NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » TVOJ AVA I DUHOVNIK

TVOJ AVA I DUHOVNIK

TVOJ AVA I DUHOVNIK

Starac jeroshimonah Sampson
(grof Sivers)
 

UVOD
 
Sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati (Matej. 16, 18). Dakle, samo zbog Božanskog porekla Crkve i zadatka koji joj je odozgo poveren, Hristos ne može da je ostavi, već kako u prva vremena hrišćanstva, tako i danas, nepromenljivo svetli u njoj Svojom tihom nebeskom svetlošću, i tu unutrašnju svetlost u Crkvi vide oni koji imaju oči da vide.
Glavni centri u kojima se koncentriše duhovni život, gde se odvija uporna borba za očuvanje žive vere u Boga i usaglašavanje s tom verom čitavog života, gde se uporno bore sa grehom u ime svetosti i čistote života jesu pravoslavni manastiri i pravoslavni hramovi. Na njih se s posebnom snagom i obrušava zloba neverja i ravnodušnosti onih koji odriču Crkvu. Zaštititi od nepravednih optužbi, otvoriti oči slepima i uši gluvima je nemoguće samo rečima, samim izrazima. Najbolje sredstvo za pokazivanje istine Crkve narodu bi bilo upoznavanje društva sa živim plodovima ispravnog crkvenog života, prema rečima Jevanđelja: „Dođi i vidi“ (Jovan. 1, 46): vidi šta Crkva daje društvu, koliki je njen značaj za njega!
Jedan od takvih zrelih plodova života Crkve jeste starac jeroshimonah Sampson (Sivers), koji se upokojio 24. avgusta 1979. godine.
 
Uvek je izgledao uredno, veoma lepo, „arhijerejski“. Ko ga lično nije poznavao rekao bi: „Ovo je neki arhijerej“.
Otac Sampson je karika koja povezuje naše doba sa vremenom prvih hrišćana. I u tome je njegova naročita zasluga za pravoslavni ruski narod. Starac Sampson je tačno objasnio i ponudio kako da se u ovakvo surovo, bezbožno vreme postane pravi vernik i postigne svetost.
Bez obzira na svoj strog shimnički život, Baćuška je bio veoma blag prema svojoj duhovnoj deci. Mnogi od njih su živeli daleko i retko su mogli da vide starca. Ali svaka duša je tako patila za Baćuškom da je to teško bilo podneti. Radi utehe Baćuška je morao da šalje poklone: ikone, knjige. Ali naročita uteha je bila ako dobiješ fotografiju sa njegovim potpisom. Zbog toga je Baćuška morao često da se fotografiše. A to su činila njegova duhovna deca. I tako se nakupila čitava serija fotografija. Došlo je vreme da se obnaroduju ne samo njegove besede, pouke, pisma, nego i fotografije na molbu mnogih ljudi.
 
Ličnost starca Sampsona je bila takva da je svaki čovek obratio pažnju na nju. Videvši Baćušku ljudi su nalazili u njemu ne samo duhovno veoma bogatog čoveka, ne samo prozorljivca, propovednika sa besedničkim darom, nego i jedinstvenog čoveka iz prošlosti, vaspitanog još pre revolucije, koji je sabrao sve ono bogatstvo koje mu je dato. I on ne samo da nije izgubio to bogatstvo, nego upravo obrnuto, još ga je sa većom snagom ispoljio, zahvaljujući svom podvižničkom životu koji je živeo do svog poslednjeg daha.
U poslednje vreme su naročito često govorili starcu: „Obavezno naručite svoj portret. Posle će biti kasno, i nama će biti veoma žao što smo izgubili takvu vrednost bez traga“.
 
Njegov lik je lik velikih prepodobnih otaca drevnog hrišćanstva. Ime Sampson u prevodu znači „sunčani“, i tu njegovu sunčanost, ognjenost su ljudi osećali.
Starac jeroshimonah Sampson se rodio 1898. godine, 27. juna po starom, a 10. jula po novom kalendaru, na dan praznovanja prepodobnog stranoprimca Sampsona u Sankt-Peterburgu.
 

O OCU
 
„Moj otac, grof Esper Aleksandar Sivers, dobio je visoko vojno obrazovanje na Akademiji generalnog štaba. Bio je kavaljerista. U nedelju svi idu da se mole, a mi – u manež. U Kirioki, današnji Zelenogorsk. „Hajde, Edik! Idemo da dresiramo konje!“ Dresirali smo engleske, orlovske kasače, i to sve jašući. U sedlu, bez sedla, na ženskom sedlu, stojeći na konju. Maštao je da ću i ja postati konjički oficir. On je bio sin poznatog akademika, profesora Akademije umetnosti. Veoma odvažan. Srčan, strašno je voleo ljude, ručao je sa vojnicima, uvek je bio s vojnicima“, – ovako Baćuška priča o nekim momentima iz života s ocem.
„Bila je i nekakva presavijena i spojena koža koja se savija i kojom se tuku konji. I ja sam ponekad dobijao time po rukama ili po zadnjici. I trpeo sam i ništa više! Ne smeš da padneš – i to je to!“
„Mama nije znala za te stvari. Ona se bavila svojim poslovima, išla u crkvu, a mi da dresiramo konje. Svake nedelje.“
„…Imao sam poseban odnos s ocem. Evo jedne nedeljne epizode. Sedimo, ručamo. Nedelja je, nema gostiju. Otac će meni: „Edik! Jednina od „pantalone“! Ja odgovaram: „Pantalon!“ A otac – tras po čelu! Drugi put: „Jednina od „pantalone“! – „Pantalon!“ I opet – tras preko uha. Sve tako za stolom. A onda i treći put: „Edik! Jednina od „pantalone“! – „Pantalon!“ – „U kuhinju! Napolje!“. Rešio sam da zadirkujem oca. Strašno sam voleo da ga pecnem. Bilo mi je zbog toga veoma teško, zato što sam bio veoma živahan, pun životne radosti i shvatao sam da i on mene pecka. Hteo sam da ga malo naljutim. Kasnije, kada sam već imao 15-16 godina između nas je došlo i do tuče. Neko je zvao i vatrogasnu četu, jer se ceo stan tresao. Mama nas je razdvajala. Bilo je strašno: skidali smo vrata iz šarki. Pokušavao sam da udarim oca nečim po glavi. Zatvarao sam se u njegov kabinet, tamo je bio prozor. Izbio sam taj prozor, izašao napolje i tras – oca po ćelavoj glavi! To je bila prava tuča. A onda sam prešao sa četvrtog sprata na treći po oluku, i na glavni ulaz. I opet po ocu! Pa nazad gore. Kao neki mesečar po tavanima i krovovima!“
 

O ŠKOLSKIM GODINAMA
 
„Roditelji su mi davali srebrnjake za doručak. Ja sam kupovao knjige za taj novac. Krio sam se na tavanu i čitao te knjige tajno od roditelja. Imao sam već 9 godina kada sam duhom postao pravoslavan.
 
– Za školskih dana bio sam jak, spretan. Nisam nikada bio zao, to me je spašavalo. Strašno sam se plašio pakosti, da nanesem čoveku patnju. Ali sam branio one koje su vređali toliko da sam ispadao glup. To je bilo i u mlađim i u starijim razredima. Ulazio bih u svađu i tukao onoga ko vređa. Najviše sam, recimo, branio Jevreje, nejake, one koji su loši đaci. Ako neko vređa, ismeva – toga nisam mogao da trpim organski. I imao sam masu neprijatnosti od jakih. Takvima nisam popuštao, tukao sam se strašno, do krvi. O, tada se pazi! I obavezno nos: razbijem nos tako da krvi bude dosta. Tada se obično uplaše i beže. Kako sam umeo da zveknem po nosu – samo tako ode nos!.. Budući monah…
– Oni su vojnici – monasi – vojska…
– Da, ali vojska nevidljive sile. Mama je nekoliko puta dolazila u školu: „Šta je sad Edik napravio? “ Ja joj ispričam šta je bilo, i ona mi veruje. Kako drukčije: preko uha dati je odveć malo.
– Ona je, izgleda, bila sigurna u vašu dobrotu, Baćuška?
– Možda. Ako sam ikada uopšte i bio dobar… Da li sam ikada bio dobar? ..
 
„Imao sam tek 15 godina kada sam po prvi put sam video svoju budućnost u Lavri Aleksandra Nevskog. Došao sam jedne nedelje na liturgiju, pojao je arhijerejski hor od 80 dečaka. Možete li to da zamislite? Tanušni zvončići, dečačka molitva!.. To je bilo nešto čudesno.“
„Moj pradeda je bio dekabrista, Aleksandar Sivers. Dekabristi su bili zanimljivi glupaci. Sa idejom, veoma dobri, visoko čisti moralno ljudi. Pametni, a veliki glupaci.
A čukundeda, grof Ivan Sivers je bio ministar spoljnih poslova Ekaterine Druge i guverner Moskve. Njegov otac Jakov Jefimovič Sivers (1731-1808) je radio u ruskoj ambasadi u Londonu (1776-1781). Bio je i novgorodski guverner 1789. godine, vanredni ambasador u Poljskoj. Aktivni učesnik treće deobe Poljske. Za vreme Pavla Prvog bio je određen za upravnika vaspitnih domova. Postao je grof Ruske imperije i kavaljer reda Jovana Jerusalimskog.“
 
Baćuška je imao veoma živahnu prirodu. Prošavši vojno vaspitanje kod svog oca, mogao je da izvodi veoma smele trikove. Tako bi, na primer, pri punoj brzini na biciklu naleteo na zid. I odmah zatim bi napravio osmicu. Pitali su Baćušku zašto je to radio. Osmehnuvši se odgovorio bi: „Da bih video kakav je to osećaj“.
 

O MAJCI
 
Baćuškina majka se zvala Ana Vasiljevna. Ona je bila najlepša devojka Londona. Tamo je završila konzervatorijum, onda su je verili za indijskog princa koji je bio naslednik prestola. Kada je saznala da nije pošten, ona je otputovala u Rusiju.
 
Bila je učenica Farare. U Petrogradu je davala časove Šaljapinu.
Jedna poznanica piše ovako o njoj: „Ona je rođena Engleskinja koja je u Rusiji ostala potpuno usamljena. Nekakva tuga je sijala u njenim očima. Kasnije smo saznali da Ana Vasiljevna ima lepog sina koji je uzrok njene duboke žalosti i stalnih nemira, jer je bez obzira na svoje sjajne sposobnosti i lepotu neočekivano otišao u manastir i posle toga „nestao bez traga“ za majku. Kod Ane Vasiljevne na zidu iznad stola sam videla nekoliko fotografija dečaka, onda mladića, i na kraju veoma lepog dvadesettrogodišnjeg čoveka u monaškoj odeći. Suzdržala sam se od bilo kakvog zapitkivanja, mada me je činjenica da Ana Vasiljevna ima sina-monaha duboko porazila i uzbudila.“
 
Pre desetak godina svratili smo u Ulicu Mohovaja broj 12 u Peterburgu gde su stanovali Siversi. U tom kvartu su živeli samo stranci. Očevici još uvek pamte kakva je to bila senzacija kada je Baćuška otišao u Lavru Aleksandra Nevskog i postao pravoslavni monah.
 

O OBITELJI SAVE KRIPECKOG
 
Od 1917. do 1918. godine Baćuška je bio u obitelji Save Kripeckog.
Još kao dete je težio monaštvu. Već kao mladić želeo je da se upozna sa monaškim životom. Po Božjem Promislu se smestio u ruski pravoslavni manastir Save Kripeckog kod Pskova. Ovde je prošao kroz sva manastirska poslušanja. Ovako je Baćuška prepričao neke momente iz manastirskog života:
„Među bratijom u obitelji Save Kripeckog (kakav je to strog manastir bio!) bio je jedan, moj sused, koji se bavio recitovanjem Ljermontova ili Puškina. Dolazio bi kod mene: „Brate Aleksandre, slušaj kako je divno Puškin ovo napisao!“ I stoji s knjigom u ruci i recituje Puškina. I to u pustinožiteljnom manastiru! I niko za to nije ni znao! I on se nikome nikada i nigde nije zbog toga pokajao. Iguman to nije znao, a ja sam imao na umu zakon, iako sam bio početnik: nikada ni o kome ništa ne govoriti. Šta sve ne znam, zar ne? Ništa ne znam! I ako me pitaju – iguman ili stariji monah – ne znam, iako vrlo dobro znam. Zato što je tajna tajna. Kada on kod mene dođe, ja se pravim: kao, samo vi čitajte, oče, čitajte. Sedim na svom ležaju, a on stoji, deklamuje.“
– Baćuška, pa zar to nije čovekougađanje?
– Nije. Ja kao mlađi nisam imao prava da ispravljam, učim, opominjem i podučavam. To je smirenje. To je temelj smirenja.
– A taj čovek je nezlobiv i nije znao da je to greh?
– Da. On je u prostoti svog smirenja recitovao Puškina. Recitovao je i Ljermontova, čitao je „Borodino“. A ja sam napamet znao te stvari, a za njega je to bilo otkriće. Ponekad sam ga i ispravljao kad nije razumevao smisao.
– Možda to i nije greh?
– Ne, to je opustošenost njegovog ličnog života, jer nije znao za duhovni život. A ove stihove Ljermontova i Puškina, ili, recimo, „Rat i mir“ Lava Tolstoja, – recitovao je napamet čitave odlomke… To je, naravno, veoma lepo, umetnički lepo, zar ne? To je i poražavajuće mudro, ali za nas, monahe, apsolutno nepotrebno.
– Možda vi tada niste jednostavno mogli da razumete zbog čega on to čini…
– Tada nisam razumevao. Pa bio sam nov, tek sam primio pravoslavlje, a za pola godine se našao u manastiru. Samo sam se čudio: „Baćuška, zar vam se ovo dopada? “ Pitao sam ga u čuđenju, zato što sam ja kao bibliotekar u manastirskoj biblioteci izdavao knjige. I već sam znao čitavo bogatstvo biblioteke. Bio sam oduševljen žitijama svetih i „Dobrotoljubljem“ i t.d. Čudio sam se što on više ceni Ljermontova, „Rat i mir“ Lava Tolstoja, recimo. Ili od Dostojevskog „Zločin i kaznu“ i „Braću Karamazove“… Mada je Fjodor Dostojevski veoma bogat čovek. On je na groblju u Lavri Aleksandra Nevskog. Bio je dubok, pravoslavni hrišćanin. Bio je na robiji zbog jedne stvari i među robijašima je video svo dno, svu psihologiju porekla zločina. I eto te stvari mi je jeromonah čitao u zanosu, oduševljen. Ali ja nisam smeo da mu kažem: „Baćuška, jeste li čuli jučerašnje žitije, kako se jedan prepodobni podvizavao tako i tako, i kako je mudro rekao to i to? ..“
– Baćuška, a da ste tamo proveli deset godina, da li biste mogli da mu nekako kažete?
– Da sam dobio poslušanje da budem duhovnik, onda bih imao pravo…
 
Bilo je i monaha bez ikakve urednosti. Evo kako Baćuška o tome piše:
„Aljkavog i prljavog monaha karakteriše i ista takva savest. Ko je spolja uredan i čist, tome je i savest dovedena u red. To je psihološka istina. A meni je suđeno bilo da mnogo toga vidim. Imao sam jednog suseda u obitelji Save Kripeckog gde sam bio kočijaš i konjušar, a takođe sam i krave muzao. Jedan sused-jeromonah. Imao je Pljuškinovu strast. Sve je vukao u svoju keliju: stare kofe, stare kaljače, stare krpe, nekakve novine. Ustrebaće mu, mislio je. A i život mu je bio isti takav!
Bio je još jedan jeromonah: prazni zidovi, klupa na kojoj je spavao. Na klupi ništa. Klupa pokrivena ćebetom. Ikona Bogorodice i još nekakva ikona, 2-3 knjige. Ali kad ga pogledaš – sveća prava! To je bila živa molitva, to je bio anđeo u telu.“
 
– Bdenje u subotu, a ja moram svu noć da napasam konje. Zvone za liturgiju, a ja teram svoje konje kući.
– A zašto ima toliko konja u manastiru?
– Mora… Za rad… da oru, drljaju. Mi smo sve sami radili, ništa nismo kupovali. Kad dođe vreme za oranje, za drljanje: „Ajde, za ralo stani!“ I ja sam išao za ralom, vodio konja. A onda treba drljati, kositi, spremati seno za krave, konje. Onda treba žeti: „Na ti srp!“ Žena nema, svi u manastiru moraju da žanju ovas. Onda skupljamo seno. Sve u svemu, morali smo sve moguće poslove sami da radimo. Samo ne mogu krovove da bojim i pokrivam. To je bio ispit. Svojom Promišlju me je Gospod pripremao za monahe…
 
U manastiru Save Kripeckog su Baćušku uhapsili. Zbog njegovog spoljašnjeg izgleda su ga osumnjičili da je carskog roda. Uhapsila ga je brigada Letonaca, ali je komandant bio Rus i vodio je Baćušku pod ruku. I zahvaljujući njemu je Baćuška ostao živ. Vojnici su hteli da iščupaju Baćušku iz njegovih ruku i da ga dokrajče. Dva dana pre smrti Baćuška nam je ponovo ispričao kako su ga uhapsili, i kao je preživeo zahvaljujući komandantu:
„Kada su me vodili na streljanje u obitelji Save Kripeckog, levom rukom me je pridržavao komandant, a drugom rukom je držao napunjenu pušku štiteći me. Shvatao je da se oko nas nalazi gomila zveri i bandita. Ja sam potpuno mirno, ni o čemu ne razmišljajući, ničeg se ne plašeći, išao s njim, a on mi je tiho napominjao: „Nemojte ni na korak od mene da se odvajate, mogu da vas rastrzaju.“
– A zašto?
– Onda su bila revolucionarna vremena. To je strašna tajna, strašna tajna. Ona je neshvatljiva. Veliki ugodnici Božji se takođe plaše i plašili su se tog strašnog časa. Noću saslušavanje: od 11 sati uveče do 5 sati ujutru. Svakog sata su se smenjivali ispitivači. Pitanja su menjali. Ono što su pitali u 11 sati, ponovo bi iznenada upitali ujutru u 5 sati. Ujutro bi već bio potpuno pijan od umora.
 
„Streljanja su obavljali noću, uoči Pokrova. Izveli su mene i jednog od spahija koji je dolazio kod mene u manastir, postavili uza zid. Prepoznao me je. Streljali su ga u istoj gomili sa mnom.“
 
Iza stoga sena su dežurali monasi, po poslušanju koje im je dao iguman. Izvukli su Baćušku iz gomile mrtvaca, preobukli ga u šinjel Crvene armije i odvezli u Petrograd, kod majke. A majka ga je odvela u bolnicu.
Strašni metak je na svom putu smrvio kost desne ruke kao mašina za mlevenje mesa. Smrvljena je bila i žbica, i kost u zglobu ramena. Žbica koja je bila potpuno smrvljena je izvađena, a na njeno mesto je stavljena tuđa, a u rame su stavili pločice. Komadići kostiju su do kraja Baćuškinog života izlazili, a na nekim mestima su se rane zagnojavale. S vremena na vreme bi medicinska sestra ili lekar mazali te rane alkoholom.
 

POZNANSTVO S PATRIJARHOM ALEKSIJEM
 
Iz Petrograda su bolnicu evakuisali u Tihvin gde je episkop bio preosvećeni Aleksije (Simanski). Tamo se Baćuška nalazio na poslušanju kod Svjatjejšeg Patrijarha. Posle godine dana u Tihvinu opet se vratio u Petrograd.
 
„Moram da se spremam za manastir: uzeo sam kofer, dušek s jastukom, i na taljigama Nevskim prospektom iz stana u Lavru. U crnim lakovanim cipelama, u sivom odelu, prstenje na rukama… Imao sam osam odela, za svaki dan jedno. Danas je, recimo, petak – znači zeleno odelo. A kravata – samo crna.“
– A zašto ste išli pešice? Nije bilo prevoza?
– Hteo sam svečano…
 
Postrig u mantiju s imenom Simeon je izvršio nad Baćuškom vladika Nikolaj (Jaruševič) 22. marta 1922. godine. Iste godine je patrijarh Tihon rukopoložio Baćušku za jerođakona. On je bio drugi tenor. 1925. godine, 19. januara, na praznik Bogojavljenja, na ranoj liturgiji Baćušku je rukopoložio arhiepiskop Vasijan. Istovremeno je postavljen za blagajnika.
 

O LAVRI ALEKSANDRA NEVSKOG
 
„U Lavri Aleksandra Nevskog su bili čuveni događaji… Nismo imali veša, da se presvučemo. Imao sam rukavice: senom zakrpim rupu i eto valjenki…“
 
Lavra Aleksandra Nevskog je za Baćušku bila temelj njegovog starčestva. Ovde je osim odgovornih poslušanja poneo i tajne podvige molitvenog truda. Naročito se bavio Isusovom molitvom. Baćuška je učio Isusovu molitvu s posebnom usrdnošću: ne samo kod staraca kod kojih je bio kelejnik, već i kod onih monaha koji su strogo živeli, koji su imali posebne podvige molitve i noćnog bdenja.
 
„Bio je, recimo, i jedan robijaš, shijeromonah Jefrem. On mi je objasnio ispravno shvatanje Isusove molitve. Primio je shimu posle završenog robijanja: dobio je 25 godina za ubistvo oca sekirom, ali se njemu činilo da je ta kazna mala. Tako da je primio shimu. Jednom mi se obratio s ovim rečima: „Da li ti, gospodičiću, znaš šta je Isusova molitva? „Ja sam, naravno, zinuo i otvorenih usta slušao. A onda mi je on postepeno sve detaljno objasnio. Gledao sam njega kako govori molitvu, video sam ga kako se noću na groblju moli. On noću nije nikada spavao u keliji. Starac u dubokoj starosti od 80 godina. Nepismen…“
 
„U Lavri Aleksandra Nevskog je bilo mnogo različitih monaha, čuvenih i nepoznatih. I svi su bili međusobno bliski.
Bilo je i tajnih podvižnika. A ja sam imao priliku da posmatram kako ko živi. Na primer, moj omiljeni jeromonah Nestor. On je završio akademiju generalnog štaba, a onda je poželeo da postane muzičar. Završio je konzervatorijum, a onda je poželeo da postane monah. Bio je iskušenik svega pola godine, i onda su ga postrigli. Strašno ga je bilo i pogledati: bio je plav, ali sav mokar od suza. Stalno mu je kecelja bila mokra, toliko je plakao! Anđelsko biće! Imao sam čast da s njim živim u istoj keliji. Njegov brat, Serafim (umro je nedavno u Gorkom kao arhiđakon), završio je na umetničkoj akademiji ikonopisanje. I mi smo u keliji imali radionicu. Ja sam bio u jednom uglu, a Nestor u drugom. A Serafim je živeo posred kelije, jer je okolo bila ikonopisačka radionica, štafelaji. On je slikao drevne ikone: prema određenom pismu, školi. Veoma je bio lep, iste visine kao i ja. Plavokos. Nije imao ni brkove ni bradu. Ali arhiđakon je bio Lavre, dakle, značajna ličnost! Apsolutni do-bas. Muzički bas. U keliji smo utroje živeli, zajedno smo tu i polunoćnicu služili. Zajedno smo i pravilo čitali, dok nas uprava nije razdvojila. Onda sam dobio svoju keliju. I nisam nikoga držao kod sebe. I sam nisam išao u goste kod drugih. Monaški život je sladak: što strožije živiš, to je slađe! A kada se razboliš, javiš da si bolestan. Zdravlje treba čuvati – to je dar Božji.“
 
– Episkop Nektarije me je često ismevao.
– Zašto je to činio?
– Voleo je da pravi nestašluke… Inače je bio veoma strog asketa. Zimi Lavra bude sva u snegu, mi se u 4-5 sati ujutru spremamo za polunoćnicu, a on trči u gaćama po Lavri stazicom. To mu je bila gimnastika. Jak Ukrajinac. Veoma snažan je bio.
 
Mitropolit Venijamin (Kazanski) je upravljao svojim sveštenstvom s duhovnom i životnom mudrošću. Vladika je brižno čuvao istinske monaške zavete. Imao je redak dar suza. Pod uticajem mitropolita Venijamina cela lavra i Peterburg su zadobili naročito svetlo, produhovljeno raspoloženje, sijali su istinskom duhovnom hrišćanskom prosvećenošću. Vladiku Venijamina su streljali za vreme revolucije. Sedam puta su pucali u njega i nisu mogli da ga ubiju. Tada ga je vojnik zamolio: „Oče, pomozi, umorili smo se pokušavajući!“
– „Blagosloven Bog naš svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Amin“ – izgovorio je Vladika i blagoslovio ih. Opalili su po osmi put i ubili ga.
 
Postoji još jedna velika ličnost bliska Baćuški, episkop Grigorije (Lebedev).
 
„Episkop Grigorije je završio Moskovski univerzitet i predavao je književnost u gimnazijama Moskve. Zatim je zaprosio kćerku protojereja, i uskoro je trebalo da bude svadba. Na pola sata pre svadbe odjednom se sve rasturilo, brak je postao nemoguć. Otišao je u Danilov manastir kod preosvećenog Teodora. Svjatjejšij patrijarh Tihon ga je iste večeri postrigao u monaha s imenom Grigorije. Zatim se upisao na Duhovnu akademiju, ubrzo je postao jerođakon, sledećeg dana jeromonah, i isto tako brzo – iguman i arhimandrit. Kako sam se divio mome ljubimcu, vladiki Grigoriju, kada je on bio nastojatelj Lavre Aleksandra Nevskog! To je bilo pravo ushićenje, veoma blisko zaljubljenosti. Često sam se čak i bojao da se ne stvori nekakva strast. Vladika je za mene oduvek bio primer velikog arhijereja. Imao je ogromnu bradu ispod pojasa, ogromne dve pletenice, veoma tužne i pametne oči. Strašno je bio pametan! I imao je beskonačne suze! Toliko je mnogo plakao da je već stavio treći par naočara. Vladika mi je govorio takve stvari koje ja posle nikad i nigde nisam čuo. U 16. i 17. broju „Bogoslovskih radova“ su objavljene njegove reči: on piše o jevanđeljskim predstavama i mislima. To je nešto čudesno! U njemu je bilo mnogo poetskog, a ne samo asketskog. Bio je i asketa, i pesnik, i bogoslov. Nisam mogao da ga se dovoljno nagledam i naslušam. Često je bivao kod mene u keliji, i radovao se i plakao. Pričao mi je kako mu se javio velikomučenik i iscelitelj Pantelejmon danju u keliji, kada je ležao bolestan. Velikomučenik mu je prišao, prekrstio ga i dao mu lek rekavši mu: „Ozdravićeš!“ I vladika je ustao. U spomen na ovo molio je da mu se pronađe takva ikona velikomučenika Pantelejmona. Zajedno smo bili i u tamnici: optužili su nas kao da smo tobože prodali 48 arhijerejskih mantija. Tada smo uspeli da dokažemo da smo potpuno nevini. Svjatjejšij patrijarh Tihon ga je hirotonisao u episkopa. Ovaj je otišao, bio hirotonisan, i odmah nakon toga je uhapšen. Gde je poginuo, ne zna se.“
 

O SHIJEROMONAHU SERAFIMU ZATVORNIKU
 
Nakon dolaska u Lavru Baćuška je neko vreme bio kelejnik jeroshimonaha Serafima koji je bio poslednji duhovnik Lavre.
To je bio veliki starac, čudotvorac. On je kao i prepodobni Serafim Sarovski stajao 1000 dana i noći klečeći na kolenima i molio se za spasenje naroda i zemlje Ruske u ono strašno doba. Predskazao je episkopu Hutinskom Aleksiju da će postati Patrijarh. Mnoga starčeva proroštva su se već zbila, a druga tek treba da se izvrše. Zato su i toliko dragocena svedočanstva o. Sampsona o njemu:
„Bio je u Lavri i jeroshimonah Serafim-zatvornik. On je na sledeći način zadobio pokajanje: sagledao je svoj nečastan život, svoju bezumnost, i u jednoj noći se obratio Bogu. Došao je u Peterburgu kod mitropolita Antonija (Vadkovskog) i uspeo da ga zamoli da ga postriže u shimu. Zatvorili su ga u keliju, obložili ciglama i ostavili samo jedan prozorčić dole za vodu i hleb. Tako je on 28 godina proveo u zatvoru. Već četvrte godine zatvorništva je postao prozorljiv: ispovedao je ljude kroz dvoja vrata, ne videći lice i ne znajući ime. I to četvrte godine pokajništva! A onda je noću počeo da tera demone iz kelije koji su dolazili da ga iskušavaju. Video ih je isto onako kako mi vidimo mačke, pse ili miševe. Terao ih je, izbacivao iz kelije i kažnjavao. Udarao ih je, topio u vreloj vodi i bacao u umivaonik. Oni su kreštali, vrištali, vikali, a kelejnik je čuo da on tera demone. Mi nismo videli: prozorčić je bio zatvoren. A o. Serafim nam je govorio: „Pustili ste mi ovamo mačke i pse!“, i terao ih je i komandovao im. Zatim je uzeo na sebe podvig ćutanja. Kada su ga demoni jako iskušavali, plakao bi; noću je strašno plakao. Ponekad bi zaboravio na svoje obećanje ćutanja i počinjao bi da čita molitve na glas. I naravno, kelejnici su znali šta to znači. O. Serafim se molio glasno jer su mu demoni strašno dosađivali. Kada je izašao iz zatvora, desilo se sledeće: sedimo mi u keliji sa baćuškom Serafimom, a on kaže:
– Eno ih trče tamo-amo!
– Ništa ne vidim, baćuška, – odgovaram ja.
– Pa kako to, – kaže starac, – eno, vidi! Deder, stavi ovde čašu s čajem!
Pomolio se, kad odjednom – cap! Takav se smrad osetio po celoj keliji. A Baćuška Serafim saterao demona u čašu sa čajem! A ovaj se dere i vrišti tamo. Voda je u čaši tako smrdljiva postala, da nismo mogli ni u umivaonik da je prospemo, već smo je izneli napolje. A kako da je nosimo? Uzeli smo metalnu ručicu kojom smo hvatali ugalj i bacali ga u peć i nekako je podmetnuvši ispod čaše da se voda ne prospe odneli na nečisto mesto. A o. Serafim nam je naredio: „Nemojte sada tamo da idete da se neko ne zarazi!“ Počeo sam da perem čašu posle toga, a smrad nikako da nestane, čime sve nisam prao. Baćuška Serafim kaže: „Poškropi čašu bogojavljenskom vodicom“. Samo tako smo se rešili ovog smrada.“
 
Kod Baćuške je na ispovest dolazilo veoma mnogo velikih ljudi. On je bio duhovnik akademika Pavlova, kod njega su se kajali takođe i jedan od predsednika Akademije nauka i mnogi drugi. Recimo, akademik Karpinski je isto bio duhovni sin Baćuškin. Baćuška je pričao o njemu:
„To je bio čudesan čovek, omaleni starčić. Ali je bio ceo univerzitet, enciklopedija koja hoda. Prosto je strašno koliko je znao! A kajao se kao dete, takvog je čistog srca. Čudesna prijemčivost, ništa nije morao da uči. A kako je umeo da poštuje čoveka! Eto, recimo, dođe prosjak. On ga najpre nahrani: ne u kuhinji, već kod sebe u trpezariji. Obično su prosjaci veoma prljavi, zar ne? Vašljivi takođe, a on se nije gadio! Mi dobro znamo kako je teško kajati se onima čiji je jezik raspušten. Nemoguće je čak zapisati grehove – toliko je mnogo zla samo od jezika. A iskustvo prepodobnih otaca pokazuje da ako jezik bude ćutao – onda će i misli ćutati, i samo će molitva biti pokazatelj duhovnog delanja. Ćutanje je potrebno zajedno sa neosuđivanjem, škrtost na jeziku. Često vidimo mnoge velike ljude i kako oni strašno vole da ćute, kako su nemnogoglagoljivi. Oni dugo razmišljaju, polako razmišljaju, a onda tek veoma škrto nešto kažu. A što su ljudi pametniji, to više umeju da ćute. Ponekad ne možeš da im izmamiš širi, podrobniji odgovor. To su ljudi duhovnog života, ogromnog iskustva, koji žele da se spasu, ili koji shvataju da je Bog svuda prisutan. Jednom sam upitao Karpinskog: „Kako to umete da ćutite? Na moju sramotu, ja, monah, – pa ne umem tako da ćutim kao vi“. Znate šta mi je on odgovorio? „Ćutim i umem da ćutim zato što imam uvek u mislima sledeće: Bog me gleda i čuje me. To me i tera da ćutim“. Eto pa vidite. Obični mirjanin, iako predsednik Akademije nauka, pa ispada pametniji od nekog monaha.“
 

O AKADEMIKU PAVLOVU
 
„Akademik Pavlov je bio veoma jednostavan i celomudren čovek. Kao devojka je bio čedan. Iako je bio oženjen, lekar, fiziolog, gde se veoma lako može izgubiti celomudrenost. Zakoni fiziologije su tesno povezani sa necelomudrenošću. On je bio svestan toga da mora da misli i postupa kao da je pred licem Božjim, stalno je bio svestan sveprisutnosti Božje. I sa ljudima, i sa psima, i za radnim stolom, i u bolničkoj sobi, – stalno se nalazio pred licem Božjim. To je njegov posebni kvalitet. Šta je sve samo znao, a tako je skromno mišljenje imao o sebi, kao da je bio gimnazista.“
„Skoro svake godine I. P. Pavlov je dolazio u svoj zavičaj. Tu su ga uvek dočekivale sa počastima rejonske vlasti. Upućivali su automobil pred voz. Pavlov je izlazio, pozdravljao se sa svima, a onda je pitao: „Je li tu sveštenik? “ – „Da, on vas čeka“. I onda je odlazio na groblje, služio pomen za pokoj duše svojih roditelja, a tek posle toga bi išao na prijem na visokom nivou. I svi su ga čekali, niko nije izrekao ni reči osude. Trpeli su.
Do same svoje smrti I. P. Pavlov je bio počasni starosta Znamenske crkve u Petrogradu. Kada je umro, sahrana se pretvorila u grandioznu povorku, njegov sanduk je nosilo šest konja. Desetine hiljada, ako ne i stotine su došle da se oproste od njega. Sahranili su ga prema crkvenim propisima.“
 
U vreme boravka u Lavri Aleksandra Nevskog kod starca Sampsona se projavilo starčestvo. Baćuška je bio strašno nepoverljiv prema sebi: sve je proveravao po tri puta, toliko je bio smiren i nepoverljiv prema sebi.
„U lavri je postojalo pravo bratstvo, kao u doba prvih hrišćana. Veoma brzo su duhovno uzrastali oni koji su tako živeli, molili se i prepuštali se u ruke Božje, u svemu težili da tvore Njegovu svetu volju.“
 
Baćuška je prošao put ka najvišim duhovnim visinama zadivljujuće brzo. Nije još napunio ni dvadeset pet godina, kada je otpočeo sa duhovništvom. Vodio je duhovnu brigu o mnogim dubokim, istinskim hrišćanima. Ali Baćuška nije bio samo duhovnik, on je bio prisutan u svim sferama života Lavre. Kakva sve poslušanja nije izvršavao!
 
„Kada sam stupio u Lavru, imao sam ovu naviku: da ispisujem na zidovima čudesne tekstove prepodobnih otaca o vrlinama. I svi zidovi u mojoj keliji su bili ispisani, zato što je to takva istina da ne možeš nikad dovoljno da je se nasitiš! I eto kada bi naišlo uninije, govorio bih na glas: „Deder, Simeone, nađi nešto sada…“ I tražio bih po svim zidovima. Nije bilo nikakvih slika, ništa drugo, samo to. I nalazio bih! Stajao bih tako, razmislio – i uninije bi prošlo! Pa bio sam sam kao u pustinji…“
 
– Da li ste i u svesci pravili ispise?
– Naravno da jesam i u svesku, ali i na zidove – da bude stalno pred očima. Mnogo sam pisao na zidovima. Jednom je kod mene došao namesnik, episkop Grigorije. Jedno dva sata je proveo pregledajući moje zapise. Kako je moguće ne diviti se ovim tekstovima! Na primer, „Lestvica“ – pa to je stvarno čudo! Pa to je takva zadivljujuća preciznost misli i prevoda da ni jedne suvišne reči tamo nema!
 
Kada je nestao raskol koji su prouzrokovali obnovljenci, Baćuška se veoma trudio oko spasavanja bivših pripadnika ove jeresi.
„Ponovo krštavati i služiti opela svim obnovljencima je fizički nemoguće. Ali mi smo to radili: ponovo smo opojali drage nam ljude. Pa mi znamo da se obnovljenci nisu pričešćivali Telom i Krvlju Gospodnjom, već hlebom i vinom. Tajna nije izvršena, jer je tajna – sveštenodejstvo Duha Svetog. Neshvatljivo, nepojmljivo za ljudski um tajnodejstvo blagodati Svetoga Duha, Trećeg Lica Svete Trojice. Zato je i najmanja uvreda njega – smrtni greh. Eto zašto sveštenici, đakoni i episkopi koji počine smrtni greh, ako se ne pokaju, neće naslediti Carstvo Božje“.
 
„Za vreme revolucije ja sam u keliji krio svete mošti Aleksandra Nevskog. Takođe sam želeo da spasem od oskvrnjenja Vladimirsku ikonu Bogorodice koju je Aleksandar Nevski nosio u pohode. On se pred njom molio kada je išao da ratuje sa Šveđanima, Poljacima, Letoncima. Trebalo je bežati iz Lavre, iz Sankt-Peterburga s ikonom Bogorodice i moštima blagovernog kneza. Bekstvo je zamišljeno preko Srbije. Kod Srba, Hrvata, da se mošti i ikona spase od oskvrnuća. Ali nisam stigao, uhapsili su me. Nije ni bilo pouzdanih ljudi da mi omoguće put preko granice. Bojao sam se da idem preko Finske, jer su nas Finci hvatali i bacali u zatvor kao špijune sovjetske vlasti. I mnogo naših je poginulo ni za šta. Oni su trpali u zatvor doživotno. Finci su užasni.“
 
Sve vreme svog boravka u Lavri Baćuška je bio toliko lepog izgeda da su neki dolazili ovamo samo da ga vide zbog toga. Jedna grofica (od 80 godina) je zbog Baćuške dolazila u Lavru ujutro i uveče diveći mu se. A kada su Baćušku uhapsili, ona to nije izdržala i uskoro je umrla. Baćuškina kosa je bila smeđa, talasasta, tako gusta i dugačka da je splitao u dve pletenice i nosio ispod pojasa. Brada mu je isto bila talasasta. Oči čisto plave…
 

O SOLOVKAMA
 
1928. godine zatvorena je Lavra Aleksandra Nevskog, a monahe su uputili na Solovke. Sam Baćuška ovako opisuje prve godine boravka na Solovkama:
– Sveštenika je bilo mnogo. Imali smo epitrahilj i narukvice. Dovozili su i osvećene trake, osvećene prema molitvama iz trebnika. I sećam se s takvom trakom, s takvim narukvicama smo u šumi služili liturgiju. A Svetu Pashu – na odsečenom panjiću!
– Kako ste znali da je Vaskrs?
– Prenosili su nam. Pa narod je sve znao: i da je Strasna sedmica, i da je 4. dan, i da je 1. dan i t.d. Naravno, sve smo strogo poštovali. Imali smo svoj sveti mir. I praznike: Blagovesti, Vaznesenje Gospodnje, Trojice…
– Obeležavali ste ih na svoj način?
– Služili smo. Bilo nas je mnogo tamo, sveštenika… Kako smo mogli pevali smo…
– A kako vam je dozvoljavao stražar?
– Pa oni koji su najamnici su bili bez stražara. Imali su poverenja u njih… I mene su ostavili bez prismotre. Imao sam šumu koju sam morao da obilazim, deset kilometara… U sebi sam imao tu Pashu, svakodnevno – u dubokoj šumi! Kako je lepo doći u šumu i moliti se, biti sam… Kad jednog jutra dolaze kod mene: „Više nećete ići, mi vaš objekt dajemo drugome… Došlo naređenje da vas više ne puštamo van ograde!“ Dosetili su se! A ja sam bio osuđen prema člancima 2-11 i 58-11 i dali mi slobodno kretanje! Grupna kontrarevolucija! „Idete u kupatilo!“ Stalne promene, nekome palo na pamet, a ja moram da slušam…
– Pa kako su mogli tako da pogreše da vam daju slobodno obilaženje šume? Zar vas niko nije kontrolisao, pratio?
– Ne, nije!
– Pa mogli ste da pobegnete?
– Bili su sigurni da neću. Nisam imao kompasa. A i šuma je bila tako gusta da nisam mogao da se orijentišem. I sam sam se bojao da ću zalutati i neću doći na vreme. I da će objaviti da sam pobegao.
– A put niste poznavali?
– Proučavao sam stazice da ne bih zalutao.
– A zašto ste obilazili šumu?
– Pazio sam da nema drvoseča…
 
1934. godine Baćušku su oslobodili bez prava odlaska u druge gradove.
„Dozvolili su mi da živim samo u Borisoglebsku. To je bilo progonstvo pod nadzorom. Svakog 1. i 15. u mesecu sam morao da se javljam.“
 
1936. godine, za vreme novih represija, Baćušku su zatvorili u „posebno odeljenje“ da bi zauvek s njim završili posao. Sve su politički motivisali. Ali posle 44-dnevnog gladovanja koje je objavio Baćuška, skinuli su mu krivicu. I kasnije su dozvolili Baćuški da radi kao glavni lekar u tamnici. Taj posao je bio veoma opasan. Mnogi zatvorenici nisu hteli da rade i da bi dobili bolovanje puštali su sebi mnogo krvi parajući kožu na stomaku. Obilazeći bolesnike Baćuška je pisao dijagnoze na latinskom da ga zatvorenici ne bi razumeli. Inače su mogli po kratkom postupku i sa glavnim lekarem. Baćuška je imao 800 ležajeva i tri puta na dan ih je sve obilazio. Strašno se zamarao. Kasnije je Baćuška postao glavni lekar bolnice u kojoj su lečili zarobljene Nemce. Pošto je Baćuška savršeno znao nemački jezik, Moskva ga je poslala tamo da bi razotkrio vojne zločine nemačkih oficira. Baćuška je čuo kako su Nemci jedan drugome pričali o svojim zlodelima i lukavstvima. Posle toga je Baćuška Nemce doživljavao isključivo kao fašiste. Drukčije ih nije nazivao.
 

O BEKSTVU
 
Počev od 1944. godine počeli su pre roka da oslobađaju sve crkvene služitelje: i od vojne obaveze, i od tamnice. Ali uprava tamnice nije htela da pusti Baćušku. I on se odlučio na bekstvo. Dugo se pripremao. Nakupivši vreću dvopeka i deset pari papuča pobegao je. Noge su mu bile u plihovima, imao je vaši. Kada je pobegao, veoma se plašio da naiđe na pse ili na kolhoz. Jednom se tako i dogodilo:
 
„Nabasao sam na upravu kolhoza: „Ko ste vi? Odakle dolazite i kuda idete?“ Ponudili su mi večeru, čaj. „Da ste otišli kada padne mrak!“ Noć, oko mene psi, a ja moram da idem. Jer su mogli i da pozovu telefonom miliciju. Baš sam tada vikao, kukao…
Kirgiska zemlja je jazbina demona. Noću bi iz svih rupa izlazili razni gmazovi, žabe krastače. I razni nečisti duhovi su plašili. Tako su me mučili da mi se kosa na glavi dizala. Preživeo sam samo zahvaljujući molitvi Isusovoj i „Svemilostivoj“. I imao sam još ikonu Bogorodice „Vziskanije pogibših“, to je velika svetinja… Ona me je čuvala sve vreme na putu iz tamnice. Jedanaest hiljada kilometara sam prešao na svojim nogama… Kada sam prošao kroz Sibir i našao se u Srednjoj Aziji i prošao kroz Kirgiziju, naišao sam na gladnu stepu, na pustinju. Trebalo je preseći. A nisam imao kartu. Slučajno sam zahvaljujući avionu koji nadgleda kukuruz doleteo u Taškent.“
 
Iz Taškenta je Baćuška došao u Penzu kod vladike Kirila.
 

KOD VLADIKE KIRILA
 
„Nikada neću zaboraviti kako me je vladika Kiril primio kada sam stigao na svoje dve noge prošavši jedanaest hiljada kilometara. Strašno sam neprijatno mirisao, kao pas. Bila je zima, nekako sam uspeo da dođem do Penze. Kada sam zazvonio, izašla je neka monahinja. Rekao sam da sam taj i taj jeromonah i zamolio je da javi vladiki za mene: možda izađe na trenutak da me vidi. A nisam imao ni rublje, nemam od čega da živim, a moram dalje da idem. Odlučio sam da zamolim za novac. Izašao je vladika: „Ko ste vi? “ – „Jeromonah“. – „Verujem vam da ste monah, ali oprostite mi, u naše vreme ima toliko lukavih da sam mnogo puta bio prevaren. Primam vas Gospoda radi i smatram za jeromonaha. Skidajte se, idemo kod mene da ručamo.“ Skinuo sam svoj kratki kaput pun vaški i kačket, najobičniji kačket. Bacio sam sve to u ugao na pod, što dalje da ne bih nikoga zarazio.
U trpezariji me je vladika smestio na svoje arhijerejsko mesto. „Sad ću vam doneti da ručate“, a monahinji je naredio da mi namesti postelju. I sam mi je doneo jelo, hleb, sve mi je doneo. „A sad da se upoznamo. Ko ste vi? Možda imamo zajedničke poznanike? “ – „Vladiko sveti, mislim da bi vi trebalo da znate Jegorova, episkopa Taškentskog, verovatno ga znate? “ – „Naravno! Pa to je moj dobročinitelj“. – „A ja sam od njega mnogo propatio…“
 

U STAVROPOLJU
 
U Borisoglebsku je Baćuška bio bez posla, a onda je otišao u Stavropolj kod vladike Antonija. Vladika je uputio o. Sampsona u Vinodeljnoje, a onda u Koguljtu. Ali lokalne vlasti nisu podnele ovakvog propovednika za koga je naročito počela da se interesuje omladina. Da bi izbegao opasnosti vladika upućuje u Baku jednog protojereja s pismom-preporukom. Još na putu su Baćušku osumnjičili da je navodno američki špijun: uhapsili su ga i odveli u tamnicu. Dok su skupljali informacije o njemu, Baćuška je proveo u tamničkoj ćeliji celu godinu dana. Iz tamnice su ga pustili bez dokumenata. Posle Bakua Baćuška je ponovo došao kod vladike Kirila.
 
„Ovaj je ustao, poljubio me: „Vi ste sasvim moji! Sada mi nećete otići, šta želite – to će biti. Predlažem vam da budete lektor za sveštenike i đakone u seminariji u Penzi.“ A ja došao s kačketom, u papučama, vašljiv. Prsti mi vire iz papuča. Izgledao sam isto kao i posle Taškenta. Kažem mu: „Idem na železničku stanicu, čekam na red. Možda možete da mi date malo novca?“ On se rasplakao. Dao mi je hleba, novca, sve mi je dao. Morao sam da idem dalje. Red je trajao deset dana, i deset dana sam sedeo na železničkoj stanici. Posle sam još jednom kod njega došao. Svi komadići hleba su se potrošili, morao sam nešto da jedem. Opet me je ugostio… Obećao sam mu da ću doći kod njega kada se dovedem u red. Čim sam se malo odmorio ležeći na peći u Borisoglebsku, odmah sam došao kod njega sad već u donjoj mantiji. I kosa mi je bila dugačka… Izgledao sam pristojno. „Pa vi ste onaj?… “ Nije me prepoznao! Tu sam dobio parohiju.“
 

U MORDOVIJI
 
Život u Mordoviji je bila veoma raznolika. Baćuška je služio u Ruzajevki, u selu Perhljaj, u Makarovki, u selu Spaskom… U svakom hramu je bilo zapušteno. Baćuška je zajedno sa parohijanima prao hramove. Čistile su mu u oltaru devojčice do dvanaest godina. Na Praznik Uspenja Bogorodice ove iste devojčice su u belim odeždama nosile plaštanicu oko crkve. To je bilo veoma lepo i svečano. U selu Spaskom Baćuška se sreo sa „tetka Poljom“.
„To je jedna prosta duša koja je svesna sve svoje ogrehovljenosti, svoje nemoći, svoje mrske prošlosti, ali ima želju da bude nova, proklinjući sve staro.“
„Služenje Bogu se kod ove starice veoma prosto ispoljilo. Kada smo otpočeli razgovor o Isusovoj molitvi, ona je na svoj način razumela reči „pomiluj me“. Onako kao shimonah Siluan.
Objašnjenje Siluana se podudarilo s mojim objašnjenjem, ona su bila potpuno jednaka. A ona je potvrdila. E ta potvrda mi je bila veoma potrebna. To su poslenici Božji, a ne obični ljudi.“
 
Imao je Baćuška i drugu duhovnu decu svetog života: jedna se zvala Pelageja, a druga – Marija. Pelageja je bila udovica, imala je veliku porodicu. Kako su bili siroti! Umesto kreveta – drvene klupe, deca polugola. Ali srce joj je plamtelo ljubavlju prema ljudima, a i bila je istinski verujuća. Došljaka bi nahranila poslednjim komadom hleba i za put bi mu dala makar kockicu šećera. Imala je more smirenja, od smirenja je sva sijala. Na samrti je rekla: „Baćuška me vodi kod svetitelja Nikolaja“. Druga je bila Marija. Ona je bila oganj ljubavi prema Bogu i Baćuški. Cele liturgije bi klečala na kolenima, ne ustajući. A liturgija je kod Baćuške trajala 6 sati sa svim besedama, ispovešću. Imala je dva sina: stavi ih kraj sebe i moli se. Posle su joj se počele javljati zle pomisli – to joj se neprijatelj svetio zbog ovakve revnosti. Još više je počela da plače: za svoje grehe, za to što ima ružne pomisli. Baćuška je tešio na ispovestima. Onda se razbolela od raka. Baćuška je poslao kod svog duhovnog sina-protojereja da je pripremi za smrt: svakodnevno je ispovedao, svakodnevno pričešćivao – i tako dve nedelje. Sam Baćuška nije ovo radio zato što nije hteo da joj smeta u pripremi za smrt. Ona se toliko očistila da je počela da naređuje demonima. Demoni su počeli na javi da joj dolaze. Vikala je na njih: „Zašto ste došli, napolje odavde!“ – i oni su odlazili.
Baćuška je uspeo da stigne pre njene smrti, ali nije hteo da izađe pred nju: „Neću da ometam njeno predstavljanje Bogu“. I tako je ona blaženo, s molitvom na ustima umrla.
 

U POLTAVI
 
U Poltavi je Baćuška kratko služio, zbog nekih okolnosti morao je da ide u Astrahanj kod vladike Sergija (Larina).
U Saratovu je tada bio mitropolit Serafim koga su posle prebacili u Poltavu. Vladika Serafim je bio toliko prozorljiv da je svakome lično govorio šta kome treba, ko od čega boluje… Kada je služio, onda bi posle liturgije primao parohijane do pet sati uveče, govoreći svima svoje savete. I plakao je zajedno s parohijanima zbog njihovih nesreća i žalosti toliko da mu je odežda bila mokra od suza. Njegovi ipođakoni su padali s nogu stojeći kraj njega po nekoliko sati. Kada su počeli da ga prebacuju u Poltavu, jedno njegovo duhovno čado, neka studentkinja je plakala govoreći: „Šta ću ja bez vas da radim? Ja sam u očaju!“ Vladika joj je odgovorio: „Nemoj da plačeš i da se žalostiš. Ti ne možeš ni da zamisliš koga ti Gospod priprema za duhovnika!“
 
Arhiepiskop Sergije (Larin) je uputio Baćušku u Volgograd. Ovde je o. Sampson našao novu duhovnu decu, a staru je pozivao kod sebe. Uspostavljena je ogromna prepiska sa drugim gradovima. Baćuška je ovako pisao nekoj deci:
 
„Duhom se uvek raduj, uvek uzvikuj uz pomoć čvorića brojanica: „Slava Tebi što sam se udostojila da budem monahinja, što sam ostavila svet i sav svoj život predala Bogu!“
 
„Monaštvo je moguće i u svetu, ako postoji starac strog i zahtevan.“
 
„Demoni kada znaju da ćeš da kažeš starcu više ne iskušavaju. A šta treba da se kaže za razrešnu molitvu, to će ti starac reći.“
 
„Svi mi hoćemo da budemo hrišćani, ali ne želimo da ispunimo zakon ljubavi.“
 
„Kada smo prepušteni sami sebi, blagodatna pomoć iz nekih razloga odstupa. Ovo treba sa smirenjem primiti da bi se srce i um smiravalo i da bi se vapilo i molilo za pomoć.“
 
„U stanju hladnoće, gubitka molitve, gubitka govorenja „Gospode, pomiluj“ uz brojanice, najteže je naći molitvu koja zagreva.“
 
„Iščitavanje molitvenog pravila pred Sveto Pričešće (u dane pripreme) jeste izražena potreba srca posle duboke, podrobne ispovesti.“
 
„Duhovni život unutrašnji se nasilno nameće. Teško je slobodnom čoveku staviti sebe u režim i ne odstupati od njega.“
 
„Ćuti, smiravaj se i raduj se kada te gone, kore, uče, sramote i – sve bez razloga, ni za šta. Smirenje srca je preče od svega. Bez smirenja i dugotrpljenja nema spasenja. Demoni se mole i poste, i sve trpe, ali smirenje i Isusovu molitvu – nikada i nipošto. Ćuti i budi gluv!“
 
„Uči se da budeš beslovesna sluškinja Hrista, u potpunom ropstvu i svim svojim srcem Njegova. To je jedina sreća na zemlji i u večnoj večnosti.“
 
„Gordost se pokazuje u čoveku jasno kada je on telesno nemoćan. Nestrpljivost, razdražljivost, tvrdoglavost, ćudljivost, suze, samosažaljevanje, sve skrivene i ne pokazivane rane srca izlaze napolje iz svih otvora srca kao smrdljive stenice.“
 
„Snaga i centar hrišćanstva jeste smirena ljubav. Ona sve pobeđuje. Bogu i pobedi Njegove istine vodi jedan put – put ove smirene ljubavi.“
 
„Proveru poslušnosti monasi prolaze u nesticanju i poslušanju, čistoti svakoj, spremnosti da postradaju za Hrista, ćutanju, bdenju nad sobom, samoanalizi, zabranjivanju ma kakve preterane slobode ljudske.“
 

U VOLGOGRADU
 
U Volgogradu se Baćuška bavio besedama i opštom ispovešću. Hram je tamo bio ogroman, moglo je da stane 5 hiljada parohijana. Videći ogromnu količinu naroda, Baćuška je nalazio u sebi ogromnu energiju da poučava narod. Interesovanje naroda za besede je primoravalo Baćušku da govori neumorno, da propoveda, vaspitava. Lokalno sveštenstvo se bavilo samo izvršavanjem treba. Bilo im je mučno da vide kraj sebe ovakvog propovednika, pa su se žalili arhijereju. Arhijerej, arhiepiskop Sergije (Larin), bivši obnovljenac, strašno je zamrzeo Baćušku i proterao ga iz Volgograda. Na prevaru je uspeo da izdejstvuje zabranu sveštenosluženja Baćuške u roku od petnaest godina. Zaobilazeći patrijarha Aleksija, preko saveta za religijska pitanja, Volgogradski arhijerej je postigao to da su o. Simeona „zatočili“ u Pskovsko-Pečerski Uspenski manastir.
 

PSKOVSKO-PEČERSKA OBITELJ
 
Pskovsko-Pečerska obitelj nikada nije zatvarana. To je jedinstven manastir s velikim podvižnicima. Ovde je, osim ovdašnjih, bilo mnogo valaamskih staraca-prozorljivaca. Ovde su bili i arhijereji u penziji. Na praznike su uvek služili. Monasi su uglavnom bili prosti, neobrazovani. Dolazili su ovamo kao mladići i ostajali zauvek. To su bili monasi-molitvenici. Ali bilo je, naravno, i učenih monaha, bilo je mnogo velikih staraca-prozorljivaca. O shiarhimandritu Simeonu jednom je Baćuška ovako rekao: „Njegovim molitvama satana ne može da priđe manastiru čak ni na 30 vrsta“.
 
Za vreme drugog po redu gonjenja Crkve za vreme Hruščova zatvarane su ne samo crkve, već i obitelji, seminarije, duhovne akademije. I sve više se to primicalo i Pskovsko-Pečerskom manastiru. Već su, govorilo se, pripremali planove zatvaranja manastira da bi ga učinili „narodnim dobrom“, to jest muzejem. Kod namesnika su dolazili kosomolci: „Zvona smetaju gradu, ne može da spava. Zvoniti više ne treba!“ Na šta je namesnik, arhimandrit Alipije, odgovorio s osmehom: „Nisam ja taj koji je ustanovio zvona, niti ću ja da ih zabranjujem“.
 
Baćuška se pojavio u manastiru i svojim duhovnim ponašanjem je zaslužio milost kod vladike Jovana. Vladika je ukinuo sve zabrane: Baćuški su dozvolili da služi, ispoveda, vrši molebane, čita molitve besomučnima. O. Sampson je na minimum skraćivao svoje besede, u poređenju s onima koje je izgovarao u Volgogradu i Mordoviji. Ali kada bi govorio ili vršio zajedničku ispovest, svojim vatrenim, poražavajućim duhovnim stanjem bi zaprepašćivao sve slušaoce. I, naravno, o njegovim besedama su čuli i u Petrogradu i u Moskvi (hodočasnici su uglavnom bili iz ovih gradova). Ali takav duhovnik kao što je Baćuška nije mogao da ostane neprimetan. Od tog trenutka su se pojavili zli feljtoni o Pskovsko-Pečerskom manastiru: Baćušku su optuživali za čudovišne stvari, klevetali ga kao čoveka da je agent fašizma i predstavnik aristokratije, grof koji se krije ispod monaške rase. I čudili su se kako to da je do sada još uvek živ?
 
Arhimandrit Serafim je takođe bio iz aristokratskog roda. I njega su klevetali i optuživali za izdaju Domovine, za saradnju sa fašistima. Ali najteže je bilo Baćuški. Njemu su lako mogli da prigovore: bio je tesno povezan s narodom, živeo je radi naroda i za narod. Oko Baćuške je uvek bilo mnogo ljudi. Osim njegove duhovne dece, dolazili su mu ljudi iz svih gradova. Čak su lokalni žitelji već bili njegova duhovna deca. Baćušku su počeli da optužuju da je agent – „propovednik religioznog opijuma za omladinu“.
Baćušku su gonili ateisti-bogoborci s parolom da on upropašćuje omladinu religijom, oduzimajući im život, pravi od njih fanatike, primamljujući ih veri, čini ih nesrećnima, jer ne mogu da shvate lepote sveta. I odlučili su da ga razobliče u tom pogledu.
U manastir su dolazile dve ciganske porodice: možda da se mole, možda i zbog drugih ciljeva. Ali je tačno ustanovljeno da su oni bili postavljeni da motre na Baćušku i da gledaju da li ispoveda posle službe, da li razgovara s nekim od pridošlica ili meštana, da li mu prenose pisma, prilazi li mu omladina…
Od Ciganki se Baćuška izbavljao uz pomoć novca. Time su bile veoma zadovoljne. Ali kada je prestajao to da čini, one su mu pretile.
I tako je Baćuška dobijao periodično razne naredbe: čas su mu zabranjivali da liturgiše, čas su mu ponovo skidali sve zabrane. Bura je dostigla vrhunac kad se pojavila neka Lidija Kuhareva, psihički bolesna žena. Po njenoj prijavi su Baćuškinu duhovnu decu počeli da pozivaju u miliciju. U Pečorama je Lidija išla po kućama i obeležavala vrata i zidove kuća u kojima su živela čada Baćuške, ispisivala bestidnim rečima, preteći: „Sve ću vas isterati odavde!“. I galamila je, sipajući svakakve nečiste reči.
Baćuška je odmah počeo da šalje svoju decu: neke u gruzinske manastire, neke u južne gradove da bi prigušio ovaj požar.
Baćušku su zamolili da napusti manastir da bi se izbeglo njegovo zatvaranje. Njegov duhovni sin, o. Viktor ga je primio kod sebe dok nije završen građanski postupak.
 

U MOSKVI
 
Građanske vlasti su oslobodile optužbi Baćušku i on je otišao u Moskvu kod patrijarha Aleksija. Svjatjejšij mu je skinuo sve zabrane, obukao je Baćušku u monašku odeždu i radi potpune obustave gonjenja od strane građanskih vlasti ponudio je Baćuški da ode u penziju. Baćuška se poslušno složio. Nadalje je Baćuška živeo stalno pod zaštitom Svjatjejšeg Aleksija.
U Moskvi je Baćuška živeo kao penzioner, redovno je dobijao od Patrijaršije penziju. Materijalno su mu pomagala i duhovna deca, arhijereji, sveštenici, mirjani. Uprkos nelegalnom boravku u Moskvi (registrovan je bio u Vladimirskoj oblasti), Baćuška je svu svoju nadu usmerio na Gospoda i živeo pravim životom starca: ispovedao je, vodio prepisku, pisao mnogo članaka za časopis „Moskovska Patrijaršija“ potpisujući se tuđim imenom.
Posetioce je imao najrazličitije: mirjane, monahe, studente-bogoslove, sveštenike, arhijereje, naučnike. Čak su i lekari koji su ga lečili bili veoma zainteresovani za Baćušku. Međutim, osnovna njegova briga su mu bila duhovna deca.
Kako posle prijatnog manastira posle preseljenja u grad sačuvati onaj idealni, manastirski duhovni put i nastaviti ga u istoj čistoti, revnosti i ljubavi prema Bogu? .. Baćuška je morao više i češće da razgovara sa svojim čadima, da više piše i da još više razvija svoju pastirsku revnost. Dobivši blagoslov od patrijarha Aleksija, Baćuška je počeo često da služi noću. Noćne službe su toliko jačale opšti duhovni mir da se i do sada teško zaboravljaju. Prvo, duhovna deca Baćuškina su se na tim službama zajedno okupljala. To ih je još više objedinjavalo. A drugo, zajedničke trpeze posle službi su takođe ostavljale na sve utisak ljubavi i zajedništva.
Ova noćna bdenja (svenoćnice i liturgije) su činile razumljivom revnost drevnih hrišćana. Zajednička molitva, zajednička trpeza – sve je to toliko spajalo da je nemoguća bila nekakva neljubav ili neprijateljstvo prema nekome.
 
Iz Baćuškinih pisama za vreme gonjenja u Pečorama
 
„Pečore. 1963. godina.
Zanosim se kad hodam. Srce mi je veoma slabo, jetra i čirevi strašno bole. Živim od crne kafe, belog dvopeka i jakog čaja. Podgrevam kašu od heljde… Spavam, ali sam veoma slab. Strašno sam smršao, sve spada s mene. Potreban mi je odmor od suza i užasa, od zla.“
 
„Moskva, 1963. godina.
Svjatjejšij će rešiti moju sudbinu (na zemlji) u ponedeljak. Stvari ćemo dovesti kada budem imao ukaz u rukama. Utoliko pre što neću biti u Vladimiru. Veoma bih želeo da ne budem tamo, bolje u Kalugi. Videćemo kako će biti, kako Bog bude želeo…“
 
„Postaraću se da navedem ubedljivije molbe. Bolest i užasno stanje žalosti zbog neprijatnosti s… Ipak se previše bavim ljudima…“
 
„…Nisu svi takvi, ali ima ih – sa najglupljom mogućom zavišću i prirodnom klasnom netrpeljivošću kao prema plemiću! Učene monahe ne vole, ali takvih je malo.“
 
„Dogovorite se da utroje čitate za Veliki post. Moju sudbinu rešava Svjatjejšij i ovom njegovom vlašću će biti pokazana Promisao Božja.“
 
„Vi ste svi moji, – moja uteha. Kako se radujem da se molim s vama kada ste zajedno. Kako tiho, nadahnuto, duboko bude! Najveće mi je zadovoljstvo – da služim ranu ili naručenu za nekoga liturgiju, molebane, pomene. Tako mi je radosno tada s vama!“
 
„… Veoma se umaram, jer mi je pravilo veliko. Sna je nedovoljno, a moram da pišem, pa onda možeš i da očekuješ napade od arhiepiskopa, od lukavih ljudi, od đavola. Očekujem s nestrpljenjem liturgiju, usamljenu, ličnu. U subotu bi trebalo da služim ranu. Prehladu nosim, ali glas nisam izgubio. Srce mi nije baš najbolje.“
 
„Posle teške noći nemam snage, ležem. Noć je veoma mala. Ozbiljno zapaljenje pluća. Jako opasno. Lekar dolazi skoro svakodnevno. Spremila me je za spavanje, sama će mi davati injekcije u venu.“
 
„Reci svima, svima mojima da ih molim da se mole za mene bolesnog. Reci svima da ne treba akatist Svemogućem Bogu, već 100 Isusovih i akatist Skorbjaščej. Neću vam pisati. Veoma su mi potrebne vaše svete molitve. Lekarka mi je zabranila da idem u hram, ali mi je dozvolila da danju šetam. Tako je, očigledno, Bogu ugodno. Pečore me pripremaju za opoziv. Izgleda da je vreme blizu. Zatvorništvo je volja Božja za mene da bi se pripremao. Užasavam se zbog svoje potpune nepripremljenosti.“
 
„Bio sam teško duševno bolestan, ridalo mi se ceo dan, nisam mogao nikome da pišem.“
 
„Ti ne znaš šta se desilo. Teško možeš da zamisliš moje muke. Znaj: ako ti ne pišem, ili nisam stigao, ili se nešto veliko dogodilo.“
 
„Da, shimu očekujem, pripremam se. Možda će ova bolest umiriti vladiku Jovana, pa će da me postriže.“
 
„Ništa ne uzimam u usta. Otrovan sam lekovima i bolešću, pijem mnogo. Jeo sam usoljenu ribu (mog omiljenog sibirskog lososa). Čaj, crni hleb. U keliji je svakodnevno +25 stepeni. Željeno potpuno zatvnorništvo niko ne sme da prekrši. Raspoloženje mi se popravilo, mnogo pišem, ali mnogo i ležim. Mislim da izađem u subotu za kasnu liturgiju. Moja temperatura uveče ne spada.“
 
„Veoma, veoma sam umoran. To je bio razlog zbog kojeg nisam išao na kasnu liturgiju i nisam učestvovao u litiji, jer mi je srce bilo loše. Već sam se umorio. Rezerve od odmora su se potrošile. Čir me muči i iscrpljuje. Verovatno ću ovih dana kod lekara (čak i u toku nedelje kada služim). Maštam o svojoj sedmici liturgijskoj, ali demoni će sigurno naneti žalosti mojoj dečici, a ja ću da ridam, gledajući ih.“
 
„Primaću injekcije, lečiću još moj čir. Pozvali su lekara, opet imam zapaljenje levog plućnog krila, i srce je loše.“
 
„Veoma sam slab, hrana je loša, nemam snage. Spavam tri sata, posla imam preko guše. Srce rida, preživljavajući strahove od vlasti…“
 
„…Treba leći, ali uzalud se primoravam. I duševno sam bolestan, plače mi se od žalosti. Fizički zdrav skoro da nikad nisam. Duševne muke su sad veoma jake.“
 
„Veoma se žalostim oko očuvanja manastira. Ne spavam tri dana i noći. Neočekivano velika radost – dozvolili su mi da služim. Morao sam da izađem na mraz, rizikujući. Disanje bolno. Pluća ne trpe mraz. Veoma su mi nežna i slaba.“
 
„Ruka mi ne daje da pišem, boli me strašno. Rešio sam da dam sebi potpun odmor i da ležim i nikog ne primam.“
 
„Snaga mi se polako vraća. Danas sam bio na večernjoj, pojao sam. U glavi mi se vrti, noge su mi slabe, veoma sam umoran.“
 
„Jetra, čir, srce, noge, – bolesni su mi već 20 godina…“
 

RAZGOVOR
 
Veoma je važno to da je podvig Baćuške nastavak podviga starčestva prepodobnog Serafima Sarovskog. Jednom je Baćuška izjavio: „Ono što nije došlo do nas iz beseda prepodobnog Serafima Sarovskog, videćete kod mene, u mojim besedama.“
 
„Nemojte nikada da mešate mudrost baba sa Zapovestima Blaženstava: jedno sa drugim nema ničeg zajedničkog. Kod prvih je takvo neshvatljivo izopačenje blagočešća da nema nikakve veze sa Zapovestima Blaženstava. To je veoma tipično, jer je narod sad gladan, ništa ne zna. I ne može da shvati te Zapovesti, one mu nisu potrebne. Probajte u selu tako nešto da kažete ili uradite? Divljaci! Znaju samo za običaje, kako je prihvaćeno, a smisao ne znaju. A votku hoće sa zadovoljstvom, bez nje se ne može.“
 
„U akademiji uče bogoslovlje, završavaju je gotovi bogoslovi. A starac Siluan je govorio: „Bogoslov je onaj koji se moli“. Kako to da razumemo? Sveštenici koji su završili akademiju su naučnici. Oni sakupljaju znanja, ali Bogopoznanje ne znaju. A Bogopoznanje zna onaj koji se moli. Ne moli se svako, već često samo čitaju molitve. Razlika je ovde velika. Bogopoznanje je Bogoopštenje i držanje zakona, Zapovesti Blaženstava. To bogoslov nema obavezno. Pa šta s tim ako si doktor bogoslovije, a ne moliš se? Znao sam jednog takvog, postao je direktor bioskopa. Za nešto su ga uhvatili, bacili u zatvor. A on se obesio. I to doktor bogoslovije, razumete? Znanje i Bogopoznanje su dve različite stvari.“
 
– Baćuška, koga danas na akademijama ostavljaju za predavače?
– Uglavnom, glupane. Zašto su za ranijeg našeg života za pedagoge birali arhijereje i ne samo arhijereje, već one koji poseduju veliku mudrost i veliku molitvu. Kakvu su snagu imale njihove odluke.
– Eto sad izgleda da imamo vladiku velike mudrosti i velike molitve…
– Ali u akademiji postoji cenzura: neko prođe, a neko ne prođe… Obavezno treba proći ispit Marksa, Engelsa, Staljina, zar ne? Ako dobiješ odgovarajuću ocenu – prolaziš. A neko drugi ne dolazi ni do ispita.
– Jedan sveštenik je odležao u zatvoru, nije bio kriv, ali se nije žalio. Da li je ispravno postupio što se nije žalio?
– On se po svojoj veri predao Promisli Božjoj. Tako se ni mi nismo žalili kada su nas hapsili. Nikada se nismo žalili, nikada: dobili smo 15 godina, spasi, Gospode! A ja sam dobio 18 godina s kusurom! Verujemo i ispovedamo Promisao Božju, Božji prst. A ako bismo se žalili, time bismo dokazivali da smo ljudi, da molimo za milost zemaljske careve.
 
„Jednom je imperatorka Katarina II posetila zatvor. Jedan zatvorenik je bio bez krivice u zatvoru i nikome se nije žalio. Katarina Velika je slučajno, po Promisli Božjoj, došla u Varšavu i našla ga u tamnici. Ranije su carske ličnosti po ćelijama išle dva puta godišnje obavezno i pitali zatočenike zbog čega su u zatvoru… Moj otac je pričao kako su pratili po zatvorima imperatorku…“
– Jednom je kralj posetio tamnicu. Zatvorenici u pali ničice, molili za oproštaj, žalili se da robuju bez razloga. A jedan mladić je stajao malo dalje i nije molio za oproštaj. Kralj ga je pozvao i upitao: „Zbog čega si u zatvoru? “ – „Kriv sam. Počinio sam veliku krađu“. I kralj mu kaže: „Onda ovo društvo nije za tebe, pa oni su svi nevini, a ti si kriv!“ I pustio je ovog bivšeg razbojnika. Kako je on postupio?
– Prema volji Božjoj. To nije mudrost, već očigledna volja Božja. Kralj ga je pustio zbog pokajanja. Pa tada su se svi molili, svi su se molili, iako je bilo i katolika, i protestanata…
 
„U Stavropolju je bila jedna velika starica, igumanija Tamara, namesnica manastira sa dve hiljade sestara. To je manastir, a ne naš! Razbili su joj glavu o zid, blagajnicu ubili. U hramu su ih sve mučili. Poubijali su ih sve. Za šta su oni bili krivi? Jednostavno su ljudi podivljali: „Daj pare, i gotovo!“ Takvo vreme…“
 
„A prepodobni Serafim, kako je on živeo? Napali ga razbojnici, a kraj njega sekira leži… Živeo je za to da se proslavi, smiri, i još više smiri sebe. Zato što je smirenje izvor mudrosti. I knjiga mudrosti je od smirenja. I napisano je da je smirenje izvor mudrosti.“
 
– Postoji još i smirenomudrije. To nije isto?
– Nije. Smirenje je svojstvo srca. A smirenomudrije je kada je um potčinjen srcu i vapi od srca, rasuđuje, misli i diše sa smirenjem. Uostalom, čuli ste za sledeće: videti i slušati srcem, a ne umom? Pa ima takvih ljudi da im srce i vidi, i čuje, i rasuđuje. I um im je potčinjen srcu. Oni sami pitaju: odakle to dolazi? Ali to je svojstveno onima koji su osvećeni. Onima koji nisu osvećeni se to ne daje. Eto zašto je mudrost akademska knjiška. To još uvek nije sve. Pa vi i sami znate da su mudraci-akademici veoma često veliki prostaci u znanju srca. Oni osećaju i mudruju od uma. Kakvu je mudrost imao naš patrijarh Pimen! On je sam često bio svestan toga i čudio se otkud mu to? ..
Prepodobni Serafim Sarovski, Makarije Veliki – oni su imali um od blagodati!“
 

PRIČEŠĆE O. JEVGENIJA
 
Baćuška pričešćuje o.Jevgenija (90 godina), svog duhovnog sina, teško i smrtno bolesnog, priprema ga za večnost. Posle Svetog Pričešća čestita:
– Čestitam prosvećenje, osvećenje, oboženje. U zalog večnog spasenja da bude! Čuvajte se, pričestili ste se Telom i Krvlju Gospoda! Pazite na svoje reči, vodite računa o sebi. Okrenite se prema sebi, više se molite! Šta ste čitali ovih dana, baćuška?
– Akatiste: Spasitelju, Bogorodici, svetitelju Nikolaju.
– Onda sam spokojan što ste čitali ova tri akatista. Molim Vas, više se pozabavite brojanicama: „Gospode, Isuse, Sine Božji, pomiluj me!“. Volite ćutanje. Ne žurite, sve radite bez žurbe. Živite za Boga, a ne radi produženja Vašeg života. Brojanice vise na zidu? Češće se, baćuška, molite: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me!“ Doći ću za jedno dve nedelje.
– Čekaću Vas kao Boga!
– Ne treba tako da govorite. Ako Bog blagoslovi, ako budem na nogama, ako se ne razbolim, doći ću. Gospod me može staviti na smrtni odar: tada i da hoću – ne mogu. Zar ne? Makar zapomagao na sav glas! Saopštavao sam ocu Vladimiru o Vama, o Vašem stanju. On je hteo da dođe, ali sad je nastojatelj, ima mnogo treba i posla: po tri pokojnika svaki dan, naselje je veliko…
– Ali protojerej me nije ni jednom posetio…
– To je Vama na smirenje, Vama na korist: da se ne preuznosim! Ako nas svi budu hvalili, propašćemo, nećemo proći kroz mitarstva. Na mitarstvima će nas zadržati. Imaće za šta da se zakače, naročito za ovo. Mitarstva nas čekaju, te zato što manje počasti ovde, to je više nade na opravdanje tamo! A teško će nam biti da se tamo opravdamo, demoni imaju puno kuka za hvatanje. Baćuška, da li sada o. Vladimir dolazi?
– Dolazi da me proveri. Čini mi se da me nastojatelj proverava da možda nečim ne trgujem: svećama ili nečim sličnim, ili vršim molebane… On me proverava.
– To se Vama tako čini. Begunaca nema ni od njega kod Vas, ni od Vas kod njega. Vama se, Baćuška, čini, i za to treba da se pokajete: „Gospode, oprosti!“ Vidite li u čemu je stvar? To nije lepo, treba tako učiniti da Vas on češće posećuje. Tada ćete biti mirniji.
– Izvinite, ali ja nemam u njega poverenja. Dolazi kod mene samo da me proveri…
– Joj, joj!
– Bio je kod mene jednom i nije me pričestio!
– Vi morate da se čistite, da se ribate, inače Vas neću pustiti u Kuću. S takvom mrljom se ne može ići Kući!
– Tamo ću moliti za oproštaj vas i njega!
– Tamo će biti kasno! Ovde na zemlji treba moliti za oproštaj.
– Vas ću moliti za oproštaj.
– Ko sam ja: mali nevaljalac. A dok se ovde ne očistimo, tamo nema ulaza! Nema vam ulaza u Kuću. Ja molim: „Gospode, pričekaj! Gospode, pričekaj!“ I boleće, i teško će biti, ali neću pustiti. Onda ćemo još dve nedelje čekati. Do praznika sv. Jevgenija – vašeg imendana. Uostalom, kako Bog blagoslovi. U Njegovoj vlasti je i naš život i naša smrt. Mi ćemo samo da molimo: „Pomiluj me, još nisam spreman, sačekaj još malo, jer odande me nećeš pustiti da se pokajem!“
– Da li izgledam loše?
– Dobro izgledate: veoma bodro, žustro, životno.
– Primite moje pokajanje…
– Primam.
– Kada ste došli, bio sam sav van sebe. Nisam znao za sebe od radosti! Neka vam Bog da zdravlje.
 

BAĆUŠKIN POMJANIK
 
Što se više upoznajemo s ličnošću starca Sampsona, to više otkrivamo njegovu unutrašnju veličinu. Nećemo naći ni jednu crtu ljudske duše koja bi pobegla od pogleda Baćuške. Ako otvorimo njegov spisak za pominjanje upokojenih, pred nama će se pojaviti čitav okean ljubavi starca prema duši svakog čoveka čije je ime tamo zapisano.
U pomjaniku je dat spisak svih mitropolita i patrijaraha sveruskih: od primanja hrišćanstva u Rusiji do osnivanja Svetog Sinoda, u periodu od 988. godine do 1721. i zaključno sa 4 (17) aprilom 1976. godine.
Tu su:
– mitropoliti Kijevski i cele Rusije: od Mihaila do Joasafa – 57 mitropolita;
– mitropoliti Moskovski – od Isidora do Jova – 17 mitropolita;
– patrijarsi Moskovski: Jov, Ignatije (Baćuška je spominjao i dušu lažnog patrijarha Ignatija), Germogen, Filaret, Joasaf, Josif, Nikon, Josif, Pitirim, Joakim, Adrian, Stefan, Tihon, Sergije, Aleksije;
– carevi: od Rjurika do imperatora Nikolaja 2, svega 109 careva;
– azbučnik podvižnika;
– mitropoliti;
– shiepiskopi Atonski, Glinski;
– arhiepiskopi;
– zatvornici;
– arhimandriti;
– igumani;
– jeromonasi;
– nastojatelji;
– protojereji;
– sveštenici;
– monasi;
– iskušenici;
– pustinjaci Kavkaski;
– žitelji pećina;
– jurodivi;
– molčalnici;
– crkveni skupljači;
– mučenici;
– bezmolvnici;
– blaženi;
– podvižnici iz sveta;
– milioneri;
– učitelji;
– lekari;
– stranoprimci;
– putnici-hodočasnici
– vojnici;
– generali;
– posebni pomenik Divejeva u kome su ukazana imena počev od imena igumanije Aleksandre do imena poslednje monahinje;
– roditelji svetih ugodnika;
 
U Pečorama je nad Baćuškinim krevetom bio tepih na kome su bile izvezene reči: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! Pomiluj me po velikoj milosti Tvojoj! I mene pomiluj! Ne osudi me po delima mojim! Ne osudi me po postupcima mojim! Milostiv budi meni! Ne osudi me! Ne odstupi od mene! Spase moj i Bože moj – pomiluj me! Sudijo moj i Tvorče moj, poštedi, pomiluj me! Oprosti, oprosti, pomiluj me! Budi milostiv meni, grešniku“.
 

IZ PREPISKE
 
Jedna žena je čim je ugledala Baćušku izrazila želju da bude njegovo čado. Pisala je starcu mnoštvo pisama sa najrazličitijim pitanjima. Evo nekih od njenih pisama:
 
„Veoma sam izbirljiva kad se radi o duhovnicima, mnogi su hteli da me prihvate, ali ja sam se protivila i govorila da mi ne odgovara takav duhovnik i gotovo. A sad sam se posle prvog razgovora sama obratila vama, i srce mi se raskravilo, i sve je tu pred vama otvoreno, sa svim gresima. Samo me nemojte odgurnuti, Boga radi, držaću se za sami kraj vaše svete mantije, iako sam nedostojna da dodirnem i kraj odeće. Razrešite moja pitanja:
1. Budeći se u četiri ili pet sati ujutru treba ustati na molitvu i pomoliti se pošteno, a mene mrzi i ograničavam se samo time da ležeći pročitam molitvu i odmah zaspim. Ili razmišljam o tome šta sam sanjala.
Odgovor Baćuške: Treba ustajati u određeno vreme i moliti se. Potreban ti je san od 6-7 sati. Šest sati najmanje. Pokori svoju volju budilniku. Počinjati dan bez molitve ili moliti se ležeći jeste nečasno i sramotno.
2. Mrzi me da se uveče molim
Odgovor: Posle posla treba brzo jesti i odspavati u odeći: prileći bez obuće na sat vremena. Onda ustati, umiti se hladnom vodom i na molitvu. Ovo treba da bude režim. Posle svenoćnice dajem blagoslov za Serafimovo pravilo.
3. U hramu sam veoma rasejana i nepažljiva, stalno mi svetovne stvari padaju na pamet, a srce mi drema. I često ne čujem šta se čita ili poje.
Odgovor: Udaraj te tvrdoglave muhe uz pomoć brojanica u levom xepu. Šta te se tiču ljudi? Ti si Bogu došla, s Njim da razgovaraš, Njemu da dosađuješ. Na ljude ne gledaj, stoj „mirno“, i budi škrta na poklonima. Poklone radi kod kuće, nasamo.
4. Dešava se da je srce ispunjeno tihom radošću, moli se, a um je zauzet nekakvim zemaljskim stvarima.
Odgovor: Brojanice s pokajanjem će i um naučiti da se moli.
5. Trudim se da prizivam Ime Božje čim mi je um slobodan, ali se često rasejem. Gresi mi ne daju da se čisto molim.
Odgovor: To je sve od jezika, osuđivanja, govorenja o sebi. Upornost, trud i pokajanje u molitvi sa brojanicama će ti sve pokazati, svemu ćete naučiti, ali ako uvek budeš pazila na savest, često se ispovedala i nikoga nikada ne osuđivala, stalno sve izvinjavajući. Uvek treba imati u vidu da je trud Božji koji se prinosi s nemarom – smrtni greh.“
 

JOŠ IZ PREPISKE
 
„Čado! Voli molitvu (pažljivu, iz srca), kao čist vazduh, kao miris cveća. Molitva mora da bude hrana, slatko piće, vazduh, tvoj dah. Što su veće prepreke, to je veća radost. Kukavičluk demonski je podla crta. Srce tvoje razume glupost, pustoš, ništavnost, bedu – trošiti svoj mali život na te gluposti, obmanu, kada od ovog malog života, ovog trenutka – zavisi život u večnoj večnosti. Shvati, shvati, shvati to, moja rođena!
Treba odbaciti fantazije, treba odlučno delovati, smelo, s ljutnjom na sebe. Lomiti preko kolena svoja odstupanja, samožaljenje.
Moraju se slušati duhovnici i ave, saveti svetih otaca, učitelja Svete Crkve. Pošto si seno, sama ideš na vatru i očekuješ pomoć i pomilovanje Božje, a sama sebe čak ne želiš da pomiluješ, požališ, sačuvaš, sprečiš.
Posle opekotina i padova – moliš, žališ se, preklinješ, ali nema obećanja Bogu: više neću sebe da iskušavam, trudiću se da ne idem više glavom kroz zid.
Nije opasna samouverenost, već drska zloupotreba milosrđa Božjeg uz oslanjanje na sopstvene snage. Pa savest često grize i dovodi do užasa, do straha zbog odgovora. Gubiš ne samo vreme, nego i strah Božji. Srce otupljuje, nastupa ohlađenje, srce se zaražuje otrovom saosećanja prema prestupnim uživanjima koji ubijaju duhovni život. To jest gubiš pokajanje, plač, strah Božji, revnost prema Bogu i ispravljanju smrtnih grehova. Uzaludni gubitak vremena.“
 
„Kako može da bude ugodna tvoja molitva, neka je čak i od duha skrušena i smirena, ali ako Mu ne daješ čvrsto obećanje: oprosti, više neću, pomozi! Zato je potrebno primenjivati mere čuvanja sebe.“
 
„Samotešenje je veoma opasno, jer može svakog trenutka da se prekine. Nesreća u opštenju s ljudima je u tome što ti sama njima i sebi jasno ne govoriš: „ostavite me na miru“. Odlučno i jasno.
Velika je nesreća što si bez mene, što nisi kraj mene, već među vucima, ostavljena sama sebi. Šta bi bilo da si ovde, da imaš mogućnost da jednom nedeljno dođeš kod mene na ispovest-čišćenje, pazeći na samoću, režim molitve, režim opštenja s ljudima, poslušanja, isključivanja svog „ja“. Uz ravnodušnost prema svemu, uz minimalno potreban za ljudsko postojanje posao!
Kod tebe je narušen stalni molitveni trud, rad na brojanicama, pažljiva molitva, čitanje, ispisivanje, svakodnevno zapisivanje savesti, izbegavanje stvari koje iskušavaju, sećanje na smrt. Ovo su osnovne crte zahteva za bogomislije, za to da se ne gubi življenje u prisustvu Božjem.
Nemoguć je pomak ili postojanost, mir, sladost i tihovanje, ako savest izobličava zbog grubih prekršaja: jezikom, strastima, idealizovanjem muškog pola. Neka bi te jauci pokajanja naterali da zapomažeš, to bi ti dalo podsticaj da preduzmeš odlučnu stvar – da izbegavaš, ne iskušavaš sebe, prezirući ovo ili ono, da vapiš za pomoću, urazumljenjem. Da imaš molitvu i sabranost, ti se ne bi tako lako hvatala, i kajući se s bolom i oplakujući grehe, izbegavala bi ovu svetsku sujetu, ostavljajući za nju sami minimum.
Naravno, demoni pojačano motre na onoga ko je u svom srcu rešio da živi samo robujući jedino Gospodu Isusu Hristu, ko je odlučio da uporno preklinje: „udostoj me da Te volim svim srcem svojim, svim žilama svojim, svim kostima svojim; i da mrzim, prezirem, bojim se greha – da se ne bih rastao s Tobom!“
Demon te može, samouverenu, prevariti i naterati na pad. Njega, prokletog, njegovih mreža i složene paučine se treba užasno plašiti.
Zar je moguće gasiti revnost? Gajiti decu je devojkama zabranjeno. Ko razmišlja o monaštvu, tome je zabranjeno, kao i da ide u saunu, da neskromne knjige čita i da neskromne stvari zna. Naravno, time se gasi revnost. Ostavi čulni život onima koji ne žele da žive duhovno. Od tebe zahtevam odlučnost u delima i volji:
1. Da unajmiš stan daleko od roditelja.
2. Da svoju adresu nikome ne daješ.
3. Privremeno dopuštam samoću dok ne nađeš duhovnu sestru.
4. Zabranjujem da upoznaješ muškarce. Od njih imaš samo samoobmanu i snažne demonske napade.
Ako imaš samouverenosti, onda se čuvaj i očekuj da će ti Bog poslati iskušenje da bi te proverio.
Naređujem ti da od perli napraviš sebi brojanice, na kraj da staviš krupno dugme, na dugmetu nožem da urežeš krst i da nosiš u xepu: u hramu, na ulici, metrou, kod kuće. Nećeš biti sabrana dok ne budeš imala brojanice, Isusovu molitvu, sabranost, ćutanje, ozbiljnost i tihovanje. Treba isključivo raditi na sebi, a ne govoriti o mirskim stvarima. Treba reći: šta me se to tiče, neka hodaju na glavi ako hoće, neka stave na glavu umesto šešira kofu, nije li svejedno! Sramota je što sve primećujemo, to je sve prazno. Treba bežati, delovati hrabro, ne predavati se, čuvati se i ne bojati se da će se ljudi uvrediti.
 
Baćuška se prema svojoj deci odnosio sa različitom strogošću, s obzirom na njihov duhovni uzrast. Onima koji su bili na visokom stepenu duhovnosti je ovako pisao:
„Moje šale su bile neumesne, shvatili su ih kao ćud. Ali sve moje šale imaju duboku osnovu da bi:
1. Smirio tvoje gordo i samoljubivo srce.
2. Da bi svetsku sujetu ti svojim srcem postepeno ostavila, a za početak – smanjila na minimum.
Dragoceno je i povoljno samo ono što je za smirenje. Ono se udvaja odsecanjem svoje volje. To je osnovni smisao mog života.“
 
„Neka bude na tebi Gospodnji blagoslov, Nina!
Pokrov Svemilostive Vladičice Bogorodice neka bude na tebi, čedo moje, Nina!
Hvala ti, hvala na javljanju! Hvala ti što se sećaš moje ništavnosti. Tvojim pismom si me podsetila i na moju neodlučnost ispoljenu prema tebi.
Čitam tvoje pismo i plače mi se. Kakva je bila moja Nina – svetlucava, sjajna, – i napravila je glupost da se zaljubi, da zavoli. Bila je bezvoljna, nije mogla da kaže čvrsto: „Ne, ne smem, neću dozvoliti, ne želim! Beži s mog puta, muški stvore!“
Venčao sam vas. A sad – ropstvo, suze, pokajanje…
1. Ne budi strašljiva. Ćuteći saslušaj, razmisli, i ako je pravedno, reci: „Smiri se!“ Ako je nepravedno i nije po istini – oćuti i dobro razmisli, ne laži.
2. Ljudima se može ugađati – slabima, bolesnima, siromašnima. Ali ne i uticajnim ljudima, podlima, pretpostavljenima i jakima.
3. Pretpostavljene ćutke saslušaj i ne žuri sa odlukom. Pomoli se u sebi, i ako nije opasno za tebe – napravi ustupak.
4. Beži od psovki i sama to ne čini. Boj se svađa, grdnji. To što se s ocem dogodila nesreća, nije bez dopuštenja Božjeg – neka se time teši. Dobro je da se svega svetog, čistog, svetlog toliko sećaš kod sebe.
Sasvim te razumem, Nina. Sudbina robovanja mužu u tuđoj kući – užas! I čemu taj brak uopšte? Zašto mi onda nisi dotrčala: ja bih te sakrio, sačuvao i poslao u manastir. Potrudi se kako znaš i umeš da dođeš na Božić ili u Velikom Postu. Reci: „Idem u Moskvu“.
To što ti je zdravlje loše opet, znači da ti treba odmor. Što se dobro slažeš s mužem – to me raduje. Čak i sa mamom njegovom, to je zadivljujuće, i to me raduje. Otrpi posao registratora, navikavaj se, uči se da imaš karakter, ali da budeš strogo pravična. Čuvaj taj posao. Ljudi su veoma zli, pagani. Ti nemaš zla, a zlu se ne čudi, oćuti. Za smirenje je to veoma korisno.
Uči se, uči se, uči se da se moliš molitvom Isusovom – i u hodu, i odmarajući se (ležeći, sama). Idući s posla, na posao, napolju u šetnji, namerno idući radi toga u šetnju, „prošetati se“ idući na pijacu, namerno idući u hram u potrazi za samoćom. Obrasce ti šaljem.
Tvoje stanje dobro razumem i čujem (kako ti pišeš). Piši ako ne možeš sama da dođeš.
Obavezno:
1. Traži mogućnost da se kod kuće, na putu, u hodu, noću – namerno tiho ustavši, pomoliš.
2. Pripremaj se za pričešće u svim postovima, makar 3-4 puta godišnje.
Mamu svakodnevno pominjem, ona je obeležena pod svojim brojem i nikada neće biti zaboravljena.
Po 20-30 puta čitaj:
„Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnu!“,
ili: „Pomiluj me po velikoj milosti Tvojoj!“,
ili: „I mene pomiluj!“,
ili: „Ne ostavi me, ne odstupi od mene!“,
ili: „Ne osudi me po delima mojim!“,
ili: „Spase moj i Bože moj, poštedi, pomiluj!“,
ili: „Milostiv budi meni, grešnici!“,
ili: „Oprosti, oprosti, pomiluj mene, grešnu!“
Bogorodici – molitvu „Dostojno jest“: 10-20 puta, bez žurbe, s umom , ne mehanički, sa srcem.
Ili moju: „Svemilostiva Vladičice moja, Presveta Gospođo, Sveprečista Djevo, Bogorodice Marijo, Mati Božja! Ne gnušaj me se, grešnika, ne odbaci me, ne ostavi me, ne odstupi od mene!“
Ove molitve prepiši sitnim slovima na obe korice notesa i nosi sa sobom, uči napamet, teši se ovom pravom radošću.“
 
„Rođena moja Nina!
Pišem odgovore na tvoje pismo. Pismo je veoma lepo, zanimljivo, sadržajno, ozbiljno. Pre svega, radujem se i likujem zajedno s tobom što si ostala direktor, što si se spasila i od zameničkog posla, i od učešća u reviziji.
Posle Stavropolja sam se odmorio, mnogo radim, ponekad se čak osećam dobro (srce). Ljudi svaki dan ima – čitavi redovi.
Tvoj odnos prema poretku na poslu treba da bude: gluvost, nemost, izbegavanje radoznalosti. Vikni sebi: „nije tvoja stvar, radi i gledaj samo svoja posla!“ Ni u šta se ne mešaj, ne sugeriši, ne zanimaj se, ne budi radoznala, budi „tuđa“.
To je neophodno za tvoj lični duhovni život. Ne troši se bez razloga, budi sabrana, ne budi malograđanka (da živiš i interesuješ se radom i životom drugih ljudi). Što trčiš što pre kući, to je dobar znak ozdravljenja posle duhovnog sna. Razumi da živeti samo radi posla znači isušivati sebe, sušiti se duhovno, lagano umirati.
Naravno, prema svom poslu koji ti je poveren treba da se odnosiš isključivo primerno. Kao prema svetom poslušanju od Boga tebi datom. Ovako su rasuđivali sveti oci: častan, savestan odnos prema poslu koji ti je poveren jeste hrišćanski zakon koji ne zahteva ni ordenje, ni medalje, ni diplome, ni pohvale.
Radujem se što si duhovno oživela i čak progledala. Knjigu Žuravskog nisam čitao, ali „umna lepota“kojoj mi je bilo suđeno da se obučavam još od mladosti moje pre monaštva, a što me je i dovelo do monaštva u 21. godini, a sada i do svete velike shime, – bila je i jeste moje jedino i pravo bogatstvo, sreća, so života i jedina radost za mene. Odavno znam da je to bogatstvo bilo od tebe sakriveno, ono ti je bilo neshvatljivo.
Pišeš mi: „Čitajući je, pomišljaš da si se tek rodila na svet i da počinješ da učiš da hodaš, tek počinješ da živiš, i takve teškoće…“
Da, prilično teška nauka za spoznaju. Retko ko je zna, u naše doba – retko koji monah i svetitelj i možda neki jereji. Zapamti – nemoj preterivati u čitanju te knjige. Čitaj pomalo, ne preopterećuj se i ne zamaraj se da ne bi mozak premorila.
Bolje ispiši sve osnove te nauke, tog delanja, i postepeno se uči tome, lagano, bez žurbe, bez pritiska. Bilo bi dobro kad bi nekako u subotu kod mene došla i pokazala mi je da bih te sačuvao od nepravoslavnih misli ili – još gore – od duhovne prelesti (duhovne gordosti) u šta je mogao da upadne autor.
Što se tiče tvojih „slabosti“: gledajući sa strane nisam ih primećivao. Najvažnije je jezik, da ne znaš za ogovaranje i zloslovlje (kategorično). Voli ćutanje za sabranu, kelejnu, pokajnu Isusovu i Svemilostivu.
Molitva ti nije baš nešto išla, nisi se mnogo interesovala za molitvu.
Sad si se trgla, sad će ti biti jasno: šta je monaštvo, šta je suština monaštva, i šta je velika shima. A odatle i svojstva srca – krotost, smirenje, dugotrpljenje, blagost, čistota i dečje poverenje, dečja dobrota i svojstva ljubavi prema Bogu i svim ljudima bez izuzetka. Eto zašto su monasi, delatelji umne molitve, plačući – uvek radosni, svetli, veseli, ljubavni, ne mogu a da ne izvinjavaju postupke ljudi.
Eto zašto je požrtvovanost prirodna potreba kod njih.
A mamu čuvaj, umiruj, trpi sve njene hirove, nemoj da plačeš, da se vređaš. Ona je veoma ozbiljno bolesna.
Mamina psihoza je veoma ozbiljna. Uz to je zaražena i duhovnom gordošću, lažnim smirenjem, lažnom duhovnom samouverenošću i strašno je oštećena psihički. Za nju bi bilo dobro da provede malo vremena u bolnici, čak i u Moskvi.
Molim te da se čuvaš od svakih napada gneva mame. Spavaj u posebnoj sobi, vrata zatvori na rezu. Čuvaj mamu od nasrtaja na svoj život o čemu ona sve češće i češće govori. Shvati da je ona verujuća po navici, iz običaja, od sujete. Verujući hrišćanin ne može da govori o samoubistvu. Uz to ona je egoista i surov čovek, a to je u potpunom neskladu sa hrišćanstvom, s ispovedanjem Hrista. Ona veruje jezikom, filosofira jezikom, a ne delom.
I sama znaš kako da mamu ne izazivaš, kako da je umiriš, ali da joj se ne pokoriš, da joj ne veruješ. Inače si gotova. Zameni otvorenost ćutanjem sa Isusovom molitvom, na brojanice, sedeći kraj nje.
Stalno joj govori „ne“, pokazujući joj brojanice. Kaži: „Mama, bolje da se molimo, to je bolje“, i ćuti. I kraj nje se moli, sedeći. Šaljem ti moje brojanice kao blagoslov i na radost. To su moje radne, voli ih. Samo ne mnogo, ali zato češće, po 50 čvorića. Ali se ne zamaraj. Kako se umoriš, odloži ih. Ne više od 150 dnevno – sedeći, sporo, pokajno, moleći.
Sada ćeš razumeti monaštvo, suze Ivanove, suze onih koje si videla kako plaču. Samo nemoj mehanički da se moliš. I uz brojanice – svakodnevno zapisuj savest.
Molim te za tvoje svete, devojačke, dečje molitve.
Veoma te voli Baćuška i Ava.“
 
„Hristos vaskrse! Čado!
Danas su mi doneli tvoje pismo, tvoju čestitku za Vaskrs. Vratio sam se iz Stavropolja pre nedelju dana kuda sam otišao drugog dana Vaskrsa iz Viljnusa, iz manastira Sv. Duha (gde živi 8 monaha, arhijerej Litvanski Antonije i igumanija sa 20 monahinja). Tamo sam od Lazareve subote bio tokom cele Strasne sedmice i za Vaskrs, služio sam, likovao duhovno i bio duhovnik obitelji, pruživši radost njenim žiteljima koji duhovnika uopšte nisu videli i nemaju ga, žive kako ko hoće.
Tamo među bratijom živi o. Nikodim, sada iguman i blagajnik namesnika, u činu arhimandrita.
U Stavropolju u koji sam brzo i hitno krenuo zbog Nađe sam se dobro odmorio, utešio, naradovao. Opet sam obnovio prijateljstvo s o. Aleksijem i s Nađom, a koje su prekinule intrige zlih ljudi.
Nađa je umirala, ležala je u postelji tri meseca, miropomazala se pred smrt. Sada se oporavlja, čak me je i ispratila na voz za Moskvu.
Pišem na brzinu, zato slova igraju. Eto šta imam da ti ispričam. Liturgišem često u Novodevičjem.“
 
„Gospodnji blagoslov neka bude na tebi, moja rođena!
Radujem se zbog tvoje radosti, što je s mamom sve u redu. Potrudiću se da tvoje ime pred mamom ne pominjem, ali ću te hvaliti i uvek opravdavati. S vama ne mogu da se slažem.
Čuvaj revnost Gospodu, molitveni trud i ćutanje, da se jezik ne usuđuje mnogo da govori.
S mamom će biti mirna ispovest, bez zla, uz Božju pomoć. Samo ti sebe dobro čuvaj, ne daj da te vređaju, a u manastiru budi neprimetna, nevidljiva.
Budi mirna i zdrava, u radosti.
Tvoj Baćuška koji te mnogo voli.“
 
„Gospod Spas naš Isus Hristos neka blagoslovi vas, čeda moja Marija i Tatjana!
Dirnut sam vašim pismom, zahvalan sam na vašoj toplini.
Povodom vašeg priznanja, Marija, i žalbe da ste bili ravnodušni na veliki praznik Božić moj ubogi savet: razagrevati duh čitanjem duhovne literature, time razgorevati revnost, jer je uz pomoć same kućne molitve nemoguće čuvati oganj molitve uvek.
Vaš svakodnevni obični akatist Bogorodici, jedan isti iz godine u godinu – ako ga ne budete samo čitali, već i izgovarali lagano, sa smislom, razmišljajući, ne mehanički, – daće vam tu toplinu i oganj. Samo se pazite da ne uništite tu revnost zlim, osuđujućim, zloslovećim i mnogoslovnim jezikom, žalbama, zavišću, roptanjem.
Savetujem vam da često odlazite kod o. Mihaila i da se na sebe s negodovanjem i pokajanjem žalite, ne zahtevajući i ne očekujući pouke.
Bićete tihe i radosne. Veoma me brine kako stoje vaši poslovi sa kućom. Postoji samo jedna mogućnost pomoći: obe preduzmite strog post svakog ponedeljka, čitajući po 10 puta, četiri puta dnevno, tropar svetom arhistratigu Mihailu. On će brzo da odstrani tu nečistotu zbog njenih nezakonitih lupeških poslova, potkupljivanja, prevara i gadosti. Verujte mojoj ubogosti da su on i ponedeljak – ta sila.
Počeo sam svoj rad, a i knjigu završavam za štampanje. Smatram da će biti zanimljiva i korisna.
Sva dobra vam od Gospoda želim.
Vaš dobronamernik i sluga, J. S.
P.S.
Bojte se učmalog životarenja bez raspoloženja, da postanete obične malograđanke. To će onda biti sveća, a ne praznina.“
 
„Neka vas blagoslovi Gospod Spas naš Isus Hristos, Ksenija!
Potrudi se da mirno, dobrodušno trpiš mamine ispade i raspoloženja. Postani religiozna da bi duhovni život bio u tebi suština i smisao dana i života. Mamina raspoloženja izglađivati samo krotošću. Ubeđuj je, ne propuštaj službe ni jednom u toku dana, na sve reaguj sa krotošću, i u sebi – molbe Bogorodici. Ako se s tobom ne vidim na zemlji, oprosti mi. Možda sam kriv što sam te blago učio.
Drugi dan sam kod Molčanove. Kuća u kojoj sam proveo noć uoči četvrtka je u 4 sata izgorela. Sve moje stvari su spasili, i mene su izveli. Gospod dao, Gospod uzeo. Njegova sveta volja! Osećam se veoma bolesno.
Mamu oslobađam od ispovesti kod o. Mihaila, neka ona sama prema svom raspoloženju bira.
Klanjam se do zemlje. Vaš Baćuška.“
 
„Neka vas blagoslovi Gospod Spas naš Isus Hristos, Marija! Mir duši vašoj!
Marija, odgovaram vam na vaše pismo:
1. Nisam vas obavezao da se ispovedate kod o. Mihaila. Samo sam predložio. Uklanjam taj svoj predlog. Sami izaberite sebi sveštenika koji će da vam razreši grehove za Sv. Post i Sv. Pashu.
2. Predlažem vam da svakodnevno do Vaskrsa čitate akatist svetitelju i čudotvorcu Nikolaju za vaš dom, da bi se sam svetitelj čudotvorac Nikolaj umešao.
3. Ne propuštajte nijedan dan za vreme Sv. V. Posta, na Sretenje i na sv. pravednog Simeona da dođete uz pomoć štapa. Mene, grešnog, pomenite za zdravlje na liturgiji.
4. Sve grehove vašeg roptanja što pre ispovedajte na ispovesti, izabravši prema želji svojoj sveštenika.
5. Čitajte svakodnevno dva akatista – Spasitelju i Zastupnici.
6. Sve ljude volite. Samo sebe osuđujte, ne žalite se ni na šta.
7. Molitva je vaše ogledalo.
Molim za oproštaj, do zemlje se klanjam.
Vaš Baćuška s ljubavlju.“
 
„Božji blagoslov na tebi, Marija, čedo moje duhovno!
Danas, 7.3/21.2 ove godine, u prisustvu vaše kćerke, ja, njen jerej-duhovnik, pročitao sam molitvu iz trebnika. Vama se oduzima kućno molitveno pravilo koje vi, Marija, možete da čitate prema ličnim potrebama, kada vam zdravlje i snage vaše to dozvole. Ali niste vezani tim dugom od sada zbog vaše fizičke nemoći.
Jeroshimonah Sampson.
P.S. Prebivajte u mirnoj, duhovnoj tihosti, i u radosti dočekujte Sv. Veliki Post. J. S.“
 
„Blagoslov Gospodnji na vama, Marija! Čedo moje, Marija! Šaljem vam jerejski blagoslov!
Molim za vas od Gospoda Boga Svedržitelja, Koji je svuda i sve vidi i sve zna, i od Njegove Sveprečiste Majke – telesno zdravlje i dobro u svakodnevnom životu. Neka se ispune vaše dobre želje.
Samo dosađujte Gospođi Sveprečistoj i svetitelju Nikolaju čudotvorcu. Sve će biti dobro.
Vaš duhovnik i dobronamernik, J. S.“
 
„Blagoslov od Boga, Marija!
Uveravam vas da će vam svakodnevno obavezno čitanje akatista Gospodu Isusu Sladčajšem doneti mir i tihost.
Nije vam korisno da često pristupate Svetim Tajnama. Dovoljno je za sve Sv. postove i na dan vašeg Sv. Anđela.
Ksenija nije uopšte prazan doboš ili suvo drvo, već veoma dobra, Božja devojka. Ne treba da joj zanovetate, ona je moja i ja ću da odgovaram Bogu za nju.
Da su vam nervi bolesni, to znate. Lečite svoje nerve dubokim snom, režimom kućne molitve, kućnim poslovima koji su vam prema snazi, čitanjem Psaltira i Svetim Jevanđeljem – po sat vremena svaki dan. Prosjake (siromašne, penzionerke) volite.
Dajte Bogu na zajam preko prosjaka i onih koji pate zbog siromaštva (mnogo je takvih skrivenih i koji se skrivaju). Pamtite da je novac gnojivo za đubrenje vašeg srca, da je molitva bez milostinje – suvo, nepoliveno drvo.
Osluškujte veoma pažljivo i marljivo pouke o. igumana Jovana Krestjankina, pamteći sve rečeno, a sve gluposti koje vam se vrzmaju po glavi terajte molitvom Bogorodici. Ismevajte, prekorevajte i osuđujte samo sebe.
Više ćutite. Manje, manje govorite. Trudite se da u pola glasa govorite Isusovu molitvu i Bogorodicu.
Korisno bi bilo da odete u Saransk, putovanje uvek odmara.
Prekorevajte samo sebe. Svi ljudi su dobri, Božji. Samo sebe osuđujte pred Bogom.
Samo će vam to dati mir.
Gospod je samo zbog grešnika došao na zemlju. Ljude, grešnike koji se kaju On uvek čuje.
Vaš dobronamernik J.S.“
 
„Božji blagoslov neka bude na Vama, Marija!
Primite moju najsrdačniju od Gospoda Boga i Njegove Sveprečiste Matere želju da budete zdravi i da volite umereno da se molite, da se ne preopterećujete mislima, sumnjama, nepoverenjem prema ljudima.
Kada nemate poverenja u nekoga, što pre pročitajte Bogorodicu 3 puta u sebi. Nikome ne protivrečite, sve izvinjavajte, smatrajte sebe ne na jeziku, već stvarno, na delu – grešnijom i glupljom od svih.
Ksenija je veoma, veoma dobra. Čuvajte njeno zdravlje. Ona mora mnogo da spava i često da jede, umereno da se moli i da se ne nervira. Živite u svom stanu i ne zaboravljajte da siđete dole.
Volite da se molite, da ni o čemu ne razmišljate, da ne budete malodušni, maloverni. Ne zaboravljajte da Gospod Koji je svuda prisutan svoje sluge nikada ne ostavlja, ako oni žive u čvrstoj veri i smirenju srca.
Ne treba uzimati na sebe rasuđivanje. Smirenje pred Bogom i ljudima ne zna za rasuđivanje, sumnjanje u Promisao Božju. Treba samo kao dete moliti Bogorodicu i svete ugodnike, ne sumnjajući, i sve će bukvalno biti. Morate kameno da verujete i da molite kao što dete moli. Kod vas je u kući sve dobro, sve je dobro.
Vaš Baćuška, J.S.“
 
„Gospodnji blagoslov da bude na vama!
Čado moje, Marija!
Dođite kod mene u Božićnom postu da se pripremite molitvom i postom za pričešće: da se ispovedite, iskažete, nagovorite.
To će vam dati izvor novih duhovnih snaga da dočekate dan Roždestva Gospodnjeg. Sakupljajte, zapisujte već sad sve za ispovest. Javite mi kad krećete.
Prebivajte u tihosti duhovnoj koja dolazi od molitve, uz čistu savest i srce koje sve voli.
A sumnjičavost, zlopamćenje vraćajte demonima. Oni usađuju sumnjičavost. I obrnuto, svetost ne zna za sumnjičenje nekoga.
Svetost svima veruje, u sve ima poverenja, sve opravdava i izvinjava, sve voli i za sve se moli.
Najvažnije je da volite da se molite Bogorodici Zastupnici: „zastupaj, zamoli, pomozi, ogradi, usliši, pogledaj!“
Smirenje nikoga ne uči, ne izobličava, ne prekoreva, ne osuđuje.
Vaš ava i duhovnik, J. S.“
 
„Gospodnji blagoslov da bude na vama, Marija!
1. Lekare da slušate i da im se pokoravate u lečenju koje su vam prepisali. Lekari nemaju nikakvog odnosa prema religiji. Neka od zla govore razne gluposti o religiji, vaš je posao da se smejete njihovoj gluposti i da im čvrsto govorite:“Ne brbljajte, vas se religija ne tiče. Vaš je posao da lečite, a ne da se mešate u lični život bolesnika!“
2. Zabranjujem da idete svaki dan u crkvu. Osim štete ništa drugo od toga nećete imati. Molite se kod kuće i bavite se kućnim poslovima.
3. O. arhimandrit Alipije, o. iguman Aleksandar i drugi ispravno „utuvljuju“. Oni uče: kako da se izlečimo od strasti (gordosti, sujete, gneva, besa, bluda, škrtosti, uvredljivosti, lenjosti, surovosti i t.d.). Nije dovoljno da se pokajemo za svoje velike grehe. U nama još uvek žive strasti i treba ih lečiti i kajati se zbog njih.
4. Ako ste izgubili, onda samo svojim osuđivanjem, roptanjem, gnevljenjem, neljubavlju prema drugima, osuđivanjem o. namesnika i ostalih.
5. Nije vam potrebno da imate pojam o očajanju. Vama to uopšte nije potrebno da znate. Tiho, mirno se molite u ćutanju i krotosti.
6. Vaš post i veru niko nije dirao. Ako ste voleli da postite, a sad ste prema tome postali ravnodušni, to je samo zbog grehova osuđivanja, gneva, besa, za tajne strasti vaše, preko jezika i gneva, za grubu nepokajanost. Požurite da povratite blagodat Božju.
7. Lišiti se nade u spasenje je moguće samo u tom slučaju ako svesno krijete grehe na ispovesti i ako svesno ne želite da se naučite smirenju, krotosti, strpljenju, nezlobivosti, ljubavi prema sirotinji, da štedite svoj jezik i uši od zla, ogovaranja i osuđivanja, da čuvate ljude od zla.
8. Strah je bio od demona. Čuvajte svoj jezik i uši i volite da se molite.
9. Sve vam se to pričinilo, smirite se. Molite se kod kuće, čitajte duhovne knjižice, radite domaće poslove i nikoga ne vređajte svojim jezikom.
Kad dođete u Moskvu u zimu, videćemo se. Manje, manje mislite, rasuđujte i ljudima ne verujte.
Uverite se u to da ste vi sami najgori, a da su ljudi svi dobri i biće vam lako i jednostavno, a pokajanje će biti Bogu ugodno.
Jerom. Simeon.“
 
„Gospodnji blagoslov da bude na tebi, Marija!
Neka Prečista Vladičica Bogorodica bude vaš pokrov, čedo moje Marija!
Odgovaram na vaše pismo. Trudite se da slušate lekara u vašoj bolesti, dužni ste da ga posećujete i slušate u svemu. Lekovi će vam pomoći da budete mirni i da mirno spavate, da se ne nervirate.
Otkud kod vas to besmisleno zlo prema meni, vašem duhovniku, koga vam je Bog odredio, preko koga je vaš život postao zdrav, osmišljen, hrišćanski, ne farisejski i ne ravnodušan?
I Ksenija je zadobila osnovu i put u život Božjom voljom, Božjom velikom milošću, a ne lukavstvima i nekakvim tamo umom Simeonovim – to morate dobro da pamtite i da se veoma plašite da jereja-monaha Simeona ne osuđujete i jezikom vređate, jer će za to Bog da kazni.
Neka vam ne pada na pamet da govorite gluposti o svom Bogom danom Baćuški, iako je on najobičniji, ubogi čovek, crv, vaš, ali Božjom odlukom – sveštenik i monah. Idite na praznike u svetu obitelj i na akatist Bogorodici – sredom i nedeljom uveče. Bilo bi dobro da idete i na akatist svetitelju Nikolaju uveče. Trudite se da se obavezno molite kod kuće kao što sam vas ja kao duhovnik učio i tražio od vas da činite.
Ne slušajte demone – vas se ništa ne tiču monasi, to nije vaš posao. Monasi imaju svoje nadređene, ne treba vi time da se bavite.
Ovo dobro zapamtite!
Sv. obitelj je veliko blago, a zlim ljudima i bolesnima kao što ste vi je – muka. Tako da znate! Kajte se zbog tih grehova na ispovesti govoreći: „misli me proganjaju: protiv obitelji, protiv monaha… Kajem se za te grehe“. Naučite ovo.
Moliti se treba jednostavno, bez mudrovanja kao što se deca mole. Uzvikivati Bogu i Bogorodici, svetim ugodnicima svojim rečima: „pomozi“, „usliši“, „zamoli za mene“, kao što se deca mole. I treba voleti Isusovu molitvu (dnevno 200) i Bogorodicu – 60.
Nema za Mariju spasenja, ako se ne bude molila, ako bude ljude osuđivala, ako bude volela da spletkari, da se kupa u zlu, da se ne kaje, da je mrzi da ide u hram, ako bude slušala demonska nagovaranja i misli. Ako bude moju Kseniju vređala i ne bude je čuvala, ako bude pamtila zlo i uvrede.
Sve misli treba goniti od sebe, više spavati i više raditi na vazduhu. I učiti se ćutanju, ni u šta se ne mešati.
Učiti se čitanju Isusove molitve 200 puta dnevno. Kada je Marija sama, onda da se moli u pola glasa, ali da se zatvori da ljudi ne čuju.
Ne hvaliti se, grditi samo sebe. Smatrati sebe za budalu, onda će vam biti dobro.
Vaš duhovnik, J. Simeon.“
 
„Gospod Spas naš Isus Hristos da vas blagoslovi, Marija!
Čado moje Marija!
Šaljem vam na utehu fotografije dvojice velikih Božjih ljudi, vaših nesumnjivih molitvenika koje vi poštujete: o. protojereja Jovana Kronštatskog i mati Katarine iz Pjuhte. Savetujem da ih pominjete veoma usrdno za pokoj duše i da ih svojim rečima jednostavno molite: „pomozite mi, zastupite se za mene, za Kseniju“.
Na svim vašim pomenima ih pišite prve. Volite da se molite kod kuće usrdnije, ne štedeći se, a svaku prepreku i ometanje ovog omiljenog delanja smatrajte za demonsku prevaru.
Volim vas, i uvek vas, Marija, u kelejnim molitvama i na liturgijama pominjem, i molim i vas da se za mene molite i da znate čvrsto da su sve zle, loše misli bile i bivaju kod vas samo od demona, iz osvete meni i vama. Spasavajte se u Gospodu.
Šaljem vam želje za zdravlje i tihost duševnu.
Uvek vaš Baćuška, J. S.“
 
„Božji blagoslov na tebi, čado Marija!
Gospod s vama, Marija!
Od srca vam prinosim duboku zahvalnost za poklon vaš. Taj novac će biti za lečenje, za lekove, lekare.
Stanje mog zdravlja je bolje. Počinjem da radim s oprezom.
Roptanje kod vas prema meni je, verujte mojoj malenkosti, od demona. Demoni se trude da vas odbiju i od vere, i od mira, i od molitve, i od revnosti za molitvu i život za Boga. To je njihov demonski posao i struka njihovog gazde, satane.
A mi moramo da se borimo, da se suprotstavljamo, molimo, smiravamo, sebe samo osuđujemo, sve obavezno izvinjavamo i volimo i poštujemo. Sebe – samo osuđivati, prezirati, svima popuštati, jedino sebe smatrati poslednjom.
U vama sedi muka u vidu najstrašnijih misli koje ne treba ni rasmatrati. Ne slušajte ih! Odgonite ih od sebe molitvom „Bogorodice Djevo“, u hodu, čak u pola glasa, ležeći, sedeći, hodajući, prizivajući na svakom mestu Bogorodicu.
Češće se žalite o. Pimenu (na ispovesti radnim danima). On će vas razumeti i umiriti. Više se molite kod kuće i slušajte o. Pimena i moja pisma.
Verujte mi da vam je Sam Bog dosudio mene, ubogog i nedostojnog da vas spase od duhovne gordosti (prelesti), jer ste se zanosili obmanjivačima i lažnim svetim ljudima, slušali ste njihove gluposti nepismene i samoveličanja i mogli ste da poginete u gordosti i obmanama duhovnim.
Pazite da ne učite druge, izobličujete, prekorevate. Smatrajte sebe najglupljom i poslednjom na zemlji. Samo je smirenje bogatstvo.
Usrdno se molite Gospodu Isusu Sladčajšem svaki dan, ujutro Isusovu molitvu – 100 puta, i smirićete se.
Vaš Baćuška, J. Simeon.“
 
„Gospodnji blagoslov neka bude na vama, Marija!
Čado moje Marija!
Primi od moje velike ubogosti i nedostojnosti sv. prosforu na kojoj je i čestica u vidu trougla izvađena radi ubeđenja i dokaza vaše neodbačenosti od Boga.
Potpuno, potpuno su uzaludne sve vaše misli i smućenost. Vi ih pripisujte samo đavolu koji hoće da vas pogubi, da vas uguši uninijem, da vas otme od vašeg duhovnog oca kome je vas i Kseniju Bog jednom u Makarovki doveo. Što pre se prihvatite svakodnevne domaće molitve (pravila) bez propuštanja, a svoj jezik zadržavajte da bi manje zlog i pakosnog o ljudima govorio, da bi voleo da ćuti i da sve ljude smatra boljima, pametnijima, blagočestivijima od sebe. A sebe – samo poslednjom od poslednjih. Dođite kod mene da se pokajete.
Ni za šta vas ne krivim, ne ljutim se na vas.
Svi napadi, nagovaranja, smućenje su samo od đavola. A vi morate da ga terate od sebe, da mu ne verujete, da ga terate molitvom Isusovom ili Bogorodicom.
Čuvajte sebe od zla, čuvajte svoje zdravlje, i čuvajte Kseniju.
Sva dobra vam želim, Marija.
Vaš Baćuška i duhovnik, J. S.“
 
„Vaistinu Hristos Vaskrse, Marija!
Marija, čedo moje duhovno!
Uveravam vas pred licem Božjim da ništa, ništa, ništa nemam loše ni u srcu, ni u sećanju, ni u svesti vezano za vas.
Ako je nešto i bilo, to je samo od demona koji su se rugali vama, podgovarali vas i potpaljivali. Budite mirni, zdravi i radosni! Hristos Vaskrse!
Vaš obični J. Simeon.“
 
Baćuška je krstio jednog mladića i poklonio mu molitvenik na kome je napisao:
„Moj zavet tebi, Jurij!
Ovog velikog za tebe dana, kada si postao čovek-hrišćanin, dajem ti ovu svetu knjižicu i sledeći zavet: voli ovu svetu knjižicu i čitaj je sve do poslednjeg časa svog života, svakodnevno se i stalno iz nje napajajući svom svojom savešću i umom, i srcem, nikada je se ne zasitivši. Voli je kao svoj dah, ne fizički. Ne voleti je, biti ravnodušan prema njoj – znači biti mrtav ovde pre smrti, i mrtav u večnoj večnosti.
Molitva je beseda sa Bogom, ona je naše ogledalo.“
 
„Gospodnji blagoslov neka bude na tebi, Ksenija i Marija! Drage i rođene moje!
Neka se Božji blagoslov useli u vaš dom. Molićemo blagost Božju da sve bude blagosloveno. Čitajte akatist svetitelju i čudotvorcu Nikolaju i naručite poseban moleban prepodobnim Pečerskim i svetitelju čudotvorcu zajedno – neka bude srećno dobijanje dokumenata, na poklonu onome koji izrađuje dokument ne treba štedeti.
Život porodice Sorokinih je bukvalno užasna, a meni je suđeno da ustanovim uzroke toga, da detaljno proučim sve uzroke i okolnosti.
Užasno saosećam što opet moraš krotko da trpiš svo mamino nestrpljenje. Budi hrišćanka i snishodljiva prema mami koja je potpuno nervno bolesna.
Čekaju nas veliki dani Strasti Hristovih. Budi mirna, čuvaj sabranost, molitvu, jezik, nemoj se lišiti Svete Čaše.
Mir vam i pokrov Svemilostive!
J. S.“
 
„Voli, voli, voli Svemilostivu! Ali uz ćutanje jezika. Ako bivaju spletkarenja, zloslovlje, osuđivanje, ogovaranje – onda si nesposobna da se moliš, znači, kao odbačena si. Pamti to! Mamu čuvaj kao bolesnicu i ne prepričavaj ni njoj, niti o njoj ni slovca!
Dobro pamti smisao života.“
 
„Ksenija, budi Božja!
Budi krotka i nemalodušna u mukama i nevoljama koje ti mama pričini. Nemoj da plačeš od žalosti. Voli Isusovu molitvu (laganu, od sveg uma, udubljenu, koja preklinje, od duha, nečulnu). Uvek pamti: potrebno je krotko, molitveno trpljenje mame – da bi volela Boga, da se ne bi vezivala za ljudsko i svet, i da bi usvojila krotost i tajno molitveno delanje.
Podsećam te na Svemilostivu koju ti ne voliš, možda. Obrati pažnju na svoje nećutanje, na svoju malodušnost, na suze žalosti, na nepotrebnu nervoznost zbog mame!
Više se tajno u sebi moli, i mami ništa ne govori. Budi hrabra i istrajna u odlukama!
Mir Njegov ti šaljem!“
 

DEČJE PISMO
 
– Baćuška, blagoslovite!
– Bog neka blagoslovi!
– Na mene se žale i u školi i kod kuće: mnogo trčim i nemiran sam, a kada me šalju po hleb, ljutim se i govorim da sam išao 12 dana, a sad mi ne daju da se odmorim!
– Nije lepo tako mami da radiš, mamu ne voliš! Time ljutiš i vređaš mamu. A i greh je pred Bogom!
– U učionici nam ne daju da trčimo, a ja trčim, tučem se i pišem na tabli…
– Zar ti to predstavlja zadovoljstvo kada znaš da to nije lepo, nego se ugledaš na nevaljale dečake?
– Veoma sam lenj.
– Lenjost sama sebe tuče. Lenj čovek je drug đavola, demona, i sam je sebi neprijatelj.
– Nisam naučio lekciju, učiteljica me je pitala, a ja nisam znao. Dobio sam jedinicu.
– Dobio si zasluženo. Sam sebe nećeš da poštuješ.
– Neposlušan sam ne perem sudove za sobom i za drugima, iako me teraju.
– Mamu ne čuvaš i sam sebe ne poštuješ!
– Mama me je zamolila da odnesem kofu, a ja sam govorio: sutra, sutra, sve dok me mama nije naterala na silu.
– Do kakvog si se poniženja sam doveo! I ne stidiš se sam pred sobom? I ceo džak grehova pred Bogom!
– Ojarili su nam se jarići. Kada spavaju, ja ih budim…
– Zaslužuješ kaznu od mame za tvrdoglavost i neposlušnost. Gde ti je poslušnost i ljubav prema mami? Da si počeo sam da učiš, da se moliš i obavezno popravljaš. Gospod Bog će uslišiti molitvu.
 

SLOVO POSTRIŽENICI
 
„Čestitam Ti početak novog života o kome već dugo maštaš, svesno, promišljeno, jasno predstavljajući uski, skorbni put monaškog života – ljubavi prema Bogu.
Ti znaš da svako ima svoj određeni put spasenja, kao neku stazicu koja bi morala da ga vodi obavezno do opravdanja večnog spasenja.
I eto Promišlju Božjom, nesumnjivo i molitvama svečasnog oca našeg prot. Jevgenija, tvog prvog oca duhovnog koji ti je prorekao da ćeš biti monahinja, ti si od sada – monahinja. Ne čudi se što si dobila ime mučenika Rufa.
To ti je svesno dato da ne bi primenjivala laž, kada od sada budeš pristupala Svetom Pričešću i ne bi lagala pred čašom da si Rufa: bila si Rufina, a postala Rufa.
Svet neće shvatiti da si monahinja i nećeš morati da začuđuješ svet. Pamti da je suština monaštva, pre svega, krotost – svagda i u svemu i sa svima.
To je so i ključ za monaštvo. A kad je krotost, onda je, znači, i smirenje, a kad je smirenje, onda, znači, i neosuđivanje nikoga, izvinjavanje sviju, opravdavanje svih. A kad je smirenje, onda, znači, i negovorenje o sebi, opravdavanje svih, žaljenje svih, stavljanje sebe na poslednje mesto, među gore od najgorih i poslednje od poslednjih.
Smirenje ne zna šta znači popraviti, naučiti nekoga, izobličiti, ispraviti, podučiti. Zapamti to!
Monah ne zna šta je to gnev, šta je bes, jer je monaštvo punoća krotosti i smirenja, podražavanje Svetih Anđela. Od danas se popunila vojska Anđela na zemlji – tobom, ako budeš ispunjavala zavete monaštva, kako su nam sveti oci zapovedili, kako su nam pokazali i kako nas uče.
Moraš da poseduješ, naravno, čistotu otrokovice (devojčice) koja nema pojma o nečistoti, siromaštvo – apsolutno, a kad smo govorili o smirenju, onda da kažemo i to da poslušanje Anđelsko mora da bude i dečje: donesi – donela sam. Ne pitajući zašto, zbog čega. Poslušanje ne zna „zašto“. Ono jednostavno donosi i donosi istog časa.
A ako znaš da ti poslušanje daje loš čovek, onda jasno reci: ne, to je greh, da donesem ili učinim to neću, Boga se bojim.
Evo i opšteg saveta svetih otaca: znaj da je poslednje tvoje i nećeš pogrešiti.
A kada monah umire i njegove ostatke odnesu na groblje i pokopaju, onda će on dati odgovor za svaku praznu reč koju demoni zapisuju, ako se on zbog njih ne pokaje.
Ako uvek ovo budemo pamtili, naš život će, naravno, biti drukčiji. Sećanje na smrt nas čuva od greha, i sećanje na smrt nas uči uvek tome da je Bog – svuda prusutan, sve vidi i sve zna, Strašni Sudija, Domaćin Neba i Zemlje i moj Domaćin. Od Njega zavisi moje postojanje: i ovde, na zemlji, i u večnoj večnosti.
 
Monaštvo je ljubav prema Bogu.
 
Monaštvo je strah Božji.
 
Monaštvo je strah da se prekrši neki zakon ili zapovest. Ako te Bog ne udostoji mogućnosti pokajanja, onda će demoni sve što su zapisali da napomenu na mitarstvima.
Budi bodra, budi hrabra, jasna, ne boj se nikoga i pamti da je tvoja jedina zastupnica – Bogorodica, Tvoja Igumanija.
Vidiš ikonu Bogorodice pred nama: to je Igumanija, to je naša Igumanija, to je naša Domaćica, nas, monaha.
I pre svega ćemo Njoj dati odgovor, a Ona će pitati za odgovor Preteču, Krstitelja Gospodnjeg Jovana što nas On nije na vreme od nečega lošeg sačuvao, jer monah koji zaboravlja da veliča i poštuje Preteču jeste glup čovek.
Neka bude tvoj ugodnik Božji od sada, mučenik Ruf, tvoj Zastupnik i Zaštitnik.
Naravno, ti shvataš da je život težak u ovakvoj našoj savremenoj atmosferi, kada ćeš biti ismevana, ispljuvana, gonjena, proganjana. Ne boj se, smeši se, nikog se ne plaši, plaši se samo greha i stidi se samo ako budeš zaboravljala na to da je Bogorodica – Tvoja Zastupnica i Zaštitnica. Zato Joj se uporno, svakodnevno obraćaj posle jutarnjih molitvi da Ona blagoslovi tvoj dan. To je Igumanija tvog života, i ti ćeš Njoj dati odgovor pre svega. Ona je Pokroviteljka naša, ako Joj se uporno obraćamo.
Budi zdrava, telesno zdrava. Pamti da je zdravlje dar Božji i ne igraj se sa svojim zdravljem, idi carskim putem, nemoj da se igraš sa ispošćavanjem.
Pamti da je zdravlje dar Božji, veoma teško ga je izneti narušeno, kada mi svesno, drsko svoje zdravlje sami narušavamo.
Neka Anđeo-Čuvar bude s tobom, matuška Rufa. Šta ti je ime, mati?
Spasavaj se u Gospodu, nova monahinjo. Umrla je Rufina…“
 

PISMENE POUKE POSTRIŽENICI
 
(Natpis na fotografiji). „Voli kao sebe Isusovu i Svemilostivu da bi ti srasli s umom i srcem, i to će ti dati neiscrpno bogatstvo.
J. S. Čadu mojem Rufini.“
 
(Natpis na fotografiji). „Čadu mome, m. Rufini!
Uvek se raduj skrivenom (od svih ljudi) radošću: u samoosuđivanju, neprestanom plaču Gospodu Isusu, smatrajući sebe uvek gorom od svih ljudi. Samo smirenje, plač, krotost, dugotrpljenje i čistota daju sreću ovde i u večnosti.
J. S.“
 
„Gospodnji blagoslov neka bude na tebi, Rufina!
Zahvalan sam ti svim srcem svojim na pismu. I ja tebi želim sve najbolje u božićnom postu i srećan dan Hristovog Roždestva koji će uskoro nastupiti. Veoma je utešno za moje srce što ti je bilo lepo u mojoj keliji. To mi je uteha, jer nikad nisam mislio da je ljudima kod mene prijatno. Naravno, kod mene je odsečeno od sveta; moja kelija je prožeta potpuno drugom atmosferom. U svetovnoj sredini porodice se veoma teško boriti sa svojim navikama i strastima, sa svojim dugim i neumornim jezikom, samoljubljem, uvredljivošću i razdražljivošću od nestrpljivosti i nemilosrđa. A u suprotnoj sredini, duhovnoj – sve je drukčije.
Ovde sveti oci ukazuju dva saveta: ćutanje usta iz prostote, trpeljivost iz krotosti i milosrđa, i sve izvinjavati i pravdati u postupcima ljudi, obavezan skriveni trud nad sobom u učenju tajne, skrivene molitve Isusove. Pravilo: sama ne započinji razgovor (da ne bi dala temu za razgovor, brbljanje i zlo), stalno imati to u vidu (radi svog krotkog stanja, srca i karaktera); zato što svet uopšte ne shvata duhovni život, te se od njega ne može ni tražiti to razumevanje). Dakle, mi nismo u pravu u svom nestrpljenju i razdražljivosti.
Ti nosiš veliku muku zbog tvoje majke, jer ona ne razume kao mirjanka tvoje srce koje živi molitvom i bogosluženjem. Šta da radiš? Krotko i trpeljivo, usrdno i vredno se moli naročito Bogorodici za pomoć tebi – da otrpiš napade tvoje majke. Sve mamine pretnje (da bežiš od kuće) su proste reči za koje će ona Bogu da odgovara kao za praznoslovlje, za surove pretnje svom detetu koje želi da bude sluškinja Hristova.
Njoj ništa ne treba da odgovaraš, a u sebi se moli za nju, za pomoć sebi i njoj, i jednostavno govori: „ti treba da se raduješ i da likuješ što je tvoja kćer ovakav život izabrala i što želi da uči da mrzi svet i svetski život“. A što se tiče toga da je ludilo sudbina onih koji se uče da žive Bogu, majci reci: to su sve izmišljotine i pretnje đavola, jer je još uvek neizvesno da li ću se udati ili ću biti monahinja, ili ću ostati devojka do starosti. To Bog zna. Uči se smirenju uz pomoć krotosti, kao što sam ti već napisao. Uči se trpljenju – uz pomoć krotosti, a krotost će doći od tajne molitve Isusove (Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me!“, ili „pomozi mi“, ili „pomozi nam“, to jest mami i meni). Ovome dodaj ćutanje usta.
A o uzdržanju možeš da razmišljaš, ako budeš jela sve što treba, ali se ne budeš prejedala, niti uživala u hrani, spavala strogo onoliko koliko treba (7 sati) i pazila na sebe. Zapisivanjem prekora savesti svoje i svih pitanja koja se pojave ćeš pomoći sebi da se bolje pokaješ. Češće pristupaj ispovesti kod jednog duhovnika, ali ne češće od jednom u mesec dana, jer inače možeš da zapadneš u duhovnu samouverenost. Pamti strogo zahtev tvog duhovnika i boj se da prekršiš te zavete.
Za mrsne bombone reci na ispovesti ocu Germogenu. Za bolesnu drugaricu: savetujem ti da se s njom ne družiš, već da čuvaš svoje slobodno vreme za čitanje knjiga, za rukodelje i ćutanje usta. Pamti: imati drugaricu znači uništiti duhovni život. Sve podjednako voli, a sve deli samo sa duhovnikom, piši i zapisuj, čitaj, ispisuj iz pročitanog sve poučno.
Naravno, nije moguće ne oprostiti nekome, a to tebi, očigledno, nije baš tako lako. Kako je moguće ne oprostiti? Kako? ! Ako ja ne oprostim – tebi se neće oprostiti! Što se tebe tiče (priče o tebi u hramu protojereja) moj savet je jedan: smirenje. To jest: neka šta hoće govore, samo da Gospod, Prečista i sveti ugodnici znaju da si nevina, da je to bila spletka i kleveta, ili nesporazum bolesne psihe. I ne pomišljaj na to da se braniš: onda to neće biti hrišćanstvo, već paganska, smradna gadost.
U pogledu ispovesti: zapisuj, skupljaj za mene. Ako možeš da se kaješ kod oca Germogena, onda samo na opšoj ispovesti (u krajnjem slučaju). A meni – sve. A oca Germogena drži kao svog jedinog na svetu. Nepročitane molitve pred san pročitaj noću. Ubuduće ćeš stvarati naviku da ustaješ usred noći i da se moliš 30 minuta. Ova molitva je jaka pred Bogom. Ali to kad ti budem dao blagoslov. A za sada čitaj šta treba i ono što ne stigneš da pročitaš pred san.
Spasavaj se u Gospodu, Tvoj ava J. Sampson.“
 
„Tvoj ava – čadu, m. Rufi, u podsećanje na to da je ljubav prema Bogu držanje svih najtananijih projava smirenja i smirenoumlja; a to i samo to će ti dati ljubav prema ljudima (svima koji te okružuju). Tek tada ćeš imati nadu u večno spasenje.
Jeroshimonah Sampson.“
 
Gospodnji blagoslov na vama!
Draga u Gospodu Spasu našem, m. Rufa!
Primi čado moje duhovno, Ivana Pavloviča koji ti ovo nosi, učenog muškarca-mladića, budućeg monaha i veoma zanimljivog čoveka. Pobrini se za noćenje, ugosti ga lepo, iscrpljenog svojom neumornom učenošću. Daj mu da uđe u sveti altar ili gde god poželi da bi se upoznao s tulskom pevnicom. Moje zdravlje se poboljšalo, mislim da počnem da služim liturgiju i da idem u hram. Pišem bez problema, ali ruka me boli. Teško mi je i da pomislim da treba da napustim svoju osamljenost u borovima, jer ide zima, a i opasno je živeti sam među opustelim vikendicama. Likujem i radujem se što je Svjatjejšij rekao svoje patrijarško „ne“ svim satansko-lukavim fantazerima crkvenih reforma. Putovanje u Tulu ne samo za Ivana Pavloviča, već i za mene bi trebalo da bude zanimljivo. Besmislenost i nepismenost prevoda na ruski jezik bogosluženja je više nego očigledna.
Dođi. Spasavaj se u Gospodu. Božji blagoslov tvojoj mami i mati Mariji.
Tvoj duhovnik i dobronamernik,
Jeroshimonah Sampson.“
 
„Matuški monahinji Rufi na dan svetog Anđela, 19. jula 1975. godine. Neka ti ovaj dan tvog svetog mučenika bude stalno podsećanje na to da si dobrovoljna beskrvna mučenica: svojim zavetima monaškog života. I da je jedna od vrlina monaškog života ćutanje usta. Obični porok – mnogoglagoljivost – iskorenjuje umiljenje srca. To je sedište sujete, a blagorazumno ćutanje jeste majka molitve. Zapamti to!
Tvoj ava i duhovnik, J. S.“
 

ČESTITKE
 
Čestitka na fotografiji (dečaku od 6 godina).
„Blagoslov i želje za večno spasenje blaženom Marku.
Vaš Baćuška, J. Simeon.“
 
Na fotografiji – dečaku od 9 godina.
„Detencetu mom duhovnom, dečaku Marku, na dan tvog Sv. Anđela.
Tvoj duhovnik J. S.“
 
„Da bude na tebi, Mark, Božji blagoslov i zastupanje Gospođe Zastupnice Bogorodice!
Srcem i svom svešću monaha Ti čestitam dan tvog Anđela, svetog apostola Marka.
Budi, budi zdrav i radostan uvek!
Tvoj duhovnik, J.S. i Ba.“
 
„Našem ljubimcu Marku čestitam!
Od sveg srca i razuma mog, dragi, rođeni Mark, primi čestitke za dan tvog nebeskog zaštitnika, sv. apostola Marka!
Budi zdrav fizički i duhovno, neka se ispune sva tvoja iščekivanja i skrivene želje!
Ako ti želiš zaista, ozbiljno razumevajući i govoreći, da budeš u svom životu srećan, t.j. da znaš za sreću, onda ćeš videti tu pravu, nepatvorenu, neprividnu, nelažiranu, opipljivu sreću. Ali samo ako budeš pravi, iskreni, ubeđeni hrišćanin, do čega dovodi, čemu uči i čemu vaspitava Sveto Pravoslavlje.
Poslušanje duhovniku je zalog sreće, Mark!
Uči da mrziš, prezireš i bojiš se svakog greha, jer je greh zločin.
Uči se da prezireš sebe za svaki greh, jer nas greh razdvaja od Boga. A van Boga smo običan ugarak. Shvati da je to tako!
Tvoj lični duhovnik koji te veoma voli,
Shijeromonah S.“
 
Čestitka devojčici od 6 godina, napisana na ikoni Bogorodice Počajevske.
 
„Dragoj mojoj Nataši na dan sv. Anđela: na blagoslov i pokrov tebi.
Svaki put kada budeš gledala ovu svetu ikonu, pamti da te Prečista Gospođa Bogorodica vidi, čuje, zna i blagosilja, ako si dobra.
Tvoj duh. i Ba. J. S.“
 
„Čado!
Primi moje najiskrenije čestitke iz dubine mog srca za dan tvog sv. Anđela, mučenice Tatijane. Budi, budi, budi zdrava, u nevidljivoj radosti uvek. I neka ti se ispune sve tvoje želje!
Tvoj Bać.“
 
„Hristos Vaskrse! Vaistinu Hristos Vaskrse!
Čado moje!
Želim ti da se raduješ, da uvek budeš mirna, da budeš zemaljski anđeo, da znaš samo za duhovne radosti, da sve svoje srce i razum predaš Vaskrslome, mnogo, mnogo radeći na sebi.
Uz Božju pomoć, matuška Marija, ti ćeš postaviti dobar početak istinskom monaškom životu sa zaštitništvom tvog nebeskog Pokrovitelja. Počni da učiš Isusovu molitvu: u hodu, pred svetim ikonama, u hramu – za vreme čitanja kanona, psaltira, paremija, pojanja, za vreme posla.
Namerno se udaljavajući u šetnji izgovaraj do 500 molitvi na dan, molitvu „Dostojno jest“ – po 50 puta pred ikonama kao pravilo.“
 
„Čado!
Ne gubi vreme na prazne stvari, brzoprolazne, ono što nas iskušava, vara i odvlači od vredne brige za večno spasenje.
Tvoj Ba.“
 
„Pashalno Hristos Vaskrse! Čado moje rođeno!
I ti budi u bašti Svete Pravoslavne Crkve da bi sa svetima koji su Mu ugodili u večnosti slavio Vaskrs.“
 
„Čestitke mome čadu!
Budi Božja! Svakodnevno se poklanjaj Bogorodici čitajući akatist Uspenju: samo zbog toga ćeš biti srećna.
Tvoj Ba.“
 
„Čado!
Svedočim da ti želiš, kao i uvek, iskreno i pravo služenje Hristu.
Od sada zapamti: ništa što može da uvredi Gospoda Boga i Vladiku našeg života i smrti, Spasa Isusa Hrista – ne čini, izbegavaj, boj se toga.
Primoravaj sebe na umnu molitvu Isusovu – po 400 puta.“
 
„Čado!
Čestitam ti najveći dan za čovečanstvo, dan Roždestva Hristovog!
Neka budu blagosloveni dani tvog života, neka te čuva i štiti Bog, prebivaj u raznim po snazi radostima duhovnim, u telesnom zdravlju, učeći se svakodnevno strahu Njegovom, Njegovom sveprisustvu, gledajući Njegovo svevideće oko: koje vidi i tebe, i savest tvoju, i srce tvoje, i namere tvoje.
Zaista je dobro postaviti Roždestvom Njegovim dobar početak najstrožem monaškom životu.
Tvoj Ba.“
 
„Božji blagoslov neka bude za tebe buduća 1971. godina!
Budi blagosloven, srećan, u služenju Bogu, da mračno, sve ono što je pre bilo više ne bude s nama.
Prebivaj u tihosti, miru, svetosti i radosti!
J. S.“
 
„Čadu mojem!
Uvek se raduj, uvek prebivaj u miru, uvek u umu svom i srcu drži Isusovu molitvu koja će ti izmoliti sve što ti je potrebno, biće ti bič i štit od zlih ljudi, od demona, od lukavih, od pomisli i raspoloženja, i neka te dovede u obitelj svetih i onih koji su Bogu ugodili.
Samo se boj lenjosti i gordosti.
Tvoj Bać.“
 
„Čado! Čestitam ti svim srcem i svešću!
Neka ti Gospod Svedržitelj da zdravlja koje je neophodno da bi se poneli tajni podvizi molitve Njemu i Njegovoj Prečistoj Majci, u potpunom služenju, plamenoj veri i smirenju srca da bi ti želje uvek bile uslišene i ti srećna.
Tvoj Ba.“
 
„Na dan tvog Sv. Anđela!
Od mog srca, razuma, svesti i svih mojih dobrih osećanja želim ti: uslišenje molitvi, plamenu veru, duševno zdravlje i telesno, istinsko služenje Hristu i ispunjenje svih tvojih skrivenih želja bogougodnih. Prokuni svaku lenjost, nerad, nesigurnost, osuđivanje.
Tvoj Ba.“
 
„Čestitam ti tvoj lični dan!
Pitaj se glasno kada ustaneš od sna: „Da li ti zaista veruješ i ispovedaš Gospoda? “ Da ne bi kočije na kojima se ti voziš do dana svoje smrti: volja, savest, um i ljubav, – skrenule u levu stranu.
Tvoj Ba. i Ava J. S.“
 
„Čestitam ti Novu godinu!
Budi zdrava, srećna dušom i duhom, i u životu budi Božji čovek.
Postavi sebi za zadatak da ove godine na dva sata pred izlazak na posao ispuniš sledeće: akatist Bogorodici i molitve jutarnje bez propuštanja, s kanonom za sve dane.
Ako si zbog nečega propustila, onda nadoknadi od 10-11 uveče, jer ne sme biti propuštanja.
Tvoj Ba.“
 
„Čestitam ti dan tvog sv. Anđela!
Pokrov Bogorodice i svagdašnji mir i dobro zdravlje neka uvek budu s tobom.
Tvoj Ba.“
 
„Hristos Vaskrse, čado!
Neka u tebi bude likovanje pashalno, jer je vera u tebi dar Božji tebi dat, i ona je sva osnova celog tvog bića, duhovnog i duševnog, so tvog života. Samo je rastvaraj plamenom molitvom, tajnom, kako ti umeš, od ogromne tvoje vere. I to će te čuvati i dati ti mirno likovanje.
Tvoj Ba.“
 
„Na tvoj rođendan, čado!
Preklinjem i molim Nebo za sve dobro, sveto, radosno u Gospodu, za ispunjenje želja. Budi uvek zdrava i voli da svaki čas moliš Nebo.
Tvoj Ba.“
 
„Raduj se u Gospodu! Raduj se!
Od sada će ti se kršenje datog pravila Bogorodici veoma zamerati. Lenjost, nemar i bezvoljnost za molitvu te mogu dovesti do pogibelji.
Hitno, bez odlaganja razmisli o svom domaćem monaškom pravilu Bogorodici.
1. Treba se tome naučiti, prezirući svoje stanje nemanja straha, nemara, ravnodušnosti, hladnoće, nerada.
2. Kelejna molitva pre svega treba da bude ispunjena bez zakašnjenja.
3. Spavati ne više od 6 sati.
4. Idenje kod sestara – samo poslom.
5. Čitanje – 30 minuta, i jedna glava Sv. Jevanđelja obavezno.
6. Tajna pokajanja – svake treće nedelje, osim velikih i ličnih praznika.
Tvoj duhovnik J. S.“
 
„Čado!
Budi zdrava, budi mirna, sabrana, sluškinja Gospodnja, molitvenica, i stalno zadubljena u postojanje u prisustvu Božjem. I da ti se uvek sve tvoje želje, maštanja i htenja ispune.
Ba. i Ava.“
 
„Čado!
Budi uvek u radosti duhovnoj, miru. Neka te usliši Nebo! Da budeš među spasenima i u knjizi Života.
Sve najbolje ti želim!“
 
„Gospod Spas naš Isus Hristos, Vladar tvog života i smrti, – sva tvoja radost i uteha, nadanje, ponos, smisao postojanja, Sudija i Tvorac tvoj neka te blagoslovi, i neka te blagosilja na putu života tvoga. Budi Njegova sluškinja!
Tvoj Ba. i Ava. J. S.“
 
„Čestitam svim, svim mojim srcem i svešću mojoj slavljenici. Učenje stalno, uporno Isusove molitve usadiće krotost, dugotrpljenje, nadu.
Kakva sreća je znati za ljubav prema Bogu!“
 
„Čestitam ti Novu godinu, moje čado!
Šaljem ti želje: zdravlje, svakakve radosti, sreću, služenje Bogu, tihovanje, blagorazumno rasuđivanje, jasnost savesti.
Želim ti i telesno zdravlje, večno spasenje, stalno radovanje, blaženi mir, molitvu srca i uma, plač pokajanja, slatku krotost i nauk ćutanja, sreću privremenu i večnu.
Učimo se ljubavi, a ona će nas naučiti svemu drugome.“
 
„Čado moje duhovno, Marija!
Znaj da hladnoću, ravnodušnost i nemanje straha za svoje večno spasenje, za svoju sudbinu posle razdvajanja sa svojim telom treba da pobediš, prevazilazeći lenjost, slastoljubivost i nemoći tela. To može samo nasilno samoprimoravanje, svakodnevno i u određeno vreme, bez popuštanja i snishođenja, samosažaljevanja i demonskih nagovaranja.
Tvoj Baćuška, J. S.“
 
„Čado moje!
Čestitam ti Veliki Praznik Hristovog Vaskrsenja! Iako grešimo, mi se i kajemo. Hristos je zbog grešnika vaskrsao!
Želim ti zdravlja, sreće, da te Bog usliši i da stekneš molitvu (osnovu sreće i hrišćanstva).
Tvoj Ba.“
 
„Čado! Hristos Vaskrse!
Smrti nema, život je večan. I ti si među ljudima Božjim, i ti si među slugama Njega, Vaskrsloga! Likuj, budi Njegova sluškinja, uvek budi bodra za Njega. Budi telesno zdrava da bi bila Njegova sluškinja.“
 
„Čestitam najveći dan ljudi i čovečanstva – Vaskrsenje Hristovo.
Budi zdrava i srećna.
Tvoj Bać.“
 
„Na dan tvog sv. Anđela, mučenice Tatijane!
Drago-predrago, rođeno čedo moje Tatijana!
Podsećam te na vrlinu na koju ti često zaboravljaš. Ona se naziva hrabrost i suprotstavlja se uniniju.
Hrabrost se mnogo moli i upija u sebe snagu, bodrost, energiju, upornost. Hrabrost trpi od uzdanja.
A tvoje srce treba da se bori sa svim lošim stvarima koje primeti kod tebe Isusovom molitvom, pokajanjem s ispovešću. Budi, budi prava sluškinja Hrista.
Tvoj Ava i duhovnik, ubogi i najnedostojniji jeroshimonah Sampson.“
 
„Mome duhovnom čadu!
Koja je postala nov čovek, ubeđenoj, svesnoj hrišćanki, koja hoće da bude u potpunom ropstvu Hristu.
Samo stalni uzdisaji, pažljiv, sabran život, idenje carskim putem, stalno samoposmatranje, čišćenje savesti, cepidlačenje samo prema sebi, stalni uporni vapaji Hananejke i vapaji krvotočive za isceljenje srca, jasno znajući i ispovedajući šta je ono što ometa opravdanje Blagodaću Božjom. Onda ćeš biti Hristova!
Tvoj duhovnik, ava, grešni J. Simeon.“
 
Na fotografiji.
„Mojoj omiljenoj učenici, čadu duhovnom Nini – tvoj ava i duhovnik koji te moli uvek da ga ne zaboravljaš kada staneš u molitvi pred Boga i Mati Božju.
J. Simeon. Spasko.“
 
„Nina! Služenje Hristu se daje posle mnogih muka, mnogim i velikim trudom, mnogim trpljenjem, stalnom svešću o svojoj nemoći i ništavnosti, upornim preklinjanjem za pomoć.
Samoljublje ubija sav trud na duhovnom delanju. Veoma smiruje vapaj: „pomiluj me!“, ali on mora da se uzvikuje svim srcem svojim.
Neka tvoje jedino omiljeno zanimanje i zadovoljstvo, sladost bude jedno – Isusova molitva – od sveg uma i srca, na sve načine, krišom od svih ljudi.“
 
„Mojoj dragoj i najvoljenijoj d. Nini!
Tvoj Ba.“
 
„Moskva. Malahovka. Leto, odmor u tišini šume.
Kakva pustoš, glupost, ubogost i oskudnost – ne znati za molitvu!
Zar je moguć odmor bez ćutanja, bez naročitog ćutanja i molitve Bogu? “
 
„Čadu mome duhovnom, mojoj omiljenoj učenici – na primanje nauka o spasenju.
Budi jednostavna, nezlobiva, skromna, uvek sabrana. Uči se da živiš u prisustvu Božjem. Stiči blago života privremenog i za večitu večnost – molitvu.
Neka ona kao bol uraste u tvoje srce i kao potok žubori slatko, uporno, vatreno.
Neka tvoje disanje bude molitva i poštovanje srcem i umom Bogorodice.
Molitvu uništavaju: mnogoslovlje, osuđivanje, neljubav, lepo mišljenje o sebi, nečistota savesti!
J. S.“
 
„Čadu mome duhovnom, Katarini!
Suština života svakoga jeste služenje Bogu da bi se srećno prošao život. Muke, lažne optužbe, klevete, bolesti čiste srce od grehova i strasti.
Veliki Post.
J. S.“
 
„Mojoj učenici, sluškinji Hrista koja Ga je primila u svoje srce.
Samo Njega voli, voli Ga svom svojom svešću, srcem, umom i voljom.
Samo je On smisao i cilj, i radost života.
Tvoj Ava i Ba.“
 
„Podsećanje na domaće pravilo: 3-4 puta na dan po 33 – Sladčajšem Spasu. Umoljavajući, uporno, pobožno, umno Mu predstojeći. Budi, budi srećna, čado! Neka te Svemilostiva Gospođa čuva! Gospod Spas naš neka te spase!
Potrudi se da se naučiš da živiš u stalnom prisustvu Božjem, to će te naučiti da sve voliš, sve izvinjavaš, ćutiš, bojiš se svakog greha i moliš se svim srcem.
Tvoj Baćuška J. Simeon koji te voli u Gospodu.“
 
Na fotografiji na kojoj se Baćuška sedeći na fotelji moli sa brojanicama.
„Mojoj dragoj u Gospodu devojci Nini!
Tvoj Baćuška koji te veoma-veoma voli u Gospodu, ava i duhovnik, Jeroshimonah Sampson.
Čado! Voli da brojiš brojanice, one daju um, radost, čistotu, svetlost.“
 
Na fotografiji.
„Mome dragocenom čadu duhovnom, d. Nini – duhovnik, ava i dobronamernik, jerom. Simeon.
Nina, uvek pamti: ti si sugrađanka svetima i svoja Bogu. Ti si pozvana na tu sreću.
Uzrastaj, umnožavaj u svom srcu ljubav prema Bogu, dugotrpljenje u molitvi i u radu, čuvaj svoje srce od grehova. Stiči milosrđe, krotost, čistotu uma i srca, smirenje srca. To je tvoja sreća, lepota i bogatstvo.
Neka ti Prečista Gospođa Bogorodica bude pokrov!
Ne zaboravljaj u svojim svetim devojačkim molitvama da se i za mene moliš.“
 

USPOMENE
 
„Ako je Bog s nama nevidljivo na zemlji, to je znamenje toga da će On biti s nama i na nebu. A ako ne ugledamo srcem Boga na zemlji, onda ni na nebu nećemo.“
 
„Bolela me je ruka: imala sam veliki čir na desnoj ruci. Došao je dan da idem na ispovest. Za vreme ispovesti Baćuška je dodirnuo svojim pokaznim prstom sami čir i upitao: „A šta ti je ovo? “ Počela sam da objašnjavam zbunjujući se. Došla sam kući, a na čir sam već zaboravila. Ujutro ustanem i vidim da od čira nije ni traga ostalo. Ovome su bili svedoci svi članovi moje porodice.“
 
Baćuška je mnoge upozoravao da mu niko ne čini zlo. Svi koji su mu činili zlo nisu prošli nekažnjeno. Jednom je Baćuška otišao na službu i iz nekog razloga je pre vremena izašao iz hrama i došao u svoju keliju. Ulazi unutra, kad ono po njegovom radnom stolu kopa njegov sused, arhimandrit. Videvši ovo Baćuška se strašno oneraspoložio. Kazna je odmah stigla. Arhimandrit je iste večeri snažno posekao ruku makazama.
 
Baćuška je poslao čestitku za Vaskrs i napisao je sve članove porodice u stupcu, jedino je mamu potpisao sa strane, iako je na čestitki bilo slobodnog mesta. Nekoliko meseci kasnije mama je umrla.
 
Baćuška je jednoj sluškinji Božjoj zakazao generalnu ispovest, t. j. ispovest za ceo život. Došla ona u keliju i ne može da počne ispovest, ne može ni usta da otvori. Baćuška se triput pomolio: „U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin. Počni!“ Posle toga je počela glatko da ispoveda svu svoju prošlost… I tako joj je lako postalo. Baćuška joj kaže: „Eto, svi vi dolazite da ispovedate grehe u moju keliju i sve vam se ovde oprašta. Ali za svaku ovakvu ispovest koliko ja plaćam! Sam satana mi dolazi i sveti se i zove me „zli starac“, „opet je zli starac sve oprostio“, i čak reži na mene, pokazujući mi svoju ogromnu pesnicu.“
 
Dešavalo se i sledeće. Čekaju Baćušku na izlasku iz hrama da uzmu blagoslov ili da nešto upitaju. A on prođe pored tog čoveka da ga ovaj ni ne primeti kada je prošao! I čovek začuđeno kaže: „Kako prošao je? Pa kad je prošao? “
 
Za vreme ispovesti ili besede Baćuška ne gleda na sabesednika, već na Raspeće. I jednom prilikom je neko upitao u nedoumici: „A zašto stalno gleda na Raspeće? “
Baćuška je odgovorio: „Ponekad imam taj običaj kada nešto čujem“.
 
Kada bi neko od njegove duhovne dece stajao u hramu i očajavao, a Baćuška se nalazio u oltaru ili je jednostavno pojao s monasima, on bi osećao tu dušu koja tuguje. Sa bilo kog mesta u hramu on bi ga nalazio svojim pogledom, tako bi ga snažno presekao pogledom da je nekakva sila prolazila u srce tog čoveka i njega bi napuštalo stanje uninija. To su osetila na sebi sva duhovna deca Baćuškina.
 
Dešavalo se i sledeće: Baćuška nije mogao da ide na službu, sedeo je u keliji. Na prozorima su mu uvek bile zatvorene zavese, živeo je na trećem spratu. Blizu zgrade je bilo zabranjeno da se priđe. Neka duhovna deca koja bi zapadala u uninije bi prilazila na rastojanje od nekoliko metara od zgrade i okretala se prema prozoru, misaono prizivajući Baćušku. Za 2-3 minuta bukvalno bi Baćuška brzim potezom pomerao zavese i blagosiljao ih. S velikom radošću i utehom bi oni odlazili.
 
Posle liturgije je Baćuška ponekad služio moleban. Neka duhovna deca nisu mogla da stoje do kraja, jer su živela daleko. Prilaze oni Baćuški: „Baćuška, blagoslovite nam da idemo kući, jer ćemo zakasniti na autobus“.
A Baćuška bi, ispravivši se koliko je visok, glasno i veoma jasno govorio: „U svoj smradni hotel! A za Kuću je još uvek rano!“
Na ovaj način je on kroz šalu često otrežnjavao svoju decu da bi se ona stalno sećala večne večnosti.
 
„Imitirala sam neke ljude. Kreveljila sam se, krivila lice, žmirila očima, pravila razne pokrete.
Došla sam kod Baćuške na ispovest. Čak sam mu i pokazala kako sam sve to radila.
Baćuška se prvo nasmešio, onda mi je zapretio prstom i rekao: „Boj se to da činiš, jer možeš za jednu sekundu da ostaneš takva sa grimasom. I na Strašnom Sudu će ti se suditi kao cirkuzantu“.
 
Baćuška je uspeo da izmoli od Gospoda jednoj porodici oslobođenje iz zatvora za mladića. Kasnije je Baćuška posetio tu porodicu i rekao tom mladiću: „Ti si izmoljen od Gospoda za vreću suza. Došao sam samo zbog tebe, da bih te video.“
 
Drugo čado priča o sledećem slučaju:
„Dobila sam pismo od sestre (ona je radila u kolhozu kao glavni knjigovođa) da bih razjasnila sa Baćuškom nekoliko pitanja vezanih za njen posao. Pročitavši pismo pomislila sam nedobronamerno: „Baćuška je bolestan, zar da ga uznemiravam nekakvim kolhoznim poslovima!“. I stavila sam pismo u komodu. Nekoliko dana kasnije sam otišla kod Baćuške. On se obradovao što sam došla i kaže mi: „Baš dobro što si došla. Danas sam baš slobodan. Neće mi više niko doći, moći ćemo da porazgovaramo ti i ja“. I za vreme našeg razgovora je stalno razjašnjavao pitanja koja je sestra postavila u pismu. Sedela sam i slušala, i ništa nisam mogla od sebe da kažem. I samo sam se čudila kako može Baćuška to da zna? Razgovor se završio, i ja sam otišla dobivši blagoslov od Baćuške. Sva pitanja moje sestre je razrešio.“
 
Jedan čovek je često napadao Baćušku svojim zahtevima da mu ih ispuni.
Da bi se ovaj smirio, Baćuška mu je jednom prilikom rekao: „Ne samo da ne moram da se pomolim, već je dovoljno i da jednostavno pogled podignem na nebo, i da čoveka više nema“.
 
„Veoma sam volela staricu kod koje sam stanovala. Svu dušu sam joj poklanjala.
Dođem kod Baćuške na ispovest, i na kraju ispovesti on mi kaže: „Gospod nam je usadio ljubav, i tu ljubav se mi trudimo da pružimo nekome: monasi daju svoju ljubav samo Bogu, roditelji daju svoju ljubav deci, porodici, a usamljeni, koji nemaju cilj života takođe se trude da daju svoju ljubav makar kome, makar nekoj starici…“
 
Došla jednom neka Mordovka, karakter joj se još nije odredio. Baćuški javljaju: „Baćuška, došla vam je Mordovka, da uđe? “
A on u šaljivoj formi kaže: „Xak repe!“ I smeši se: „Neka uđe, neka uđe.“
 
Jedna žena je prišla Baćuški za blagoslov i stoji kao prikovana, ne može ni reč da kaže, ni da se pomeri: samo plače kao kiša. Baćuška joj s ljubavlju kaže: „Ne plaši me se, i ja sam isti grešnik kao i svi“, i blagosilja je.
Ovakvo strahopoštovanje je bilo svojstveno mnogima koji su videli Baćušku.
 
Jedna parohijanka je videvši Baćušku u hramu rekla: „O! Ide prepodobni!“ Prilazeći mu posle službe, zamolila ga je za ispovest. Baćuška joj je rekao u koje vreme da dođe. Ona ga nikako drukčije nije nazivala nego prepodobni, bila je na ispovesti kod Baćuške četiri puta. Upokojila se blaženo, na Vaskrs…
 
Jedna žena nije mogla da dođe na sahranu Baćuške, veoma je plakala i bila žalosna. I usni ovakav san: ogroman hram, u oltaru stoji Baćuška sa monasima. Onda izlazi iz oltara na amvon sa Svetim Jevanđeljem i krstom. Ugledavši Baćušku tako blizu, pritrčala sam mu i rekla mu svoju žalost: „Baćuška, nisam bila na vašoj sahrani!“
Baćuška je odgovorio: „Znam. To nije bez razloga.“ Ja ga pitam: „A kako ste umrli? “
Baćuška poče da priča: „Upokojio sam se u Moskvi. Prvo je bilo strašno, ali ugledavši svog Anđela-čuvara, priljubio sam se uz njega i poleteo zajedno s njim. Niko nas nije zadržao, poleteli smo gore, sve više, i tako nam je lepo postalo!
Ja pitam Baćušku: „Nisam se odavno ispovedila, ispovedite me“. Baćuška odgovori: „S tobom će se sada pozabaviti o. Petar, ja nemam vremena. Vidiš koliko ih čeka, ja se njima bavim (pokazujući na monahe u oltaru). Onda se odmah okrenuo i pošao prema oltaru“.
 
„Htela sam da snimim glas jednog pevača koji mi se veoma dopadao. Uključim magnetofon, a on ne radi. Dođem kući – kod kuće radi normalno. Kakvo čudo je Baćuška napravio!“
 
Jedna žena je posetila Baćušku prvi put nedelju dana pre njegove smrti. Izašla je od Baćuške, sela u kuhinju i nikako da se smiri. Kaže: „Kada sam stajala kraj Baćuške, udarala me je struja, i od te sile me i sad još uvek trese!“ Dugo je još sedela i stalno govorila: „Kakva sila, kakav duh ima Baćuška!“
 
Jedna žena, Baćuškino čado, celu godinu je očajavala i nije dolazila kod Baćuške. Nešto pre njegove smrti sanja ona da je Baćuška zove.
Istog dana je došla kod njega, i Baćuška joj kaže: „Danas likujem i radujem se omamljen prosto radošću: moja voljena ovčica je čitava i pronađena je!“
 
Drugo jedno Baćuškino čado je nešto pre njegove smrti molila: „Baćuška, ne ostavljajte nas posle vaše smrti!“
Starac je odgovorio: „Ako po nemoći telesnoj ovde na zemlji moja glava stalno misli na vas: ujutro, čim otvorim oči, prvi uzdah je vama posvećen, kako ću tek tada, ako me Gospod udostoji grešnog da budem blizu Njega, oslobođen telesne nemoći, da zaboravim na vas? Kako? !“
 
O. Jovan Janorev iz Stavropolja se seća Baćuške:
 
„Pohađao sam u seminariju u Lavri. Nekoliko puta sam dolazio kod Baćuške na ispovest. Neozbiljno sam se ispovedao. U glavi mi je bio haos. I jednom, došavši na ispovest kao i obično, Baćuška me je dočekao naročito strogo rekavši mi: „Hajde da se ispovediš, dobro se seti svakog svog greha, postupka da bi konačno rešio tvoj put u životu. Zamisli da između nas stoji Sam Gospod i sluša nas i gleda nas. A ovde stoje i moja tri Anđela-čuvara i tvoj Anđeo-čuvar, i oni će biti svedoci na Strašnom Sudu na ovoj tvojoj ispovesti. Veruješ li u to? “
Obuzeo me je strah i užas. Počela je ispovest. Za svaki moj greh koji sam izgovorio obuzimao me je užas od mog prošlog života, i lio sam suze pokajanja. Od tada sam postao potpuno drugi čovek. Postao sam sveštenik o čemu ranije nisam ni pomišljao. Mnogo godina je od tada prošlo…
Posle starčeve smrti sanjao sam ovako: sedim ja kod svoje kuće u Čeboksarama (ja sam Čuvaš), kad se odjednom otvaraju vrata i ulazi Baćuška u crnoj donjoj mantiji i sa krstom. A u mojoj sobi ima toliko prašine da se čak nameštaj jedva vidi. Ustavši brzo s kreveta, prišao sam starcu i načinio poklon do zemlje. A on meni isto.
Uplašio sam se i još jednom mu se poklonio pred noge. Starac je ponovo odgovorio istim takvim poklonom. Radim već treći poklon i razmišljam: koliko dugo ćemo ovako da se klanjamo? I starac, kao da je čuo moju misao, treći poklon ne čini. Molim ga da me blagoslovi, i on me blagosilja velikim širokim krstom.
Zatim prilazi nameštaju, ćutke prelazi rukom preko cele sobe i ostavlja tragove svojih prstiju na nameštaju. Zatim odlazi.
U tom trenutku sam se probudio. Taj san me je otreznio. Shvatio sam da je ta prašina – moj grehovni način života. Kao da sam se probudio iz zimskog sna. Nastupila je neka vrsta ozarenja u mom pastirskom životu. Taj san ni do dan-danas ne zaboravljam.
Eto kako me je starac Sampson dvaput izvukao iz grehovne umrtljenosti i neozbiljnosti i otreznio od ravnodušnosti, nemarnosti.
 

JOŠ USPOMENA
 
„Bila sam na ispovesti kod Baćuške samo jednom, poslednje godine njegovog života, u Velikom Postu.
Bila sam lepo obučena, doterana. Kada sam ušla u njegovu keliju, zbunila sam se ugledavši takvog starca. Jednostavno sam se uplašila.
Ali, na moje čuđenje, on me je primio tako jednostavno i prirodno da su me sva moja strahovanja odmah napustila. On mi je veoma jednostavno rekao: „Hajde da se ispovediš, da porazgovaramo…“ Sama nisam mogla ništa da mu kažem. Uopšte nisam znala o čemu da govorim, ništa o sebi nisam mogla da kažem.
Baćuška je sam započeo sa mnom razgovor, spontano iz mene izvlačeći sav moj prošli život, podsećao me je sam. Neprimetno za samu sebe sve sam mu lako govorila. Bilo mi je tako lako s njim, i ja sam Baćuški otkrila sav svoj život. Poverila sam mu svoje srce, nisam ni pomišljala da nešto sakrijem, da prećutim. Dva sata moje ispovesti su prošla kao jedan minut. Tako mi je bilo dobro da nisam osećala tlo pod nogama. Došla sam kući omamljena, jedno nedelju dana sam bila u naročitom stanju lakoće i nekog novog osećanja prema Bogu i ljudima.
Do danas u meni živi ova ispovest. Nigde nisam ni čitala, ni videla, ni čula za nešto slično.
Obično kada se ispovedaš ne osećaš takav kontakt s duhovnikom. Ti si posebno, a duhovnik je posebno. Kao da je nekakav zid među vama. I ne osećaš obnovljenje, lakoću i radost prema Bogu i ljudima posle takve ispovesti.“
 
Seća se lekar-stomatolog iz Moskve.
 
„Opisaću događaj koji je bio sa mnom pre godinu i po dana. Pre 16 godina sam slomila šaku desne ruke. Kasnije su se s vremena na vreme javljali bolovi, naročito na promenu temperature.
Po struci sam lekar-stomatolog i sama sam izlazila na kraj sa bolovima: mazala sam mastima, ili stavljala obloge, ili masirala punktualnom masažom…
Ali u novembru 1993. godine sam se probudila u 3 sata noću od snažnog bola koji je išao od desne podlaktice prema šaci. Ruka kao da mi se oduzela, prsti desne ruke se skamenili, otekli, prestali da se savijaju, koža je postala modro-tamno-crvena.
Nikako ne mogu da umanjim bol, počnem da čitam molitve, bol se malo stiša, ali ne mogu da se prekrstim – boli me pri najmanjem pokretu.
Pričali su mi o starcu Sampsonu i pozvali me da posetim njegov grob. Ovde sam osetila snagu molitvi starca kada sam zamolila za pomoć u svojoj bolesti. Pomenuvši Baćušku, duševno umirena, sela sam u autobus da se vratim kući. Naroda je u autobusu bilo mnogo, ja sam još uvek bila pod utiskom priče o podvigu starca, u glavi su mi bile njegove prozorljive oči koje su me gledale sa fotografije na krstu groba.
Ni sama ne primetivši uhvatila sam se za držač desnom rukom, a onda videla začuđeni pogled prijateljice i shvatila: dogodilo se čudo!
Nestao je ne samo bol u celoj ruci, već i otok, ruka je postala topla, prsti su se savijali i koža je postepeno od modro-crvene dobijala prirodnu boju.
Na izlasku iz autobusa sam se u mislima vatreno zahvaljivala Baćuški za isceljenje. A kada sam došla kući, sve sam ispričala sinu. A on je bio svedok mojih noćnih muka. Pregledavši moju ruku zamislio se. Posle toga je počeo bolje da uči, da ide u crkvu, da se moli. Kupili smo i trotomnik beseda starca Sampsona.
Njegove besede uče nas mnogo čemu, i njegovim molitvama postaješ drugi čovek.
To je zaista svet čovek!“
 
„Posle čitanja prve knjige žitija starca Baćuška je toliko ušao u moje srce da više nisam mogla da živim bez njegovih knjiga i saveta. Jednom sanjam sledeći san: brzim korakom Baćuška ulazi u sobu, bodar, odlučan, u monaškoj odeći. Prišao mi je i kaže: „Ovo je za tebe, Valja“, i pružio mi Bogorodičinu prosforu. Iz nje je bilo izvađeno toliko čestica da na prosfori uopšte nije više bilo korice.
Ogromnu radost sam osetila i nekoliko dana bila pod utiskom ovog sna. Baćuška mi je postao još bliži.“
 
„Pročitala sam Baćuškino žitije. Kakvo žitije! Koliko je patio! Nisam mogla da ne plačem…
Bolujem od pluća. Tako su me ponekad bolela da mi nedostaje vazduh, astma me je mučila. I u takvom bolesnom stanju sam legla na krevet, držeći u rukama Baćuškino žitije i sa suzama i verom ga molila kao živog: „Baćuška, ti si i sam patio od plućne bolesti, pa ti znaš kako to strašno boli. Izleči moja pluća, ja više ne mogu da izdržim!“ I tako sam plačući zaspala. I sanjam knjigu žitija Baćuške i unutra njegov portret sa trnovim vencem. Trnovi na vencu dugački, i na svakoj iglici sa svih strana pričvršćena po 4 brilijanta. Trnov venac je svetlucao, prelivajući se svim bojama.
Probudila sam se, a bolova u plućima kao da nije ni bilo. I tako sam se osećala lako i utešeno!“
 
Na fotografiji iz 1978. godine Baćuška je napisao sledeći tekst:
„Bez Gospođe Prečiste za mene utehe nema, ne! Druge nade nema!“
 
Stalno se na delu kajući, pred postrig u veliku shimu je zapisao pokajni kanon. Proživevši mnogostradalni život, na pitanje bliskih koji su mu najradosniji dani bili u životu, Baćuška je izazovno odgovorio ovako: „Dan Pravoslavlja! Miropomazanje kada sam postao Sergije, sa 19 godina. U godini pogubljenja carske porodice“.
 
Pred svoju smrt Baćuška je preklinjući govorio svojim čadima:
 
„Života mi je još sasvim malo ostalo. Na gubite vreme na prazne stvari, žurite se da živite za Boga…
Rusija će ostati mala kao za vreme cara Ivana Groznog, a granica će proći kroz Pečore.“
 
Starac Sampson (Sivers) je sahranjen na Nikolo-Arhangelskom groblju u Moskvi, parcela 33-A.
Od stanice metroa „Ščolkovska“ se ide autobusom 760 do stanice „2. moskovski krematorijum“.
 

ZAKLJUČAK
 
U zaključku knjige je veoma bitno napomenuti da je podvig Baćuške nastavak podviga starčestva prepodobnog Serafima Sarovskog. Jednom je Baćuška rekao: „Ono što nije došlo do nas iz beseda prepodobnog Serafima Sarovskog (sa Motovilovom), videćete kod mene, u mojim besedama.“
Osobenost metoda duhovnog vaspitanja starca Sampsona je vaspitavanje kod čeda visoke celomudrenosti. Upravo se time bavio i prepodobni Serafim Sarovski.
Naročito je Baćuška čuvao kod svojih čada čistotu jezika, nije dozvoljavao u njihovom govoru necelomudrene reči. Devojkama je savetovao da nemaju kontakt s decom predškolskog uzrasta, a za primer im je davao često lik Bogorodice. Iz raznih bogoslovskih izvora Baćuška je sam pravio ispise koji nam predstavljaju lik Prečiste Bogorodice, i delio je te zapise svojim čadima. U nekim težim slučajevima bi govorio: „A kako bi tu postupila Bogorodica? “
Navešćemo ovde te ispise:
„S. Makarovka, jeromonah Simeon, 1952. g.
Šta znamo o Prečistoj Bogorodici, Zastupnici roda hrišćanskog?
Crkveni istoričar Nikifor Kalist:
„Ona je bila srednjeg rasta ili, kako neki kažu, malo iznad srednjeg; kosa joj je bila zlatkasta; oči jasne, boje masline; obrve u obliku luka i umereno crne, nos izdužen; usne kao cvet, ispunjene slatkim rečima; lice okruglo i oblo, ali malo izduženo; ruke i prsti dugački.
Ali zaista, ono što kod Presvete Djeve nas zadivljuje nije samo neporočna i čista lepota telesna, već naročito savršenstva Njene duše“.
 
Sv. Grigorije Neokesarijski:
„Na Njenom licu je usredsređena sva blagodat, i Ona je bila sveta i telom i duhom. Odeća skromna, lišena raskoši i zadovoljstva; korak dostojanstven, čvrst; pogled strog i ujedno prijatan; tiha je i pokorna roditeljima; govor krotak, koji izlazi iz nezlobivog srca“.
 
Sv. Jovan Damaskin:
„Ona ima um kojim Bog upravlja i koji je jedino Bogu usmeren, sva želja je upućena jedinom dostojnom želje i ljubavi; mržnja isključivo prema grehu i njegovom vinovniku. Sve Njene pomisli su dušekorisne, lišene svega suvišnog, udaljene od svega dušepogubnog; Njene oči su stalno ustremljene ka Gospodu, sazercavajući večnu i nepristupnu svetlost; uši su nastrojene na slušanje reči Božje i naslađuju se slatkim zvucima dvojnice Duha; usta hvale Gospoda; jezik rasuđuje o reči Božjoj i izliva Božansku sladost; srce Joj je čisto i neporočno, gleda i želi samo Najčistijeg Boga. Sva je palata Duha; sva je grad Boga Živog; sva je dobra; sva je pred očima Božjim: jer se uzašavši iznad Heruvima i uznesena iznad Serafima sjedinila sa Bogom“.
 
Sv. Amvrosije Milanski:
Ona je bila Djeva ne samo telom, već i dušom: smirena srcem, obazriva u rečima, blagorazumna, nemnogorečiva, ljubiteljka čitanja, trudoljubiva, celomudrena u govoru, smatrala je Boga, a ne čoveka za sudiju svojih misli; Njeno pravilo je bilo da nikoga ne osuđuje, da svima dobro želi, da poštuje starije, da ne zavidi jednakima, da izbegava hvalisanje, da bude zdravog uma, da voli vrlinu.
Kada je Ona, makar izrazom lica, uvredila roditelje? U Njenim očima nije bilo ničeg strogog, ničeg neopreznog u rečima, pokreti tela skromni, korak tih, glas ujednačen. Tako da je Njen telesni izgled bio izraz duše, oličenje čistote“.
 
Crkveni istoričar Nikifor Kalist:
„Ona je u razgovorima s drugima čuvala uljudnost, nije se smejala, nije se smućivala. Naročito se nije gnevila; prirodna, jednostavna. Ona nimalo nije o Sebi razmišljala, i daleka od razneženosti, odlikovala se potpunim smirenjem. Što se tiče odeće koju je nosila, Ona se zadovoljavala njenom prirodnom bojom što još i sada dokazuje Njeno sveto pokrivalo. Kratko rečeno, u svim Njenim radnjama se videla naročita blagodat“.
 
Sv. Ignatije Bogonosac:
„Svi znamo da je Prisnodevstvena Mati Božja ispunjena blagodaću i svim dobrodeteljima. Ona je u gonjenjima i nesrećama uvek bila vesela; u nuždi i bedi nije postajala ogorčena; na one koji su je vređali ne samo da se nije ljutila, nego im je čak i dobro činila; u blagostanju krotka; prema siromašnima milostiva, pomagala je kako je i čime je mogla. U blagočešću – učiteljica, i u svakom dobrom delu nastavnica. Naročito je volela smirene, jer je Sama bila ispunjena smirenjem. Mnogo pohvala Joj uznose oni koji su Je videli. Ona se nikad ne zaboravlja.
O Njoj su nam pričali ljudi dostojni poverenja da se po Njenoj svetosti u Njoj vidljivo spajala priroda Anđelska i ljudska“.
 
Sv. Dionisije Areopagit:
„Kada sam bio izveden pred lice Bogoobrazne, Najsvetlije Djeve, obasjala me je spolja i iznutra velika i bezmerna svetlost Božanska, i oko mene su se raširili tako divni mirisi!
Njeno usrđe za molitvu i blagočestiva dela, Prisnodevstvena čistota i celomudrenost, vera u obećanja Božja, svagdašnja pažnja za puteve Promisla Božjeg, predanost volji Božjoj, dobrodušno podnošenje teških životnih okolnosti, nepokolebljiva hrabrost u najvećim iskušenjima i mukama, materinska brižnost, toplina srca prema srodnicima, i najvažnije – bezuslovno smirenje u svemu – to je lik Božje Matere.
Mnogi od novoprosvećenih hrišćana su dolazili u Jerusalim iz veoma udaljenih zemalja da vide Mati Božju i da se naslade Njom u svetoj besedi.
Mnoge žene naše žude da posete Presvetu Djevu da bi čule od Nje o mnogim i čudesnim tajnama. Kod nas se o Njoj raščulo da je ova Djeva i Mati Božja ispunjena blagodaću i svim dobrodeteljima“.
 
(Sv. Ignatije Bogonosac u pismu sv. Jev. Jovanu Bogoslovu iz Antiohije): „Visina svetosti i značaja Bogorodice zasijala je u Njoj kroz pokrov Njenog najdubljeg smirenja. Ko se udostojio Nju da vidi, taj je osetio visoku sreću i neobjašnjivo blaženstvo“.
 
Sv. Dionisije Areopagit (sv. Apostolu Pavlu):
„Nazivaju je „Bogoobraznom“, „Svetijom od svih duhova nebeskih“. „Jedan pogled na Nju naslađuje blagočestivu dušu tako da se s tim ne može uporediti ni jedno od zemaljskih zadovoljstava“ (Djela. 12, 3-18).
Prečista Bogomati je takođe poželela da učestvuje u žrebu i da sudeluje u propovedanju Jevanđelja.
Ona je dobila Iversku zemlju (Gruziju). Sa radošću primivši ovo, počela je da se priprema za odlazak u Gruziju, ali Anđeo koji Joj se javio je obavestio da će zemlja koja Joj je dopala za propoved biti prosvećena u poslednja vremena. Ona treba da ostane u Jerusalimu, jer Joj je predodređen trud na prosvećivanju druge zemlje o čemu će joj se volja Sina i Boga Njenog objaviti kad za to dođe vreme. Ona je ostala u Jerusalimu sa Jovanom i Jakovom (bratom Gospodnjim).
Neki od Judeja koji su mrzeli hrišćane i budno pratili sva njihova delovanja su prijavili prvosveštenicima i književnicima da Marija, Mati Isusova, svaki dan ide na Golgotu, i tamo, pred bivšim grobom Isusovim, preklanja kolena, plače i kadi. Prvosveštenici su postavili stražu kod groba i naredili joj da strogo pazi da niko od hrišćana ne prilazi tom mestu; a ako oni budu tamo videli Mati Isusovu, odmah da Je ubiju. Straža je strogo pazila na Prečistu Djevu, ali Sila Božja Ju je sakrivala od vojnika, ne dopuštajući im da vide Blagodatnu, tako da Je nijednom nisu videli, iako je Ona, po svom običaju, svakodnevno nastavljala da dolazi na grob. Provevši tako dugo vremena kod groba, straža se zaklela da na grob niko ne dolazi i da oni sve vreme tamo nikoga nisu videli. Živeći u Jerusalimu Mati Božja je bila kao ovca među vucima, kao ljiljan u trnju, ali u potpunosti predata volji Sina Svoga, ona je nastavljala život Svoj bodro, hrabro, utešno, ne krijući se od naroda, već delujući na poučavanje stada Hristovog. Sveti Lazar četvorodnevni koga je sv. Varnava rukopoložio za episkopa na ostrvu Kipru je tugovao u srcu što je odavno lišen sreće da gleda Mati Božju. Plašeći se gonjenja Judeja koji su tražili da ga ubiju, on nije smeo da dođe u Jerusalim.
Saznavši za to Mati Božja mu je napisala utešnu poslanicu, moleći ga da pošalje po Nju brod. Koliko je veliko smirenje Blagodatne!
Brod je bio opremljen i poslat. Mati Božja je sa Jovanom i dva putnika otputovala na ostrvo Kipar. Zbog snažnog vetra iz suprotnog pravca i bure brod je voljom Božjom pristao uz obalu Atonske gore. Tada je Aton bio prepun idolskih svetilišta.
Čim se brod približio obali Atona, zli dusi koji su živeli u idolima i svetilištima su povikali: „Ljudi zavedeni Apolonom, žurite da siđete s planine, idite u Klimentovo pristanište da primite Mariju, Mati velikog Boga Isusa!“
Posle voznesenja Gospoda na Nebo Presveta Bogorodica je provela na zemlji 24 godine učvršćujući prvu Crkvu. Nastupio je 15. dan avgusta meseca, u 72. godini života Presvete Bogorodice, blagosloveni čas: 3. , a prema našem vremenu 9. čas ujutru – čas prestavljenja Božje Matere“.
 

BOGOBORCU
 
„Ako ja smatram Muhameda za lažnog proroka (kako to u stvari i jeste), onda o njemu govorim mirno, jer je za mene Muhamed – nepostojeća veličina, on za mene nema nikakav značaj. Njegove poklonike mogu samo da žalim, prema samom Muhamedu ne mogu da se odnosim sa proklinjanjem, mržnjom, ili da osećam mržnju prema njegovim zabludelim učenicima. Isti takav odnos imaju bezbožnici prema Hristu i hrišćanima. Bezbožnik, bogoborac govori s takvim žarom protiv Hrista i hrišćanstva, sa osećanjem zlobe i mržnje! Mržnja bogoborca (bezbožnika) je samo obrnuta strana one ljubavi koju prema Sebi pobuđuje Hristos. To je samo-mučna ljubav. Božanstvo stoji pred njima u nesumnjivoj realnosti, a bogoborac (bezbožnik), zaslepljen tom nesumnjivošću, osećajući Ga, ali ne shvatajući Ga (ne može se osetiti rukama i shvatiti razumom gordosti), – gnevi se, mrzi izvor svog stradanja nemoću i gordošću.“
 

BEZBOŽNIKU
 
„Ko drži do imena „sluga Božji“ – taj je najslobodniji čovek na svetu. U njemu je našao slobodu od svih zemaljskih sitnica i zemaljskih stega u okviru kojih se čovek koji se naziva „slobodnim“ kreće, a koji jednostavno robuje tom svetu, kada misli da se oslobodi od Božanstva, jer je potpuno sluđen svetom i sputan raznim njegovim lancima.
Odricanje Boga je besmisleno i apsurdno, kao kad bi bezbožnika naterali da odriče svoje roditelje. Vi ste od njih proistekli – i to je istina koju ne mislite da odričete.
U ozlojeđenosti bezbožnika se prepoznaje njegova mučna borba protiv samoga sebe.
Gordost uma i pogrešno shvaćena sloboda im smeta (bezbožnicima) da se poklone Hristu; odriče mračno, podbadajući sebe. Ali i sa bojazni, osluškujući sebe, jer u duši postoji nešto što ga vuče ka Bogu nekakvom nesvesnom silom.“
 

HRIŠĆANSKO DRUŠTVO
 
„Hrišćansko društvo se u doba progona sastojalo od odabranih ljudi. Svaki hrišćanin je mogao da odgovara za moralnu visinu svih hrišćana zajednice, kao što je i cela zajednica odgovarala i mogla da odgovara za svakog posebnog člana.
Biti hrišćanin je ogromna obaveza. Ona zahteva stalno stajanje na moralnoj visini, stalan napor svojih snaga duhovnih.
U naše dane je sve obrnuto. Zvanje hrišćanina je počasno zvanje. Najbolji ljudi će pokušavati da zadobiju počasti hrišćanskog zvanja i, znači, biće na stalnom moralnom oprezu.
Ako bi se tajna Svetog Krštenja, po pravilu, vršila u zrelim godinama, kada bi se onaj koji se krsti svesno oblačio u bele rize Krštenja, ne bi ih toliko strašno prljali kao u naše dane (oni koji su odstupili od svete vere antihrišćanstvom, strašnim nepokajanim porocima).
Da novorođenče ne bi umrlo nekršteno, radi prava vršenja tajne Sv. Krštenja sveštenik mora da traži lekarsku potvrdu o bolesti deteta bez koje on nema pravo da izvrši svetu tajnu.“
 
<p claKRAJ
 

Prevod sa ruskog:
Biljana Vićentić

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *