ТВОЈ АВА И ДУХОВНИК

ТВОЈ АВА И ДУХОВНИК

Старац јеросхимонах Сампсон
(гроф Сиверс)
 

УВОД
 
Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Матеј. 16, 18). Дакле, само због Божанског порекла Цркве и задатка који јој је одозго поверен, Христос не може да је остави, већ како у прва времена хришћанства, тако и данас, непроменљиво светли у њој Својом тихом небеском светлошћу, и ту унутрашњу светлост у Цркви виде они који имају очи да виде.
Главни центри у којима се концентрише духовни живот, где се одвија упорна борба за очување живе вере у Бога и усаглашавање с том вером читавог живота, где се упорно боре са грехом у име светости и чистоте живота јесу православни манастири и православни храмови. На њих се с посебном снагом и обрушава злоба неверја и равнодушности оних који одричу Цркву. Заштитити од неправедних оптужби, отворити очи слепима и уши глувима је немогуће само речима, самим изразима. Најбоље средство за показивање истине Цркве народу би било упознавање друштва са живим плодовима исправног црквеног живота, према речима Јеванђеља: “Дођи и види” (Јован. 1, 46): види шта Црква даје друштву, колики је њен значај за њега!
Један од таквих зрелих плодова живота Цркве јесте старац јеросхимонах Сампсон (Сиверс), који се упокојио 24. августа 1979. године.
 
Увек је изгледао уредно, веома лепо, “архијерејски”. Ко га лично није познавао рекао би: “Ово је неки архијереј”.
Отац Сампсон је карика која повезује наше доба са временом првих хришћана. И у томе је његова нарочита заслуга за православни руски народ. Старац Сампсон је тачно објаснио и понудио како да се у овакво сурово, безбожно време постане прави верник и постигне светост.
Без обзира на свој строг схимнички живот, Баћушка је био веома благ према својој духовној деци. Многи од њих су живели далеко и ретко су могли да виде старца. Али свака душа је тако патила за Баћушком да је то тешко било поднети. Ради утехе Баћушка је морао да шаље поклоне: иконе, књиге. Али нарочита утеха је била ако добијеш фотографију са његовим потписом. Због тога је Баћушка морао често да се фотографише. А то су чинила његова духовна деца. И тако се накупила читава серија фотографија. Дошло је време да се обнародују не само његове беседе, поуке, писма, него и фотографије на молбу многих људи.
 
Личност старца Сампсона је била таква да је сваки човек обратио пажњу на њу. Видевши Баћушку људи су налазили у њему не само духовно веома богатог човека, не само прозорљивца, проповедника са беседничким даром, него и јединственог човека из прошлости, васпитаног још пре револуције, који је сабрао све оно богатство које му је дато. И он не само да није изгубио то богатство, него управо обрнуто, још га је са већом снагом испољио, захваљујући свом подвижничком животу који је живео до свог последњег даха.
У последње време су нарочито често говорили старцу: “Обавезно наручите свој портрет. После ће бити касно, и нама ће бити веома жао што смо изгубили такву вредност без трага”.
 
Његов лик је лик великих преподобних отаца древног хришћанства. Име Сампсон у преводу значи “сунчани”, и ту његову сунчаност, огњеност су људи осећали.
Старац јеросхимонах Сампсон се родио 1898. године, 27. јуна по старом, а 10. јула по новом календару, на дан празновања преподобног странопримца Сампсона у Санкт-Петербургу.
 

О ОЦУ
 
“Мој отац, гроф Еспер Александар Сиверс, добио је високо војно образовање на Академији генералног штаба. Био је каваљериста. У недељу сви иду да се моле, а ми – у манеж. У Кириоки, данашњи Зеленогорск. “Хајде, Едик! Идемо да дресирамо коње!” Дресирали смо енглеске, орловске касаче, и то све јашући. У седлу, без седла, на женском седлу, стојећи на коњу. Маштао је да ћу и ја постати коњички официр. Он је био син познатог академика, професора Академије уметности. Веома одважан. Срчан, страшно је волео људе, ручао је са војницима, увек је био с војницима”, – овако Баћушка прича о неким моментима из живота с оцем.
“Била је и некаква пресавијена и спојена кожа која се савија и којом се туку коњи. И ја сам понекад добијао тиме по рукама или по задњици. И трпео сам и ништа више! Не смеш да паднеш – и то је то!”
“Мама није знала за те ствари. Она се бавила својим пословима, ишла у цркву, а ми да дресирамо коње. Сваке недеље.”
“…Имао сам посебан однос с оцем. Ево једне недељне епизоде. Седимо, ручамо. Недеља је, нема гостију. Отац ће мени: “Едик! Једнина од “панталоне”! Ја одговарам: “Панталон!” А отац – трас по челу! Други пут: “Једнина од “панталоне”! – “Панталон!” И опет – трас преко уха. Све тако за столом. А онда и трећи пут: “Едик! Једнина од “панталоне”! – “Панталон!” – “У кухињу! Напоље!”. Решио сам да задиркујем оца. Страшно сам волео да га пецнем. Било ми је због тога веома тешко, зато што сам био веома живахан, пун животне радости и схватао сам да и он мене пецка. Хтео сам да га мало наљутим. Касније, када сам већ имао 15-16 година између нас је дошло и до туче. Неко је звао и ватрогасну чету, јер се цео стан тресао. Мама нас је раздвајала. Било је страшно: скидали смо врата из шарки. Покушавао сам да ударим оца нечим по глави. Затварао сам се у његов кабинет, тамо је био прозор. Избио сам тај прозор, изашао напоље и трас – оца по ћелавој глави! То је била права туча. А онда сам прешао са четвртог спрата на трећи по олуку, и на главни улаз. И опет по оцу! Па назад горе. Као неки месечар по таванима и крововима!”
 

О ШКОЛСКИМ ГОДИНАМА
 
“Родитељи су ми давали сребрњаке за доручак. Ја сам куповао књиге за тај новац. Крио сам се на тавану и читао те књиге тајно од родитеља. Имао сам већ 9 година када сам духом постао православан.
 
– За школских дана био сам јак, спретан. Нисам никада био зао, то ме је спашавало. Страшно сам се плашио пакости, да нанесем човеку патњу. Али сам бранио оне које су вређали толико да сам испадао глуп. То је било и у млађим и у старијим разредима. Улазио бих у свађу и тукао онога ко вређа. Највише сам, рецимо, бранио Јевреје, нејаке, оне који су лоши ђаци. Ако неко вређа, исмева – тога нисам могао да трпим органски. И имао сам масу непријатности од јаких. Таквима нисам попуштао, тукао сам се страшно, до крви. О, тада се пази! И обавезно нос: разбијем нос тако да крви буде доста. Тада се обично уплаше и беже. Како сам умео да звекнем по носу – само тако оде нос!.. Будући монах…
– Они су војници – монаси – војска…
– Да, али војска невидљиве силе. Мама је неколико пута долазила у школу: “Шта је сад Едик направио? ” Ја јој испричам шта је било, и она ми верује. Како друкчије: преко уха дати је одвећ мало.
– Она је, изгледа, била сигурна у вашу доброту, Баћушка?
– Можда. Ако сам икада уопште и био добар… Да ли сам икада био добар? ..
 
“Имао сам тек 15 година када сам по први пут сам видео своју будућност у Лаври Александра Невског. Дошао сам једне недеље на литургију, појао је архијерејски хор од 80 дечака. Можете ли то да замислите? Танушни звончићи, дечачка молитва!.. То је било нешто чудесно.”
“Мој прадеда је био декабриста, Александар Сиверс. Декабристи су били занимљиви глупаци. Са идејом, веома добри, високо чисти морално људи. Паметни, а велики глупаци.
А чукундеда, гроф Иван Сиверс је био министар спољних послова Екатерине Друге и гувернер Москве. Његов отац Јаков Јефимович Сиверс (1731-1808) је радио у руској амбасади у Лондону (1776-1781). Био је и новгородски гувернер 1789. године, ванредни амбасадор у Пољској. Активни учесник треће деобе Пољске. За време Павла Првог био је одређен за управника васпитних домова. Постао је гроф Руске империје и каваљер реда Јована Јерусалимског.”
 
Баћушка је имао веома живахну природу. Прошавши војно васпитање код свог оца, могао је да изводи веома смеле трикове. Тако би, на пример, при пуној брзини на бициклу налетео на зид. И одмах затим би направио осмицу. Питали су Баћушку зашто је то радио. Осмехнувши се одговорио би: “Да бих видео какав је то осећај”.
 

О МАЈЦИ
 
Баћушкина мајка се звала Ана Васиљевна. Она је била најлепша девојка Лондона. Тамо је завршила конзерваторијум, онда су је верили за индијског принца који је био наследник престола. Када је сазнала да није поштен, она је отпутовала у Русију.
 
Била је ученица Фараре. У Петрограду је давала часове Шаљапину.
Једна познаница пише овако о њој: “Она је рођена Енглескиња која је у Русији остала потпуно усамљена. Некаква туга је сијала у њеним очима. Касније смо сазнали да Ана Васиљевна има лепог сина који је узрок њене дубоке жалости и сталних немира, јер је без обзира на своје сјајне способности и лепоту неочекивано отишао у манастир и после тога “нестао без трага” за мајку. Код Ане Васиљевне на зиду изнад стола сам видела неколико фотографија дечака, онда младића, и на крају веома лепог двадесеттрогодишњег човека у монашкој одећи. Суздржала сам се од било каквог запиткивања, мада ме је чињеница да Ана Васиљевна има сина-монаха дубоко поразила и узбудила.”
 
Пре десетак година свратили смо у Улицу Моховаја број 12 у Петербургу где су становали Сиверси. У том кварту су живели само странци. Очевици још увек памте каква је то била сензација када је Баћушка отишао у Лавру Александра Невског и постао православни монах.
 

О ОБИТЕЉИ САВЕ КРИПЕЦКОГ
 
Од 1917. до 1918. године Баћушка је био у обитељи Саве Крипецког.
Још као дете је тежио монаштву. Већ као младић желео је да се упозна са монашким животом. По Божјем Промислу се сместио у руски православни манастир Саве Крипецког код Пскова. Овде је прошао кроз сва манастирска послушања. Овако је Баћушка препричао неке моменте из манастирског живота:
“Међу братијом у обитељи Саве Крипецког (какав је то строг манастир био!) био је један, мој сусед, који се бавио рецитовањем Љермонтова или Пушкина. Долазио би код мене: “Брате Александре, слушај како је дивно Пушкин ово написао!” И стоји с књигом у руци и рецитује Пушкина. И то у пустиножитељном манастиру! И нико за то није ни знао! И он се никоме никада и нигде није због тога покајао. Игуман то није знао, а ја сам имао на уму закон, иако сам био почетник: никада ни о коме ништа не говорити. Шта све не знам, зар не? Ништа не знам! И ако ме питају – игуман или старији монах – не знам, иако врло добро знам. Зато што је тајна тајна. Када он код мене дође, ја се правим: као, само ви читајте, оче, читајте. Седим на свом лежају, а он стоји, декламује.”
– Баћушка, па зар то није човекоугађање?
– Није. Ја као млађи нисам имао права да исправљам, учим, опомињем и подучавам. То је смирење. То је темељ смирења.
– А тај човек је незлобив и није знао да је то грех?
– Да. Он је у простоти свог смирења рецитовао Пушкина. Рецитовао је и Љермонтова, читао је “Бородино”. А ја сам напамет знао те ствари, а за њега је то било откриће. Понекад сам га и исправљао кад није разумевао смисао.
– Можда то и није грех?
– Не, то је опустошеност његовог личног живота, јер није знао за духовни живот. А ове стихове Љермонтова и Пушкина, или, рецимо, “Рат и мир” Лава Толстоја, – рецитовао је напамет читаве одломке… То је, наравно, веома лепо, уметнички лепо, зар не? То је и поражавајуће мудро, али за нас, монахе, апсолутно непотребно.
– Можда ви тада нисте једноставно могли да разумете због чега он то чини…
– Тада нисам разумевао. Па био сам нов, тек сам примио православље, а за пола године се нашао у манастиру. Само сам се чудио: “Баћушка, зар вам се ово допада? ” Питао сам га у чуђењу, зато што сам ја као библиотекар у манастирској библиотеци издавао књиге. И већ сам знао читаво богатство библиотеке. Био сам одушевљен житијама светих и “Добротољубљем” и т.д. Чудио сам се што он више цени Љермонтова, “Рат и мир” Лава Толстоја, рецимо. Или од Достојевског “Злочин и казну” и “Браћу Карамазове”… Мада је Фјодор Достојевски веома богат човек. Он је на гробљу у Лаври Александра Невског. Био је дубок, православни хришћанин. Био је на робији због једне ствари и међу робијашима је видео сво дно, сву психологију порекла злочина. И ето те ствари ми је јеромонах читао у заносу, одушевљен. Али ја нисам смео да му кажем: “Баћушка, јесте ли чули јучерашње житије, како се један преподобни подвизавао тако и тако, и како је мудро рекао то и то? ..”
– Баћушка, а да сте тамо провели десет година, да ли бисте могли да му некако кажете?
– Да сам добио послушање да будем духовник, онда бих имао право…
 
Било је и монаха без икакве уредности. Ево како Баћушка о томе пише:
“Аљкавог и прљавог монаха карактерише и иста таква савест. Ко је споља уредан и чист, томе је и савест доведена у ред. То је психолошка истина. А мени је суђено било да много тога видим. Имао сам једног суседа у обитељи Саве Крипецког где сам био кочијаш и коњушар, а такође сам и краве музао. Један сусед-јеромонах. Имао је Пљушкинову страст. Све је вукао у своју келију: старе кофе, старе каљаче, старе крпе, некакве новине. Устребаће му, мислио је. А и живот му је био исти такав!
Био је још један јеромонах: празни зидови, клупа на којој је спавао. На клупи ништа. Клупа покривена ћебетом. Икона Богородице и још некаква икона, 2-3 књиге. Али кад га погледаш – свећа права! То је била жива молитва, то је био анђео у телу.”
 
– Бдење у суботу, а ја морам сву ноћ да напасам коње. Звоне за литургију, а ја терам своје коње кући.
– А зашто има толико коња у манастиру?
– Мора… За рад… да ору, дрљају. Ми смо све сами радили, ништа нисмо куповали. Кад дође време за орање, за дрљање: “Ајде, за рало стани!” И ја сам ишао за ралом, водио коња. А онда треба дрљати, косити, спремати сено за краве, коње. Онда треба жети: “На ти срп!” Жена нема, сви у манастиру морају да жању овас. Онда скупљамо сено. Све у свему, морали смо све могуће послове сами да радимо. Само не могу кровове да бојим и покривам. То је био испит. Својом Промишљу ме је Господ припремао за монахе…
 
У манастиру Саве Крипецког су Баћушку ухапсили. Због његовог спољашњег изгледа су га осумњичили да је царског рода. Ухапсила га је бригада Летонаца, али је командант био Рус и водио је Баћушку под руку. И захваљујући њему је Баћушка остао жив. Војници су хтели да ишчупају Баћушку из његових руку и да га докрајче. Два дана пре смрти Баћушка нам је поново испричао како су га ухапсили, и као је преживео захваљујући команданту:
“Када су ме водили на стрељање у обитељи Саве Крипецког, левом руком ме је придржавао командант, а другом руком је држао напуњену пушку штитећи ме. Схватао је да се око нас налази гомила звери и бандита. Ја сам потпуно мирно, ни о чему не размишљајући, ничег се не плашећи, ишао с њим, а он ми је тихо напомињао: “Немојте ни на корак од мене да се одвајате, могу да вас растрзају.”
– А зашто?
– Онда су била револуционарна времена. То је страшна тајна, страшна тајна. Она је несхватљива. Велики угодници Божји се такође плаше и плашили су се тог страшног часа. Ноћу саслушавање: од 11 сати увече до 5 сати ујутру. Сваког сата су се смењивали испитивачи. Питања су мењали. Оно што су питали у 11 сати, поново би изненада упитали ујутру у 5 сати. Ујутро би већ био потпуно пијан од умора.
 
“Стрељања су обављали ноћу, уочи Покрова. Извели су мене и једног од спахија који је долазио код мене у манастир, поставили уза зид. Препознао ме је. Стрељали су га у истој гомили са мном.”
 
Иза стога сена су дежурали монаси, по послушању које им је дао игуман. Извукли су Баћушку из гомиле мртваца, преобукли га у шињел Црвене армије и одвезли у Петроград, код мајке. А мајка га је одвела у болницу.
Страшни метак је на свом путу смрвио кост десне руке као машина за млевење меса. Смрвљена је била и жбица, и кост у зглобу рамена. Жбица која је била потпуно смрвљена је извађена, а на њено место је стављена туђа, а у раме су ставили плочице. Комадићи костију су до краја Баћушкиног живота излазили, а на неким местима су се ране загнојавале. С времена на време би медицинска сестра или лекар мазали те ране алкохолом.
 

ПОЗНАНСТВО С ПАТРИЈАРХОМ АЛЕКСИЈЕМ
 
Из Петрограда су болницу евакуисали у Тихвин где је епископ био преосвећени Алексије (Симански). Тамо се Баћушка налазио на послушању код Свјатјејшег Патријарха. После године дана у Тихвину опет се вратио у Петроград.
 
“Морам да се спремам за манастир: узео сам кофер, душек с јастуком, и на таљигама Невским проспектом из стана у Лавру. У црним лакованим ципелама, у сивом оделу, прстење на рукама… Имао сам осам одела, за сваки дан једно. Данас је, рецимо, петак – значи зелено одело. А кравата – само црна.”
– А зашто сте ишли пешице? Није било превоза?
– Хтео сам свечано…
 
Постриг у мантију с именом Симеон је извршио над Баћушком владика Николај (Јарушевич) 22. марта 1922. године. Исте године је патријарх Тихон рукоположио Баћушку за јерођакона. Он је био други тенор. 1925. године, 19. јануара, на празник Богојављења, на раној литургији Баћушку је рукоположио архиепископ Васијан. Истовремено је постављен за благајника.
 

О ЛАВРИ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ
 
“У Лаври Александра Невског су били чувени догађаји… Нисмо имали веша, да се пресвучемо. Имао сам рукавице: сеном закрпим рупу и ето ваљенки…”
 
Лавра Александра Невског је за Баћушку била темељ његовог старчества. Овде је осим одговорних послушања понео и тајне подвиге молитвеног труда. Нарочито се бавио Исусовом молитвом. Баћушка је учио Исусову молитву с посебном усрдношћу: не само код стараца код којих је био келејник, већ и код оних монаха који су строго живели, који су имали посебне подвиге молитве и ноћног бдења.
 
“Био је, рецимо, и један робијаш, схијеромонах Јефрем. Он ми је објаснио исправно схватање Исусове молитве. Примио је схиму после завршеног робијања: добио је 25 година за убиство оца секиром, али се њему чинило да је та казна мала. Тако да је примио схиму. Једном ми се обратио с овим речима: “Да ли ти, господичићу, знаш шта је Исусова молитва? “Ја сам, наравно, зинуо и отворених уста слушао. А онда ми је он постепено све детаљно објаснио. Гледао сам њега како говори молитву, видео сам га како се ноћу на гробљу моли. Он ноћу није никада спавао у келији. Старац у дубокој старости од 80 година. Неписмен…”
 
“У Лаври Александра Невског је било много различитих монаха, чувених и непознатих. И сви су били међусобно блиски.
Било је и тајних подвижника. А ја сам имао прилику да посматрам како ко живи. На пример, мој омиљени јеромонах Нестор. Он је завршио академију генералног штаба, а онда је пожелео да постане музичар. Завршио је конзерваторијум, а онда је пожелео да постане монах. Био је искушеник свега пола године, и онда су га постригли. Страшно га је било и погледати: био је плав, али сав мокар од суза. Стално му је кецеља била мокра, толико је плакао! Анђелско биће! Имао сам част да с њим живим у истој келији. Његов брат, Серафим (умро је недавно у Горком као архиђакон), завршио је на уметничкој академији иконописање. И ми смо у келији имали радионицу. Ја сам био у једном углу, а Нестор у другом. А Серафим је живео посред келије, јер је около била иконописачка радионица, штафелаји. Он је сликао древне иконе: према одређеном писму, школи. Веома је био леп, исте висине као и ја. Плавокос. Није имао ни бркове ни браду. Али архиђакон је био Лавре, дакле, значајна личност! Апсолутни до-бас. Музички бас. У келији смо утроје живели, заједно смо ту и полуноћницу служили. Заједно смо и правило читали, док нас управа није раздвојила. Онда сам добио своју келију. И нисам никога држао код себе. И сам нисам ишао у госте код других. Монашки живот је сладак: што строжије живиш, то је слађе! А када се разболиш, јавиш да си болестан. Здравље треба чувати – то је дар Божји.”
 
– Епископ Нектарије ме је често исмевао.
– Зашто је то чинио?
– Волео је да прави несташлуке… Иначе је био веома строг аскета. Зими Лавра буде сва у снегу, ми се у 4-5 сати ујутру спремамо за полуноћницу, а он трчи у гаћама по Лаври стазицом. То му је била гимнастика. Јак Украјинац. Веома снажан је био.
 
Митрополит Венијамин (Казански) је управљао својим свештенством с духовном и животном мудрошћу. Владика је брижно чувао истинске монашке завете. Имао је редак дар суза. Под утицајем митрополита Венијамина цела лавра и Петербург су задобили нарочито светло, продуховљено расположење, сијали су истинском духовном хришћанском просвећеношћу. Владику Венијамина су стрељали за време револуције. Седам пута су пуцали у њега и нису могли да га убију. Тада га је војник замолио: “Оче, помози, уморили смо се покушавајући!”
– “Благословен Бог наш свагда, сада и увек и у векове векова. Амин” – изговорио је Владика и благословио их. Опалили су по осми пут и убили га.
 
Постоји још једна велика личност блиска Баћушки, епископ Григорије (Лебедев).
 
“Епископ Григорије је завршио Московски универзитет и предавао је књижевност у гимназијама Москве. Затим је запросио кћерку протојереја, и ускоро је требало да буде свадба. На пола сата пре свадбе одједном се све растурило, брак је постао немогућ. Отишао је у Данилов манастир код преосвећеног Теодора. Свјатјејшиј патријарх Тихон га је исте вечери постригао у монаха с именом Григорије. Затим се уписао на Духовну академију, убрзо је постао јерођакон, следећег дана јеромонах, и исто тако брзо – игуман и архимандрит. Како сам се дивио моме љубимцу, владики Григорију, када је он био настојатељ Лавре Александра Невског! То је било право усхићење, веома блиско заљубљености. Често сам се чак и бојао да се не створи некаква страст. Владика је за мене одувек био пример великог архијереја. Имао је огромну браду испод појаса, огромне две плетенице, веома тужне и паметне очи. Страшно је био паметан! И имао је бесконачне сузе! Толико је много плакао да је већ ставио трећи пар наочара. Владика ми је говорио такве ствари које ја после никад и нигде нисам чуо. У 16. и 17. броју “Богословских радова” су објављене његове речи: он пише о јеванђељским представама и мислима. То је нешто чудесно! У њему је било много поетског, а не само аскетског. Био је и аскета, и песник, и богослов. Нисам могао да га се довољно нагледам и наслушам. Често је бивао код мене у келији, и радовао се и плакао. Причао ми је како му се јавио великомученик и исцелитељ Пантелејмон дању у келији, када је лежао болестан. Великомученик му је пришао, прекрстио га и дао му лек рекавши му: “Оздравићеш!” И владика је устао. У спомен на ово молио је да му се пронађе таква икона великомученика Пантелејмона. Заједно смо били и у тамници: оптужили су нас као да смо тобоже продали 48 архијерејских мантија. Тада смо успели да докажемо да смо потпуно невини. Свјатјејшиј патријарх Тихон га је хиротонисао у епископа. Овај је отишао, био хиротонисан, и одмах након тога је ухапшен. Где је погинуо, не зна се.”
 

О СХИЈЕРОМОНАХУ СЕРАФИМУ ЗАТВОРНИКУ
 
Након доласка у Лавру Баћушка је неко време био келејник јеросхимонаха Серафима који је био последњи духовник Лавре.
То је био велики старац, чудотворац. Он је као и преподобни Серафим Саровски стајао 1000 дана и ноћи клечећи на коленима и молио се за спасење народа и земље Руске у оно страшно доба. Предсказао је епископу Хутинском Алексију да ће постати Патријарх. Многа старчева пророштва су се већ збила, а друга тек треба да се изврше. Зато су и толико драгоцена сведочанства о. Сампсона о њему:
“Био је у Лаври и јеросхимонах Серафим-затворник. Он је на следећи начин задобио покајање: сагледао је свој нечастан живот, своју безумност, и у једној ноћи се обратио Богу. Дошао је у Петербургу код митрополита Антонија (Вадковског) и успео да га замоли да га постриже у схиму. Затворили су га у келију, обложили циглама и оставили само један прозорчић доле за воду и хлеб. Тако је он 28 година провео у затвору. Већ четврте године затворништва је постао прозорљив: исповедао је људе кроз двоја врата, не видећи лице и не знајући име. И то четврте године покајништва! А онда је ноћу почео да тера демоне из келије који су долазили да га искушавају. Видео их је исто онако како ми видимо мачке, псе или мишеве. Терао их је, избацивао из келије и кажњавао. Ударао их је, топио у врелој води и бацао у умиваоник. Они су крештали, вриштали, викали, а келејник је чуо да он тера демоне. Ми нисмо видели: прозорчић је био затворен. А о. Серафим нам је говорио: “Пустили сте ми овамо мачке и псе!”, и терао их је и командовао им. Затим је узео на себе подвиг ћутања. Када су га демони јако искушавали, плакао би; ноћу је страшно плакао. Понекад би заборавио на своје обећање ћутања и почињао би да чита молитве на глас. И наравно, келејници су знали шта то значи. О. Серафим се молио гласно јер су му демони страшно досађивали. Када је изашао из затвора, десило се следеће: седимо ми у келији са баћушком Серафимом, а он каже:
– Ено их трче тамо-амо!
– Ништа не видим, баћушка, – одговарам ја.
– Па како то, – каже старац, – ено, види! Дедер, стави овде чашу с чајем!
Помолио се, кад одједном – цап! Такав се смрад осетио по целој келији. А Баћушка Серафим сатерао демона у чашу са чајем! А овај се дере и вришти тамо. Вода је у чаши тако смрдљива постала, да нисмо могли ни у умиваоник да је проспемо, већ смо је изнели напоље. А како да је носимо? Узели смо металну ручицу којом смо хватали угаљ и бацали га у пећ и некако је подметнувши испод чаше да се вода не проспе однели на нечисто место. А о. Серафим нам је наредио: “Немојте сада тамо да идете да се неко не зарази!” Почео сам да перем чашу после тога, а смрад никако да нестане, чиме све нисам прао. Баћушка Серафим каже: “Пошкропи чашу богојављенском водицом”. Само тако смо се решили овог смрада.”
 
Код Баћушке је на исповест долазило веома много великих људи. Он је био духовник академика Павлова, код њега су се кајали такође и један од председника Академије наука и многи други. Рецимо, академик Карпински је исто био духовни син Баћушкин. Баћушка је причао о њему:
“То је био чудесан човек, омалени старчић. Али је био цео универзитет, енциклопедија која хода. Просто је страшно колико је знао! А кајао се као дете, таквог је чистог срца. Чудесна пријемчивост, ништа није морао да учи. А како је умео да поштује човека! Ето, рецимо, дође просјак. Он га најпре нахрани: не у кухињи, већ код себе у трпезарији. Обично су просјаци веома прљави, зар не? Вашљиви такође, а он се није гадио! Ми добро знамо како је тешко кајати се онима чији је језик распуштен. Немогуће је чак записати грехове – толико је много зла само од језика. А искуство преподобних отаца показује да ако језик буде ћутао – онда ће и мисли ћутати, и само ће молитва бити показатељ духовног делања. Ћутање је потребно заједно са неосуђивањем, шкртост на језику. Често видимо многе велике људе и како они страшно воле да ћуте, како су немногоглагољиви. Они дуго размишљају, полако размишљају, а онда тек веома шкрто нешто кажу. А што су људи паметнији, то више умеју да ћуте. Понекад не можеш да им измамиш шири, подробнији одговор. То су људи духовног живота, огромног искуства, који желе да се спасу, или који схватају да је Бог свуда присутан. Једном сам упитао Карпинског: “Како то умете да ћутите? На моју срамоту, ја, монах, – па не умем тако да ћутим као ви”. Знате шта ми је он одговорио? “Ћутим и умем да ћутим зато што имам увек у мислима следеће: Бог ме гледа и чује ме. То ме и тера да ћутим”. Ето па видите. Обични мирјанин, иако председник Академије наука, па испада паметнији од неког монаха.”
 

О АКАДЕМИКУ ПАВЛОВУ
 
“Академик Павлов је био веома једноставан и целомудрен човек. Као девојка је био чедан. Иако је био ожењен, лекар, физиолог, где се веома лако може изгубити целомудреност. Закони физиологије су тесно повезани са нецеломудреношћу. Он је био свестан тога да мора да мисли и поступа као да је пред лицем Божјим, стално је био свестан свеприсутности Божје. И са људима, и са псима, и за радним столом, и у болничкој соби, – стално се налазио пред лицем Божјим. То је његов посебни квалитет. Шта је све само знао, а тако је скромно мишљење имао о себи, као да је био гимназиста.”
“Скоро сваке године И. П. Павлов је долазио у свој завичај. Ту су га увек дочекивале са почастима рејонске власти. Упућивали су аутомобил пред воз. Павлов је излазио, поздрављао се са свима, а онда је питао: “Је ли ту свештеник? ” – “Да, он вас чека”. И онда је одлазио на гробље, служио помен за покој душе својих родитеља, а тек после тога би ишао на пријем на високом нивоу. И сви су га чекали, нико није изрекао ни речи осуде. Трпели су.
До саме своје смрти И. П. Павлов је био почасни староста Знаменске цркве у Петрограду. Када је умро, сахрана се претворила у грандиозну поворку, његов сандук је носило шест коња. Десетине хиљада, ако не и стотине су дошле да се опросте од њега. Сахранили су га према црквеним прописима.”
 
У време боравка у Лаври Александра Невског код старца Сампсона се пројавило старчество. Баћушка је био страшно неповерљив према себи: све је проверавао по три пута, толико је био смирен и неповерљив према себи.
“У лаври је постојало право братство, као у доба првих хришћана. Веома брзо су духовно узрастали они који су тако живели, молили се и препуштали се у руке Божје, у свему тежили да творе Његову свету вољу.”
 
Баћушка је прошао пут ка највишим духовним висинама задивљујуће брзо. Није још напунио ни двадесет пет година, када је отпочео са духовништвом. Водио је духовну бригу о многим дубоким, истинским хришћанима. Али Баћушка није био само духовник, он је био присутан у свим сферама живота Лавре. Каква све послушања није извршавао!
 
“Када сам ступио у Лавру, имао сам ову навику: да исписујем на зидовима чудесне текстове преподобних отаца о врлинама. И сви зидови у мојој келији су били исписани, зато што је то таква истина да не можеш никад довољно да је се наситиш! И ето када би наишло униније, говорио бих на глас: “Дедер, Симеоне, нађи нешто сада…” И тражио бих по свим зидовима. Није било никаквих слика, ништа друго, само то. И налазио бих! Стајао бих тако, размислио – и униније би прошло! Па био сам сам као у пустињи…”
 
– Да ли сте и у свесци правили исписе?
– Наравно да јесам и у свеску, али и на зидове – да буде стално пред очима. Много сам писао на зидовима. Једном је код мене дошао намесник, епископ Григорије. Једно два сата је провео прегледајући моје записе. Како је могуће не дивити се овим текстовима! На пример, “Лествица” – па то је стварно чудо! Па то је таква задивљујућа прецизност мисли и превода да ни једне сувишне речи тамо нема!
 
Када је нестао раскол који су проузроковали обновљенци, Баћушка се веома трудио око спасавања бивших припадника ове јереси.
“Поново крштавати и служити опела свим обновљенцима је физички немогуће. Али ми смо то радили: поново смо опојали драге нам људе. Па ми знамо да се обновљенци нису причешћивали Телом и Крвљу Господњом, већ хлебом и вином. Тајна није извршена, јер је тајна – свештенодејство Духа Светог. Несхватљиво, непојмљиво за људски ум тајнодејство благодати Светога Духа, Трећег Лица Свете Тројице. Зато је и најмања увреда њега – смртни грех. Ето зашто свештеници, ђакони и епископи који почине смртни грех, ако се не покају, неће наследити Царство Божје”.
 
“За време револуције ја сам у келији крио свете мошти Александра Невског. Такође сам желео да спасем од оскврњења Владимирску икону Богородице коју је Александар Невски носио у походе. Он се пред њом молио када је ишао да ратује са Швеђанима, Пољацима, Летонцима. Требало је бежати из Лавре, из Санкт-Петербурга с иконом Богородице и моштима благоверног кнеза. Бекство је замишљено преко Србије. Код Срба, Хрвата, да се мошти и икона спасе од оскврнућа. Али нисам стигао, ухапсили су ме. Није ни било поузданих људи да ми омогуће пут преко границе. Бојао сам се да идем преко Финске, јер су нас Финци хватали и бацали у затвор као шпијуне совјетске власти. И много наших је погинуло ни за шта. Они су трпали у затвор доживотно. Финци су ужасни.”
 
Све време свог боравка у Лаври Баћушка је био толико лепог изгеда да су неки долазили овамо само да га виде због тога. Једна грофица (од 80 година) је због Баћушке долазила у Лавру ујутро и увече дивећи му се. А када су Баћушку ухапсили, она то није издржала и ускоро је умрла. Баћушкина коса је била смеђа, таласаста, тако густа и дугачка да је сплитао у две плетенице и носио испод појаса. Брада му је исто била таласаста. Очи чисто плаве…
 

О СОЛОВКАМА
 
1928. године затворена је Лавра Александра Невског, а монахе су упутили на Соловке. Сам Баћушка овако описује прве године боравка на Соловкама:
– Свештеника је било много. Имали смо епитрахиљ и наруквице. Довозили су и освећене траке, освећене према молитвама из требника. И сећам се с таквом траком, с таквим наруквицама смо у шуми служили литургију. А Свету Пасху – на одсеченом пањићу!
– Како сте знали да је Васкрс?
– Преносили су нам. Па народ је све знао: и да је Страсна седмица, и да је 4. дан, и да је 1. дан и т.д. Наравно, све смо строго поштовали. Имали смо свој свети мир. И празнике: Благовести, Вазнесење Господње, Тројице…
– Обележавали сте их на свој начин?
– Служили смо. Било нас је много тамо, свештеника… Како смо могли певали смо…
– А како вам је дозвољавао стражар?
– Па они који су најамници су били без стражара. Имали су поверења у њих… И мене су оставили без присмотре. Имао сам шуму коју сам морао да обилазим, десет километара… У себи сам имао ту Пасху, свакодневно – у дубокој шуми! Како је лепо доћи у шуму и молити се, бити сам… Кад једног јутра долазе код мене: “Више нећете ићи, ми ваш објект дајемо другоме… Дошло наређење да вас више не пуштамо ван ограде!” Досетили су се! А ја сам био осуђен према чланцима 2-11 и 58-11 и дали ми слободно кретање! Групна контрареволуција! “Идете у купатило!” Сталне промене, некоме пало на памет, а ја морам да слушам…
– Па како су могли тако да погреше да вам дају слободно обилажење шуме? Зар вас нико није контролисао, пратио?
– Не, није!
– Па могли сте да побегнете?
– Били су сигурни да нећу. Нисам имао компаса. А и шума је била тако густа да нисам могао да се оријентишем. И сам сам се бојао да ћу залутати и нећу доћи на време. И да ће објавити да сам побегао.
– А пут нисте познавали?
– Проучавао сам стазице да не бих залутао.
– А зашто сте обилазили шуму?
– Пазио сам да нема дрвосеча…
 
1934. године Баћушку су ослободили без права одласка у друге градове.
“Дозволили су ми да живим само у Борисоглебску. То је било прогонство под надзором. Сваког 1. и 15. у месецу сам морао да се јављам.”
 
1936. године, за време нових репресија, Баћушку су затворили у “посебно одељење” да би заувек с њим завршили посао. Све су политички мотивисали. Али после 44-дневног гладовања које је објавио Баћушка, скинули су му кривицу. И касније су дозволили Баћушки да ради као главни лекар у тамници. Тај посао је био веома опасан. Многи затвореници нису хтели да раде и да би добили боловање пуштали су себи много крви парајући кожу на стомаку. Обилазећи болеснике Баћушка је писао дијагнозе на латинском да га затвореници не би разумели. Иначе су могли по кратком поступку и са главним лекарем. Баћушка је имао 800 лежајева и три пута на дан их је све обилазио. Страшно се замарао. Касније је Баћушка постао главни лекар болнице у којој су лечили заробљене Немце. Пошто је Баћушка савршено знао немачки језик, Москва га је послала тамо да би разоткрио војне злочине немачких официра. Баћушка је чуо како су Немци један другоме причали о својим злоделима и лукавствима. После тога је Баћушка Немце доживљавао искључиво као фашисте. Друкчије их није називао.
 

О БЕКСТВУ
 
Почев од 1944. године почели су пре рока да ослобађају све црквене служитеље: и од војне обавезе, и од тамнице. Али управа тамнице није хтела да пусти Баћушку. И он се одлучио на бекство. Дуго се припремао. Накупивши врећу двопека и десет пари папуча побегао је. Ноге су му биле у плиховима, имао је ваши. Када је побегао, веома се плашио да наиђе на псе или на колхоз. Једном се тако и догодило:
 
“Набасао сам на управу колхоза: “Ко сте ви? Одакле долазите и куда идете?” Понудили су ми вечеру, чај. “Да сте отишли када падне мрак!” Ноћ, око мене пси, а ја морам да идем. Јер су могли и да позову телефоном милицију. Баш сам тада викао, кукао…
Киргиска земља је јазбина демона. Ноћу би из свих рупа излазили разни гмазови, жабе крастаче. И разни нечисти духови су плашили. Тако су ме мучили да ми се коса на глави дизала. Преживео сам само захваљујући молитви Исусовој и “Свемилостивој”. И имао сам још икону Богородице “Взисканије погибших”, то је велика светиња… Она ме је чувала све време на путу из тамнице. Једанаест хиљада километара сам прешао на својим ногама… Када сам прошао кроз Сибир и нашао се у Средњој Азији и прошао кроз Киргизију, наишао сам на гладну степу, на пустињу. Требало је пресећи. А нисам имао карту. Случајно сам захваљујући авиону који надгледа кукуруз долетео у Ташкент.”
 
Из Ташкента је Баћушка дошао у Пензу код владике Кирила.
 

КОД ВЛАДИКЕ КИРИЛА
 
“Никада нећу заборавити како ме је владика Кирил примио када сам стигао на своје две ноге прошавши једанаест хиљада километара. Страшно сам непријатно мирисао, као пас. Била је зима, некако сам успео да дођем до Пензе. Када сам зазвонио, изашла је нека монахиња. Рекао сам да сам тај и тај јеромонах и замолио је да јави владики за мене: можда изађе на тренутак да ме види. А нисам имао ни рубље, немам од чега да живим, а морам даље да идем. Одлучио сам да замолим за новац. Изашао је владика: “Ко сте ви? ” – “Јеромонах”. – “Верујем вам да сте монах, али опростите ми, у наше време има толико лукавих да сам много пута био преварен. Примам вас Господа ради и сматрам за јеромонаха. Скидајте се, идемо код мене да ручамо.” Скинуо сам свој кратки капут пун вашки и качкет, најобичнији качкет. Бацио сам све то у угао на под, што даље да не бих никога заразио.
У трпезарији ме је владика сместио на своје архијерејско место. “Сад ћу вам донети да ручате”, а монахињи је наредио да ми намести постељу. И сам ми је донео јело, хлеб, све ми је донео. “А сад да се упознамо. Ко сте ви? Можда имамо заједничке познанике? ” – “Владико свети, мислим да би ви требало да знате Јегорова, епископа Ташкентског, вероватно га знате? ” – “Наравно! Па то је мој доброчинитељ”. – “А ја сам од њега много пропатио…”
 

У СТАВРОПОЉУ
 
У Борисоглебску је Баћушка био без посла, а онда је отишао у Ставропољ код владике Антонија. Владика је упутио о. Сампсона у Винодељноје, а онда у Когуљту. Али локалне власти нису поднеле оваквог проповедника за кога је нарочито почела да се интересује омладина. Да би избегао опасности владика упућује у Баку једног протојереја с писмом-препоруком. Још на путу су Баћушку осумњичили да је наводно амерички шпијун: ухапсили су га и одвели у тамницу. Док су скупљали информације о њему, Баћушка је провео у тамничкој ћелији целу годину дана. Из тамнице су га пустили без докумената. После Бакуа Баћушка је поново дошао код владике Кирила.
 
“Овај је устао, пољубио ме: “Ви сте сасвим моји! Сада ми нећете отићи, шта желите – то ће бити. Предлажем вам да будете лектор за свештенике и ђаконе у семинарији у Пензи.” А ја дошао с качкетом, у папучама, вашљив. Прсти ми вире из папуча. Изгледао сам исто као и после Ташкента. Кажем му: “Идем на железничку станицу, чекам на ред. Можда можете да ми дате мало новца?” Он се расплакао. Дао ми је хлеба, новца, све ми је дао. Морао сам да идем даље. Ред је трајао десет дана, и десет дана сам седео на железничкој станици. После сам још једном код њега дошао. Сви комадићи хлеба су се потрошили, морао сам нешто да једем. Опет ме је угостио… Обећао сам му да ћу доћи код њега када се доведем у ред. Чим сам се мало одморио лежећи на пећи у Борисоглебску, одмах сам дошао код њега сад већ у доњој мантији. И коса ми је била дугачка… Изгледао сам пристојно. “Па ви сте онај?… ” Није ме препознао! Ту сам добио парохију.”
 

У МОРДОВИЈИ
 
Живот у Мордовији је била веома разнолика. Баћушка је служио у Рузајевки, у селу Перхљај, у Макаровки, у селу Спаском… У сваком храму је било запуштено. Баћушка је заједно са парохијанима прао храмове. Чистиле су му у олтару девојчице до дванаест година. На Празник Успења Богородице ове исте девојчице су у белим одеждама носиле плаштаницу око цркве. То је било веома лепо и свечано. У селу Спаском Баћушка се срео са “тетка Пољом”.
“То је једна проста душа која је свесна све своје огреховљености, своје немоћи, своје мрске прошлости, али има жељу да буде нова, проклињући све старо.”
“Служење Богу се код ове старице веома просто испољило. Када смо отпочели разговор о Исусовој молитви, она је на свој начин разумела речи “помилуј ме”. Онако као схимонах Силуан.
Објашњење Силуана се подударило с мојим објашњењем, она су била потпуно једнака. А она је потврдила. Е та потврда ми је била веома потребна. То су посленици Божји, а не обични људи.”
 
Имао је Баћушка и другу духовну децу светог живота: једна се звала Пелагеја, а друга – Марија. Пелагеја је била удовица, имала је велику породицу. Како су били сироти! Уместо кревета – дрвене клупе, деца полугола. Али срце јој је пламтело љубављу према људима, а и била је истински верујућа. Дошљака би нахранила последњим комадом хлеба и за пут би му дала макар коцкицу шећера. Имала је море смирења, од смирења је сва сијала. На самрти је рекла: “Баћушка ме води код светитеља Николаја”. Друга је била Марија. Она је била огањ љубави према Богу и Баћушки. Целе литургије би клечала на коленима, не устајући. А литургија је код Баћушке трајала 6 сати са свим беседама, исповешћу. Имала је два сина: стави их крај себе и моли се. После су јој се почеле јављати зле помисли – то јој се непријатељ светио због овакве ревности. Још више је почела да плаче: за своје грехе, за то што има ружне помисли. Баћушка је тешио на исповестима. Онда се разболела од рака. Баћушка је послао код свог духовног сина-протојереја да је припреми за смрт: свакодневно је исповедао, свакодневно причешћивао – и тако две недеље. Сам Баћушка није ово радио зато што није хтео да јој смета у припреми за смрт. Она се толико очистила да је почела да наређује демонима. Демони су почели на јави да јој долазе. Викала је на њих: “Зашто сте дошли, напоље одавде!” – и они су одлазили.
Баћушка је успео да стигне пре њене смрти, али није хтео да изађе пред њу: “Нећу да ометам њено представљање Богу”. И тако је она блажено, с молитвом на устима умрла.
 

У ПОЛТАВИ
 
У Полтави је Баћушка кратко служио, због неких околности морао је да иде у Астрахањ код владике Сергија (Ларина).
У Саратову је тада био митрополит Серафим кога су после пребацили у Полтаву. Владика Серафим је био толико прозорљив да је свакоме лично говорио шта коме треба, ко од чега болује… Када је служио, онда би после литургије примао парохијане до пет сати увече, говорећи свима своје савете. И плакао је заједно с парохијанима због њихових несрећа и жалости толико да му је одежда била мокра од суза. Његови ипођакони су падали с ногу стојећи крај њега по неколико сати. Када су почели да га пребацују у Полтаву, једно његово духовно чадо, нека студенткиња је плакала говорећи: “Шта ћу ја без вас да радим? Ја сам у очају!” Владика јој је одговорио: “Немој да плачеш и да се жалостиш. Ти не можеш ни да замислиш кога ти Господ припрема за духовника!”
 
Архиепископ Сергије (Ларин) је упутио Баћушку у Волгоград. Овде је о. Сампсон нашао нову духовну децу, а стару је позивао код себе. Успостављена је огромна преписка са другим градовима. Баћушка је овако писао некој деци:
 
“Духом се увек радуј, увек узвикуј уз помоћ чворића бројаница: “Слава Теби што сам се удостојила да будем монахиња, што сам оставила свет и сав свој живот предала Богу!”
 
“Монаштво је могуће и у свету, ако постоји старац строг и захтеван.”
 
“Демони када знају да ћеш да кажеш старцу више не искушавају. А шта треба да се каже за разрешну молитву, то ће ти старац рећи.”
 
“Сви ми хоћемо да будемо хришћани, али не желимо да испунимо закон љубави.”
 
“Када смо препуштени сами себи, благодатна помоћ из неких разлога одступа. Ово треба са смирењем примити да би се срце и ум смиравало и да би се вапило и молило за помоћ.”
 
“У стању хладноће, губитка молитве, губитка говорења “Господе, помилуј” уз бројанице, најтеже је наћи молитву која загрева.”
 
“Ишчитавање молитвеног правила пред Свето Причешће (у дане припреме) јесте изражена потреба срца после дубоке, подробне исповести.”
 
“Духовни живот унутрашњи се насилно намеће. Тешко је слободном човеку ставити себе у режим и не одступати од њега.”
 
“Ћути, смиравај се и радуј се када те гоне, коре, уче, срамоте и – све без разлога, ни за шта. Смирење срца је прече од свега. Без смирења и дуготрпљења нема спасења. Демони се моле и посте, и све трпе, али смирење и Исусову молитву – никада и нипошто. Ћути и буди глув!”
 
“Учи се да будеш бесловесна слушкиња Христа, у потпуном ропству и свим својим срцем Његова. То је једина срећа на земљи и у вечној вечности.”
 
“Гордост се показује у човеку јасно када је он телесно немоћан. Нестрпљивост, раздражљивост, тврдоглавост, ћудљивост, сузе, самосажаљевање, све скривене и не показиване ране срца излазе напоље из свих отвора срца као смрдљиве стенице.”
 
“Снага и центар хришћанства јесте смирена љубав. Она све побеђује. Богу и победи Његове истине води један пут – пут ове смирене љубави.”
 
“Проверу послушности монаси пролазе у нестицању и послушању, чистоти свакој, спремности да пострадају за Христа, ћутању, бдењу над собом, самоанализи, забрањивању ма какве претеране слободе људске.”
 

У ВОЛГОГРАДУ
 
У Волгограду се Баћушка бавио беседама и општом исповешћу. Храм је тамо био огроман, могло је да стане 5 хиљада парохијана. Видећи огромну количину народа, Баћушка је налазио у себи огромну енергију да поучава народ. Интересовање народа за беседе је приморавало Баћушку да говори неуморно, да проповеда, васпитава. Локално свештенство се бавило само извршавањем треба. Било им је мучно да виде крај себе оваквог проповедника, па су се жалили архијереју. Архијереј, архиепископ Сергије (Ларин), бивши обновљенац, страшно је замрзео Баћушку и протерао га из Волгограда. На превару је успео да издејствује забрану свештенослужења Баћушке у року од петнаест година. Заобилазећи патријарха Алексија, преко савета за религијска питања, Волгоградски архијереј је постигао то да су о. Симеона “заточили” у Псковско-Печерски Успенски манастир.
 

ПСКОВСКО-ПЕЧЕРСКА ОБИТЕЉ
 
Псковско-Печерска обитељ никада није затварана. То је јединствен манастир с великим подвижницима. Овде је, осим овдашњих, било много валаамских стараца-прозорљиваца. Овде су били и архијереји у пензији. На празнике су увек служили. Монаси су углавном били прости, необразовани. Долазили су овамо као младићи и остајали заувек. То су били монаси-молитвеници. Али било је, наравно, и учених монаха, било је много великих стараца-прозорљиваца. О схиархимандриту Симеону једном је Баћушка овако рекао: “Његовим молитвама сатана не може да приђе манастиру чак ни на 30 врста”.
 
За време другог по реду гоњења Цркве за време Хрушчова затваране су не само цркве, већ и обитељи, семинарије, духовне академије. И све више се то примицало и Псковско-Печерском манастиру. Већ су, говорило се, припремали планове затварања манастира да би га учинили “народним добром”, то јест музејем. Код намесника су долазили косомолци: “Звона сметају граду, не може да спава. Звонити више не треба!” На шта је намесник, архимандрит Алипије, одговорио с осмехом: “Нисам ја тај који је установио звона, нити ћу ја да их забрањујем”.
 
Баћушка се појавио у манастиру и својим духовним понашањем је заслужио милост код владике Јована. Владика је укинуо све забране: Баћушки су дозволили да служи, исповеда, врши молебане, чита молитве бесомучнима. О. Сампсон је на минимум скраћивао своје беседе, у поређењу с онима које је изговарао у Волгограду и Мордовији. Али када би говорио или вршио заједничку исповест, својим ватреним, поражавајућим духовним стањем би запрепашћивао све слушаоце. И, наравно, о његовим беседама су чули и у Петрограду и у Москви (ходочасници су углавном били из ових градова). Али такав духовник као што је Баћушка није могао да остане неприметан. Од тог тренутка су се појавили зли фељтони о Псковско-Печерском манастиру: Баћушку су оптуживали за чудовишне ствари, клеветали га као човека да је агент фашизма и представник аристократије, гроф који се крије испод монашке расе. И чудили су се како то да је до сада још увек жив?
 
Архимандрит Серафим је такође био из аристократског рода. И њега су клеветали и оптуживали за издају Домовине, за сарадњу са фашистима. Али најтеже је било Баћушки. Њему су лако могли да приговоре: био је тесно повезан с народом, живео је ради народа и за народ. Око Баћушке је увек било много људи. Осим његове духовне деце, долазили су му људи из свих градова. Чак су локални житељи већ били његова духовна деца. Баћушку су почели да оптужују да је агент – “проповедник религиозног опијума за омладину”.
Баћушку су гонили атеисти-богоборци с паролом да он упропашћује омладину религијом, одузимајући им живот, прави од њих фанатике, примамљујући их вери, чини их несрећнима, јер не могу да схвате лепоте света. И одлучили су да га разобличе у том погледу.
У манастир су долазиле две циганске породице: можда да се моле, можда и због других циљева. Али је тачно установљено да су они били постављени да мотре на Баћушку и да гледају да ли исповеда после службе, да ли разговара с неким од придошлица или мештана, да ли му преносе писма, прилази ли му омладина…
Од Циганки се Баћушка избављао уз помоћ новца. Тиме су биле веома задовољне. Али када је престајао то да чини, оне су му претиле.
И тако је Баћушка добијао периодично разне наредбе: час су му забрањивали да литургише, час су му поново скидали све забране. Бура је достигла врхунац кад се појавила нека Лидија Кухарева, психички болесна жена. По њеној пријави су Баћушкину духовну децу почели да позивају у милицију. У Печорама је Лидија ишла по кућама и обележавала врата и зидове кућа у којима су живела чада Баћушке, исписивала бестидним речима, претећи: “Све ћу вас истерати одавде!”. И галамила је, сипајући свакакве нечисте речи.
Баћушка је одмах почео да шаље своју децу: неке у грузинске манастире, неке у јужне градове да би пригушио овај пожар.
Баћушку су замолили да напусти манастир да би се избегло његово затварање. Његов духовни син, о. Виктор га је примио код себе док није завршен грађански поступак.
 

У МОСКВИ
 
Грађанске власти су ослободиле оптужби Баћушку и он је отишао у Москву код патријарха Алексија. Свјатјејшиј му је скинуо све забране, обукао је Баћушку у монашку одежду и ради потпуне обуставе гоњења од стране грађанских власти понудио је Баћушки да оде у пензију. Баћушка се послушно сложио. Надаље је Баћушка живео стално под заштитом Свјатјејшег Алексија.
У Москви је Баћушка живео као пензионер, редовно је добијао од Патријаршије пензију. Материјално су му помагала и духовна деца, архијереји, свештеници, мирјани. Упркос нелегалном боравку у Москви (регистрован је био у Владимирској области), Баћушка је сву своју наду усмерио на Господа и живео правим животом старца: исповедао је, водио преписку, писао много чланака за часопис “Московска Патријаршија” потписујући се туђим именом.
Посетиоце је имао најразличитије: мирјане, монахе, студенте-богослове, свештенике, архијереје, научнике. Чак су и лекари који су га лечили били веома заинтересовани за Баћушку. Међутим, основна његова брига су му била духовна деца.
Како после пријатног манастира после пресељења у град сачувати онај идеални, манастирски духовни пут и наставити га у истој чистоти, ревности и љубави према Богу? .. Баћушка је морао више и чешће да разговара са својим чадима, да више пише и да још више развија своју пастирску ревност. Добивши благослов од патријарха Алексија, Баћушка је почео често да служи ноћу. Ноћне службе су толико јачале општи духовни мир да се и до сада тешко заборављају. Прво, духовна деца Баћушкина су се на тим службама заједно окупљала. То их је још више обједињавало. А друго, заједничке трпезе после служби су такође остављале на све утисак љубави и заједништва.
Ова ноћна бдења (свеноћнице и литургије) су чиниле разумљивом ревност древних хришћана. Заједничка молитва, заједничка трпеза – све је то толико спајало да је немогућа била некаква нељубав или непријатељство према некоме.
 
Из Баћушкиних писама за време гоњења у Печорама
 
“Печоре. 1963. година.
Заносим се кад ходам. Срце ми је веома слабо, јетра и чиреви страшно боле. Живим од црне кафе, белог двопека и јаког чаја. Подгревам кашу од хељде… Спавам, али сам веома слаб. Страшно сам смршао, све спада с мене. Потребан ми је одмор од суза и ужаса, од зла.”
 
“Москва, 1963. година.
Свјатјејшиј ће решити моју судбину (на земљи) у понедељак. Ствари ћемо довести када будем имао указ у рукама. Утолико пре што нећу бити у Владимиру. Веома бих желео да не будем тамо, боље у Калуги. Видећемо како ће бити, како Бог буде желео…”
 
“Постараћу се да наведем убедљивије молбе. Болест и ужасно стање жалости због непријатности с… Ипак се превише бавим људима…”
 
“…Нису сви такви, али има их – са најглупљом могућом завишћу и природном класном нетрпељивошћу као према племићу! Учене монахе не воле, али таквих је мало.”
 
“Договорите се да утроје читате за Велики пост. Моју судбину решава Свјатјејшиј и овом његовом влашћу ће бити показана Промисао Божја.”
 
“Ви сте сви моји, – моја утеха. Како се радујем да се молим с вама када сте заједно. Како тихо, надахнуто, дубоко буде! Највеће ми је задовољство – да служим рану или наручену за некога литургију, молебане, помене. Тако ми је радосно тада с вама!”
 
“… Веома се умарам, јер ми је правило велико. Сна је недовољно, а морам да пишем, па онда можеш и да очекујеш нападе од архиепископа, од лукавих људи, од ђавола. Очекујем с нестрпљењем литургију, усамљену, личну. У суботу би требало да служим рану. Прехладу носим, али глас нисам изгубио. Срце ми није баш најбоље.”
 
“После тешке ноћи немам снаге, лежем. Ноћ је веома мала. Озбиљно запаљење плућа. Јако опасно. Лекар долази скоро свакодневно. Спремила ме је за спавање, сама ће ми давати ињекције у вену.”
 
“Реци свима, свима мојима да их молим да се моле за мене болесног. Реци свима да не треба акатист Свемогућем Богу, већ 100 Исусових и акатист Скорбјашчеј. Нећу вам писати. Веома су ми потребне ваше свете молитве. Лекарка ми је забранила да идем у храм, али ми је дозволила да дању шетам. Тако је, очигледно, Богу угодно. Печоре ме припремају за опозив. Изгледа да је време близу. Затворништво је воља Божја за мене да би се припремао. Ужасавам се због своје потпуне неприпремљености.”
 
“Био сам тешко душевно болестан, ридало ми се цео дан, нисам могао никоме да пишем.”
 
“Ти не знаш шта се десило. Тешко можеш да замислиш моје муке. Знај: ако ти не пишем, или нисам стигао, или се нешто велико догодило.”
 
“Да, схиму очекујем, припремам се. Можда ће ова болест умирити владику Јована, па ће да ме постриже.”
 
“Ништа не узимам у уста. Отрован сам лековима и болешћу, пијем много. Јео сам усољену рибу (мог омиљеног сибирског лососа). Чај, црни хлеб. У келији је свакодневно +25 степени. Жељено потпуно затвнорништво нико не сме да прекрши. Расположење ми се поправило, много пишем, али много и лежим. Мислим да изађем у суботу за касну литургију. Моја температура увече не спада.”
 
“Веома, веома сам уморан. То је био разлог због којег нисам ишао на касну литургију и нисам учествовао у литији, јер ми је срце било лоше. Већ сам се уморио. Резерве од одмора су се потрошиле. Чир ме мучи и исцрпљује. Вероватно ћу ових дана код лекара (чак и у току недеље када служим). Маштам о својој седмици литургијској, али демони ће сигурно нанети жалости мојој дечици, а ја ћу да ридам, гледајући их.”
 
“Примаћу ињекције, лечићу још мој чир. Позвали су лекара, опет имам запаљење левог плућног крила, и срце је лоше.”
 
“Веома сам слаб, храна је лоша, немам снаге. Спавам три сата, посла имам преко гуше. Срце рида, преживљавајући страхове од власти…”
 
“…Треба лећи, али узалуд се приморавам. И душевно сам болестан, плаче ми се од жалости. Физички здрав скоро да никад нисам. Душевне муке су сад веома јаке.”
 
“Веома се жалостим око очувања манастира. Не спавам три дана и ноћи. Неочекивано велика радост – дозволили су ми да служим. Морао сам да изађем на мраз, ризикујући. Дисање болно. Плућа не трпе мраз. Веома су ми нежна и слаба.”
 
“Рука ми не даје да пишем, боли ме страшно. Решио сам да дам себи потпун одмор и да лежим и никог не примам.”
 
“Снага ми се полако враћа. Данас сам био на вечерњој, појао сам. У глави ми се врти, ноге су ми слабе, веома сам уморан.”
 
“Јетра, чир, срце, ноге, – болесни су ми већ 20 година…”
 

РАЗГОВОР
 
Веома је важно то да је подвиг Баћушке наставак подвига старчества преподобног Серафима Саровског. Једном је Баћушка изјавио: “Оно што није дошло до нас из беседа преподобног Серафима Саровског, видећете код мене, у мојим беседама.”
 
“Немојте никада да мешате мудрост баба са Заповестима Блаженстава: једно са другим нема ничег заједничког. Код првих је такво несхватљиво изопачење благочешћа да нема никакве везе са Заповестима Блаженстава. То је веома типично, јер је народ сад гладан, ништа не зна. И не може да схвати те Заповести, оне му нису потребне. Пробајте у селу тако нешто да кажете или урадите? Дивљаци! Знају само за обичаје, како је прихваћено, а смисао не знају. А вотку хоће са задовољством, без ње се не може.”
 
“У академији уче богословље, завршавају је готови богослови. А старац Силуан је говорио: “Богослов је онај који се моли”. Како то да разумемо? Свештеници који су завршили академију су научници. Они сакупљају знања, али Богопознање не знају. А Богопознање зна онај који се моли. Не моли се свако, већ често само читају молитве. Разлика је овде велика. Богопознање је Богоопштење и држање закона, Заповести Блаженстава. То богослов нема обавезно. Па шта с тим ако си доктор богословије, а не молиш се? Знао сам једног таквог, постао је директор биоскопа. За нешто су га ухватили, бацили у затвор. А он се обесио. И то доктор богословије, разумете? Знање и Богопознање су две различите ствари.”
 
– Баћушка, кога данас на академијама остављају за предаваче?
– Углавном, глупане. Зашто су за ранијег нашег живота за педагоге бирали архијереје и не само архијереје, већ оне који поседују велику мудрост и велику молитву. Какву су снагу имале њихове одлуке.
– Ето сад изгледа да имамо владику велике мудрости и велике молитве…
– Али у академији постоји цензура: неко прође, а неко не прође… Обавезно треба проћи испит Маркса, Енгелса, Стаљина, зар не? Ако добијеш одговарајућу оцену – пролазиш. А неко други не долази ни до испита.
– Један свештеник је одлежао у затвору, није био крив, али се није жалио. Да ли је исправно поступио што се није жалио?
– Он се по својој вери предао Промисли Божјој. Тако се ни ми нисмо жалили када су нас хапсили. Никада се нисмо жалили, никада: добили смо 15 година, спаси, Господе! А ја сам добио 18 година с кусуром! Верујемо и исповедамо Промисао Божју, Божји прст. А ако бисмо се жалили, тиме бисмо доказивали да смо људи, да молимо за милост земаљске цареве.
 
“Једном је императорка Катарина II посетила затвор. Један затвореник је био без кривице у затвору и никоме се није жалио. Катарина Велика је случајно, по Промисли Божјој, дошла у Варшаву и нашла га у тамници. Раније су царске личности по ћелијама ишле два пута годишње обавезно и питали заточенике због чега су у затвору… Мој отац је причао како су пратили по затворима императорку…”
– Једном је краљ посетио тамницу. Затвореници у пали ничице, молили за опроштај, жалили се да робују без разлога. А један младић је стајао мало даље и није молио за опроштај. Краљ га је позвао и упитао: “Због чега си у затвору? ” – “Крив сам. Починио сам велику крађу”. И краљ му каже: “Онда ово друштво није за тебе, па они су сви невини, а ти си крив!” И пустио је овог бившег разбојника. Како је он поступио?
– Према вољи Божјој. То није мудрост, већ очигледна воља Божја. Краљ га је пустио због покајања. Па тада су се сви молили, сви су се молили, иако је било и католика, и протестаната…
 
“У Ставропољу је била једна велика старица, игуманија Тамара, намесница манастира са две хиљаде сестара. То је манастир, а не наш! Разбили су јој главу о зид, благајницу убили. У храму су их све мучили. Поубијали су их све. За шта су они били криви? Једноставно су људи подивљали: “Дај паре, и готово!” Такво време…”
 
“А преподобни Серафим, како је он живео? Напали га разбојници, а крај њега секира лежи… Живео је за то да се прослави, смири, и још више смири себе. Зато што је смирење извор мудрости. И књига мудрости је од смирења. И написано је да је смирење извор мудрости.”
 
– Постоји још и смиреномудрије. То није исто?
– Није. Смирење је својство срца. А смиреномудрије је када је ум потчињен срцу и вапи од срца, расуђује, мисли и дише са смирењем. Уосталом, чули сте за следеће: видети и слушати срцем, а не умом? Па има таквих људи да им срце и види, и чује, и расуђује. И ум им је потчињен срцу. Они сами питају: одакле то долази? Али то је својствено онима који су освећени. Онима који нису освећени се то не даје. Ето зашто је мудрост академска књишка. То још увек није све. Па ви и сами знате да су мудраци-академици веома често велики простаци у знању срца. Они осећају и мудрују од ума. Какву је мудрост имао наш патријарх Пимен! Он је сам често био свестан тога и чудио се откуд му то? ..
Преподобни Серафим Саровски, Макарије Велики – они су имали ум од благодати!”
 

ПРИЧЕШЋЕ О. ЈЕВГЕНИЈА
 
Баћушка причешћује о.Јевгенија (90 година), свог духовног сина, тешко и смртно болесног, припрема га за вечност. После Светог Причешћа честита:
– Честитам просвећење, освећење, обожење. У залог вечног спасења да буде! Чувајте се, причестили сте се Телом и Крвљу Господа! Пазите на своје речи, водите рачуна о себи. Окрените се према себи, више се молите! Шта сте читали ових дана, баћушка?
– Акатисте: Спаситељу, Богородици, светитељу Николају.
– Онда сам спокојан што сте читали ова три акатиста. Молим Вас, више се позабавите бројаницама: “Господе, Исусе, Сине Божји, помилуј ме!”. Волите ћутање. Не журите, све радите без журбе. Живите за Бога, а не ради продужења Вашег живота. Бројанице висе на зиду? Чешће се, баћушка, молите: “Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!” Доћи ћу за једно две недеље.
– Чекаћу Вас као Бога!
– Не треба тако да говорите. Ако Бог благослови, ако будем на ногама, ако се не разболим, доћи ћу. Господ ме може ставити на смртни одар: тада и да хоћу – не могу. Зар не? Макар запомагао на сав глас! Саопштавао сам оцу Владимиру о Вама, о Вашем стању. Он је хтео да дође, али сад је настојатељ, има много треба и посла: по три покојника сваки дан, насеље је велико…
– Али протојереј ме није ни једном посетио…
– То је Вама на смирење, Вама на корист: да се не преузносим! Ако нас сви буду хвалили, пропашћемо, нећемо проћи кроз митарства. На митарствима ће нас задржати. Имаће за шта да се закаче, нарочито за ово. Митарства нас чекају, те зато што мање почасти овде, то је више наде на оправдање тамо! А тешко ће нам бити да се тамо оправдамо, демони имају пуно кука за хватање. Баћушка, да ли сада о. Владимир долази?
– Долази да ме провери. Чини ми се да ме настојатељ проверава да можда нечим не тргујем: свећама или нечим сличним, или вршим молебане… Он ме проверава.
– То се Вама тако чини. Бегунаца нема ни од њега код Вас, ни од Вас код њега. Вама се, Баћушка, чини, и за то треба да се покајете: “Господе, опрости!” Видите ли у чему је ствар? То није лепо, треба тако учинити да Вас он чешће посећује. Тада ћете бити мирнији.
– Извините, али ја немам у њега поверења. Долази код мене само да ме провери…
– Јој, јој!
– Био је код мене једном и није ме причестио!
– Ви морате да се чистите, да се рибате, иначе Вас нећу пустити у Кућу. С таквом мрљом се не може ићи Кући!
– Тамо ћу молити за опроштај вас и њега!
– Тамо ће бити касно! Овде на земљи треба молити за опроштај.
– Вас ћу молити за опроштај.
– Ко сам ја: мали неваљалац. А док се овде не очистимо, тамо нема улаза! Нема вам улаза у Кућу. Ја молим: “Господе, причекај! Господе, причекај!” И болеће, и тешко ће бити, али нећу пустити. Онда ћемо још две недеље чекати. До празника св. Јевгенија – вашег имендана. Уосталом, како Бог благослови. У Његовој власти је и наш живот и наша смрт. Ми ћемо само да молимо: “Помилуј ме, још нисам спреман, сачекај још мало, јер оданде ме нећеш пустити да се покајем!”
– Да ли изгледам лоше?
– Добро изгледате: веома бодро, жустро, животно.
– Примите моје покајање…
– Примам.
– Када сте дошли, био сам сав ван себе. Нисам знао за себе од радости! Нека вам Бог да здравље.
 

БАЋУШКИН ПОМЈАНИК
 
Што се више упознајемо с личношћу старца Сампсона, то више откривамо његову унутрашњу величину. Нећемо наћи ни једну црту људске душе која би побегла од погледа Баћушке. Ако отворимо његов списак за помињање упокојених, пред нама ће се појавити читав океан љубави старца према души сваког човека чије је име тамо записано.
У помјанику је дат списак свих митрополита и патријараха сверуских: од примања хришћанства у Русији до оснивања Светог Синода, у периоду од 988. године до 1721. и закључно са 4 (17) априлом 1976. године.
Ту су:
– митрополити Кијевски и целе Русије: од Михаила до Јоасафа – 57 митрополита;
– митрополити Московски – од Исидора до Јова – 17 митрополита;
– патријарси Московски: Јов, Игнатије (Баћушка је спомињао и душу лажног патријарха Игнатија), Гермоген, Филарет, Јоасаф, Јосиф, Никон, Јосиф, Питирим, Јоаким, Адриан, Стефан, Тихон, Сергије, Алексије;
– цареви: од Рјурика до императора Николаја 2, свега 109 царева;
– азбучник подвижника;
– митрополити;
– схиепископи Атонски, Глински;
– архиепископи;
– затворници;
– архимандрити;
– игумани;
– јеромонаси;
– настојатељи;
– протојереји;
– свештеници;
– монаси;
– искушеници;
– пустињаци Кавкаски;
– житељи пећина;
– јуродиви;
– молчалници;
– црквени скупљачи;
– мученици;
– безмолвници;
– блажени;
– подвижници из света;
– милионери;
– учитељи;
– лекари;
– странопримци;
– путници-ходочасници
– војници;
– генерали;
– посебни поменик Дивејева у коме су указана имена почев од имена игуманије Александре до имена последње монахиње;
– родитељи светих угодника;
 
У Печорама је над Баћушкиним креветом био тепих на коме су биле извезене речи: “Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! Помилуј ме по великој милости Твојој! И мене помилуј! Не осуди ме по делима мојим! Не осуди ме по поступцима мојим! Милостив буди мени! Не осуди ме! Не одступи од мене! Спасе мој и Боже мој – помилуј ме! Судијо мој и Творче мој, поштеди, помилуј ме! Опрости, опрости, помилуј ме! Буди милостив мени, грешнику”.
 

ИЗ ПРЕПИСКЕ
 
Једна жена је чим је угледала Баћушку изразила жељу да буде његово чадо. Писала је старцу мноштво писама са најразличитијим питањима. Ево неких од њених писама:
 
“Веома сам избирљива кад се ради о духовницима, многи су хтели да ме прихвате, али ја сам се противила и говорила да ми не одговара такав духовник и готово. А сад сам се после првог разговора сама обратила вама, и срце ми се раскравило, и све је ту пред вама отворено, са свим гресима. Само ме немојте одгурнути, Бога ради, држаћу се за сами крај ваше свете мантије, иако сам недостојна да додирнем и крај одеће. Разрешите моја питања:
1. Будећи се у четири или пет сати ујутру треба устати на молитву и помолити се поштено, а мене мрзи и ограничавам се само тиме да лежећи прочитам молитву и одмах заспим. Или размишљам о томе шта сам сањала.
Одговор Баћушке: Треба устајати у одређено време и молити се. Потребан ти је сан од 6-7 сати. Шест сати најмање. Покори своју вољу будилнику. Почињати дан без молитве или молити се лежећи јесте нечасно и срамотно.
2. Мрзи ме да се увече молим
Одговор: После посла треба брзо јести и одспавати у одећи: прилећи без обуће на сат времена. Онда устати, умити се хладном водом и на молитву. Ово треба да буде режим. После свеноћнице дајем благослов за Серафимово правило.
3. У храму сам веома расејана и непажљива, стално ми световне ствари падају на памет, а срце ми дрема. И често не чујем шта се чита или поје.
Одговор: Ударај те тврдоглаве мухе уз помоћ бројаница у левом xепу. Шта те се тичу људи? Ти си Богу дошла, с Њим да разговараш, Њему да досађујеш. На људе не гледај, стој “мирно”, и буди шкрта на поклонима. Поклоне ради код куће, насамо.
4. Дешава се да је срце испуњено тихом радошћу, моли се, а ум је заузет некаквим земаљским стварима.
Одговор: Бројанице с покајањем ће и ум научити да се моли.
5. Трудим се да призивам Име Божје чим ми је ум слободан, али се често расејем. Греси ми не дају да се чисто молим.
Одговор: То је све од језика, осуђивања, говорења о себи. Упорност, труд и покајање у молитви са бројаницама ће ти све показати, свему ћете научити, али ако увек будеш пазила на савест, често се исповедала и никога никада не осуђивала, стално све извињавајући. Увек треба имати у виду да је труд Божји који се приноси с немаром – смртни грех.”
 

ЈОШ ИЗ ПРЕПИСКЕ
 
“Чадо! Воли молитву (пажљиву, из срца), као чист ваздух, као мирис цвећа. Молитва мора да буде храна, слатко пиће, ваздух, твој дах. Што су веће препреке, то је већа радост. Кукавичлук демонски је подла црта. Срце твоје разуме глупост, пустош, ништавност, беду – трошити свој мали живот на те глупости, обману, када од овог малог живота, овог тренутка – зависи живот у вечној вечности. Схвати, схвати, схвати то, моја рођена!
Треба одбацити фантазије, треба одлучно деловати, смело, с љутњом на себе. Ломити преко колена своја одступања, саможаљење.
Морају се слушати духовници и аве, савети светих отаца, учитеља Свете Цркве. Пошто си сено, сама идеш на ватру и очекујеш помоћ и помиловање Божје, а сама себе чак не желиш да помилујеш, пожалиш, сачуваш, спречиш.
После опекотина и падова – молиш, жалиш се, преклињеш, али нема обећања Богу: више нећу себе да искушавам, трудићу се да не идем више главом кроз зид.
Није опасна самоувереност, већ дрска злоупотреба милосрђа Божјег уз ослањање на сопствене снаге. Па савест често гризе и доводи до ужаса, до страха због одговора. Губиш не само време, него и страх Божји. Срце отупљује, наступа охлађење, срце се заражује отровом саосећања према преступним уживањима који убијају духовни живот. То јест губиш покајање, плач, страх Божји, ревност према Богу и исправљању смртних грехова. Узалудни губитак времена.”
 
“Како може да буде угодна твоја молитва, нека је чак и од духа скрушена и смирена, али ако Му не дајеш чврсто обећање: опрости, више нећу, помози! Зато је потребно примењивати мере чувања себе.”
 
“Самотешење је веома опасно, јер може сваког тренутка да се прекине. Несрећа у општењу с људима је у томе што ти сама њима и себи јасно не говориш: “оставите ме на миру”. Одлучно и јасно.
Велика је несрећа што си без мене, што ниси крај мене, већ међу вуцима, остављена сама себи. Шта би било да си овде, да имаш могућност да једном недељно дођеш код мене на исповест-чишћење, пазећи на самоћу, режим молитве, режим општења с људима, послушања, искључивања свог “ја”. Уз равнодушност према свему, уз минимално потребан за људско постојање посао!
Код тебе је нарушен стални молитвени труд, рад на бројаницама, пажљива молитва, читање, исписивање, свакодневно записивање савести, избегавање ствари које искушавају, сећање на смрт. Ово су основне црте захтева за богомислије, за то да се не губи живљење у присуству Божјем.
Немогућ је помак или постојаност, мир, сладост и тиховање, ако савест изобличава због грубих прекршаја: језиком, страстима, идеализовањем мушког пола. Нека би те јауци покајања натерали да запомажеш, то би ти дало подстицај да предузмеш одлучну ствар – да избегаваш, не искушаваш себе, презирући ово или оно, да вапиш за помоћу, уразумљењем. Да имаш молитву и сабраност, ти се не би тако лако хватала, и кајући се с болом и оплакујући грехе, избегавала би ову светску сујету, остављајући за њу сами минимум.
Наравно, демони појачано мотре на онога ко је у свом срцу решио да живи само робујући једино Господу Исусу Христу, ко је одлучио да упорно преклиње: “удостој ме да Те волим свим срцем својим, свим жилама својим, свим костима својим; и да мрзим, презирем, бојим се греха – да се не бих растао с Тобом!”
Демон те може, самоуверену, преварити и натерати на пад. Њега, проклетог, његових мрежа и сложене паучине се треба ужасно плашити.
Зар је могуће гасити ревност? Гајити децу је девојкама забрањено. Ко размишља о монаштву, томе је забрањено, као и да иде у сауну, да нескромне књиге чита и да нескромне ствари зна. Наравно, тиме се гаси ревност. Остави чулни живот онима који не желе да живе духовно. Од тебе захтевам одлучност у делима и вољи:
1. Да унајмиш стан далеко од родитеља.
2. Да своју адресу никоме не дајеш.
3. Привремено допуштам самоћу док не нађеш духовну сестру.
4. Забрањујем да упознајеш мушкарце. Од њих имаш само самообману и снажне демонске нападе.
Ако имаш самоуверености, онда се чувај и очекуј да ће ти Бог послати искушење да би те проверио.
Наређујем ти да од перли направиш себи бројанице, на крај да ставиш крупно дугме, на дугмету ножем да урежеш крст и да носиш у xепу: у храму, на улици, метроу, код куће. Нећеш бити сабрана док не будеш имала бројанице, Исусову молитву, сабраност, ћутање, озбиљност и тиховање. Треба искључиво радити на себи, а не говорити о мирским стварима. Треба рећи: шта ме се то тиче, нека ходају на глави ако хоће, нека ставе на главу уместо шешира кофу, није ли свеједно! Срамота је што све примећујемо, то је све празно. Треба бежати, деловати храбро, не предавати се, чувати се и не бојати се да ће се људи увредити.
 
Баћушка се према својој деци односио са различитом строгошћу, с обзиром на њихов духовни узраст. Онима који су били на високом степену духовности је овако писао:
“Моје шале су биле неумесне, схватили су их као ћуд. Али све моје шале имају дубоку основу да би:
1. Смирио твоје гордо и самољубиво срце.
2. Да би светску сујету ти својим срцем постепено оставила, а за почетак – смањила на минимум.
Драгоцено је и повољно само оно што је за смирење. Оно се удваја одсецањем своје воље. То је основни смисао мог живота.”
 
“Нека буде на теби Господњи благослов, Нина!
Покров Свемилостиве Владичице Богородице нека буде на теби, чедо моје, Нина!
Хвала ти, хвала на јављању! Хвала ти што се сећаш моје ништавности. Твојим писмом си ме подсетила и на моју неодлучност испољену према теби.
Читам твоје писмо и плаче ми се. Каква је била моја Нина – светлуцава, сјајна, – и направила је глупост да се заљуби, да заволи. Била је безвољна, није могла да каже чврсто: “Не, не смем, нећу дозволити, не желим! Бежи с мог пута, мушки створе!”
Венчао сам вас. А сад – ропство, сузе, покајање…
1. Не буди страшљива. Ћутећи саслушај, размисли, и ако је праведно, реци: “Смири се!” Ако је неправедно и није по истини – оћути и добро размисли, не лажи.
2. Људима се може угађати – слабима, болеснима, сиромашнима. Али не и утицајним људима, подлима, претпостављенима и јакима.
3. Претпостављене ћутке саслушај и не жури са одлуком. Помоли се у себи, и ако није опасно за тебе – направи уступак.
4. Бежи од псовки и сама то не чини. Бој се свађа, грдњи. То што се с оцем догодила несрећа, није без допуштења Божјег – нека се тиме теши. Добро је да се свега светог, чистог, светлог толико сећаш код себе.
Сасвим те разумем, Нина. Судбина робовања мужу у туђој кући – ужас! И чему тај брак уопште? Зашто ми онда ниси дотрчала: ја бих те сакрио, сачувао и послао у манастир. Потруди се како знаш и умеш да дођеш на Божић или у Великом Посту. Реци: “Идем у Москву”.
То што ти је здравље лоше опет, значи да ти треба одмор. Што се добро слажеш с мужем – то ме радује. Чак и са мамом његовом, то је задивљујуће, и то ме радује. Отрпи посао регистратора, навикавај се, учи се да имаш карактер, али да будеш строго правична. Чувај тај посао. Људи су веома зли, пагани. Ти немаш зла, а злу се не чуди, оћути. За смирење је то веома корисно.
Учи се, учи се, учи се да се молиш молитвом Исусовом – и у ходу, и одмарајући се (лежећи, сама). Идући с посла, на посао, напољу у шетњи, намерно идући ради тога у шетњу, “прошетати се” идући на пијацу, намерно идући у храм у потрази за самоћом. Обрасце ти шаљем.
Твоје стање добро разумем и чујем (како ти пишеш). Пиши ако не можеш сама да дођеш.
Обавезно:
1. Тражи могућност да се код куће, на путу, у ходу, ноћу – намерно тихо уставши, помолиш.
2. Припремај се за причешће у свим постовима, макар 3-4 пута годишње.
Маму свакодневно помињем, она је обележена под својим бројем и никада неће бити заборављена.
По 20-30 пута читај:
“Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешну!”,
или: “Помилуј ме по великој милости Твојој!”,
или: “И мене помилуј!”,
или: “Не остави ме, не одступи од мене!”,
или: “Не осуди ме по делима мојим!”,
или: “Спасе мој и Боже мој, поштеди, помилуј!”,
или: “Милостив буди мени, грешници!”,
или: “Опрости, опрости, помилуј мене, грешну!”
Богородици – молитву “Достојно јест”: 10-20 пута, без журбе, с умом , не механички, са срцем.
Или моју: “Свемилостива Владичице моја, Пресвета Госпођо, Свепречиста Дјево, Богородице Маријо, Мати Божја! Не гнушај ме се, грешника, не одбаци ме, не остави ме, не одступи од мене!”
Ове молитве препиши ситним словима на обе корице нотеса и носи са собом, учи напамет, теши се овом правом радошћу.”
 
“Рођена моја Нина!
Пишем одговоре на твоје писмо. Писмо је веома лепо, занимљиво, садржајно, озбиљно. Пре свега, радујем се и ликујем заједно с тобом што си остала директор, што си се спасила и од заменичког посла, и од учешћа у ревизији.
После Ставропоља сам се одморио, много радим, понекад се чак осећам добро (срце). Људи сваки дан има – читави редови.
Твој однос према поретку на послу треба да буде: глувост, немост, избегавање радозналости. Викни себи: “није твоја ствар, ради и гледај само своја посла!” Ни у шта се не мешај, не сугериши, не занимај се, не буди радознала, буди “туђа”.
То је неопходно за твој лични духовни живот. Не троши се без разлога, буди сабрана, не буди малограђанка (да живиш и интересујеш се радом и животом других људи). Што трчиш што пре кући, то је добар знак оздрављења после духовног сна. Разуми да живети само ради посла значи исушивати себе, сушити се духовно, лагано умирати.
Наравно, према свом послу који ти је поверен треба да се односиш искључиво примерно. Као према светом послушању од Бога теби датом. Овако су расуђивали свети оци: частан, савестан однос према послу који ти је поверен јесте хришћански закон који не захтева ни ордење, ни медаље, ни дипломе, ни похвале.
Радујем се што си духовно оживела и чак прогледала. Књигу Журавског нисам читао, али “умна лепота”којој ми је било суђено да се обучавам још од младости моје пре монаштва, а што ме је и довело до монаштва у 21. години, а сада и до свете велике схиме, – била је и јесте моје једино и право богатство, срећа, со живота и једина радост за мене. Одавно знам да је то богатство било од тебе сакривено, оно ти је било несхватљиво.
Пишеш ми: “Читајући је, помишљаш да си се тек родила на свет и да почињеш да учиш да ходаш, тек почињеш да живиш, и такве тешкоће…”
Да, прилично тешка наука за спознају. Ретко ко је зна, у наше доба – ретко који монах и светитељ и можда неки јереји. Запамти – немој претеривати у читању те књиге. Читај помало, не преоптерећуј се и не замарај се да не би мозак преморила.
Боље испиши све основе те науке, тог делања, и постепено се учи томе, лагано, без журбе, без притиска. Било би добро кад би некако у суботу код мене дошла и показала ми је да бих те сачувао од неправославних мисли или – још горе – од духовне прелести (духовне гордости) у шта је могао да упадне аутор.
Што се тиче твојих “слабости”: гледајући са стране нисам их примећивао. Најважније је језик, да не знаш за оговарање и злословље (категорично). Воли ћутање за сабрану, келејну, покајну Исусову и Свемилостиву.
Молитва ти није баш нешто ишла, ниси се много интересовала за молитву.
Сад си се тргла, сад ће ти бити јасно: шта је монаштво, шта је суштина монаштва, и шта је велика схима. А одатле и својства срца – кротост, смирење, дуготрпљење, благост, чистота и дечје поверење, дечја доброта и својства љубави према Богу и свим људима без изузетка. Ето зашто су монаси, делатељи умне молитве, плачући – увек радосни, светли, весели, љубавни, не могу а да не извињавају поступке људи.
Ето зашто је пожртвованост природна потреба код њих.
А маму чувај, умируј, трпи све њене хирове, немој да плачеш, да се вређаш. Она је веома озбиљно болесна.
Мамина психоза је веома озбиљна. Уз то је заражена и духовном гордошћу, лажним смирењем, лажном духовном самоувереношћу и страшно је оштећена психички. За њу би било добро да проведе мало времена у болници, чак и у Москви.
Молим те да се чуваш од сваких напада гнева маме. Спавај у посебној соби, врата затвори на резу. Чувај маму од насртаја на свој живот о чему она све чешће и чешће говори. Схвати да је она верујућа по навици, из обичаја, од сујете. Верујући хришћанин не може да говори о самоубиству. Уз то она је егоиста и суров човек, а то је у потпуном нескладу са хришћанством, с исповедањем Христа. Она верује језиком, философира језиком, а не делом.
И сама знаш како да маму не изазиваш, како да је умириш, али да јој се не покориш, да јој не верујеш. Иначе си готова. Замени отвореност ћутањем са Исусовом молитвом, на бројанице, седећи крај ње.
Стално јој говори “не”, показујући јој бројанице. Кажи: “Мама, боље да се молимо, то је боље”, и ћути. И крај ње се моли, седећи. Шаљем ти моје бројанице као благослов и на радост. То су моје радне, воли их. Само не много, али зато чешће, по 50 чворића. Али се не замарај. Како се умориш, одложи их. Не више од 150 дневно – седећи, споро, покајно, молећи.
Сада ћеш разумети монаштво, сузе Иванове, сузе оних које си видела како плачу. Само немој механички да се молиш. И уз бројанице – свакодневно записуј савест.
Молим те за твоје свете, девојачке, дечје молитве.
Веома те воли Баћушка и Ава.”
 
“Христос васкрсе! Чадо!
Данас су ми донели твоје писмо, твоју честитку за Васкрс. Вратио сам се из Ставропоља пре недељу дана куда сам отишао другог дана Васкрса из Виљнуса, из манастира Св. Духа (где живи 8 монаха, архијереј Литвански Антоније и игуманија са 20 монахиња). Тамо сам од Лазареве суботе био током целе Страсне седмице и за Васкрс, служио сам, ликовао духовно и био духовник обитељи, пруживши радост њеним житељима који духовника уопште нису видели и немају га, живе како ко хоће.
Тамо међу братијом живи о. Никодим, сада игуман и благајник намесника, у чину архимандрита.
У Ставропољу у који сам брзо и хитно кренуо због Нађе сам се добро одморио, утешио, нарадовао. Опет сам обновио пријатељство с о. Алексијем и с Нађом, а које су прекинуле интриге злих људи.
Нађа је умирала, лежала је у постељи три месеца, миропомазала се пред смрт. Сада се опоравља, чак ме је и испратила на воз за Москву.
Пишем на брзину, зато слова играју. Ето шта имам да ти испричам. Литургишем често у Новодевичјем.”
 
“Господњи благослов нека буде на теби, моја рођена!
Радујем се због твоје радости, што је с мамом све у реду. Потрудићу се да твоје име пред мамом не помињем, али ћу те хвалити и увек оправдавати. С вама не могу да се слажем.
Чувај ревност Господу, молитвени труд и ћутање, да се језик не усуђује много да говори.
С мамом ће бити мирна исповест, без зла, уз Божју помоћ. Само ти себе добро чувај, не дај да те вређају, а у манастиру буди неприметна, невидљива.
Буди мирна и здрава, у радости.
Твој Баћушка који те много воли.”
 
“Господ Спас наш Исус Христос нека благослови вас, чеда моја Марија и Татјана!
Дирнут сам вашим писмом, захвалан сам на вашој топлини.
Поводом вашег признања, Марија, и жалбе да сте били равнодушни на велики празник Божић мој убоги савет: разагревати дух читањем духовне литературе, тиме разгоревати ревност, јер је уз помоћ саме кућне молитве немогуће чувати огањ молитве увек.
Ваш свакодневни обични акатист Богородици, један исти из године у годину – ако га не будете само читали, већ и изговарали лагано, са смислом, размишљајући, не механички, – даће вам ту топлину и огањ. Само се пазите да не уништите ту ревност злим, осуђујућим, злословећим и многословним језиком, жалбама, завишћу, роптањем.
Саветујем вам да често одлазите код о. Михаила и да се на себе с негодовањем и покајањем жалите, не захтевајући и не очекујући поуке.
Бићете тихе и радосне. Веома ме брине како стоје ваши послови са кућом. Постоји само једна могућност помоћи: обе предузмите строг пост сваког понедељка, читајући по 10 пута, четири пута дневно, тропар светом архистратигу Михаилу. Он ће брзо да одстрани ту нечистоту због њених незаконитих лупешких послова, поткупљивања, превара и гадости. Верујте мојој убогости да су он и понедељак – та сила.
Почео сам свој рад, а и књигу завршавам за штампање. Сматрам да ће бити занимљива и корисна.
Сва добра вам од Господа желим.
Ваш добронамерник и слуга, Ј. С.
П.С.
Бојте се учмалог животарења без расположења, да постанете обичне малограђанке. То ће онда бити свећа, а не празнина.”
 
“Нека вас благослови Господ Спас наш Исус Христос, Ксенија!
Потруди се да мирно, добродушно трпиш мамине испаде и расположења. Постани религиозна да би духовни живот био у теби суштина и смисао дана и живота. Мамина расположења изглађивати само кротошћу. Убеђуј је, не пропуштај службе ни једном у току дана, на све реагуј са кротошћу, и у себи – молбе Богородици. Ако се с тобом не видим на земљи, опрости ми. Можда сам крив што сам те благо учио.
Други дан сам код Молчанове. Кућа у којој сам провео ноћ уочи четвртка је у 4 сата изгорела. Све моје ствари су спасили, и мене су извели. Господ дао, Господ узео. Његова света воља! Осећам се веома болесно.
Маму ослобађам од исповести код о. Михаила, нека она сама према свом расположењу бира.
Клањам се до земље. Ваш Баћушка.”
 
“Нека вас благослови Господ Спас наш Исус Христос, Марија! Мир души вашој!
Марија, одговарам вам на ваше писмо:
1. Нисам вас обавезао да се исповедате код о. Михаила. Само сам предложио. Уклањам тај свој предлог. Сами изаберите себи свештеника који ће да вам разреши грехове за Св. Пост и Св. Пасху.
2. Предлажем вам да свакодневно до Васкрса читате акатист светитељу и чудотворцу Николају за ваш дом, да би се сам светитељ чудотворац Николај умешао.
3. Не пропуштајте ниједан дан за време Св. В. Поста, на Сретење и на св. праведног Симеона да дођете уз помоћ штапа. Мене, грешног, помените за здравље на литургији.
4. Све грехове вашег роптања што пре исповедајте на исповести, изабравши према жељи својој свештеника.
5. Читајте свакодневно два акатиста – Спаситељу и Заступници.
6. Све људе волите. Само себе осуђујте, не жалите се ни на шта.
7. Молитва је ваше огледало.
Молим за опроштај, до земље се клањам.
Ваш Баћушка с љубављу.”
 
“Божји благослов на теби, Марија, чедо моје духовно!
Данас, 7.3/21.2 ове године, у присуству ваше кћерке, ја, њен јереј-духовник, прочитао сам молитву из требника. Вама се одузима кућно молитвено правило које ви, Марија, можете да читате према личним потребама, када вам здравље и снаге ваше то дозволе. Али нисте везани тим дугом од сада због ваше физичке немоћи.
Јеросхимонах Сампсон.
П.С. Пребивајте у мирној, духовној тихости, и у радости дочекујте Св. Велики Пост. Ј. С.”
 
“Благослов Господњи на вама, Марија! Чедо моје, Марија! Шаљем вам јерејски благослов!
Молим за вас од Господа Бога Сведржитеља, Који је свуда и све види и све зна, и од Његове Свепречисте Мајке – телесно здравље и добро у свакодневном животу. Нека се испуне ваше добре жеље.
Само досађујте Госпођи Свепречистој и светитељу Николају чудотворцу. Све ће бити добро.
Ваш духовник и добронамерник, Ј. С.”
 
“Благослов од Бога, Марија!
Уверавам вас да ће вам свакодневно обавезно читање акатиста Господу Исусу Сладчајшем донети мир и тихост.
Није вам корисно да често приступате Светим Тајнама. Довољно је за све Св. постове и на дан вашег Св. Анђела.
Ксенија није уопште празан добош или суво дрво, већ веома добра, Божја девојка. Не треба да јој зановетате, она је моја и ја ћу да одговарам Богу за њу.
Да су вам нерви болесни, то знате. Лечите своје нерве дубоким сном, режимом кућне молитве, кућним пословима који су вам према снази, читањем Псалтира и Светим Јеванђељем – по сат времена сваки дан. Просјаке (сиромашне, пензионерке) волите.
Дајте Богу на зајам преко просјака и оних који пате због сиромаштва (много је таквих скривених и који се скривају). Памтите да је новац гнојиво за ђубрење вашег срца, да је молитва без милостиње – суво, неполивено дрво.
Ослушкујте веома пажљиво и марљиво поуке о. игумана Јована Крестјанкина, памтећи све речено, а све глупости које вам се врзмају по глави терајте молитвом Богородици. Исмевајте, прекоревајте и осуђујте само себе.
Више ћутите. Мање, мање говорите. Трудите се да у пола гласа говорите Исусову молитву и Богородицу.
Корисно би било да одете у Саранск, путовање увек одмара.
Прекоревајте само себе. Сви људи су добри, Божји. Само себе осуђујте пред Богом.
Само ће вам то дати мир.
Господ је само због грешника дошао на земљу. Људе, грешнике који се кају Он увек чује.
Ваш добронамерник Ј.С.”
 
“Божји благослов нека буде на Вама, Марија!
Примите моју најсрдачнију од Господа Бога и Његове Свепречисте Матере жељу да будете здрави и да волите умерено да се молите, да се не преоптерећујете мислима, сумњама, неповерењем према људима.
Када немате поверења у некога, што пре прочитајте Богородицу 3 пута у себи. Никоме не противречите, све извињавајте, сматрајте себе не на језику, већ стварно, на делу – грешнијом и глупљом од свих.
Ксенија је веома, веома добра. Чувајте њено здравље. Она мора много да спава и често да једе, умерено да се моли и да се не нервира. Живите у свом стану и не заборављајте да сиђете доле.
Волите да се молите, да ни о чему не размишљате, да не будете малодушни, маловерни. Не заборављајте да Господ Који је свуда присутан своје слуге никада не оставља, ако они живе у чврстој вери и смирењу срца.
Не треба узимати на себе расуђивање. Смирење пред Богом и људима не зна за расуђивање, сумњање у Промисао Божју. Треба само као дете молити Богородицу и свете угоднике, не сумњајући, и све ће буквално бити. Морате камено да верујете и да молите као што дете моли. Код вас је у кући све добро, све је добро.
Ваш Баћушка, Ј.С.”
 
“Господњи благослов да буде на вама!
Чадо моје, Марија!
Дођите код мене у Божићном посту да се припремите молитвом и постом за причешће: да се исповедите, искажете, наговорите.
То ће вам дати извор нових духовних снага да дочекате дан Рождества Господњег. Сакупљајте, записујте већ сад све за исповест. Јавите ми кад крећете.
Пребивајте у тихости духовној која долази од молитве, уз чисту савест и срце које све воли.
А сумњичавост, злопамћење враћајте демонима. Они усађују сумњичавост. И обрнуто, светост не зна за сумњичење некога.
Светост свима верује, у све има поверења, све оправдава и извињава, све воли и за све се моли.
Најважније је да волите да се молите Богородици Заступници: “заступај, замоли, помози, огради, услиши, погледај!”
Смирење никога не учи, не изобличава, не прекорева, не осуђује.
Ваш ава и духовник, Ј. С.”
 
“Господњи благослов да буде на вама, Марија!
1. Лекаре да слушате и да им се покоравате у лечењу које су вам преписали. Лекари немају никаквог односа према религији. Нека од зла говоре разне глупости о религији, ваш је посао да се смејете њиховој глупости и да им чврсто говорите:”Не брбљајте, вас се религија не тиче. Ваш је посао да лечите, а не да се мешате у лични живот болесника!”
2. Забрањујем да идете сваки дан у цркву. Осим штете ништа друго од тога нећете имати. Молите се код куће и бавите се кућним пословима.
3. О. архимандрит Алипије, о. игуман Александар и други исправно “утувљују”. Они уче: како да се излечимо од страсти (гордости, сујете, гнева, беса, блуда, шкртости, увредљивости, лењости, суровости и т.д.). Није довољно да се покајемо за своје велике грехе. У нама још увек живе страсти и треба их лечити и кајати се због њих.
4. Ако сте изгубили, онда само својим осуђивањем, роптањем, гневљењем, нељубављу према другима, осуђивањем о. намесника и осталих.
5. Није вам потребно да имате појам о очајању. Вама то уопште није потребно да знате. Тихо, мирно се молите у ћутању и кротости.
6. Ваш пост и веру нико није дирао. Ако сте волели да постите, а сад сте према томе постали равнодушни, то је само због грехова осуђивања, гнева, беса, за тајне страсти ваше, преко језика и гнева, за грубу непокајаност. Пожурите да повратите благодат Божју.
7. Лишити се наде у спасење је могуће само у том случају ако свесно кријете грехе на исповести и ако свесно не желите да се научите смирењу, кротости, стрпљењу, незлобивости, љубави према сиротињи, да штедите свој језик и уши од зла, оговарања и осуђивања, да чувате људе од зла.
8. Страх је био од демона. Чувајте свој језик и уши и волите да се молите.
9. Све вам се то причинило, смирите се. Молите се код куће, читајте духовне књижице, радите домаће послове и никога не вређајте својим језиком.
Кад дођете у Москву у зиму, видећемо се. Мање, мање мислите, расуђујте и људима не верујте.
Уверите се у то да сте ви сами најгори, а да су људи сви добри и биће вам лако и једноставно, а покајање ће бити Богу угодно.
Јером. Симеон.”
 
“Господњи благослов да буде на теби, Марија!
Нека Пречиста Владичица Богородица буде ваш покров, чедо моје Марија!
Одговарам на ваше писмо. Трудите се да слушате лекара у вашој болести, дужни сте да га посећујете и слушате у свему. Лекови ће вам помоћи да будете мирни и да мирно спавате, да се не нервирате.
Откуд код вас то бесмислено зло према мени, вашем духовнику, кога вам је Бог одредио, преко кога је ваш живот постао здрав, осмишљен, хришћански, не фарисејски и не равнодушан?
И Ксенија је задобила основу и пут у живот Божјом вољом, Божјом великом милошћу, а не лукавствима и некаквим тамо умом Симеоновим – то морате добро да памтите и да се веома плашите да јереја-монаха Симеона не осуђујете и језиком вређате, јер ће за то Бог да казни.
Нека вам не пада на памет да говорите глупости о свом Богом даном Баћушки, иако је он најобичнији, убоги човек, црв, ваш, али Божјом одлуком – свештеник и монах. Идите на празнике у свету обитељ и на акатист Богородици – средом и недељом увече. Било би добро да идете и на акатист светитељу Николају увече. Трудите се да се обавезно молите код куће као што сам вас ја као духовник учио и тражио од вас да чините.
Не слушајте демоне – вас се ништа не тичу монаси, то није ваш посао. Монаси имају своје надређене, не треба ви тиме да се бавите.
Ово добро запамтите!
Св. обитељ је велико благо, а злим људима и болеснима као што сте ви је – мука. Тако да знате! Кајте се због тих грехова на исповести говорећи: “мисли ме прогањају: против обитељи, против монаха… Кајем се за те грехе”. Научите ово.
Молити се треба једноставно, без мудровања као што се деца моле. Узвикивати Богу и Богородици, светим угодницима својим речима: “помози”, “услиши”, “замоли за мене”, као што се деца моле. И треба волети Исусову молитву (дневно 200) и Богородицу – 60.
Нема за Марију спасења, ако се не буде молила, ако буде људе осуђивала, ако буде волела да сплеткари, да се купа у злу, да се не каје, да је мрзи да иде у храм, ако буде слушала демонска наговарања и мисли. Ако буде моју Ксенију вређала и не буде је чувала, ако буде памтила зло и увреде.
Све мисли треба гонити од себе, више спавати и више радити на ваздуху. И учити се ћутању, ни у шта се не мешати.
Учити се читању Исусове молитве 200 пута дневно. Када је Марија сама, онда да се моли у пола гласа, али да се затвори да људи не чују.
Не хвалити се, грдити само себе. Сматрати себе за будалу, онда ће вам бити добро.
Ваш духовник, Ј. Симеон.”
 
“Господ Спас наш Исус Христос да вас благослови, Марија!
Чадо моје Марија!
Шаљем вам на утеху фотографије двојице великих Божјих људи, ваших несумњивих молитвеника које ви поштујете: о. протојереја Јована Кронштатског и мати Катарине из Пјухте. Саветујем да их помињете веома усрдно за покој душе и да их својим речима једноставно молите: “помозите ми, заступите се за мене, за Ксенију”.
На свим вашим поменима их пишите прве. Волите да се молите код куће усрдније, не штедећи се, а сваку препреку и ометање овог омиљеног делања сматрајте за демонску превару.
Волим вас, и увек вас, Марија, у келејним молитвама и на литургијама помињем, и молим и вас да се за мене молите и да знате чврсто да су све зле, лоше мисли биле и бивају код вас само од демона, из освете мени и вама. Спасавајте се у Господу.
Шаљем вам жеље за здравље и тихост душевну.
Увек ваш Баћушка, Ј. С.”
 
“Божји благослов на теби, чадо Марија!
Господ с вама, Марија!
Од срца вам приносим дубоку захвалност за поклон ваш. Тај новац ће бити за лечење, за лекове, лекаре.
Стање мог здравља је боље. Почињем да радим с опрезом.
Роптање код вас према мени је, верујте мојој маленкости, од демона. Демони се труде да вас одбију и од вере, и од мира, и од молитве, и од ревности за молитву и живот за Бога. То је њихов демонски посао и струка њиховог газде, сатане.
А ми морамо да се боримо, да се супротстављамо, молимо, смиравамо, себе само осуђујемо, све обавезно извињавамо и волимо и поштујемо. Себе – само осуђивати, презирати, свима попуштати, једино себе сматрати последњом.
У вама седи мука у виду најстрашнијих мисли које не треба ни расматрати. Не слушајте их! Одгоните их од себе молитвом “Богородице Дјево”, у ходу, чак у пола гласа, лежећи, седећи, ходајући, призивајући на сваком месту Богородицу.
Чешће се жалите о. Пимену (на исповести радним данима). Он ће вас разумети и умирити. Више се молите код куће и слушајте о. Пимена и моја писма.
Верујте ми да вам је Сам Бог досудио мене, убогог и недостојног да вас спасе од духовне гордости (прелести), јер сте се заносили обмањивачима и лажним светим људима, слушали сте њихове глупости неписмене и самовеличања и могли сте да погинете у гордости и обманама духовним.
Пазите да не учите друге, изобличујете, прекоревате. Сматрајте себе најглупљом и последњом на земљи. Само је смирење богатство.
Усрдно се молите Господу Исусу Сладчајшем сваки дан, ујутро Исусову молитву – 100 пута, и смирићете се.
Ваш Баћушка, Ј. Симеон.”
 
“Господњи благослов нека буде на вама, Марија!
Чадо моје Марија!
Прими од моје велике убогости и недостојности св. просфору на којој је и честица у виду троугла извађена ради убеђења и доказа ваше неодбачености од Бога.
Потпуно, потпуно су узалудне све ваше мисли и смућеност. Ви их приписујте само ђаволу који хоће да вас погуби, да вас угуши унинијем, да вас отме од вашег духовног оца коме је вас и Ксенију Бог једном у Макаровки довео. Што пре се прихватите свакодневне домаће молитве (правила) без пропуштања, а свој језик задржавајте да би мање злог и пакосног о људима говорио, да би волео да ћути и да све људе сматра бољима, паметнијима, благочестивијима од себе. А себе – само последњом од последњих. Дођите код мене да се покајете.
Ни за шта вас не кривим, не љутим се на вас.
Сви напади, наговарања, смућење су само од ђавола. А ви морате да га терате од себе, да му не верујете, да га терате молитвом Исусовом или Богородицом.
Чувајте себе од зла, чувајте своје здравље, и чувајте Ксенију.
Сва добра вам желим, Марија.
Ваш Баћушка и духовник, Ј. С.”
 
“Ваистину Христос Васкрсе, Марија!
Марија, чедо моје духовно!
Уверавам вас пред лицем Божјим да ништа, ништа, ништа немам лоше ни у срцу, ни у сећању, ни у свести везано за вас.
Ако је нешто и било, то је само од демона који су се ругали вама, подговарали вас и потпаљивали. Будите мирни, здрави и радосни! Христос Васкрсе!
Ваш обични Ј. Симеон.”
 
Баћушка је крстио једног младића и поклонио му молитвеник на коме је написао:
“Мој завет теби, Јуриј!
Овог великог за тебе дана, када си постао човек-хришћанин, дајем ти ову свету књижицу и следећи завет: воли ову свету књижицу и читај је све до последњег часа свог живота, свакодневно се и стално из ње напајајући свом својом савешћу и умом, и срцем, никада је се не заситивши. Воли је као свој дах, не физички. Не волети је, бити равнодушан према њој – значи бити мртав овде пре смрти, и мртав у вечној вечности.
Молитва је беседа са Богом, она је наше огледало.”
 
“Господњи благослов нека буде на теби, Ксенија и Марија! Драге и рођене моје!
Нека се Божји благослов усели у ваш дом. Молићемо благост Божју да све буде благословено. Читајте акатист светитељу и чудотворцу Николају и наручите посебан молебан преподобним Печерским и светитељу чудотворцу заједно – нека буде срећно добијање докумената, на поклону ономе који израђује документ не треба штедети.
Живот породице Сорокиних је буквално ужасна, а мени је суђено да установим узроке тога, да детаљно проучим све узроке и околности.
Ужасно саосећам што опет мораш кротко да трпиш сво мамино нестрпљење. Буди хришћанка и снисходљива према мами која је потпуно нервно болесна.
Чекају нас велики дани Страсти Христових. Буди мирна, чувај сабраност, молитву, језик, немој се лишити Свете Чаше.
Мир вам и покров Свемилостиве!
Ј. С.”
 
“Воли, воли, воли Свемилостиву! Али уз ћутање језика. Ако бивају сплеткарења, злословље, осуђивање, оговарање – онда си неспособна да се молиш, значи, као одбачена си. Памти то! Маму чувај као болесницу и не препричавај ни њој, нити о њој ни словца!
Добро памти смисао живота.”
 
“Ксенија, буди Божја!
Буди кротка и немалодушна у мукама и невољама које ти мама причини. Немој да плачеш од жалости. Воли Исусову молитву (лагану, од свег ума, удубљену, која преклиње, од духа, нечулну). Увек памти: потребно је кротко, молитвено трпљење маме – да би волела Бога, да се не би везивала за људско и свет, и да би усвојила кротост и тајно молитвено делање.
Подсећам те на Свемилостиву коју ти не волиш, можда. Обрати пажњу на своје нећутање, на своју малодушност, на сузе жалости, на непотребну нервозност због маме!
Више се тајно у себи моли, и мами ништа не говори. Буди храбра и истрајна у одлукама!
Мир Његов ти шаљем!”
 

ДЕЧЈЕ ПИСМО
 
– Баћушка, благословите!
– Бог нека благослови!
– На мене се жале и у школи и код куће: много трчим и немиран сам, а када ме шаљу по хлеб, љутим се и говорим да сам ишао 12 дана, а сад ми не дају да се одморим!
– Није лепо тако мами да радиш, маму не волиш! Тиме љутиш и вређаш маму. А и грех је пред Богом!
– У учионици нам не дају да трчимо, а ја трчим, тучем се и пишем на табли…
– Зар ти то представља задовољство када знаш да то није лепо, него се угледаш на неваљале дечаке?
– Веома сам лењ.
– Лењост сама себе туче. Лењ човек је друг ђавола, демона, и сам је себи непријатељ.
– Нисам научио лекцију, учитељица ме је питала, а ја нисам знао. Добио сам јединицу.
– Добио си заслужено. Сам себе нећеш да поштујеш.
– Непослушан сам не перем судове за собом и за другима, иако ме терају.
– Маму не чуваш и сам себе не поштујеш!
– Мама ме је замолила да однесем кофу, а ја сам говорио: сутра, сутра, све док ме мама није натерала на силу.
– До каквог си се понижења сам довео! И не стидиш се сам пред собом? И цео џак грехова пред Богом!
– Ојарили су нам се јарићи. Када спавају, ја их будим…
– Заслужујеш казну од маме за тврдоглавост и непослушност. Где ти је послушност и љубав према мами? Да си почео сам да учиш, да се молиш и обавезно поправљаш. Господ Бог ће услишити молитву.
 

СЛОВО ПОСТРИЖЕНИЦИ
 
“Честитам Ти почетак новог живота о коме већ дуго машташ, свесно, промишљено, јасно представљајући уски, скорбни пут монашког живота – љубави према Богу.
Ти знаш да свако има свој одређени пут спасења, као неку стазицу која би морала да га води обавезно до оправдања вечног спасења.
И ето Промишљу Божјом, несумњиво и молитвама свечасног оца нашег прот. Јевгенија, твог првог оца духовног који ти је прорекао да ћеш бити монахиња, ти си од сада – монахиња. Не чуди се што си добила име мученика Руфа.
То ти је свесно дато да не би примењивала лаж, када од сада будеш приступала Светом Причешћу и не би лагала пред чашом да си Руфа: била си Руфина, а постала Руфа.
Свет неће схватити да си монахиња и нећеш морати да зачуђујеш свет. Памти да је суштина монаштва, пре свега, кротост – свагда и у свему и са свима.
То је со и кључ за монаштво. А кад је кротост, онда је, значи, и смирење, а кад је смирење, онда, значи, и неосуђивање никога, извињавање свију, оправдавање свих. А кад је смирење, онда, значи, и неговорење о себи, оправдавање свих, жаљење свих, стављање себе на последње место, међу горе од најгорих и последње од последњих.
Смирење не зна шта значи поправити, научити некога, изобличити, исправити, подучити. Запамти то!
Монах не зна шта је то гнев, шта је бес, јер је монаштво пуноћа кротости и смирења, подражавање Светих Анђела. Од данас се попунила војска Анђела на земљи – тобом, ако будеш испуњавала завете монаштва, како су нам свети оци заповедили, како су нам показали и како нас уче.
Мораш да поседујеш, наравно, чистоту отроковице (девојчице) која нема појма о нечистоти, сиромаштво – апсолутно, а кад смо говорили о смирењу, онда да кажемо и то да послушање Анђелско мора да буде и дечје: донеси – донела сам. Не питајући зашто, због чега. Послушање не зна “зашто”. Оно једноставно доноси и доноси истог часа.
А ако знаш да ти послушање даје лош човек, онда јасно реци: не, то је грех, да донесем или учиним то нећу, Бога се бојим.
Ево и општег савета светих отаца: знај да је последње твоје и нећеш погрешити.
А када монах умире и његове остатке однесу на гробље и покопају, онда ће он дати одговор за сваку празну реч коју демони записују, ако се он због њих не покаје.
Ако увек ово будемо памтили, наш живот ће, наравно, бити друкчији. Сећање на смрт нас чува од греха, и сећање на смрт нас учи увек томе да је Бог – свуда прусутан, све види и све зна, Страшни Судија, Домаћин Неба и Земље и мој Домаћин. Од Њега зависи моје постојање: и овде, на земљи, и у вечној вечности.
 
Монаштво је љубав према Богу.
 
Монаштво је страх Божји.
 
Монаштво је страх да се прекрши неки закон или заповест. Ако те Бог не удостоји могућности покајања, онда ће демони све што су записали да напомену на митарствима.
Буди бодра, буди храбра, јасна, не бој се никога и памти да је твоја једина заступница – Богородица, Твоја Игуманија.
Видиш икону Богородице пред нама: то је Игуманија, то је наша Игуманија, то је наша Домаћица, нас, монаха.
И пре свега ћемо Њој дати одговор, а Она ће питати за одговор Претечу, Крститеља Господњег Јована што нас Он није на време од нечега лошег сачувао, јер монах који заборавља да велича и поштује Претечу јесте глуп човек.
Нека буде твој угодник Божји од сада, мученик Руф, твој Заступник и Заштитник.
Наравно, ти схваташ да је живот тежак у оваквој нашој савременој атмосфери, када ћеш бити исмевана, испљувана, гоњена, прогањана. Не бој се, смеши се, никог се не плаши, плаши се само греха и стиди се само ако будеш заборављала на то да је Богородица – Твоја Заступница и Заштитница. Зато Јој се упорно, свакодневно обраћај после јутарњих молитви да Она благослови твој дан. То је Игуманија твог живота, и ти ћеш Њој дати одговор пре свега. Она је Покровитељка наша, ако Јој се упорно обраћамо.
Буди здрава, телесно здрава. Памти да је здравље дар Божји и не играј се са својим здрављем, иди царским путем, немој да се играш са испошћавањем.
Памти да је здравље дар Божји, веома тешко га је изнети нарушено, када ми свесно, дрско своје здравље сами нарушавамо.
Нека Анђео-Чувар буде с тобом, матушка Руфа. Шта ти је име, мати?
Спасавај се у Господу, нова монахињо. Умрла је Руфина…”
 

ПИСМЕНЕ ПОУКЕ ПОСТРИЖЕНИЦИ
 
(Натпис на фотографији). “Воли као себе Исусову и Свемилостиву да би ти срасли с умом и срцем, и то ће ти дати неисцрпно богатство.
Ј. С. Чаду мојем Руфини.”
 
(Натпис на фотографији). “Чаду моме, м. Руфини!
Увек се радуј скривеном (од свих људи) радошћу: у самоосуђивању, непрестаном плачу Господу Исусу, сматрајући себе увек гором од свих људи. Само смирење, плач, кротост, дуготрпљење и чистота дају срећу овде и у вечности.
Ј. С.”
 
“Господњи благослов нека буде на теби, Руфина!
Захвалан сам ти свим срцем својим на писму. И ја теби желим све најбоље у божићном посту и срећан дан Христовог Рождества који ће ускоро наступити. Веома је утешно за моје срце што ти је било лепо у мојој келији. То ми је утеха, јер никад нисам мислио да је људима код мене пријатно. Наравно, код мене је одсечено од света; моја келија је прожета потпуно другом атмосфером. У световној средини породице се веома тешко борити са својим навикама и страстима, са својим дугим и неуморним језиком, самољубљем, увредљивошћу и раздражљивошћу од нестрпљивости и немилосрђа. А у супротној средини, духовној – све је друкчије.
Овде свети оци указују два савета: ћутање уста из простоте, трпељивост из кротости и милосрђа, и све извињавати и правдати у поступцима људи, обавезан скривени труд над собом у учењу тајне, скривене молитве Исусове. Правило: сама не започињи разговор (да не би дала тему за разговор, брбљање и зло), стално имати то у виду (ради свог кротког стања, срца и карактера); зато што свет уопште не схвата духовни живот, те се од њега не може ни тражити то разумевање). Дакле, ми нисмо у праву у свом нестрпљењу и раздражљивости.
Ти носиш велику муку због твоје мајке, јер она не разуме као мирјанка твоје срце које живи молитвом и богослужењем. Шта да радиш? Кротко и трпељиво, усрдно и вредно се моли нарочито Богородици за помоћ теби – да отрпиш нападе твоје мајке. Све мамине претње (да бежиш од куће) су просте речи за које ће она Богу да одговара као за празнословље, за сурове претње свом детету које жели да буде слушкиња Христова.
Њој ништа не треба да одговараш, а у себи се моли за њу, за помоћ себи и њој, и једноставно говори: “ти треба да се радујеш и да ликујеш што је твоја кћер овакав живот изабрала и што жели да учи да мрзи свет и светски живот”. А што се тиче тога да је лудило судбина оних који се уче да живе Богу, мајци реци: то су све измишљотине и претње ђавола, јер је још увек неизвесно да ли ћу се удати или ћу бити монахиња, или ћу остати девојка до старости. То Бог зна. Учи се смирењу уз помоћ кротости, као што сам ти већ написао. Учи се трпљењу – уз помоћ кротости, а кротост ће доћи од тајне молитве Исусове (Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!”, или “помози ми”, или “помози нам”, то јест мами и мени). Овоме додај ћутање уста.
А о уздржању можеш да размишљаш, ако будеш јела све што треба, али се не будеш преједала, нити уживала у храни, спавала строго онолико колико треба (7 сати) и пазила на себе. Записивањем прекора савести своје и свих питања која се појаве ћеш помоћи себи да се боље покајеш. Чешће приступај исповести код једног духовника, али не чешће од једном у месец дана, јер иначе можеш да западнеш у духовну самоувереност. Памти строго захтев твог духовника и бој се да прекршиш те завете.
За мрсне бомбоне реци на исповести оцу Гермогену. За болесну другарицу: саветујем ти да се с њом не дружиш, већ да чуваш своје слободно време за читање књига, за рукодеље и ћутање уста. Памти: имати другарицу значи уништити духовни живот. Све подједнако воли, а све дели само са духовником, пиши и записуј, читај, исписуј из прочитаног све поучно.
Наравно, није могуће не опростити некоме, а то теби, очигледно, није баш тако лако. Како је могуће не опростити? Како? ! Ако ја не опростим – теби се неће опростити! Што се тебе тиче (приче о теби у храму протојереја) мој савет је један: смирење. То јест: нека шта хоће говоре, само да Господ, Пречиста и свети угодници знају да си невина, да је то била сплетка и клевета, или неспоразум болесне психе. И не помишљај на то да се браниш: онда то неће бити хришћанство, већ паганска, смрадна гадост.
У погледу исповести: записуј, скупљај за мене. Ако можеш да се кајеш код оца Гермогена, онда само на опшој исповести (у крајњем случају). А мени – све. А оца Гермогена држи као свог јединог на свету. Непрочитане молитве пред сан прочитај ноћу. Убудуће ћеш стварати навику да устајеш усред ноћи и да се молиш 30 минута. Ова молитва је јака пред Богом. Али то кад ти будем дао благослов. А за сада читај шта треба и оно што не стигнеш да прочиташ пред сан.
Спасавај се у Господу, Твој ава Ј. Сампсон.”
 
“Твој ава – чаду, м. Руфи, у подсећање на то да је љубав према Богу држање свих најтананијих пројава смирења и смиреноумља; а то и само то ће ти дати љубав према људима (свима који те окружују). Тек тада ћеш имати наду у вечно спасење.
Јеросхимонах Сампсон.”
 
Господњи благослов на вама!
Драга у Господу Спасу нашем, м. Руфа!
Прими чадо моје духовно, Ивана Павловича који ти ово носи, ученог мушкарца-младића, будућег монаха и веома занимљивог човека. Побрини се за ноћење, угости га лепо, исцрпљеног својом неуморном ученошћу. Дај му да уђе у свети алтар или где год пожели да би се упознао с тулском певницом. Моје здравље се побољшало, мислим да почнем да служим литургију и да идем у храм. Пишем без проблема, али рука ме боли. Тешко ми је и да помислим да треба да напустим своју осамљеност у боровима, јер иде зима, а и опасно је живети сам међу опустелим викендицама. Ликујем и радујем се што је Свјатјејшиј рекао своје патријаршко “не” свим сатанско-лукавим фантазерима црквених реформа. Путовање у Тулу не само за Ивана Павловича, већ и за мене би требало да буде занимљиво. Бесмисленост и неписменост превода на руски језик богослужења је више него очигледна.
Дођи. Спасавај се у Господу. Божји благослов твојој мами и мати Марији.
Твој духовник и добронамерник,
Јеросхимонах Сампсон.”
 
“Матушки монахињи Руфи на дан светог Анђела, 19. јула 1975. године. Нека ти овај дан твог светог мученика буде стално подсећање на то да си добровољна бескрвна мученица: својим заветима монашког живота. И да је једна од врлина монашког живота ћутање уста. Обични порок – многоглагољивост – искорењује умиљење срца. То је седиште сујете, а благоразумно ћутање јесте мајка молитве. Запамти то!
Твој ава и духовник, Ј. С.”
 

ЧЕСТИТКЕ
 
Честитка на фотографији (дечаку од 6 година).
“Благослов и жеље за вечно спасење блаженом Марку.
Ваш Баћушка, Ј. Симеон.”
 
На фотографији – дечаку од 9 година.
“Детенцету мом духовном, дечаку Марку, на дан твог Св. Анђела.
Твој духовник Ј. С.”
 
“Да буде на теби, Марк, Божји благослов и заступање Госпође Заступнице Богородице!
Срцем и свом свешћу монаха Ти честитам дан твог Анђела, светог апостола Марка.
Буди, буди здрав и радостан увек!
Твој духовник, Ј.С. и Ба.”
 
“Нашем љубимцу Марку честитам!
Од свег срца и разума мог, драги, рођени Марк, прими честитке за дан твог небеског заштитника, св. апостола Марка!
Буди здрав физички и духовно, нека се испуне сва твоја ишчекивања и скривене жеље!
Ако ти желиш заиста, озбиљно разумевајући и говорећи, да будеш у свом животу срећан, т.ј. да знаш за срећу, онда ћеш видети ту праву, непатворену, непривидну, нелажирану, опипљиву срећу. Али само ако будеш прави, искрени, убеђени хришћанин, до чега доводи, чему учи и чему васпитава Свето Православље.
Послушање духовнику је залог среће, Марк!
Учи да мрзиш, презиреш и бојиш се сваког греха, јер је грех злочин.
Учи се да презиреш себе за сваки грех, јер нас грех раздваја од Бога. А ван Бога смо обичан угарак. Схвати да је то тако!
Твој лични духовник који те веома воли,
Схијеромонах С.”
 
Честитка девојчици од 6 година, написана на икони Богородице Почајевске.
 
“Драгој мојој Наташи на дан св. Анђела: на благослов и покров теби.
Сваки пут када будеш гледала ову свету икону, памти да те Пречиста Госпођа Богородица види, чује, зна и благосиља, ако си добра.
Твој дух. и Ба. Ј. С.”
 
“Чадо!
Прими моје најискреније честитке из дубине мог срца за дан твог св. Анђела, мученице Татијане. Буди, буди, буди здрава, у невидљивој радости увек. И нека ти се испуне све твоје жеље!
Твој Баћ.”
 
“Христос Васкрсе! Ваистину Христос Васкрсе!
Чадо моје!
Желим ти да се радујеш, да увек будеш мирна, да будеш земаљски анђео, да знаш само за духовне радости, да све своје срце и разум предаш Васкрсломе, много, много радећи на себи.
Уз Божју помоћ, матушка Марија, ти ћеш поставити добар почетак истинском монашком животу са заштитништвом твог небеског Покровитеља. Почни да учиш Исусову молитву: у ходу, пред светим иконама, у храму – за време читања канона, псалтира, паремија, појања, за време посла.
Намерно се удаљавајући у шетњи изговарај до 500 молитви на дан, молитву “Достојно јест” – по 50 пута пред иконама као правило.”
 
“Чадо!
Не губи време на празне ствари, брзопролазне, оно што нас искушава, вара и одвлачи од вредне бриге за вечно спасење.
Твој Ба.”
 
“Пасхално Христос Васкрсе! Чадо моје рођено!
И ти буди у башти Свете Православне Цркве да би са светима који су Му угодили у вечности славио Васкрс.”
 
“Честитке моме чаду!
Буди Божја! Свакодневно се поклањај Богородици читајући акатист Успењу: само због тога ћеш бити срећна.
Твој Ба.”
 
“Чадо!
Сведочим да ти желиш, као и увек, искрено и право служење Христу.
Од сада запамти: ништа што може да увреди Господа Бога и Владику нашег живота и смрти, Спаса Исуса Христа – не чини, избегавај, бој се тога.
Приморавај себе на умну молитву Исусову – по 400 пута.”
 
“Чадо!
Честитам ти највећи дан за човечанство, дан Рождества Христовог!
Нека буду благословени дани твог живота, нека те чува и штити Бог, пребивај у разним по снази радостима духовним, у телесном здрављу, учећи се свакодневно страху Његовом, Његовом свеприсуству, гледајући Његово свевидеће око: које види и тебе, и савест твоју, и срце твоје, и намере твоје.
Заиста је добро поставити Рождеством Његовим добар почетак најстрожем монашком животу.
Твој Ба.”
 
“Божји благослов нека буде за тебе будућа 1971. година!
Буди благословен, срећан, у служењу Богу, да мрачно, све оно што је пре било више не буде с нама.
Пребивај у тихости, миру, светости и радости!
Ј. С.”
 
“Чаду мојем!
Увек се радуј, увек пребивај у миру, увек у уму свом и срцу држи Исусову молитву која ће ти измолити све што ти је потребно, биће ти бич и штит од злих људи, од демона, од лукавих, од помисли и расположења, и нека те доведе у обитељ светих и оних који су Богу угодили.
Само се бој лењости и гордости.
Твој Баћ.”
 
“Чадо! Честитам ти свим срцем и свешћу!
Нека ти Господ Сведржитељ да здравља које је неопходно да би се понели тајни подвизи молитве Њему и Његовој Пречистој Мајци, у потпуном служењу, пламеној вери и смирењу срца да би ти жеље увек биле услишене и ти срећна.
Твој Ба.”
 
“На дан твог Св. Анђела!
Од мог срца, разума, свести и свих мојих добрих осећања желим ти: услишење молитви, пламену веру, душевно здравље и телесно, истинско служење Христу и испуњење свих твојих скривених жеља богоугодних. Прокуни сваку лењост, нерад, несигурност, осуђивање.
Твој Ба.”
 
“Честитам ти твој лични дан!
Питај се гласно када устанеш од сна: “Да ли ти заиста верујеш и исповедаш Господа? ” Да не би кочије на којима се ти возиш до дана своје смрти: воља, савест, ум и љубав, – скренуле у леву страну.
Твој Ба. и Ава Ј. С.”
 
“Честитам ти Нову годину!
Буди здрава, срећна душом и духом, и у животу буди Божји човек.
Постави себи за задатак да ове године на два сата пред излазак на посао испуниш следеће: акатист Богородици и молитве јутарње без пропуштања, с каноном за све дане.
Ако си због нечега пропустила, онда надокнади од 10-11 увече, јер не сме бити пропуштања.
Твој Ба.”
 
“Честитам ти дан твог св. Анђела!
Покров Богородице и свагдашњи мир и добро здравље нека увек буду с тобом.
Твој Ба.”
 
“Христос Васкрсе, чадо!
Нека у теби буде ликовање пасхално, јер је вера у теби дар Божји теби дат, и она је сва основа целог твог бића, духовног и душевног, со твог живота. Само је растварај пламеном молитвом, тајном, како ти умеш, од огромне твоје вере. И то ће те чувати и дати ти мирно ликовање.
Твој Ба.”
 
“На твој рођендан, чадо!
Преклињем и молим Небо за све добро, свето, радосно у Господу, за испуњење жеља. Буди увек здрава и воли да сваки час молиш Небо.
Твој Ба.”
 
“Радуј се у Господу! Радуј се!
Од сада ће ти се кршење датог правила Богородици веома замерати. Лењост, немар и безвољност за молитву те могу довести до погибељи.
Хитно, без одлагања размисли о свом домаћем монашком правилу Богородици.
1. Треба се томе научити, презирући своје стање немања страха, немара, равнодушности, хладноће, нерада.
2. Келејна молитва пре свега треба да буде испуњена без закашњења.
3. Спавати не више од 6 сати.
4. Идење код сестара – само послом.
5. Читање – 30 минута, и једна глава Св. Јеванђеља обавезно.
6. Тајна покајања – сваке треће недеље, осим великих и личних празника.
Твој духовник Ј. С.”
 
“Чадо!
Буди здрава, буди мирна, сабрана, слушкиња Господња, молитвеница, и стално задубљена у постојање у присуству Божјем. И да ти се увек све твоје жеље, маштања и хтења испуне.
Ба. и Ава.”
 
“Чадо!
Буди увек у радости духовној, миру. Нека те услиши Небо! Да будеш међу спасенима и у књизи Живота.
Све најбоље ти желим!”
 
“Господ Спас наш Исус Христос, Владар твог живота и смрти, – сва твоја радост и утеха, надање, понос, смисао постојања, Судија и Творац твој нека те благослови, и нека те благосиља на путу живота твога. Буди Његова слушкиња!
Твој Ба. и Ава. Ј. С.”
 
“Честитам свим, свим мојим срцем и свешћу мојој слављеници. Учење стално, упорно Исусове молитве усадиће кротост, дуготрпљење, наду.
Каква срећа је знати за љубав према Богу!”
 
“Честитам ти Нову годину, моје чадо!
Шаљем ти жеље: здравље, свакакве радости, срећу, служење Богу, тиховање, благоразумно расуђивање, јасност савести.
Желим ти и телесно здравље, вечно спасење, стално радовање, блажени мир, молитву срца и ума, плач покајања, слатку кротост и наук ћутања, срећу привремену и вечну.
Учимо се љубави, а она ће нас научити свему другоме.”
 
“Чадо моје духовно, Марија!
Знај да хладноћу, равнодушност и немање страха за своје вечно спасење, за своју судбину после раздвајања са својим телом треба да победиш, превазилазећи лењост, сластољубивост и немоћи тела. То може само насилно самоприморавање, свакодневно и у одређено време, без попуштања и снисхођења, самосажаљевања и демонских наговарања.
Твој Баћушка, Ј. С.”
 
“Чадо моје!
Честитам ти Велики Празник Христовог Васкрсења! Иако грешимо, ми се и кајемо. Христос је због грешника васкрсао!
Желим ти здравља, среће, да те Бог услиши и да стекнеш молитву (основу среће и хришћанства).
Твој Ба.”
 
“Чадо! Христос Васкрсе!
Смрти нема, живот је вечан. И ти си међу људима Божјим, и ти си међу слугама Њега, Васкрслога! Ликуј, буди Његова слушкиња, увек буди бодра за Њега. Буди телесно здрава да би била Његова слушкиња.”
 
“Честитам највећи дан људи и човечанства – Васкрсење Христово.
Буди здрава и срећна.
Твој Баћ.”
 
“На дан твог св. Анђела, мученице Татијане!
Драго-предраго, рођено чедо моје Татијана!
Подсећам те на врлину на коју ти често заборављаш. Она се назива храброст и супротставља се унинију.
Храброст се много моли и упија у себе снагу, бодрост, енергију, упорност. Храброст трпи од уздања.
А твоје срце треба да се бори са свим лошим стварима које примети код тебе Исусовом молитвом, покајањем с исповешћу. Буди, буди права слушкиња Христа.
Твој Ава и духовник, убоги и најнедостојнији јеросхимонах Сампсон.”
 
“Моме духовном чаду!
Која је постала нов човек, убеђеној, свесној хришћанки, која хоће да буде у потпуном ропству Христу.
Само стални уздисаји, пажљив, сабран живот, идење царским путем, стално самопосматрање, чишћење савести, цепидлачење само према себи, стални упорни вапаји Хананејке и вапаји крвоточиве за исцељење срца, јасно знајући и исповедајући шта је оно што омета оправдање Благодаћу Божјом. Онда ћеш бити Христова!
Твој духовник, ава, грешни Ј. Симеон.”
 
На фотографији.
“Мојој омиљеној ученици, чаду духовном Нини – твој ава и духовник који те моли увек да га не заборављаш када станеш у молитви пред Бога и Мати Божју.
Ј. Симеон. Спаско.”
 
“Нина! Служење Христу се даје после многих мука, многим и великим трудом, многим трпљењем, сталном свешћу о својој немоћи и ништавности, упорним преклињањем за помоћ.
Самољубље убија сав труд на духовном делању. Веома смирује вапај: “помилуј ме!”, али он мора да се узвикује свим срцем својим.
Нека твоје једино омиљено занимање и задовољство, сладост буде једно – Исусова молитва – од свег ума и срца, на све начине, кришом од свих људи.”
 
“Мојој драгој и највољенијој д. Нини!
Твој Ба.”
 
“Москва. Малаховка. Лето, одмор у тишини шуме.
Каква пустош, глупост, убогост и оскудност – не знати за молитву!
Зар је могућ одмор без ћутања, без нарочитог ћутања и молитве Богу? ”
 
“Чаду моме духовном, мојој омиљеној ученици – на примање наука о спасењу.
Буди једноставна, незлобива, скромна, увек сабрана. Учи се да живиш у присуству Божјем. Стичи благо живота привременог и за вечиту вечност – молитву.
Нека она као бол урасте у твоје срце и као поток жубори слатко, упорно, ватрено.
Нека твоје дисање буде молитва и поштовање срцем и умом Богородице.
Молитву уништавају: многословље, осуђивање, нељубав, лепо мишљење о себи, нечистота савести!
Ј. С.”
 
“Чаду моме духовном, Катарини!
Суштина живота свакога јесте служење Богу да би се срећно прошао живот. Муке, лажне оптужбе, клевете, болести чисте срце од грехова и страсти.
Велики Пост.
Ј. С.”
 
“Мојој ученици, слушкињи Христа која Га је примила у своје срце.
Само Њега воли, воли Га свом својом свешћу, срцем, умом и вољом.
Само је Он смисао и циљ, и радост живота.
Твој Ава и Ба.”
 
“Подсећање на домаће правило: 3-4 пута на дан по 33 – Сладчајшем Спасу. Умољавајући, упорно, побожно, умно Му предстојећи. Буди, буди срећна, чадо! Нека те Свемилостива Госпођа чува! Господ Спас наш нека те спасе!
Потруди се да се научиш да живиш у сталном присуству Божјем, то ће те научити да све волиш, све извињаваш, ћутиш, бојиш се сваког греха и молиш се свим срцем.
Твој Баћушка Ј. Симеон који те воли у Господу.”
 
На фотографији на којој се Баћушка седећи на фотељи моли са бројаницама.
“Мојој драгој у Господу девојци Нини!
Твој Баћушка који те веома-веома воли у Господу, ава и духовник, Јеросхимонах Сампсон.
Чадо! Воли да бројиш бројанице, оне дају ум, радост, чистоту, светлост.”
 
На фотографији.
“Моме драгоценом чаду духовном, д. Нини – духовник, ава и добронамерник, јером. Симеон.
Нина, увек памти: ти си суграђанка светима и своја Богу. Ти си позвана на ту срећу.
Узрастај, умножавај у свом срцу љубав према Богу, дуготрпљење у молитви и у раду, чувај своје срце од грехова. Стичи милосрђе, кротост, чистоту ума и срца, смирење срца. То је твоја срећа, лепота и богатство.
Нека ти Пречиста Госпођа Богородица буде покров!
Не заборављај у својим светим девојачким молитвама да се и за мене молиш.”
 

УСПОМЕНЕ
 
“Ако је Бог с нама невидљиво на земљи, то је знамење тога да ће Он бити с нама и на небу. А ако не угледамо срцем Бога на земљи, онда ни на небу нећемо.”
 
“Болела ме је рука: имала сам велики чир на десној руци. Дошао је дан да идем на исповест. За време исповести Баћушка је додирнуо својим показним прстом сами чир и упитао: “А шта ти је ово? ” Почела сам да објашњавам збуњујући се. Дошла сам кући, а на чир сам већ заборавила. Ујутро устанем и видим да од чира није ни трага остало. Овоме су били сведоци сви чланови моје породице.”
 
Баћушка је многе упозоравао да му нико не чини зло. Сви који су му чинили зло нису прошли некажњено. Једном је Баћушка отишао на службу и из неког разлога је пре времена изашао из храма и дошао у своју келију. Улази унутра, кад оно по његовом радном столу копа његов сусед, архимандрит. Видевши ово Баћушка се страшно онерасположио. Казна је одмах стигла. Архимандрит је исте вечери снажно посекао руку маказама.
 
Баћушка је послао честитку за Васкрс и написао је све чланове породице у ступцу, једино је маму потписао са стране, иако је на честитки било слободног места. Неколико месеци касније мама је умрла.
 
Баћушка је једној слушкињи Божјој заказао генералну исповест, т. ј. исповест за цео живот. Дошла она у келију и не може да почне исповест, не може ни уста да отвори. Баћушка се трипут помолио: “У Име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Почни!” После тога је почела глатко да исповеда сву своју прошлост… И тако јој је лако постало. Баћушка јој каже: “Ето, сви ви долазите да исповедате грехе у моју келију и све вам се овде опрашта. Али за сваку овакву исповест колико ја плаћам! Сам сатана ми долази и свети се и зове ме “зли старац”, “опет је зли старац све опростио”, и чак режи на мене, показујући ми своју огромну песницу.”
 
Дешавало се и следеће. Чекају Баћушку на изласку из храма да узму благослов или да нешто упитају. А он прође поред тог човека да га овај ни не примети када је прошао! И човек зачуђено каже: “Како прошао је? Па кад је прошао? ”
 
За време исповести или беседе Баћушка не гледа на сабеседника, већ на Распеће. И једном приликом је неко упитао у недоумици: “А зашто стално гледа на Распеће? ”
Баћушка је одговорио: “Понекад имам тај обичај када нешто чујем”.
 
Када би неко од његове духовне деце стајао у храму и очајавао, а Баћушка се налазио у олтару или је једноставно појао с монасима, он би осећао ту душу која тугује. Са било ког места у храму он би га налазио својим погледом, тако би га снажно пресекао погледом да је некаква сила пролазила у срце тог човека и њега би напуштало стање унинија. То су осетила на себи сва духовна деца Баћушкина.
 
Дешавало се и следеће: Баћушка није могао да иде на службу, седео је у келији. На прозорима су му увек биле затворене завесе, живео је на трећем спрату. Близу зграде је било забрањено да се приђе. Нека духовна деца која би западала у униније би прилазила на растојање од неколико метара од зграде и окретала се према прозору, мисаоно призивајући Баћушку. За 2-3 минута буквално би Баћушка брзим потезом померао завесе и благосиљао их. С великом радошћу и утехом би они одлазили.
 
После литургије је Баћушка понекад служио молебан. Нека духовна деца нису могла да стоје до краја, јер су живела далеко. Прилазе они Баћушки: “Баћушка, благословите нам да идемо кући, јер ћемо закаснити на аутобус”.
А Баћушка би, исправивши се колико је висок, гласно и веома јасно говорио: “У свој смрадни хотел! А за Кућу је још увек рано!”
На овај начин је он кроз шалу често отрежњавао своју децу да би се она стално сећала вечне вечности.
 
“Имитирала сам неке људе. Кревељила сам се, кривила лице, жмирила очима, правила разне покрете.
Дошла сам код Баћушке на исповест. Чак сам му и показала како сам све то радила.
Баћушка се прво насмешио, онда ми је запретио прстом и рекао: “Бој се то да чиниш, јер можеш за једну секунду да останеш таква са гримасом. И на Страшном Суду ће ти се судити као циркузанту”.
 
Баћушка је успео да измоли од Господа једној породици ослобођење из затвора за младића. Касније је Баћушка посетио ту породицу и рекао том младићу: “Ти си измољен од Господа за врећу суза. Дошао сам само због тебе, да бих те видео.”
 
Друго чадо прича о следећем случају:
“Добила сам писмо од сестре (она је радила у колхозу као главни књиговођа) да бих разјаснила са Баћушком неколико питања везаних за њен посао. Прочитавши писмо помислила сам недобронамерно: “Баћушка је болестан, зар да га узнемиравам некаквим колхозним пословима!”. И ставила сам писмо у комоду. Неколико дана касније сам отишла код Баћушке. Он се обрадовао што сам дошла и каже ми: “Баш добро што си дошла. Данас сам баш слободан. Неће ми више нико доћи, моћи ћемо да поразговарамо ти и ја”. И за време нашег разговора је стално разјашњавао питања која је сестра поставила у писму. Седела сам и слушала, и ништа нисам могла од себе да кажем. И само сам се чудила како може Баћушка то да зна? Разговор се завршио, и ја сам отишла добивши благослов од Баћушке. Сва питања моје сестре је разрешио.”
 
Један човек је често нападао Баћушку својим захтевима да му их испуни.
Да би се овај смирио, Баћушка му је једном приликом рекао: “Не само да не морам да се помолим, већ је довољно и да једноставно поглед подигнем на небо, и да човека више нема”.
 
“Веома сам волела старицу код које сам становала. Сву душу сам јој поклањала.
Дођем код Баћушке на исповест, и на крају исповести он ми каже: “Господ нам је усадио љубав, и ту љубав се ми трудимо да пружимо некоме: монаси дају своју љубав само Богу, родитељи дају своју љубав деци, породици, а усамљени, који немају циљ живота такође се труде да дају своју љубав макар коме, макар некој старици…”
 
Дошла једном нека Мордовка, карактер јој се још није одредио. Баћушки јављају: “Баћушка, дошла вам је Мордовка, да уђе? ”
А он у шаљивој форми каже: “Xак репе!” И смеши се: “Нека уђе, нека уђе.”
 
Једна жена је пришла Баћушки за благослов и стоји као прикована, не може ни реч да каже, ни да се помери: само плаче као киша. Баћушка јој с љубављу каже: “Не плаши ме се, и ја сам исти грешник као и сви”, и благосиља је.
Овакво страхопоштовање је било својствено многима који су видели Баћушку.
 
Једна парохијанка је видевши Баћушку у храму рекла: “О! Иде преподобни!” Прилазећи му после службе, замолила га је за исповест. Баћушка јој је рекао у које време да дође. Она га никако друкчије није називала него преподобни, била је на исповести код Баћушке четири пута. Упокојила се блажено, на Васкрс…
 
Једна жена није могла да дође на сахрану Баћушке, веома је плакала и била жалосна. И усни овакав сан: огроман храм, у олтару стоји Баћушка са монасима. Онда излази из олтара на амвон са Светим Јеванђељем и крстом. Угледавши Баћушку тако близу, притрчала сам му и рекла му своју жалост: “Баћушка, нисам била на вашој сахрани!”
Баћушка је одговорио: “Знам. То није без разлога.” Ја га питам: “А како сте умрли? ”
Баћушка поче да прича: “Упокојио сам се у Москви. Прво је било страшно, али угледавши свог Анђела-чувара, приљубио сам се уз њега и полетео заједно с њим. Нико нас није задржао, полетели смо горе, све више, и тако нам је лепо постало!
Ја питам Баћушку: “Нисам се одавно исповедила, исповедите ме”. Баћушка одговори: “С тобом ће се сада позабавити о. Петар, ја немам времена. Видиш колико их чека, ја се њима бавим (показујући на монахе у олтару). Онда се одмах окренуо и пошао према олтару”.
 
“Хтела сам да снимим глас једног певача који ми се веома допадао. Укључим магнетофон, а он не ради. Дођем кући – код куће ради нормално. Какво чудо је Баћушка направио!”
 
Једна жена је посетила Баћушку први пут недељу дана пре његове смрти. Изашла је од Баћушке, села у кухињу и никако да се смири. Каже: “Када сам стајала крај Баћушке, ударала ме је струја, и од те силе ме и сад још увек тресе!” Дуго је још седела и стално говорила: “Каква сила, какав дух има Баћушка!”
 
Једна жена, Баћушкино чадо, целу годину је очајавала и није долазила код Баћушке. Нешто пре његове смрти сања она да је Баћушка зове.
Истог дана је дошла код њега, и Баћушка јој каже: “Данас ликујем и радујем се омамљен просто радошћу: моја вољена овчица је читава и пронађена је!”
 
Друго једно Баћушкино чадо је нешто пре његове смрти молила: “Баћушка, не остављајте нас после ваше смрти!”
Старац је одговорио: “Ако по немоћи телесној овде на земљи моја глава стално мисли на вас: ујутро, чим отворим очи, први уздах је вама посвећен, како ћу тек тада, ако ме Господ удостоји грешног да будем близу Њега, ослобођен телесне немоћи, да заборавим на вас? Како? !”
 
О. Јован Јанорев из Ставропоља се сећа Баћушке:
 
“Похађао сам у семинарију у Лаври. Неколико пута сам долазио код Баћушке на исповест. Неозбиљно сам се исповедао. У глави ми је био хаос. И једном, дошавши на исповест као и обично, Баћушка ме је дочекао нарочито строго рекавши ми: “Хајде да се исповедиш, добро се сети сваког свог греха, поступка да би коначно решио твој пут у животу. Замисли да између нас стоји Сам Господ и слуша нас и гледа нас. А овде стоје и моја три Анђела-чувара и твој Анђео-чувар, и они ће бити сведоци на Страшном Суду на овој твојој исповести. Верујеш ли у то? ”
Обузео ме је страх и ужас. Почела је исповест. За сваки мој грех који сам изговорио обузимао ме је ужас од мог прошлог живота, и лио сам сузе покајања. Од тада сам постао потпуно други човек. Постао сам свештеник о чему раније нисам ни помишљао. Много година је од тада прошло…
После старчеве смрти сањао сам овако: седим ја код своје куће у Чебоксарама (ја сам Чуваш), кад се одједном отварају врата и улази Баћушка у црној доњој мантији и са крстом. А у мојој соби има толико прашине да се чак намештај једва види. Уставши брзо с кревета, пришао сам старцу и начинио поклон до земље. А он мени исто.
Уплашио сам се и још једном му се поклонио пред ноге. Старац је поново одговорио истим таквим поклоном. Радим већ трећи поклон и размишљам: колико дуго ћемо овако да се клањамо? И старац, као да је чуо моју мисао, трећи поклон не чини. Молим га да ме благослови, и он ме благосиља великим широким крстом.
Затим прилази намештају, ћутке прелази руком преко целе собе и оставља трагове својих прстију на намештају. Затим одлази.
У том тренутку сам се пробудио. Тај сан ме је отрезнио. Схватио сам да је та прашина – мој греховни начин живота. Као да сам се пробудио из зимског сна. Наступила је нека врста озарења у мом пастирском животу. Тај сан ни до дан-данас не заборављам.
Ето како ме је старац Сампсон двапут извукао из греховне умртљености и неозбиљности и отрезнио од равнодушности, немарности.
 

ЈОШ УСПОМЕНА
 
“Била сам на исповести код Баћушке само једном, последње године његовог живота, у Великом Посту.
Била сам лепо обучена, дотерана. Када сам ушла у његову келију, збунила сам се угледавши таквог старца. Једноставно сам се уплашила.
Али, на моје чуђење, он ме је примио тако једноставно и природно да су ме сва моја страховања одмах напустила. Он ми је веома једноставно рекао: “Хајде да се исповедиш, да поразговарамо…” Сама нисам могла ништа да му кажем. Уопште нисам знала о чему да говорим, ништа о себи нисам могла да кажем.
Баћушка је сам започео са мном разговор, спонтано из мене извлачећи сав мој прошли живот, подсећао ме је сам. Неприметно за саму себе све сам му лако говорила. Било ми је тако лако с њим, и ја сам Баћушки открила сав свој живот. Поверила сам му своје срце, нисам ни помишљала да нешто сакријем, да прећутим. Два сата моје исповести су прошла као један минут. Тако ми је било добро да нисам осећала тло под ногама. Дошла сам кући омамљена, једно недељу дана сам била у нарочитом стању лакоће и неког новог осећања према Богу и људима.
До данас у мени живи ова исповест. Нигде нисам ни читала, ни видела, ни чула за нешто слично.
Обично када се исповедаш не осећаш такав контакт с духовником. Ти си посебно, а духовник је посебно. Као да је некакав зид међу вама. И не осећаш обновљење, лакоћу и радост према Богу и људима после такве исповести.”
 
Сећа се лекар-стоматолог из Москве.
 
“Описаћу догађај који је био са мном пре годину и по дана. Пре 16 година сам сломила шаку десне руке. Касније су се с времена на време јављали болови, нарочито на промену температуре.
По струци сам лекар-стоматолог и сама сам излазила на крај са боловима: мазала сам мастима, или стављала облоге, или масирала пунктуалном масажом…
Али у новембру 1993. године сам се пробудила у 3 сата ноћу од снажног бола који је ишао од десне подлактице према шаци. Рука као да ми се одузела, прсти десне руке се скаменили, отекли, престали да се савијају, кожа је постала модро-тамно-црвена.
Никако не могу да умањим бол, почнем да читам молитве, бол се мало стиша, али не могу да се прекрстим – боли ме при најмањем покрету.
Причали су ми о старцу Сампсону и позвали ме да посетим његов гроб. Овде сам осетила снагу молитви старца када сам замолила за помоћ у својој болести. Поменувши Баћушку, душевно умирена, села сам у аутобус да се вратим кући. Народа је у аутобусу било много, ја сам још увек била под утиском приче о подвигу старца, у глави су ми биле његове прозорљиве очи које су ме гледале са фотографије на крсту гроба.
Ни сама не приметивши ухватила сам се за држач десном руком, а онда видела зачуђени поглед пријатељице и схватила: догодило се чудо!
Нестао је не само бол у целој руци, већ и оток, рука је постала топла, прсти су се савијали и кожа је постепено од модро-црвене добијала природну боју.
На изласку из аутобуса сам се у мислима ватрено захваљивала Баћушки за исцељење. А када сам дошла кући, све сам испричала сину. А он је био сведок мојих ноћних мука. Прегледавши моју руку замислио се. После тога је почео боље да учи, да иде у цркву, да се моли. Купили смо и тротомник беседа старца Сампсона.
Његове беседе уче нас много чему, и његовим молитвама постајеш други човек.
То је заиста свет човек!”
 
“После читања прве књиге житија старца Баћушка је толико ушао у моје срце да више нисам могла да живим без његових књига и савета. Једном сањам следећи сан: брзим кораком Баћушка улази у собу, бодар, одлучан, у монашкој одећи. Пришао ми је и каже: “Ово је за тебе, Ваља”, и пружио ми Богородичину просфору. Из ње је било извађено толико честица да на просфори уопште није више било корице.
Огромну радост сам осетила и неколико дана била под утиском овог сна. Баћушка ми је постао још ближи.”
 
“Прочитала сам Баћушкино житије. Какво житије! Колико је патио! Нисам могла да не плачем…
Болујем од плућа. Тако су ме понекад болела да ми недостаје ваздух, астма ме је мучила. И у таквом болесном стању сам легла на кревет, држећи у рукама Баћушкино житије и са сузама и вером га молила као живог: “Баћушка, ти си и сам патио од плућне болести, па ти знаш како то страшно боли. Излечи моја плућа, ја више не могу да издржим!” И тако сам плачући заспала. И сањам књигу житија Баћушке и унутра његов портрет са трновим венцем. Трнови на венцу дугачки, и на свакој иглици са свих страна причвршћена по 4 брилијанта. Трнов венац је светлуцао, преливајући се свим бојама.
Пробудила сам се, а болова у плућима као да није ни било. И тако сам се осећала лако и утешено!”
 
На фотографији из 1978. године Баћушка је написао следећи текст:
“Без Госпође Пречисте за мене утехе нема, не! Друге наде нема!”
 
Стално се на делу кајући, пред постриг у велику схиму је записао покајни канон. Проживевши многострадални живот, на питање блиских који су му најрадоснији дани били у животу, Баћушка је изазовно одговорио овако: “Дан Православља! Миропомазање када сам постао Сергије, са 19 година. У години погубљења царске породице”.
 
Пред своју смрт Баћушка је преклињући говорио својим чадима:
 
“Живота ми је још сасвим мало остало. На губите време на празне ствари, журите се да живите за Бога…
Русија ће остати мала као за време цара Ивана Грозног, а граница ће проћи кроз Печоре.”
 
Старац Сампсон (Сиверс) је сахрањен на Николо-Архангелском гробљу у Москви, парцела 33-А.
Од станице метроа “Шчолковска” се иде аутобусом 760 до станице “2. московски крематоријум”.
 

ЗАКЉУЧАК
 
У закључку књиге је веома битно напоменути да је подвиг Баћушке наставак подвига старчества преподобног Серафима Саровског. Једном је Баћушка рекао: “Оно што није дошло до нас из беседа преподобног Серафима Саровског (са Мотовиловом), видећете код мене, у мојим беседама.”
Особеност метода духовног васпитања старца Сампсона је васпитавање код чеда високе целомудрености. Управо се тиме бавио и преподобни Серафим Саровски.
Нарочито је Баћушка чувао код својих чада чистоту језика, није дозвољавао у њиховом говору нецеломудрене речи. Девојкама је саветовао да немају контакт с децом предшколског узраста, а за пример им је давао често лик Богородице. Из разних богословских извора Баћушка је сам правио исписе који нам представљају лик Пречисте Богородице, и делио је те записе својим чадима. У неким тежим случајевима би говорио: “А како би ту поступила Богородица? ”
Навешћемо овде те исписе:
“С. Макаровка, јеромонах Симеон, 1952. г.
Шта знамо о Пречистој Богородици, Заступници рода хришћанског?
Црквени историчар Никифор Калист:
“Она је била средњег раста или, како неки кажу, мало изнад средњег; коса јој је била златкаста; очи јасне, боје маслине; обрве у облику лука и умерено црне, нос издужен; усне као цвет, испуњене слатким речима; лице округло и обло, али мало издужено; руке и прсти дугачки.
Али заиста, оно што код Пресвете Дјеве нас задивљује није само непорочна и чиста лепота телесна, већ нарочито савршенства Њене душе”.
 
Св. Григорије Неокесаријски:
“На Њеном лицу је усредсређена сва благодат, и Она је била света и телом и духом. Одећа скромна, лишена раскоши и задовољства; корак достојанствен, чврст; поглед строг и уједно пријатан; тиха је и покорна родитељима; говор кротак, који излази из незлобивог срца”.
 
Св. Јован Дамаскин:
“Она има ум којим Бог управља и који је једино Богу усмерен, сва жеља је упућена једином достојном жеље и љубави; мржња искључиво према греху и његовом виновнику. Све Њене помисли су душекорисне, лишене свега сувишног, удаљене од свега душепогубног; Њене очи су стално устремљене ка Господу, сазерцавајући вечну и неприступну светлост; уши су настројене на слушање речи Божје и наслађују се слатким звуцима двојнице Духа; уста хвале Господа; језик расуђује о речи Божјој и излива Божанску сладост; срце Јој је чисто и непорочно, гледа и жели само Најчистијег Бога. Сва је палата Духа; сва је град Бога Живог; сва је добра; сва је пред очима Божјим: јер се узашавши изнад Херувима и узнесена изнад Серафима сјединила са Богом”.
 
Св. Амвросије Милански:
Она је била Дјева не само телом, већ и душом: смирена срцем, обазрива у речима, благоразумна, немногоречива, љубитељка читања, трудољубива, целомудрена у говору, сматрала је Бога, а не човека за судију својих мисли; Њено правило је било да никога не осуђује, да свима добро жели, да поштује старије, да не завиди једнакима, да избегава хвалисање, да буде здравог ума, да воли врлину.
Када је Она, макар изразом лица, увредила родитеље? У Њеним очима није било ничег строгог, ничег неопрезног у речима, покрети тела скромни, корак тих, глас уједначен. Тако да је Њен телесни изглед био израз душе, оличење чистоте”.
 
Црквени историчар Никифор Калист:
“Она је у разговорима с другима чувала уљудност, није се смејала, није се смућивала. Нарочито се није гневила; природна, једноставна. Она нимало није о Себи размишљала, и далека од разнежености, одликовала се потпуним смирењем. Што се тиче одеће коју је носила, Она се задовољавала њеном природном бојом што још и сада доказује Њено свето покривало. Кратко речено, у свим Њеним радњама се видела нарочита благодат”.
 
Св. Игнатије Богоносац:
“Сви знамо да је Приснодевствена Мати Божја испуњена благодаћу и свим добродетељима. Она је у гоњењима и несрећама увек била весела; у нужди и беди није постајала огорчена; на оне који су је вређали не само да се није љутила, него им је чак и добро чинила; у благостању кротка; према сиромашнима милостива, помагала је како је и чиме је могла. У благочешћу – учитељица, и у сваком добром делу наставница. Нарочито је волела смирене, јер је Сама била испуњена смирењем. Много похвала Јој узносе они који су Је видели. Она се никад не заборавља.
О Њој су нам причали људи достојни поверења да се по Њеној светости у Њој видљиво спајала природа Анђелска и људска”.
 
Св. Дионисије Ареопагит:
“Када сам био изведен пред лице Богообразне, Најсветлије Дјеве, обасјала ме је споља и изнутра велика и безмерна светлост Божанска, и око мене су се раширили тако дивни мириси!
Њено усрђе за молитву и благочестива дела, Приснодевствена чистота и целомудреност, вера у обећања Божја, свагдашња пажња за путеве Промисла Божјег, преданост вољи Божјој, добродушно подношење тешких животних околности, непоколебљива храброст у највећим искушењима и мукама, материнска брижност, топлина срца према сродницима, и најважније – безусловно смирење у свему – то је лик Божје Матере.
Многи од новопросвећених хришћана су долазили у Јерусалим из веома удаљених земаља да виде Мати Божју и да се насладе Њом у светој беседи.
Многе жене наше жуде да посете Пресвету Дјеву да би чуле од Ње о многим и чудесним тајнама. Код нас се о Њој рашчуло да је ова Дјева и Мати Божја испуњена благодаћу и свим добродетељима”.
 
(Св. Игнатије Богоносац у писму св. Јев. Јовану Богослову из Антиохије): “Висина светости и значаја Богородице засијала је у Њој кроз покров Њеног најдубљег смирења. Ко се удостојио Њу да види, тај је осетио високу срећу и необјашњиво блаженство”.
 
Св. Дионисије Ареопагит (св. Апостолу Павлу):
“Називају је “Богообразном”, “Светијом од свих духова небеских”. “Један поглед на Њу наслађује благочестиву душу тако да се с тим не може упоредити ни једно од земаљских задовољстава” (Дјела. 12, 3-18).
Пречиста Богомати је такође пожелела да учествује у жребу и да суделује у проповедању Јеванђеља.
Она је добила Иверску земљу (Грузију). Са радошћу примивши ово, почела је да се припрема за одлазак у Грузију, али Анђео који Јој се јавио је обавестио да ће земља која Јој је допала за проповед бити просвећена у последња времена. Она треба да остане у Јерусалиму, јер Јој је предодређен труд на просвећивању друге земље о чему ће јој се воља Сина и Бога Њеног објавити кад за то дође време. Она је остала у Јерусалиму са Јованом и Јаковом (братом Господњим).
Неки од Јудеја који су мрзели хришћане и будно пратили сва њихова деловања су пријавили првосвештеницима и књижевницима да Марија, Мати Исусова, сваки дан иде на Голготу, и тамо, пред бившим гробом Исусовим, преклања колена, плаче и кади. Првосвештеници су поставили стражу код гроба и наредили јој да строго пази да нико од хришћана не прилази том месту; а ако они буду тамо видели Мати Исусову, одмах да Је убију. Стража је строго пазила на Пречисту Дјеву, али Сила Божја Ју је сакривала од војника, не допуштајући им да виде Благодатну, тако да Је ниједном нису видели, иако је Она, по свом обичају, свакодневно настављала да долази на гроб. Провевши тако дуго времена код гроба, стража се заклела да на гроб нико не долази и да они све време тамо никога нису видели. Живећи у Јерусалиму Мати Божја је била као овца међу вуцима, као љиљан у трњу, али у потпуности предата вољи Сина Свога, она је настављала живот Свој бодро, храбро, утешно, не кријући се од народа, већ делујући на поучавање стада Христовог. Свети Лазар четвородневни кога је св. Варнава рукоположио за епископа на острву Кипру је туговао у срцу што је одавно лишен среће да гледа Мати Божју. Плашећи се гоњења Јудеја који су тражили да га убију, он није смео да дође у Јерусалим.
Сазнавши за то Мати Божја му је написала утешну посланицу, молећи га да пошаље по Њу брод. Колико је велико смирење Благодатне!
Брод је био опремљен и послат. Мати Божја је са Јованом и два путника отпутовала на острво Кипар. Због снажног ветра из супротног правца и буре брод је вољом Божјом пристао уз обалу Атонске горе. Тада је Атон био препун идолских светилишта.
Чим се брод приближио обали Атона, зли дуси који су живели у идолима и светилиштима су повикали: “Људи заведени Аполоном, журите да сиђете с планине, идите у Климентово пристаниште да примите Марију, Мати великог Бога Исуса!”
После вознесења Господа на Небо Пресвета Богородица је провела на земљи 24 године учвршћујући прву Цркву. Наступио је 15. дан августа месеца, у 72. години живота Пресвете Богородице, благословени час: 3. , а према нашем времену 9. час ујутру – час престављења Божје Матере”.
 

БОГОБОРЦУ
 
“Ако ја сматрам Мухамеда за лажног пророка (како то у ствари и јесте), онда о њему говорим мирно, јер је за мене Мухамед – непостојећа величина, он за мене нема никакав значај. Његове поклонике могу само да жалим, према самом Мухамеду не могу да се односим са проклињањем, мржњом, или да осећам мржњу према његовим заблуделим ученицима. Исти такав однос имају безбожници према Христу и хришћанима. Безбожник, богоборац говори с таквим жаром против Христа и хришћанства, са осећањем злобе и мржње! Мржња богоборца (безбожника) је само обрнута страна оне љубави коју према Себи побуђује Христос. То је само-мучна љубав. Божанство стоји пред њима у несумњивој реалности, а богоборац (безбожник), заслепљен том несумњивошћу, осећајући Га, али не схватајући Га (не може се осетити рукама и схватити разумом гордости), – гневи се, мрзи извор свог страдања немоћу и гордошћу.”
 

БЕЗБОЖНИКУ
 
“Ко држи до имена “слуга Божји” – тај је најслободнији човек на свету. У њему је нашао слободу од свих земаљских ситница и земаљских стега у оквиру којих се човек који се назива “слободним” креће, а који једноставно робује том свету, када мисли да се ослободи од Божанства, јер је потпуно слуђен светом и спутан разним његовим ланцима.
Одрицање Бога је бесмислено и апсурдно, као кад би безбожника натерали да одриче своје родитеље. Ви сте од њих проистекли – и то је истина коју не мислите да одричете.
У озлојеђености безбожника се препознаје његова мучна борба против самога себе.
Гордост ума и погрешно схваћена слобода им смета (безбожницима) да се поклоне Христу; одриче мрачно, подбадајући себе. Али и са бојазни, ослушкујући себе, јер у души постоји нешто што га вуче ка Богу некаквом несвесном силом.”
 

ХРИШЋАНСКО ДРУШТВО
 
“Хришћанско друштво се у доба прогона састојало од одабраних људи. Сваки хришћанин је могао да одговара за моралну висину свих хришћана заједнице, као што је и цела заједница одговарала и могла да одговара за сваког посебног члана.
Бити хришћанин је огромна обавеза. Она захтева стално стајање на моралној висини, сталан напор својих снага духовних.
У наше дане је све обрнуто. Звање хришћанина је почасно звање. Најбољи људи ће покушавати да задобију почасти хришћанског звања и, значи, биће на сталном моралном опрезу.
Ако би се тајна Светог Крштења, по правилу, вршила у зрелим годинама, када би се онај који се крсти свесно облачио у беле ризе Крштења, не би их толико страшно прљали као у наше дане (они који су одступили од свете вере антихришћанством, страшним непокајаним пороцима).
Да новорођенче не би умрло некрштено, ради права вршења тајне Св. Крштења свештеник мора да тражи лекарску потврду о болести детета без које он нема право да изврши свету тајну.”
 
<p claКРАЈ
 

Превод са руског:
Биљана Вићентић