркву. Доцније је наређено од усташких власти да се црква сруши.
Судбину многих попаљених православних цркава у простору који је фашистичко-нацистичка заједница мимо основних правила историје назвала „Независном државом Хрватском“ само зато, да би што више разјединила наш народ и јаче осигурала своје позиције у овом делу Балкана, поделила је и православна црква села Језера у срезу јајачком.
Месеца августа 1942 године запаљен је манастир у Јаску у Срему. Само је по себи разумљиво, да усташе нису овај манастир запалили заједно са његовим покретним добрима. Њих су они најпре опљачкали и војничким камионима одпремили у Загреб, па тек онда ставили угарак у манастир.
И босанскопетровачки срез са 32.326 Срба и 1.394 католика по стању статистике из 1910 године дао је свој прилог на олтару православља и демократије. Међу осталим црквама овога среза, порушена је и црква у селу Јањилима. На исти начин и село Јешевик у срезу славонско-бродском, где је са нарочитим усташким наслађивањем порушена православна црква.
Православна црква у Какњу претворена је од стране усташа у војни арсенал. У њој су они држали оружје и мунизију.
Подивљала гомила усташких безумника упала је једног дана децембра 1944 године у православну цркву села Клокочевика у срезу славонско-бродском. Усташи су у њој обукли црквене одежде, па изнели литије и тако импровизирали православну литију кроз село, изазивајући на тај начин месно православно становништво. Кад ни овако провокацијом нису могли изазвати сеоски метеж где би употребили оружје, усташи су зашли по кућама и поразбијали све иконе где су их нашли. Тиме се међутим ипак нису задовољили, већ су цркву доцније порушили.
Под изговором да га воде на неко „саслушање“, усташи су одвели некуда кореничког пароха Радивоја Станисављевића, где му се губи траг. Његову су цркву у Кореници запалили и затим зидине порушили.
Према исказу избеглице Вукосаве Галогаже учитељице, усташе су поред осталих запалили православну цркву у Кирину, среза Вргин Мост, пошто су је пре тога опљачкали. У исто време, на другом крају српских земаља под усташком Хрватском, горео је древни манастир Кувеждин у Срему.
Без заштите, а под притиском силе, многа православна насеља веровала су садржини усташког позива, да ће бити изравнати у правима са Хрватима, ако пређу у католичку веру. Међутим, цео усташки покрет почивао је на превари и иронији, што се најбоље види из говора католичког свештеника дон Марка Зовка из Стоца, који је говорећи силом покатоличеним Србима, што су се за време једне хајке по овоме месту склонили у католичку цркву рекао:
 
„Историја учи, да је било народа који су нестали, па ће нестати и. српског народа. Ми нисмо мислили да вам примањем у римокатоличку веру и животе спасавамо. Преводећи вас у римокатоличку веру, имали смо намеру да вам само душе спасимо.“
 
Поред велике православне цркве у Костајници, најлепшег храма горњокарловачке епархије и некадањем седишту костајничких епископа, налазиле су се још три капеле у месту и црква на гробљу, посвећена Св. Петру и Павлу. За решавање судбине ових светиња, усташе су сазвали један састанак, на коме се имало само решити, на који ће се начин све ово склонити са лица земље. Тада је међу осталим говорницима усташама узео реч и Марко Лукинић пекар из истог места, иначе истакнути католички радник и усташа. Он је уз одобравање осталих сакупљених усташких функционера рекао и ово:
 
„Све споменике православне на гробљу и по граду треба полупати, па од њих направити калдрму на сточној пијаци. А све српске лешеве који су сахрањени до у назад двије године, треба из земље повадити и бацити у ријеку Уну, па затим гробље потпуно преорати тако, да се незна ни за траг те влашке гамади.“
 
По ономе што је после тога следовало, предлог пекара Марка Лукинића примљен је и спроведен у дело. Са рушењем костајничке епископске катедрале започето је прве половице месеца септембра 1941. Рушење је предузео и њиме руководио католик и усташа, иначе грађевински предузимач Флоријан Перц из Костајнице. Црква је срушена до пола. Из тако порушене цркве дуго се уздизао иконостас чувене вредности. Најзад је све довршено и костајничког епископског храма нема више. Нема више ни једне од три капеле, нема више ни цркве на гробљу, а тврди се да је и гробље разровано и добрим делом уништено.
Колунић, село у босанско-петровачком срезу, имало је своју православну цркву, али је данас више нема. Срушиле су је сатанске руке усташког покрета. На исти начин нестала је са лица српске земље, православна црква у селу Крњеуши истога среза и црква Кулен Вакуфа заједно са њеним парохом Родољубом Самарџићем, који је отеран незнано куда.
Пошто су похапсили велики број Срба из Котор Вароши и околице, које ће после ликвидирати, усташе су натерали ове ухапшене православце, да поруше месну православну цркву. Према казивању избеглица, међу којима и Љубише Дивјака из Бања Луке, ова је црква порушена у месецу јуну 1941. На исти начин срушене су цркве у Копривни среза Власеничког, Крстињи среза војиићског и Крњаку, такође у војнићском срезу.
Православна црква „Свете Недеље“ у Кињачку, среза петрињског, много је сметала језуитима неких суседних села, јер је она била верско жариште православља у овоме крају. Усташе су једва дочекали наредбу католичке цркве за рушење ове православне богомоље, коју су срушили до темеља, пошто су је пре тога опљачкали.
Насеобина Клиса у срезу вировитичком, имала је православно становништво и православну цркву. Данас нема једног ни другог. Прогутала их је католичко-усташка независност.
„Поглавник је као представник свега поштеног и поносног Хрватства изрекао праведну осуду. И сви смо се у срцу обрадовали“, – каже католички жупник др. Фердо Рожић у књизи „Моје тамновање“ (страна 70) поводом погибије краља Александра I у Марсељу 1934 године. А онда, када је вођена истрага за овај атентат, католичка црква свим својим ауторитетом се заложила у настојању да докаже, како хрватско усташтво нема никакве везе са марсељским злочином. Исто тако, католичка црква ће се и сада заложити у настојању да докаже, како њихови послопримци усташе не само нису криви за покољ православља и уништење његове цркве, већ да су се налазили у праведној нужној обрани, јер да су их напали голоруки и жицом повезани Срби.
На домаку Београда, где обронци Фрушке Горе прелазе у плодну сремску равницу, усташе су спроводећи велику католичку замисао уништења православља, посетили и место Крчедин. Као и у другим местима, они су одмах посетили православну цркву, коју су оскрнавили и опљачкали. По истој методи страдао је и древни српско-православни манастир Крушедол у срезу иришком.
Уочи нове 1896 године муслимани околице Урфе у предњој Азији затворили су пуну цркву православних Јермена и запалили је. Целим културним светом ондашњице затреперио је револт и осуда. Дело је означено као највећи степен људскога дивљаштва. То се десило пре пола столећа. Од онда смо оставили за собом многобројне проналаске и културне тековине, које су човечанство још за неколико степеница приближили савршенству. Међутим, на тлу културне Европе, и то на простору где се свакога дана истиче толико извикана „тисућгодишња култура“, одиграле су се далеко потресније сцене од оних у малаазиској Урфи. Јер, у на штету српства и православља прозваној „Независној Хрватској“, људи не само да су спаљивани у својим православним црквама, него је католичко-усташка коалиција у духу предања о „Бартоломејској ноћи“ њиховом крвљу најпре прскала олтаре, свете иконе и остале црквене утвари, да би тек онда земни остаци жена, људи и деце заједно са тако оскрнављеним храмовима био предат огњу католичке мржње. Такав један пример види се из случаја православног становништва села Кукуњевац у срезу пакрачком и њиховом црквом.
У раним јутарњим часовима 11 октобра 1942, освануло је село Кукуњевац опкољено усташким јединицама, доведеним из Босне и Херцеговине. Ове су јединице биле састављене од босанских муслимана и херцеговачких католика од којих је фрањевачки ред католичког свештенства створио Хрвате, ма да су они некада пре прелаза католичанству били православни Срби. Кад је обруч око села био потпун, усташке патроле су зашле по селу, купећи од куће до куће све православно становништво без обзира на пол и доба старости. Свима су говорили, да ће их одвести у црквену порту, где ће их „преслушати“, па ће их после тога пустити кућама. Пошто је сакупљање завршено и православно становништво сатерано у црквену порту, усташи су према исказу избеглица, међу њима и Цвете Јанковић из Кукуњевца, издвојили из групе све мушкарце испод 60 година старости, отимајући чак из руку мајки њихову мушку децу, па су их све затворили у цркву. Жене и старце су оставили поред цркве, да би могли слушати оно, што се после тога имало дешавати. Затим је у цркву међу голоруке Србе ушао један одред најкрволочнијих католика-усташа, који су натерали православце да свуку са себе одела сем најпотребнијег веша, изговарајући се да је то ради мера сигурности због заразних болести, пошто ће остати овде у цркви затворени неколико дана, док се истрага не заврши, а одело ће им се дезинфиковати и после пуштања вратити. У ствари, усташи у својој католичкој и пљачкашкој занесености, хтели су да им поред живота и непокварена одела одузму. После одузимања одела, овај одред усташа-крволока повадио је нарочито спремљене ножеве за клање и приступио чину, који превазилази моћ људског расуђивања. Самртни крици, који су допирали из затворене цркве кроз решеткасте прозоре, ледили су крв у жилама оних немоћних православаца, који су и даље под јаком стражом чувани око цркве. Таком страшном смрћу, узиданом у темељима будућег, православног препорода, завршили су животе затворени Кукуњевчани. Њихова невина крв попрскала је црквени олтар и иконе по зидовима до стропа и исписала још једну страницу српског страдалништва у борби за чување свога светосавског и славенског обележја.
Ни најмањи траг православља није према католичком плану требало оставити, „јер ће он подсјећати прелазнике“. Тако су језуитима сметале чак и најмање православне капелице, затурене негде по брежуљцима атара. Оне су немилице затиране било то од организоване усташке масе, било од католичких појединаца. Једна међу многобројним на тај начин уништеним православним капелама је и она у Кордушевцима код Славонског Брода, са које усташе нису заборавили скинути звоно, да би га негде попели на католички звоник, одакле ће ожалошћено позивати католичке вернике на молитву.
Необорива је она наша почетна тврдња, да је фашизам отац националсоцијализма, а обоје заједно творевина папске резиденције. То се најбоље види по томе, што су хрватском усташтву као фашистичкој организацији ударени први темељи у просторијама католичке цркве, која га је и створила. Поводом трогодишњице усташке страховладе, у Загребу је одкривена спомен-плоча у кући, где су ударени први темељи хрватском усташком покрету. То није нека обична кућа загребачког подземља, где би се састајали неодговорни типови, већ је то католичка Каптолска Курија број 4, на којој је свечаним чином уграђена плоча, која каменом хладноћом оптужује пред целим светом, јер на њој пише:
 
„У овој кући ударени су први темељи Хрватском усташком ослободилачком покрету, те постројени први усташки борбени одјели од припадника савеза хрватске правашке револуционарне омладине.“
 
О учешћу католичке цркве на овој свечаности казале су загребачке „Недјељне Вијести“ од 28-IX-1942, да је хрватског надбискупа Степинца заступао његов заменик бискуп Салис Севис. Дан раније написала је „Нова Хрватска“, да су из те школе у Каптолској Курији број 4 изашли познати терористи и организатори убиства краља Александра Марко Храниловић, Матија Солдин, Драгутин Фабер, Звонко Поспишил, Стипе Јавор, Мијо Бабић и други. Сетимо се, да је цела јавна и подземна штампа Хрватске за време Југославије апеловала на светску јавност, да су сви ови невино суђени.
Само католичка црква могла је одгојити непрегледне хорде фанатизованих злочинаца, који су по утврђеном плану у Каптолској Курији, били у стању пролевати православну крв и предавати огњу њихове светиње. Да ироније буде већа и грех неопростивији, Рим је ово тобоже у име Христа прогласио „крсташким ратом“.
Ваљда у општој стратегији „крсташког рата“ пала је жртвом и православна црква села Коларића недалеко Војнића заједно са великим бројем српске нејачи, затворене у њој. У априлу 1942 опколили су усташке и „домобранци“ (регуларна хрватска војска) села Леденик и Купленску у срезу војнићском, где су покупили око 170 православаца свих доба старости и оба пола. Њих су одвели у Војнић, где су их без разлога затворили, али су их после страховите тучњаве пустили. Међутим, када су се ови враћали према својим селима, дочекале су их друге усташке банде на путу и спровеле у село Коларић. Осим њих, довели су други усташи још већи број Срба из самог Коларића и суседних села, па су сви заједно на челу са коларићким протом Душаном Малобабићем затворени у месну православну цркву. Усташе су тада у цркву, према исказу Милића Живковића избеглице, унели већу количину средстава за мучење, међу њима и жари, па пошто су постављањем наоружане страже обезбедили терен, одпочело је мучење. Пошто је црква била на брегу, удаљеном свега 2 километра од Војнића, то се према исказу многих избеглица јаук из цркве чуо чак у Војнић. Међу првима који су мучени сипањем жеравице на голо тело, био је црквени парох Малобабић. Усташе су после појединачног клања Срба у цркви, донели велику количину сламе, коју су набацали преко мртвих и тешко рањених жртава у цркви, па је запалили. Заједно са овим мученицима изгорела је ова црква, јер је то било у интересу „свете католичке вјере“.
Уџбеник усташке методике прописала је католичка црква. То се види по томе, што су сви усташки злочини извршени плански. Онако, како је то утврђено на састанцима у Каптолској Курији број 4. Јер, ма да се село Кусање налазе далеко од Војнића, јер је у пакрачком срезу, у њему се одиграла копија језивог филма из цркве у Коларићу. Покупивши све Србе без обзира пола и старости из села Драговића и Чакловића у срезу пакрачком, злогласна „сатнија“ Лубурића дотерала их је 13 августа 1942 године у село Кусоње. Да злочин буде обимнији, усташе су покупили и српско становништво села Кусоња, па су сав тај православни народ скупили у авлији гостионице Матије Осмака, где су одвојили мушкарце изнад 10 година и повели их у месну православну цркву, где су их затворили, па затим убацили сламу поливену бензином кроз прозоре и запалили је. Црква је изгорела са жртвама. Жене и децу су затим одвели у логор Старе Градишке, одакле им се губи сваки траг. Оне су свакако поделиле судбину оних стотина хиљада православних припадника, који су масовно поубијани маљевима у већ спремљеним масовним ракама.
Већ од 1934 године почели су усташки припадници отвореније говорити оно, што су дотле шапутали. Озлојеђени на ратне добровољце из првог светског рата, који су „допринијели слому Аустроугарске“ и затим населили властелинска имања узета под удар аграрне реформе, околни становници католичке вере говорили су им, да су требали направити куће на точковима, како би могли са њима бежати кад дође хрватско време. Седам година доцније, добровољачки ветерани са солунског фронта уверили су се, да је католичка мржња далеко јача од њихове вере у Југославију, за коју су тако не себично пролили крв скоро по свима континентима. Добровољци насеобине Личани у срезу нашичком, гледајући како им католичко-усташке хорде руше тешко подигнуту цркву, гледали су истовремено и рушење оних заносних идеала, који су их неодољиво превукли преко Океана, да би овде са земље њихових отаца отерали вековног душманина и поделили благодети слободе чак са онима, који су се у редовима аустроугарске војске фанатизованим заносом борили да до те слободе не дође. Судбина горка, али истинита.
Село Лисичине у срезу подравскослатинском имало је православну цркву. Сада је нема више. Католичке канџе, рушиле су циглу по циглу, камен по камен. Тако је изискивао програм католичке експанзије на штету православља.
Код Бјеловара у селу Ласовцу налазила се лепа православна црква, посвећена Св. Јовану. Водећи рачуна о најинтимнијим осећањима према вери својих отаца, усташи су чекали да са рушењем ове цркве одпочну баш на дан црквене славе 20 јануара 1942 године, како би што више истакли јубиларну иронију. Материјал од порушене цркве изложен је јавној продаји, па су га покуповали католици сељаци из околине.
Пошто су најпре опљачкали све што се опљачкати може, усташи су запалили цркву у селу Љусинама, среза босанско-крупског.
Према исказу пароха модричког Стевана Поповића, усташе су одмах по доласку у Модрич претворили месну православну цркву у магазин и на њеним вратима поставили стражу.
Злочиначки нагон нашао је примену и у случају православне цркве у Маглају. Усташе су најпре разбили иконостас, па затим изнели све покретне иконе и остале утвари, на које су пред црквом пљували, а кад је пала ноћ на све то вршили нужду. Затим су цркву претворили у шталу и у њој држали коње. Најзад, када су почели веровати да ће доћи некада и време њене обнове, срушили су је.
Православна црква у Мркоњић Граду није поштеђена верског вандализма, као и толике друге по усташкој Хрватској. Усташе су из ње изнели свештеничке одежде, које су дали муслиманској и католичкој деци, да се обуку и да тако обучени извргавају православну веру улицама вароши. Неки крволочни усташе облачили су и сами ове одежде онда, када су ишли да кољу Србе по околним местима. Црква је затим демолирана и претворена у јавни нужник. Црквене књиге су развукли пиљари католици и муслимани и у њима умотавали воће и поврће муштеријама. Најзад је црква 12 септембра 1942 године запаљена од усташке руке.
Главни „разлог“ за упад у православне цркве, усташе су налазили у томе, што су тобоже тражили оружје. Тако су усташе и цркву православног места Мајских Пољана у срезу Глинском посетили, упавши под оружјем и капама у њој, опљачкавши је и оскрнавивши, а после тога су је запалили.
Католици села Мајковца у срезу вировитичком демолирали су месну православну цркву. Пошто су желели да „прошире простор“ за утеривање стоке у њој, разрушили су иконостас и затим цркву претворили у шталу, у коју су доцније затварали стоку.
Ни мало место Међувође у срезу босанско-дубичком, није поштеђено усташке тираније. Овде су усташе запалили парохиски дом.
У селу Мачковцу среза брчанског биле су две православне цркве. Католици су одмах у почетку спалили стару цркву. У новој су цркви опљачкали све што је било покретно. Пре тога су одвели пароха Михаила Јовановића у јасеновачки логор, где је према неким исказима умро од глади.
Многи од читаоца сетиће се да је читао о дивљачким становницима црне прашуме, људождерима, који изводе чудесне урођеничке игре за време док се ухваћени белац пече на ломачи. Становници села Мајевца у срезу Дервента имали су прилике да такву егзотичну игру виде у своме месту, и ако се оно налази у цивилизованој Европи. За време док је православна црква у овоме месту горела, усташе су око ње играли коло.
Ни Мачково Село у срезу петрињском нема више своју православну цркву и ако ју је до усташке солдатеске имало. Као многе друге, и њу је прогутао пламен, кога је подметнула језуитска рука, преко усташа. По познатој усташкој методици, иста је судбина снашла и манастир Малу Ремету у Срему и ако је она од Мачковог Села веома далеко.
Пошто су демолирали цркву у Међеђи среза босанско-дубичког и пошто су опљачкали и оскрнавили овај свети дом, усташе су у њу бацили неколико бомби, али је нису посве срушили. Како их је вукао нагон за што већим и што бржим уништавањем православља на другим местима, пожурили су да тамо стигну.
Пред многим оделењима усташких хорди налазиле су се језуитске мантије, које су се непосредно интересовале на терену и саме давале смер зверским акцијама. Тако сретамо Алојзија Ћосића фратра из Котор Вароши како сам крстари на челу усташких јединица по своме срезу и брзом акцијом уништава живо и непокретно православље. По његовом наређењу порушена је међу осталима у овоме срезу и православна црква у селу Масловарама.
У лето 1941 године упали су усташе у православну цркву села Мокре у срезу сарајевском, пошто су предходно разбили улазна врата. Са донешеним секирама су исекли иконостас и часну трпезу. Затим, као да су обавили какав Богу угодан посао; сврстали су се у маршовску колону и певајући напустили оскрнављену цркву.
Толико опевани Мостар, родно место великог српског песника Алексе Шантића и духовни центар српске Херцеговине, понижен је у своме историјском достојанству. Наоружане банде босанско-херцеговачких муслимана и католика, предвођене католичким свештенством фрањевачог реда, упале су после обезоружања српског становништва у њега и извршиле страховити покољ, спроводећи тиме политику измене етничког стања у корист католичанства. Затим су прешли на уништавање непокретних споменика на тај начин, што су мостарску цркву опљачкали и оскрнавили, а споменике та православном гробљу полупали.
Колика је наступила хајка на српство и православље види се по томе, што су чак и муслимани стављали притисак на православце, да пређу чак на муслиманску веру. Тако видимо и Реџепа Смиљанића из Црнољева у срезу грачаничком где држи под стражом „збор“ православном становништву и позива га на повратак у праву веру муслиманску. У распродаји православља, режираној католичким мачем, могли су чак и муслимани учествовати. И то је било у име Христа!
Једна група усташких крволока из Осијека упутила се у село Мартинце код Валпова и онде порушила православну цркву. Да што јаче задовоље своју жељу са српском крвљу, покупили су неколико Срба из села и везали их жичаним конопцима за камионе којима су дошли. Затим су појурили према Осијеку, вукући за собом ове несрећне људе, који су завршили животе мученичком смрћу. Тек у близини Осијека код добровољачке колоније Ливане, одрешили су остатке тела ових православних мученика и оставили да се закопају поред пута.
Велико православно село Мединци код Подравске Слатине имало је православну цркву, које више нема. Обилазећи са усташким патролама овај претежно српски срез у циљу ликвидације православља, Јулије Бирнер католички жупник и усташки функционер, дао је упутства да се и ова црква до темеља сруши.
У Малом Грацу код Глине католици су пожурили да и сами допринесу „за Поглавника и дом“, па су запалили месну православну цркву и преношењем пожара се старали да до краја изгори.
После рушења православне цркве у Борови код Вировитице, католици истога села предузели су радове око уништавања православног гробља, па су све гробнице и надгробне споменике уклонили, а гробље тако преорали, да се данас према казивању избеглице Евице Таталовића не може знати где су се гробови налазили сем што се зна положај где је гробље било. То се исто десило и са православним гробљем села Клисе у истом срезу.
Немајући средстава за подигнуће цркве, становници села Наудовца у срезу вировитичком подигли су веома леп звоник, који је доживео да буде срушен од усташке руке. Исто тако је и у овом селу сравњено православно гробље, које је преорано и траг му утрвен. На исти начин поступљено је са православном црквом и гробљем у суседном селу Новом Обилићеву.
Скоро свако село, а срез поготово, имали су католичког инструктора, који је било посредно или непосредно руководио у акцији уништавања православља. У срезу Нове Градишке ову је „функцију вршио католички жупник Јосип Матица, коме су били потчињени остали католички жупници у срезу. Овај препредени језуита наредио је да се између 7 и 8 јуна 1941 године подметне ватра у парохиску цркву Нове Градишке, посвећену Св. Тројици. Пошто је изгорео један део крова, ватра је угашена. Како би између православног свештенства и народа створили раздор и повећали изгледе на прелаз православаца у католичку веру, усташи су по жупниковом упутству пустили у народ тврдњу, да су православну цркву запалили сами православни свештеници. Када то није успело, усташке су власти приступиле рушењу, које је изведено септембра месеца 1941 године. Пре тога је црква сасвим опљачкана и њена имовина развучена. На исти начин је упропаштена црква на православном гробљу у Новој Градишки.
Православна цркве у Новској била је саграђена, али још није освећена. Усташке власти нису ни дозволиле да се посвети, већ су натерале православне становнике Новске да кулуком ову цркву сруше. Материјал је дат „најзаслужнијим“ усташима из места и околице, који су га одвезли и од њега саградили куће или господарске зграде.
Насред православне цркве у Новој Буковици код Подравске Слатине усташе су направили ломачу, на којој су спаљивали црквене књиге, иконе, одежде и остале црквене утвари. После тога је црква срушена. Сличну судбину доживела је и православна црква села Новог Топоља у срезу славонско-бродском. И она је срушена, пошто је предходно послужила усташким силеџијама за насладу тиме, што су у њој спалили све покретне ствари. Исто се то десило и са православном црквом села Новог Обилићева код Вировитице, која је срушена.
Како то произлази из акта, кога је загребачки надбискуп др. Степинац 20 јануара 1942 године упутио осталим хрватским бискупима, хрватски је надбискуп као награду за истребљење православља у „Независној држави Хрватској“ примио од Папе титулу „војног викара хрватских војних снага“. Другим речима, војним викаром хрватског усташког покрета. Шта се десило са православљем и његовом црквом под војним викарством усташког покрета надбискупа Степинца, остаће забележено у најтамнијим страницама историје културног човечанства.
Православну цркву у селу Осмацима, среза власеничког, порушили су муслимани Осман Салкановић, Аљо Имшировић и Адем Салкановић, сви из суседног села Вицетине. Пошто су и сами припадали усташком покрету, присвојили су сав материјал од цркве. После цркве срушили су парохиски дом и звонару, са које су поскидали звона, која су великим чекићима разлупали „да неби Кауре звали на молитву“.
У Осредцима, среза доњолапачког, католици су упали у православну цркву, где су је оскрнавили пробадањем икона, да би је најзад запалили.
Манастир Озрен налази се скривен у подножју планине Озрен. Окружен природним лепотама, он је био једно од најбољих опоравилишта. У његовој близини се налазило једно од најлепших дечјих опоравилишта. Да, али је и он и поред свих тих предности имао једну неопростиву ману. Био је православни и због тога су усташи одлучили да га збришу са списка постојећих. Дали су то до краја спровели у дело, није се до сада могло утврдити. Да је међутим црква манастирска већ на почетку пошла путем свога страдалаштва, то је посведочио маглајски православни парох Василије Перовић који каже, да је манастир оскрнављен, иконостас оштећен, а све црквене ствари развучене и опљачкане.
Поред православне цркве у Славонској Ораховици, налази се древни манастир, који се налази у шумовитом Папуку, богат по своме имању и частан по прошлости. Право на његова имања загарантовао му је једном посебном повељом Леополд I. Манастир је био духовно средиште славонског православља од свога постанка пре провале Турака у Славонију, за време Турака и после њих, све до доласка језуитске власти у облику усташког покрета. Већ на почетку усташе власти, месни католици у Ораховици затворили су православну цркву и запечатили је, а под претњом смртне казне забранили православцима да јој се приближе. Па ипак, и ако на тај начин учињена неприступачном српском становништву, њен величанствени лик сметао је усташком погледу. Зато су је крајем јануара 1942 године порушили. Што се манастира тиче, њега су усташи претворили у „оружничку постају“ (жандармериску станицу), пошто им је његов положај одговарао тој сврси. Покретна манастирска имовина са златним крстовима, златом извезеним митрама српских патријарха, златним путирима и осталим богатством, представљала је богат усташки плен. Усташе су одређивали преостале Србе из Ораховице, да кулуком преважају манастирску покретну имовину на жељезничку станицу Зденци, одакле је возом одпремана у Загреб. У моменту када се ова књига пише, можда манастирско кубе не пркоси више времену као толико векова пре тога. Сатанска душа фратра Сидонија Шолца, заогрнута католичком мантијом, која је крива за многобројна православна страдалаштва по срезу нашичком, можда је пре заслужене одмазде која га је стигла, још имала времена да нареди сравњење овога древног православног манастира са земљом.
Пошто су православну цркву у среском месту Окућанима срушили, усташке су власти сву грађу са црквеним звонима, иконостасом и осталим црквеним утварима одвезли возом у непознатом правцу.
Православно становништво села Оштри Врх у срезу новоградишком имало је своју православну цркву. Имало би је и сада, да није било фашистичко-нацистичке коалиције и њиховог католичког послодавца. Међутим, усташи су је без и трунке гриже савести порушили у уверењу, да с једне стране проширују подручје католичког утицаја, а с друге стране да допринашају уређењу новога света под чизмом великонемачког националсоцијализма и католичког фашизма.
Осјечка православна црква саграђена је пре пуних 200 година. Представљала је грађевину ванредне лепоте, којој су осјечки католици одавно завидили. Како су се осјечки католици огромном својом већином придружили усташком покрету, на чијем је челу стајао интелектуални вођа др. Стјепан Хефер бивши посланик Хрватске Сељачке Странке, то су се створили услови, да се поред покретног православља уништи и непокретно. Месеца децембра 1941 године одпочело је рушење ове монументалне грађевине, чији је материјал распродат на јавној лицитацији, да би се добивеном сумом покрили трошкови рушења.
Унизити и уништити све што је православно и што на њега подсећа, био је први задатак, иза кога су следовали други. У том уништавању поједине усташке јединице или скупине, уносиле су своју иницијативу већ према томе, како је која била крволочна. Једну између таквих видимо у селу Подновљу, среза дервентског, где натерује православне становнике да сами демолирају своју цркву и да на црквене утвари и у олтару врше нужду.
Плашко у Лици седиште је горњо-карловачког епископа. Према утврђеном програму за време седница у загребачкој Каптолској Курији, усташе су пожурили у Плашко и бруталном силом одвели горњо-карловачког епископа Саву. О његовој се судбини даље незна ништа. Познато је међутим, да су на интервенцију немачке власти трагале за њим, али кад су трагом дошли до логора где се имао налазити епископ Сава, нашли су логор празан, а на простору где се налазио виделе су се непрегледне локве усирене крви са остацима издеране одеће, по којој се видело, да су се поубијане жртве отимале смрти. Тела оволико великог броја сакупљених Срба одвезена су некуда и тајно закопана. Међу њима се свакако налазио и мученички леш епископа горњо-карловачога Саве.
Дали је епископска црква у Плашком доживела судбину осталих порушених цркава по „Независној Хрватској“, то у овом тренутку није познато. Позитивно се међутим зна, да су усташе после одвођења епископа ову цркву претворили у магазин, а владичански двор су употребили за смештај општинске управе у Плашком.
Као и многе друге, православна црква у Карловцу најпре је од стране усташа опљачкана. Како су усташке власти пљачкали велике количине разних ствари од Срба које су побили или отерали од домова, то су ове ствари заједно са јеврејским стварима довозили и смештали у ову цркву, где су доцније отворили трговину. Црквени намештај и црквене утвари однешени су незнано куда.
Село Перна налази се у босанско-крупском срезу. Одмах по доласку у ово село, усташи су демолирали православну цркву, развукли из ње црквене књиге и остале покретности и најзад је претворили у нужник, а најзад је и запалили. Осим тога су запалили и парохиски дом исте цркве. То су исто урадили са црквом у селу Подгомилама истога среза.
Недалеко Мрконић Града, где је православна црква претворена у јавни нужник и после тога запаљена, налази се село Подрашница и у њему православна црква. Према исказу пароха ове цркве Николе Рожића, црква је запаљена заједно са свима црквеним утварима и намештајем, а заједно са њом и црквена кућа. На исти начин, запаљена је и црква у Пешћаници, среза Вргин Мост.
Петрово Поље у сињском срезу имало је своју православну цркву посвећену Св. Петки. Већ првих дана усташке избезумљености, црква је постала жртвом верског вандализма. Усташи су спалили иконе и све остало у цркви.
Богата имања православних манастира по Срему била су сем оне главне католичке линије уништавања православља и нарочито интересантна за врхове усташког покрета. Усташке власти су пожуриле, да одмах после уласка немачке војске у Југославију поставе своје комесаре, који су имали задаћу, да сва покретна добра ових манастира превезу у Загреб. Како су услед такве политике усташке Хрватске отпали разлози за постојање господарских зграда поред ових манастира, усташи су међу осталима попалили и господарске зграде манастира Прибина Глава.
Разорним и запаљивим бомбама напали су усташе 18 маја 1943 године православну цркву у Пропару среза земунског. Настала је ватра у самој цркви, али се неким чудним случајем сама угасила. Избеглице из Прогара кажу, да су усташе забранили приступ овако оштећеној цркви, те се за сада незна у каквом се стању налази црквена унутрашњост.
Место Пркоси налази се у срезу Кулен Вакуф. Православни становници овога села били су од усташких јединица натерани да својим рукама поруше ову цркву.
Говорећи универзитетској младежи у Загребу, хрватски надбискуп је (према „Католичком Листу“ од 26-III-1942) између осталога рекао и ово:
 
„Први пут је да вам говорим са овог светог мјеста, након што се обистинио сан ваше младости и постали збиљом Независна Држава Хрватска“.
 
Представници такве младежи, наоружани оружјем бивше југословенске војске коју су издали и благословени од стране католичких свештеника у име Христа, упали су у село Прибинић код Теслића, где су опљачкали православну цркву и парохиски дом, па затим парохиски дом запалили, а цркву до темеља порушили.
Познато излетиште и летовалиште Плитвичка Језера красила је православна црква са црквеним конацима. Да би страним туристима могли ово српско земљиште приказивати као „исконски“ своје, усташи су одлучили да затру сваки траг српству и православљу. Тај задатак је поверен блиском рођаку бившег терористе и доцнијег министра војске усташке Хрватске Еугена Кватерника, Љубомиру Кватернику. Овај је одмах наредио да се одпочне са потпуним рушењем цркве и црквених конака. Све је то порушено тако, да се не познаје место где су се налазили. Материјал од порушених зграда и цркве употребљен је за подизање нових зграда, којима је дат усташко-хрватски карактер. Тако сведочи Драган Калембер избеглица из Коренице. Кватерник је сматрао на почетку за најпотребније, да се плитвички парох Душан Диклић ликвидира, што је и учињено.
Срби мештани села Плитвичког Лесковца били су од стране усташких јединица сакупљени у циљу присилног рушења месне православне цркве, која је у мају 1941 године сасвим порушена. Пре тога је од стране, усташких припадника и месних католика потпуно опљачкана.
Један избеглица из Пала код Сарајева изјавио је, да су усташе извалили јужна врата на цркви и унели их у цркву, па их бацили на часну трпезу, где су полупали све што се на њој задесило. Затим су покупили кандила, иконе и све што се са иконостаса могло скинути, па све то изнели и спалили. Најзад су и сам иконостас са часном трпезом изнели и разлупали, па палили ватру и грејали се.
Недалеко села Крњака усташе су убили дотле доведеног пароха перјасичке цркве Милана Докмановића. После тога је наређено рушење његове цркве у Перјасици код Војнића, која је сасвим порушена.
Католици многих села среза петрињског пожурили су да се материјалом од православних цркава богате. Настала је хајка на цркве, које су без предаха рушили. Како нису могли сами организовати превоз материјала својим кућама, наређивали су Србима да то под претњом смртне казне морају чинити. То се односило на дрвени и остали грађевински материјал, док су црквена звона изгледа припадала хрватској држави, јер су их сељаци морали возити на станице Петрињу и Суњу, одакле су даље транспортовани возом. Међу тако порушеним црквама код Петриње, налази се и црква у селу Петрињци, а исто тако срушена је и православна црква у самој Петрињи.
Пошто су на зверски начин убили пароха примишљанског, усташе су почетком 1942 године приступили рушењу православне цркве у Примишљу код Слуња. И ако та вест није потврђена, говорило се да је код тога посла полудео један од усташких припадника. Православна црква у Полојској Вароши такође је постала жртвом усташког дивљаштва. И она је до темеља срушена, пошто је облигатно пре тога опљачкана.
У седишту пакрачког епископа, Пакрацу, биле су две православне цркве. Прва, месна парохиска црква и друга саборна црква. У књизи „Хрвати у светлости историске истине“ дотакнуте су прилике под којима су усташе предузели уништење живог православља у овоме претежно српском крају. Што се православних храмова тиче, усташи су на почетку однели иконостас из пакрачке цркве под изговором, да га носе у загребачки музеј. Црква је после тога срушена. Католички фратри су пакрачку саборну цркву претворили у свој самостан. Хрватски надбискуп и „војни викар усташких снага у Хрватској“ Степинац, који је поводом савезничког бомбардовања неких хрватских места у проповеди ходочасницима Марије бистричке 15 јула 1944 године рекао, да Савезници не могу замерити Хрватима што у склопу сила осовине бране своју хрватску самосталност, сигурно је знао и зна за ову језуитску отимачину, али нити је ове отимачине забранио, нити је макар протествовао у знак негодовања. Најзад, како би и могао, кад то није ишло без његовог знања и одобрења.
Православна црква у Подравској Слатини, среза са апсолутном српском већином, усташи су приликом уништавања свеукупног православља међу првим акцијама предузели и рушење православне цркве. Као и у другим местима усташке Хрватске, црква је на почетку опљачкана и оскрнављена, а материјал после рушења развукли су „најзаслужнији“ усташе, који су се највише истакли у покољима Срба.
Да је католичка црква активно учествовала у тајним припремама за уништење православља, то се види на оној спомен плочи узиданој у Каптолској Курији бр. 4. А да је католичко представништво у Хрватској успоставило и непосредну јавну сарадњу са усташким покретом, о том сведочи званични извештај објављен у ускршњем броју загребачких „Новости“ (Ускрс 1941 године), у коме се дословице каже:
 
„Загребачки надбискуп, хрватски метрополита др. Алојзије Степинец, посјетио је замјеника Поглавника (који још није стигао у Загреб) генерала Кватерника и срдачно га поздравио. Тиме је успостављена уска сурадња између усташког покрета и највишег представника римокатоличке црквене власти у држави Хрватској.“
 
У духу тако успостављене „уске сурадње“ између усташа и католичке цркве, усташе су негде у лето 1941 године ушли у православну цркву Рогатице, опљачкали је и на крају иконостас демолирали.
После масовног покоља Срба у цазинском срезу, који се догодио у лето 1941, када је и рујиначки парох Илија Илић одведен и вероватно негде убијен, упала је једна муслиманско-усташка јединица у село Рујинац и покупила остатак православаца, које је натерала да пљују на иконе у месној православно.ј цркви. Затим су побили неке Србе, а цркву запалили. Другу православну цркву у истом овом селу срушили су доцније до темеља.
Пишталине, село у срезу цазинском, имало је своју православну цркву, али је нема више. Спалила ју је „уска сурадња“ католичке цркве и усташког покрета. Иста „сурадња“ ставила је под огањ православну цркву у Паланчишту у срезу приједорском, заједно са школом и неким другим зградама.
Из православне цркве у Радовици среза слуњског, усташе су извели свештеника Милоша Вујића, кога су приликом спровођења мучили све до места Мехино Стење, где су га најзад дотукли. После тога су цркву у августу месецу оскрнавили и опљачкали, па је затим запалили.
У селу Рибњачку среза бјеловарског усташе су по жељи суседног католичког свештеника потпуно разорили месну православну цркву.
На падинама Фрушке Горе у селу Ривици среза иришког, употпуњавала је фрушкогорску лепоту православна црква, коју су усташе септембра месеца 1943 године минирали и порушили.
За манастир Раковац, такође у иришком срезу, казује једна избеглица, да су га усташе опустошили и демолирали тако, да су од њега остале голе зидине, без вратију и прозора.
Из манастира Рмња у срезу босанскопетровачком, усташе су извели монаха Милана Поповића, кога су дуго мучили и најзад одвели у непознатом правцу. Цркву су затим демолирали и оставили је зубу времена, да је он доврши.
Да би олакшали пољске радове око сабирања кукуруза католичким становницима среза босансконовског, усташи су многобројним блокадама разних српских места сакупили велики број српског становништва, које је под стражу морало радити на католичким њивама. За време док су под таквим условима радили у селу Слабињи, усташи су их сместили у месну православну цркву.
Место Стари Мајдан налази се у санско-мостанском срезу. Домаћи католици, који су као и скоро сви остали одмах приступили усташком покрету, опљачкали су и демолирали цркву. Један избеглица овако закључује свој исказ о овој цркви: „После тога су у њој ноћивали коњи, пси завијавали, а муслиманска деца и нужду вршила.“
 
„Данас је моменат да се у католичким редовима за увијек и посве обрачуна са Србима путем католичке бунтовности….“
 
Такву је поруку путем сарајевског „Католичког Тједника“ одмах после проглашења „Независне државе Хрватске“ упутио подручном свештенству и свеукупном католичком свету Босне и Херцеговине нико други већ надбискуп врхбосански др. Иван Шарић, кога је Поглавник за тако бунтовно обрачунавање са Србима хришћанима одликовао орденом „велереда са звиездом“ нагласивши, да је овај „дјеловао у хрватском усташком духу“.
Само је по себи разумљиво, да православна саборна црква у Сарајеву није могла остати поштеђена у непосредној близини овога „пастира“, задојеног фанатичком мржњом према свему што је православно. Сарајевска саборна црква оштећена је била немачким бомбардовањем. У најбољој вери, да ће црква моћи и под новим околностима продужити рад, црквена управа је предузела оправку прозора, који су били бомбардовањем попуцали. Међутим, у духу „католичке бунтовности“, упали су усташе у цркву и отворили револверску ватру на раднике, који су се морали рањени повући. Усташе су намеравале и да опљачкају цркву, али у њој нису нашли ништа, сем неколико пешкира, пошто је остало било склоњено због оправке.
У парохији староселско-градушкој поднешена је молба Марији Терезији за подигнуће цркве. Позната својим ставом против православља, Терезија није дозволила подигнуће ове цркве. Најзад, 15 година после њене смрти, године 1795, православни свештеник Никола Главаш одлучио је да цркву сагради без дозволе власти, у чему су га помогли сви православни становници парохије. Тако је црква саграђена и у њој остављен запису да је саграђена „без дозволенија церковних и милитерских (војничких) власти“. Усташе су давно преминулој Марији Терезији и на „оном свету“ угодиле, када су ову древну цркву, саграђену од храстових брвана продали једном католику Хрвату из села Црнца код Сиска, који ју је порушио и направио шталу.
Један међу најлепшим парохиским домовима у Босни био је свакако онај у Сребрници. Ради те своје лепоте, он се допао усташама, па су у њега уселили усташку команду.
Недалеко споменусмо Славонску Ораховицу и древни манастир повучен поврх ње у недрима шумовитог Папука, али заборависмо да цитирамо одломак из саслушања избеглице Ђорђа Бабића из Ораховице, који о њему између осталога каже и ово: „Шта су све усташе радили у томе манастиру и зашта им је служио, најбоље ће се видети из овога примера: Усташки таборник места Ораховице, бивши кројачки помоћник Живко Белановић, до успоставе „Независне хрватске државе“ нерадник и скоро просјак, прославио је заруке у самом манастиру, где су се пекли прасци и пило вино, што је све било власништво манастира. Познато ми је исто тако, да су усташе по околним селима хапсили невине Србе одводили их у овај манастир, кога су претворили у усташки стан. Чуо сам доцније, кад се отопио снег, да је недалеко манастира пронађено 13 лешева и верујем да су то лешеви одведених Срба.“
О судбини православне цркве у Славонској Пожези вођена су дуга саветовања усташких првака у месту. Једни су били за то, да се црква потпуно сруши и да јој се затре траг, док су други сматрали, да би се она као зграда могла корисно употребити. Најзад је ова друга теза превагнула, али са коректуром у толико, да се поруши торањ, како више неби личила на цркву. Пошто је то урађено у цркви је један од усташа, по занату месар, отворио месарницу.
У лето 1943 дошли су у Сурдук код Старе Пазове усташи под командом неког шефа полиције Ђиковића. Овде су усташе затворили већи број Срба, које су стрпали у месну православну цркву и ту их појединачно мучили.
Православна црква у Сремској Каменици доживела је да једна банда осјечких усташа уђе у њу, да је потпуно опљачка, да све ствари из ње потрпа у камионе и да их одвезе према Осијеку. Један избеглица на крају записника казује: „Пре одласка, вршили су нужду у цркви и оставили је потпуно загађену људским изметима“.
Ноћу између 14 и 15 јуна 1941 године, усташи су дошли у село Спасовину недалеко Дрвара и ту запалили месну православну цркву, која је сасвим изгорела. Исто је то урађено и са православном црквом у селу Стабанџи код Босанске Крупе, као и са православном црквом у Стројици код Јајца у Босни. Црква у Србу код Доњег Лапца запаљена је у лето 1941 године.
Село Стипан налази се у срезу вргинмостком. Кад су усташе у њега дошли, прва им је дужност била, да провале у месну православну цркву, где су опљачкали све што им је до руке дошло. Затим су цркву оскрнавили и најзад је запалили. На исти начин је поступљено са православном црквом у Славском Пољу, посвећеком Светоме Духу.
Једна међу оним православним црквама, које су усташке јединице из чистог задовољства порушиле артиљеријом, била је према сведочанству Милана Љуштине шефа пореске управе из Доњег Лапца и православна црква у селу Сувајама, среза доњолапачког. Пре тога су усташи на зверски начин убили пароха ове цркве Спасоја Лаврњу.
Село Стрмници једно је од оних у книнском срезу, које је вековима одолевало католичком притиску, јер су сва прошла времена ниже степене културе, ипак била заштићена неком, ма и оскудном законитошћу. Најзад је дошло време, када су усташе под заштитом нацизмо-фашизма дошли у прилику, да окончају вековну мржњу према овоме малом селцету, у коме су поред страховитих зверстава над живим православним становништвом демолирали православну цркву и из ње изнели све што је покретно, па је најзад по утврђеном плану оскрнавили и „побједнички“ отишли.
Пошто су свештеника Данила Бабића из Свинице код Петриње мученичком смрћу ликвидирали, усташе су упали у месну православну цркву посвећену Јовану Крститељу, из које су однели све што им се допало. Да задовоље и своје оружје, пуцали су на иконе. На послетку су усташке власти наредиле, да се и ова црква поруши.
Католичко становништво које је било најближе селу Стрмену у срезу костајничком, није имало стрпљења чекати наређења од усташких власти да би порушило православну цркву у овоме месту, већ су са свих страна навалили већ првих дана иза проглашења Независне Хрватске на ову цркву и после темељитог пљачкања, порушили је. Исто се то десило и са православном црквом у Старом Селу код Петриње.
У књизи „Хрвати у светлости историске истине“ речено је, колики је прилог у крви и имовини дао православни део становништва среза бјеловарског. Гудовачки покољ биће предмет посебних студија и остаће записан у најтамнијим страницама усташког варварства. Међутим, није само Гудовац место православног страдалаштва. Сва српска села, ма како се она иначе звала, поделила су гудовачку судбину. Тако су усташе и у селу Средској после незаситог клања порушили и месну православну цркву. На исти начин, по правилима усвојеним на састанцима у Каптолској Курији, порушене су после пљачкања и скрнављења православне цркве у селу Слатнику среза новоградишког и Смртићима среза новског.
Није редак случај, да су усташе пре коначног рушења цркава правили ломаче насред цркви, где су палили иконостасе, часне трпезе, иконе и остале црквене утвари. А дешавало се да су на таквим ватрама и Срби мучени. Једна међу таквим ломачама била је и у цркви у Сухој Млаци код Подравске Слатине. После тога је црква порушена.
Пошто је састанком надбискупа Степинца са замеником Поглавника Кватерником и формално успостављена „уска сурадња између усташког покрета и католичких црквених власти у држави Хрватској“, није ни чудо, да је сва усташка власт у Славонском Броду у главном била сконцентрисана у рукама католичког катихете Драгутина Марјановића. У колико се усташка зверства односе на бродске православне цркве и остале споменике православља, Марјановић је оправдао ваде католичке цркве, које су у њега полагане. Већ на почетку, усташе су натерали бродске Јевреје и Србе, да поруше цркву Свете Богородице у Славонском Броду. Нешто доцније, када је усташко уверење у победу сила осовине достигло врхунац, дошла је до кулминације и њихова злочиначка делатност. Тада је свакако по упутствима овог и осталих католичких свештеника наређено, да се приступи рушењу велике православне цркве у Сл. Броду, посвећене Светом Виду. Рушење су извршили затворени Срби и Јевреји. Материјал су развукли усташки функционери из Брода и околице. Петар Мунић из Славонског Брода каже, да су после тога усташе уништили све крстове и споменике са православног гробља, а гробље преорали. Истинитост овога исказа у вези са гробљем није се услед познатих прилика могла проверити.
Недалеко Славонске Пожеге, места где су усташе од православне цркве направили најпре месницу, а после тога је порушили, налази се село Смољановци. Уочи православног Божића,зиме 1941/42, усташама је било стало, да православно становништво за време божићњих празника не види своју привославну цркву. Ради тсга је у село стигла једна група усташа, која је наредила рушење цркве. Исто тако, да црква неби дочекала сеоску славу Велике Госпојине, усташе су приступили рушењу православне цркве у Слобоштини истога среза.
И поред толико познате мржње према православљу, Марија Терезија није могла наћи наслов за његово тотално уништење. Патријаршиско седиште у Сремским Карловцима одолело је дакле и терезијанштини, али није могло одолети усташком варварству, коме је на челу стајао професор Вјекослав Барлековић и остали усташки функционери, иза којих је стајала католичка црква. Усташе су патријаршиску цркву у Сремским Карловцима опљачкали и демолирали. Према неким исказима, поскидана су чувена звона са ове цркве и некуда однешена.
Трагична је судбина фрушкогорских манастира, где је био сконцентрисан српско-православни духовни живот и смештене мошти многих светаца. Због њиховог богатства усташка је влада изаслала нарочите пљачкаше интелектуалце, који су имали да изведу стручно пљачкање. Тако се сретамо са неким др. Марковићем из Загреба, који је опљачкао све црквене драгоцености манастира Раковац у Фрушкој Гори и са усташким камионима их одвукао у правцу Загреба. Други један професор из Загреба, за кога се зна само толико да се зове именом Стјепан, извршио је пљачкање манастира Хопова у Срему те као онај први покупио све драгоцености, које је камионима усташке владе превезао за Загреб. У септембру 1941 усташе су однели цео иконостас манастира Крушедола заједно са моштима светаца. И Турци су поштовали овакве светиње, али усташе не.
Први весници скрнављења православне цркве у Травнику били су месни Цигани, којима су усташе дали црквене иконе да се ови са њима ругају улицама Травника. Што се год могло уновчити, као црквене одежде и остале утвари, све је то распродато на јавној лицитацији. Месни муслимани су пожурили да из цркве изнесу иконостас, са којим су ложили ватру у својим кућама. За то време су усташке хорде убијале и пљачкале Србе по Травнику и околици, па се указала потреба за један већи магазин, где би се сместила опљачкана покретна имовина православних Срба. Ту је потребу задовољила православна црква, од које је створена базарска радња.
Православна црква у Тушиловићу, среза војнићског послужила је усташима после пљачкања за затвор, у коме су затварани Срби и страховито мучени.
Православци села Турјака у срезу босанско-градишком морали су помагати усташима да им црква посве изгори. Усташи су пре спаљивања ове цркве харачили по цркви и пуцали у иконе. Пешкире и остало што им се из цркве допало, однели су као плен. То исто одиграло се у селу Трубару код Дрвара.
Пошто су село Беговиће у срезу петрињском, усташе су се једног летњег дана 1941 године упутили у село Тремушњак, где су приступили палежу месне православне цркве. Најпре су изнели црквене књиге и спалили их. После тога су дошле црквене одежде и остало, а најзад и сама црква. Када је све било готово, усташе су се певајући упутили даље. Некако у исто доба и по истом распореду, аапаљена је православна црква у сеоцету Трепчи у срезу вргинмостанском.
Према исказу једне избеглице, Наде Поповић из Травника, католици села Турбета у травничком срезу, порушили су по одобрењу виших католичких власти месну православну цркву и од тога материјала сазидали нову католичку цркву.
Село Тимарци у костајничком срезу имало је православну цркву, које више нема. Њу су усташе најпре опљачкали, а после тога порушили и материјал дали „најзаслужнијима“, који су се највише истакли у убијању Срба.
Као дар „најзаслужнијим“ усташама, послужио је и материјал православне цркве у Тоболићу код Слуња, која је после харачења и скрнављења порушена, а њен парох Симеун Матић на зверски начин убијен. Ни православна црква у Тржићу код Слуња није могла измаћи усташком варварству. И она је порушена после пљачке и скрнављења.
Терезино Поље налази се на самој Драви у срезу вировитичком. Поред Терезиног Поља била је добровољачка колонија Зрињ. За ова два места служила је једна црква у Терезином Пољу, где је поред хрватских католика било и Мађара. Како је одјекнула она изјава др. Владимира Мачека дописнику италијанског листа „Ђорнале д Италија“ после споразума са Цветковићем о тесним везама Хрвата и Мађара види се по томе, што су они највећом слогом заједнички порушили православну цркву Терезиног Поља.
Место Трњани налази се у срезу славонскобродском. Акцијом многобројних културних институција и православних добротвора у Југославији, попуњена је празнина овога српског села тиме, што је кратко време пре овога рата саграђена православна црква, која је подпадала под Клокочевик као филијална црква. Акцијом за подизање ове цркве руководио је јавни бележник и бивши народни посланик др. Паја Шумановац из Винковаца, иначе родом из Трњана. Усташе су одмах иза грабљења власти ухапсили др. Шумановца у Винковцима, а цркву у Трњанима срушили. Према причању неких избеглица, који су били заједно, са Шумановцем у усташком затвору, њега су усташе толико мучили, да је са своје тежине од 110 килограма опао на 50 и најзад наводно издахнуо негде у којем од личких логора смрти.
Мештани католици села Трештановаца код Славонске Пожеге предузели су већ првих дана државе Хрватске све што су могли измислити, чиме би своје суседе Србе увредили и унизили. Велики број Срба ухапшен је по овим мештанима, који су скоро без изузетка ступили у усташке редове већином ради пљачке српских имања. Они су међу првим неделима обили православну цркву и поарали је. После тога је дошло до рушење цркве и најзад подела тако добивеног грађевинског материјала „заслужним усташама“.
Ноћу између првог и другог јуна 1941 године упали су усташе у православну цркву села Удрежња у срезу невесињском, где су ножевима изнаказили све иконе. На црквеном Јеванђељу налазио се месингани оков, који се сјајио и изгледао као да је златан. Усташе су одцепили прву корицу са овим украсом и узели црквени нож за резање „нафоре“. Јеванђеље без украса су затим бацили у пожар једне куће поред цркве, коју су сами пре тога запалили.
„Парохиски стан у Устиколини претворен је у усташку команду, а месна православна црква у усташку трпезарију“. Тако је изјавио један избеглица из тога. места у београдском комесаријату за избеглице. Устиколина се налази у срезу фочанском.
Преко 240 година стару православну цркву у Утолици код Костајнице усташи су опљачкали и дозволили католичкој младежи да у њој обавља нужду. Затим је наређено њено паљење.
Православна црква у Уштицама среза новског послужила је са својим материјалом подмирењу рачуна у заслугама на уништењу живог и непокретног православља. Она је срушена, а њен материјал раздељен истакнутим усташама из места и околице.
Како православна црква у колонији Хаџићеву код Вировитице још није била довршена, усташи нису ни дали да се довршава, него су је претворили у магазин за напљачкане покретнине од православних Срба. Никола Боговац из овог истог села сведочи, да су усташе пре њиховог иселења вршили припреме да униште сваки траг православном гробљу, како би и после протеривања Срба са њихових имања затрли сваки траг српству и православљу.
Пре него што је усташка влада из Загреба упутила оног професора именом Стјепана да опљачка древни српски женски манастир Хопово у Срему, упала су према исказу манастирске игумане Пајсије четворица усташа у манастир, изговарајући се да морају претрести све просторије. Понашајући се веома брутално, они су почели са „претресом“, али им је главни задатак био да опљачкају манастирско злато. У ту сврху нису поштедели ни ћивот, у коме су се налазиле мошти светаца, већ су завлачили руке у ковчег и преметали по моштима. Затим су однели неколико шунки и око 100 килограма манастирске сланине. После скоро две године, ноћу између 21 и 22 априла усташе су предали огњу овај манастир, те је изгорео.
Хајтић, село у глинском срезу приложио је у одбрани српства и православља поред великог броја мученика свију врста и своду лепу цркву, коју су усташе запалили, пошто су је пре тога облигатно оскрнавили и опљачкали.
Православна црква у Цвијановићевом Брду код Слуња опљачкаш је од усташа тако, да су у њој остали голи зидови. Чак су усташки припадници скидали и прозоре са цркве. Затим је црква служила као јавни нужник, док није сасвим пропала.
Да би порушили православну цркву у Цагама код Нове Градишке, усташе су довели интерниране Јевреје и похапшене Србе. Терајући их да руше цркву, усташе су их нагонили да певају разне погрдне песме на рачун српства и православља, међу којима и песму:
 
Србин слави своју славу,
да прошири хрватску државу.
Како је чорби без мркве,
тако је Србину без цркве.
 
Материјал од цркве у Цагама купио је на јавној лицитацији усташки припадник презименом Ковачевић из суседног села Бароваца, од кога је подигао велику кућу са господарским зградама.
Оснивање „Усташке богословске академије“ одобрио је загребачки надбискуп и по обичају благословио опет у име Христа почетак њеног деловања. Католичка црква не бира средства, кад је у питању постигнуће циља. Ипак, тешко је замислити, да религија може дозволити политичким странкама оснивање таквих семеништа, која се већ по своме називу спремају да не служе Богу, већ партији којој припадају. У осталом, да загребачки надбискуп не само није осудио зверства проведена над Србима и Јеврејима, него да их је јавно и у подсвести одобравао, види се не само по томе што |е узео учешћа у готово свима усташким манифестацијама, већ и по томе што му је Поглавник поводом 3-годишњице државе Хрватске поделио највеће усташко одликовање.
„Видео сам својим очима, како су усташе у српско-православној цркви у Чипулићима код Бугојна везивали коње и сву је загадили, а најзад и црквена звона скинули“ – каже сведок Радоје Коњевић.
Као и на многим другим местима, усташе су по доласку у село Чемерницу код Вргиног Моста, запечатили месну православну цркву, пошто су је предходно опљачкали и оскрнавили. По одласку усташа, православци су је наводно отворили, али су се усташе ради тога вратили и пошто су поубијали известан број православаца, запалили су је.
Црква у Четвртковцу, среза петрињског, била је саграђена пре скоро 150 година од храстових брвана. Пошто је ова стара храстовина представљала велику грађевинску и столарску вредност, а како је цркву у интересу католичке ствари требало уклонити, то су усташке власти по кратком поступку решиле, да се црква поруши, а да се материјал да „заслужним усташким припадницима“.
Православни становници села Човца у срезу новоградишком, извргнути нечувеном мучењу и шикану, морали су сами порушили цркву у своме селу и са својим колима одвести материјал појединим усташким функционерима. То су исто морали радити православни становници села Чечавца у срезу славонскопожешком са својом православном црквом.
У духу оног прогласа ђаковачког бискупа сремском становништву да пређе на католичку веру, поступили су усташе када су демолирали и опљачкали богату православну цркву у Чортановцима код Срем. Карловаца. Све ствари од вредности усташе су однели собом, док су остале уништили.
Лупањем добоша наредиле су усташке власти Србима села Шаша у. срезу костајничком, да одређенога дана дођу са потребним алатом пред православну цркву, где ће се почети са рушењем. За време рушења, усташе су водиле надзор и на крају извршиле расподелу материјала међу својим припадницима. Звона су одвезена наводно у Загреб.
Један међу богатим манастирима у Срему био је и манастир Шишатовац. Пошто су испразнили све господарске зграде манастира и када је према томе престала њихова функција, усташе су их у духу католичког завета запалили.
У Шиповљанима код Дрвара приспела је једна усташка јединица. Не застајући нигде у селу, усташе су се упутили право према православној цркви, певајући хрватске маршеве немачким аријама. Чим су стигли пред цркву, неколицина њих су извалили црквена врата. Затим су ушли унутра и изнели из ње пешкире и оно што су сматрали да им може користити. На крају су је запалили и опет уз песму напустили порту. По истом церемонијалу спаљена је православна црква у селу Шипову код Јајца.
О начину уништења православне цркве у Широкој Ријеци код Војнића водила се жучна дебата међу месним усташама. Једни су сматрали да ју је корисније порушити, па материјал поделити, него је запалити. Други су се залагали да се „влашка“ црква запали. У мало да нису плануле пушке међу светогрдницима. Најзад је превагнула друга теза, па је црква уз дивље одобравање избезумљене усташке гомиле запаљена.
Мало место Шегестин у срезу дворском имало је православну цркву, али је више нема. Запалио ју је пламен католичке мржње, благословен злоупотребљеним Христовим именом. Исто тако, нема православне цркве у Шушњару код Петриње.
Ни некадања православна црква у Шушњевцима у срезу славонскобродском не постоји. Постоји још само материјал од ње, кога су поједини усташки функционери употребили за побољшање свога оскуднога господарства.
Још једна црква, чији су зидови исписивали ужасе пред којима стаје разум, била је православна црква у селу Швици код Оточца. Усташе су ову цркву претворили у затвор, где су трпали похапшене Србе. Сваке ноћи одигравале су се међу црквеним зидинама страховите сцене. Усташе су упадали у цркву са исуканим ножевима и клали. Крв је шибала млазевима по зидовима, који су далеко изнад човечије висине испрскани.
За пљачкање српске стоке из села Штрбаца усташе су организовали праву хајку. Сакупивши велики број стоке, усташе су је потерали према Дервенти. На путу су је задржали неколико дана у Прњавору, где су је затворили у месну православну цркву.
Један међу најзнаменитијим православним манастирима, био је манастир Гомирје у срезу огулинском. Он је имао ретку библиотеку и многобројне старине. У њему су се чували ретки рукописи. То је било духовно средиште православног живља целога краја и српска историска ризница. Знајући за то, усташка влада је овластила католичког жупника Ивана Микана из Огулина, да спроведе ликвидацију српства и православља како у самом Гомирју, тако и у целом огулинском срезу. Микан је оправдао поверење усташке владе. По његовим инструкцијама сакупљан је велики број истакнутих Срба по срезу, који су затварани у Огулину. Сам католички жупник пролазио је деспотски кроз ове затворе, наоружан поред ватреног оружја и великом воловском жилом, са којом је без икаквог разлога ударао голоруке Србе. После тога су ови Срби одвођени у поворкама и убијани, или спровођени у који од познатих усташких логора смрти, где су доживљавали страховите смрти тупим оруђем. Свакако по упутствима Микановим, манастир Гомирје је по усташким бандама опљачкан и опустошен. Однешене су све драгоцености, међу којима и историски рукописи са библиотеком. Све је то камионима. некуда одвезено. По свој прилици у Загреб. Пустошећи овај манастир усташе су пуцали на иконе. Нарочито им је задовољство било пуцати у драгоцени кип Светога Саве, кога су разрушили пушчаним мецима. Најзад, када је први део вандализма према овом манастиру извршен, Микан је наредио да се манастирско братство поубија. Први међу манастирским братством који је убијен, био је монах Теофан Косановић. Најзад је црква претворена у затвор, где су усташки зликовци наслађивали своју католичку мржњу над недужним Србима, а на крају је послужила као магазин за опљачкане покретнине, које су од Срба одузете, да би затим биле давним лицитацијама продаване. Разуме се, само католицима.
Међу првим мученицима села Горњег Будачка у срезу војнићском пао је на бранику православља месни свештеник Миле Пеурача. Њега су усташе одвели до села Змијиног Јарка и ту га после језивог мучења оставили да сам издахне. Истовремено је његова црква била извргнута пустошењу и унижавању, да би је најзад запалили.
Да би што јаче исказали вековну мржњу према православним храмовима и што ефектније деловали на преостало православно становништво за прелаз у католичку веру, усташке су власти наредиле, да се црквена звона у Паланчишту уз учешће читавог православног становништва не скидају са звонаре, већ да се одозго побацају на земљу. Као неко чудо међутим, звона се приликом пада нису полупала. То је усташе толико озлоједило, да су хистеричним бесом навалили на црквену унутрашњост, срљајући разним алатом на иконостас, часну трпезу и црквене иконе.
Једна скупина усташа из Цетинграда и околних села, спровела је масовно купљење Срба из околних места, које је спровела у Велику Кладушу. Пошто се радило о великом броју Срба оба пола и свих старости, усташе су се нашли пред проблемом затворских просторија, пошто тај народ није могао стати у општинску зграду и реквириране приватне куће. Најзад је по нарочитом куриру стигла наредба са овлашћењем, да се сви похапшени Срби поубијају. Усташе су тада отворили мучилиште у месној православној цркви. Ту су ноћу увођене партије српског становништва, где су најпре страховито мучени, а затим клани. За то време су пред црквом чекали усташки камиони, на које су бацани мртваци или тешки рањеници, па су одважани у поље звано „Мехино Стење“, где су бацани у ровове, које је из војних разлога копала југословенска војска. Међу тако баченим Србима и затрпаним у овим рововима налазио се велик број тешких рањеника, за које су усташи у цркви веровали да су мртви.
У књизи „Хрвати у светлу историске истине“ речено је, чему је служио јасеновачки логор, где су на нечувен начин поубијане стотине хиљада Срба, велики број Јевреја и становити број оних честитих Хрвата, у чијој је савести наступио револт ради тога, што је усташки покрет упрљао образ целог хрватског народа. Овде ћемо видети, да се јасеновачки крвници нису задовољили масовним убијањем, спаљивањем живих жртава у цигларским пећима и другим зликовачким измишљотинама, већ су уочи православног Божића 1941 године прешли залеђену Саву и упали у села Градину и Драксениће, јер су знали, да се Срби и поред своје голготе спремају на дочек Христовог Рођења. После пустошења Градине, усташе су похапсиле око 80 људи, жена и деца из Драксенића, које су стрпали у месну православну цркву и ту их све до једног поклали. Затим су са опљачканом стоком и разним стварима „победнички“ се повратили у Јасеновац.
Село Садиловац у срезу слуњском опкољено је са свих страна претежно католичким становништвом, услед чега је морало доживети страшну судбину. У време, када су усташке власти јула месеца 1941 године издале опште наређење за присилно покатоличавање, садиловачки су се Срби решили на крајњи отпор. Ни поновни позив усташке владе у мају 1942 године није имао успеха код садиловачких Срба. Тада је усташка влада, свакако у споразуму са вишим католичким црквеним властима упутила у Садиловац 1 и 4 чету (сатнију), које су припадале 19 усташкој бојни. Ове су усташке јединице опколиле Садиловац, али ни то није имало успеха, јер су садиловачки Срби успели да пре опкољавања великом већином побегну у шуму. Месец дана доцније, пошто није успела сила, ступила је на позорницу римокатоличка препреденост. У недељу, 26 јула 1942 огласила је општинска управа у Дрежник Граду (којој припада Садиловац), да су Срби од стране Поглавника помиловани, да ће им хрватска држава саградити домове које су усташи приликом блокаде села попалили и да ће им надокнадити сву проузроковану штету. У ту сврху, позива их општина, да 31 јула сваки буде на своме згаришту, где ће доћи једна комисија за утврђивање одговарајућег материјала који је потребан за градњу и одређивање висине штете у новцу.
Оно што нису успеле оружане снаге пре тога, успела је језуитска превара. Сељаци су дошли на своја згаришта заједно са породицама, јер је у наређењу стајало, да ће број чланова породице играти улогу при одобравању висине помоћи. Међутим, усташи су муњевитом брзином опколили село и похватали све. Тако похватане, сакупили су их пред православну цркву, где су мушкарце одвојили од жена и деце, па их све пред женама и децом поклали. Ужасни призори учинили су, да неколико жена умре од парализе срца. После овога ужаса, усташи су преостале жене и децу стрпали у цркву и закључали, пошто су пре тога полили црквени под бензином. Затим су донели сламу и нагурали је кроз решеткасте прозоре и запалили цркву. За време док је ужас проламао ваздух, усташе су држали митраљеску стражу око цркве, чекајући да и задња жртва подлегне.
У исто време када је порушена православна црква у Ивањској код Бања Луке, одиграло се огледало католичког карактера у селу Челинцу суседног среза. Познато је, да је краљ Александар после погибије Павла Радића у парламенту 1928 узео као под своје његова два сина, које је школовао из својих средстава. Новине су често пута писале о краљевим штићеницима и изгледало је као да су ова два католичића нашли свога другог оца. Међутим, што је једном језуитским млеком задојено, то ће целога века остати у његовој служби. Један од синова Павла Радића, чим се дочепао независне државе, желео је да послужи примером осталима. Он је као припадник једног усташког летећег одреда бацио неколико бомби у православну цркву села Челинца у срезу Котор Варош и разорио је.
Страховита је исповест Стевана Јарчева гостионичара из Топуског и Јулке Шкаре из истог места у колико се односи на православну цркву у Топуском. Њен случај представља злочиначки успон усташког покрета највећег дивљаштва у историји човечанства. Усташе су сакупили велики број Срба из места и околице и затворили их у месну православну цркву. Међу тако голоруке Србе ушли су наоружани усташе у цркву и почели страховито дело мучења. Стеван Јарчов, који је успео да се сакрије међу венцима на црквеном торњу и да се на тај начин спасе сигурне смрти каже, да су усташе натерали православце да седну на црквени под, где су их ударали кундацима и шамарали. Терали су их да морају певати усташке песме. За то време заклали би на очиглед осталих по којега, па би наставили са захтевом да православци чине оно, што их највише вређа и понижава. Једном је пала команда, да се стрпају на једно место у цркви све црквене утвари. После тога су усташе направили од православаца поворку. која је морала пролазити поред ове гомиле утвара и на њу пљували. Најзад су извршили клање над већим бројем затворених Срба, међу којима и над 80-годишњим старцем Николом Кордићем, који је на носилима донешен у цркву да би ту био ликвидиран. Пошто су на такав начин поубијали око 50 људи, остале су пописали и спровели их у Глину, где су у тамошњој цркви поклани. Стеван Јарчов успео је да се неопажено извуче испод венаца и кроз крваву цркву побегне. Усташке власти су кратко време после овога склопиле погодбу са Матићем, фарбаром из Топуског, који је за 30.000 динара порушио цркву с тиме, да материјал од ње припадне њему. Тај Матић је продао црквени иконостас и врата неким месним католицима, који су од тих светиња поправили свињце.
Рушилачки бес и снага вековне мржње нису застали тамо, где су се завршавали злочини Садиловца, Топуског и безбројних других мучилишта. Заиста, човек мора имати јаче нерве, па да може поднети редке, којима се исписује крвава историја припадника православне вере, судбином постављених на југозападној предстражи васколиког православља.
Да би што јаче извргли руглу православне светиње, усташке хорде су једнога дана њихове подивљалости упале у православну цркву села Зборишта код Босанске Крупе, где су демолирали иконостас и остали црквени намештај. Други су. се попели на црквени торањ, где су непрестано звонили. За то време су се неки усташки злочинци, регрутовани из најнижег друштвеног талога обукли у свештеничке одежде и изводили дивљачке игре пред осталима. Да би импровизирали литију, усташе су исцепали иконе, чија су парчад натакли на коље и тако обилазили око цркве. Најзад су из цркве изнели црквене барјаке, књиге и остале утвари, које су ставили на једну гомилу. На тако побацане светиње редом су вршили нужду, па их затим запалили.
Тиме се међутим не завршава крвава историја православне цркве у Зборишту. Августа месеца 1941 године усташе су изненада дошли поново у ово село и опколили га, па похватали око 1000 православних душа. Све су њих усташе затворили у онако оскрнављену цркву тако, да су се гушили због помањкања простора и ваздуха. Пошто су поставили свуда наоколо митраљезе, да ко од затворених Срби неби приликом пожара побегао из ватре, усташе се запалили цркву и стражарили све дотле, док се није и последњи глас ужаснутог запомагања из цркве утишао и затворене жртве изгореле.
У време толиких усташко-католичких злочина добацио је заједљиво „Хрватски Народ“ од 13 маја 1941 песмом под насловом „Труло“ Србима ово:
 
По свијету што је труло,
То распасти се мора.
Ил прије или касније,
Кад дође права хора.
 
Да Југословенској земљи
То збило се, бје јасно.
А „браћа“ (Срби) сад нек веле:
Зар није – „ефикасно“?!
 
Једном приликом, када, су грофу Тиси у мађарском парламенту досадила мудријашка „наклапања“ усташких предака, овај је устао са свога места и срдито добацио: „Каква Хрватска! Ње нигде нема!“ Усташки претци су на ово заћутали и на томе би се свршило, да није устао Србин, посланик Суботић, који је Тиси у лице рекао: „Ако Хрватске нема на тој мапи, она је ипак у нашим срцима!“ и широким гестом показао своје груди.
Овај сам случај дотакао због једног другог случаја, који је тесно везан за усташку солдатеску и историју загребачке православне цркве.
Године 1871 требале су се у загребачкој католичкој катедрали одржати задушнице поводом 200-те годишњице погубљења Зрињског и Франкопана у Бечком Новом Месту. Ма да су фанатизовани католици Зрињски и Франкопан подигли велики број католичких цркава и својим легатима богато допринели римокатоличком престижу у Хрватској, тадањи је загребачки надбискуп у слепој послушности бечком двору забранио одржавање таквих задушница како у Загребу, тако и на територији целе Хрватске. Па ипак, слично ономе случају у будимпештанском парламенту, чула се молитва за покој душа Зрињском и Франколану, додуше не из католичких цркава по Хрватској, већ из загребачке православне цркве, и ако ова двојица хрватских првака нису ничиме задужили српство и православље, већ обрнуто. Срби усред хрватског Затреба имали су смелости да стану испред Хрвата и да одрже помен њиховим првацима, који, су у хрватском народном календару заузели места светаца.
Што је православна црква у Загребу 1941 године и после ње поштеђена усташког пијука или огњеног угарка, не треба тражити узроке у овој њеној заслузи, колико у на широкој бази заснованим католичко-фашистичким и националносоцијалистичким плановима о господству над славенским земљама. Ради руске емиграције, у коју је осовина полагала наду за успех руске контрареволуције и ради сакривања стварног стања православља после његовог тоталног уништења у унутрашњости „независне државе“, остављена је плански загребачка православна црква као мустра за показивање страној дипломацији. У ту сврху инсталисана је марионетска фигура руског емигранта Гермогена Максимова Иовановића на положај епископа српско-православне цркве у Загребу. Од таквог издајника православља и славенске мисли, није се могло ни очекивати, да дигне свој глас у корист прогоњеног православног народа, јер су се његови погледи на опстојност српскога народа у западном делу балканског полуострва у свему поклапали са линијом усташке политике према православљу. Што се тиче оног броја руских емиграната, који су му на територији „независне државе“ чинили једину паству, они су и онако били у правима изравнати са припадницима немачке народности и усташког припадништва, те су са те стране били потпуно заштићени. Српски народ, нити је имао шта заједничког са усташким епископом Гермогеном Максимовим Ивановићем, нити му је његов службенички однос према усташком покрету могао ма у чему олакшати његово страдалаштво. За тако своје пасивно држање у доба прогона православља, свакако не без знања папе Пија XII и надбискупа Степинца, одликована је ова католичка и нацистичко-фашистичка марионета орденом усташког „,велереда са звиездом“. Његов случај је још једна карика у језуитском обухватном ланцу око славенства и његовог православља.
Кад је после свих страхота двадесетога века, наступио оправдани револт и када су се после првог запрепаштења појавиле организоване српско-православне групе у циљу самозаштите, завапили су исти они католички свештеници, који су руководили крвопролићима и светогрђима над живим и непокретним православљем, па међу њима и сплитски бискуп Бонефачић, који у посланици за 1 новембар 1941 чак прети, да ће поднети извештај папи Пију XII, ма да нам није познат ни његов ни извештај његових бискупских колега о толиким страдањима православне цркве и њезине пастве. Није толико занимљива садржина његове посланице, колико је карактеристична констатација, да је бискупу одједном, тек сада, стало до истине. Он каже:
 
„Не спомињем то да бацим уље у ватру, него да истини дадем њено мјесто, да правди дадем задовољштину“.
 
Жеља за истином није једнака у два истоветна случаја. Онај бискуп, који призива Духа Светога на крваве руке усташких припадника у чијим је редовима и сам, не може сагледати истину. Јер, ко мрзи, томе мржња заклања видике. Дозволимо зато бискупу, да један део истине сагледа у интервјуу италијанског новинара Золија, којега је имао са једним немачким мајором, а који је објављен у италијанском листу „Ил ресто гарлино“ од 18 септембра 1941 године, где овај мајор о усташким зверствима под католичким руководством каже:
 
„Овде је било нарочитих масакратских банди, а вероватно их има и сада, морално и стварно водећих и распаљивих од католичких попова и фратара. Ова ствар је више него утврђена: Код Травника, неких стотинак километара јужно од Бања Луке, затечен је неки фратар, како са распелом (крстом) у руци распаљује крвничку банду, коју је сам организовао и коју води. То је било првих дана, пошто сам тамо стигао.“
– Дакле, то је средњи век? – приметио је новинар Золи.
„Да, али погоршан митраљезима, ручним бомбама, динамитом, кантама бензина и другим средствима за мучење“.
– Јесу ли то радили Хрвати мештани? – запитао је мајора Золи.
„Да, али најгори елеменат хрватског становништва, најобичнији младићи испод 20 година. Ти занешени малолетници су зликовци, сакупљени наоружани и вођени од Хрвата, који су дошли из Загреба. Рекоше ми, да су то усташе, али се небих могао заклети. Знате, тешко их је препознати“.
„Све се то збива у становништву, наводно довољно цивилизованом, које се хвали да је упило медитеранску и римску културу, а по некада претендује да се представи као директни потомак Гота.“
„Све мржње, сви спорови, све не остварене жеље и све зависти провреше у жучи. Сви на око неплаћени дугови, наплаћени су. Све сеоске освете хладно су освећене. По мрачним и несигурним денунцијацијама упутише спољни непријатељи у овим местима регрутоване банде крвопија, да се освете означеним породицама, као кривима за мржњу на хрватство…. Био је покољ. Био је ужас. Целе породице, људи, жена, дојенчади, стараца, болесника и деце, поубијани су кинеским методама најстрашнији мука, какве се не могу ни у машти представити“.
– Немачки мајор је најзад покрио чело рукама и према Золију направио гест молбе:
– Поштедите ме молим вас осталог сећања, да вас поштедим ужасног описивања.
 
И за овога пруског милитаристу, припадника нације, која је изазвала проливање читавих река крви по свима континентима, много је оно што је видео у „независној држави“. Тим више што се уверио, да је режија припадала католичкој цркви.
Овиме није исцрпела листа нацизмо-фашистичко-усташких светогрђа према једној од хришћанских религија и њених храмова. Велики је још број оних, за коде мањкају подпуни подаци, или се још свакодневно пале. Послодавац из Каптолске Куриије неће никада престати да машину католичког продирања у славенски простор овога дела света покреће политиком „самохрватства“, која је нашла своју потпну примену у усташком покрету. На ову тврдњу наводи нас и најновији извештај о једном разговору у кавани „Загреб“ на Зрињевцу, који је месеца јула 1944 водило једно доуштво састављено за једним столом од усташког мајора (бојника) и два домобранска капетана (сатника), са другим грађанским друштвом за суседним столом, али тако, да је свраћена пажња целе каване на њега. И ако тај разговор опреза ради цитирамо са извесном резервом, он је, према тврдњи једнога угледног Хрвата који се на њега гнушао, карактеристика католичког утицаја на хрватске масе путем политике „самохрватства“, што у пракси значи уништења српства и православља, како би се тиме обранио „статус кво независне државе“, која почива на бруталној сили и начелима тоталитарног уређења Балкана у служби католичког империјализма и макар мртвог фашизмо-нацизма. Усташки мајор је уз опште одобравање другова за истим столом и већег броја осталих посетиоца каване овако говорио: „Господин Мачек тражиће од мировне конференције овакву Хрватску каква је сада и да јој се још припоји Војводина са Прекомурјем. То ће бити република, а ако Срби хоће имати краља, нека си га задрже“. Мајор је затим повукао дим и још достојанственије наставио: „Зато, када ускоро одпочне инвазија Балкана, ми морамо првенствено користити вријеме да покољемо и остатак Срба и осталих мањина, како би на том простору остали искључиви Хрвати. У то име, за Поглавника и дом!“ – рекао је усташки „бојник“ и заједно са већином гостију у стојећем ставу искапио своју чашу. Честити део хрватског народа, који оплакује судбину свога упрљаног имена, тешко ће изгледа моћи спречити, да се перспективе овога усташког мајора не приближе истини из разлога, који лежи у обичној пропорцији. И Срби, који су демократском романтизму жртвовали милионе својих самртних уздисаја, мораће са жаљењем констатовати, да свет почиње живети рачунски – на врху оловке. Онај, ко сачува себе, а ослаби суседа, његова је рука и оловка. Ипак, ван сваке је сумње, да ни тако велика цена неће моћи матицу јужних Славена скренути са пута њене традиције.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *