NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

 

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE
 

 
51. beseda – Koliko puta se na svetoj Liturgiji pominju sveti i kakva je razlika među tim pomenima
52. beseda – Zašto prinošenje žrtve sveštenik naziva slovesnom službom
53. beseda – Zašto se ova služba naziva samo blagodarenjem
54. beseda – O zajedničkom blagodarenju nakon pričešća svetim Tajnama i o molitvama na kraju Liturgije
 


 
51. beseda
 
KOLIKO PUTA SE NA SVETOJ LITURGIJI POMINJU SVETI I KAKVA JE RAZLIKA MEĐU TIM POMENIMA
 
Pogledajmo, dakle, koliko se puta i na kojim mestima u Liturgiji vrši ovo pominjanje.
2. Vrši se dvaput. Najpre na samom njenom početku, kad se obavlja prinošenje Darova, a zatim kad se oni prinose na žrtvu. Jer, prinošenje Darova odigrava se u dva čina. Prvi je onaj kad se oni prinose samo kao prvine i kao zavetni darovi, kao što smo nešto ranije već govorili, a drugi je onaj kad se kao žrtva prinose. Otuda je prirodno da se oni, za koje se ovi Darovi i prinose, pominju i pri prvom i pri drugom prinošenju.
3. Prema tome, kao što pri prvom prinošenju sveštenik govori: U spomen Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, tako i pri drugom kaže: Sećajući se, dakle, ove spasonosne zapovesti i svega što se nas radi zbilo, odnosno Krsta i svega drugog što je Hristos radi nas podneo. Naime, ono što na ovom mestu predstavlja sećanje na Krst i na sve ono što se posle Krsta zbilo, to u onom prvom pominjanju predstavlja sećanje na Gospoda. Jer, tamo sveštenik pominje Spasitelja ne kao Onoga Koji je čudesa tvorio, već kao Onoga Koji je raspet i Koji je umro, kao što smo to na onom mestu opširno pokazali.
4. Kao što pri prvom prinošenju kaže: U čast Presvete Bogorodice; na zastupništvo svetih, tako pri drugom prinošenju kaže: Za sve svete; osobito za Presvetu Bogorodicu. Ikao što je tamo njeno prvenstvo pokazao time što ju je pomenuo pre svih svetih, tako je ovde, pomenuvši je posle nekih drugih svetih, dodao reč osobito.
5. Pa kao što pri onom prvom prinošenju sveštenik posle svetih pominje i one kojima je potrebna milost i za koje se moli, odnosno pominje i žive i umrle, tako isto biva i pri drugom prinošenju.
6. No, ipak ima neke razlike. Naime, prilikom ovog drugog čina sveštenik objašnjava svoje prinošenje; jer kaže: Prinosimo Ti ovu slovesnu službu, i: Tvoje od Tvojih Tebi prinoseći(… ), Tebe pevamo, a u nastavku navodi razloge zaovo prinošenje, sećajući se – bilo na početku bilo na kraju – stradanja Spasiteljevih, sećajući se uspomene svetih, sećajući se spasenja onih kojima je spasenje potrebno. Dok u onom prvom slučaju navodi samo razloge za prinošenje, govoreći: U spomen Gospoda, u čast Presvete Bogorodice, i tako dalje, gde pominje i one za koje blagodari i one za koje se moli. Zašto sveštenik pri onom prvom prinošenju i radnjama pokazuje ono što prinosi? Zato što on odvaja jednu česticu od Hleba i posvećuje je Bogu, a za tako nešto nisu potrebne reči koje bi to iskazale. No, prilikom drugog prinošenja, on ne obavlja nikakvu radnju, a prinošenje se ipak zbiva; no zbiva se na nevidljiv način. Jer, žrtvu na tajanstven način savršava blagodat kroz liturgijske molitve sveštenika – prema tome, potrebne su reči koje će objaviti ovaj nevidljivi prinos.
 
52. beseda
 
ZAŠTO PRINOŠENJE ŽRTVE SVEŠTENIK NAZIVA SLOVESNOM SLUŽBOM
 
Naziva je slovesnom službom zato što. pri žrtvovanju ne obavlja nikakvu radnju, nego ovo prinošenje Darova savršava koristeći se samo liturgijskim rečima.
2. Naime, ono prvo prinošenje Darova predstavlja delo koje ljudi mogu učiniti, a pošto ga sveštenik obavlja, može biti nazvano delatnom službom. Ono drugo, odnosno pretvaranje Darova u božansko Telo i Krv – a što predstavlja samo žrtvovanje – budući da to prevazilazi čovekove moći, ostvaruje blagodat Božija, dok se sveštenik samo moli.
3. Prema tome, iako prinošenje žrtve predstavlja i delo i opipljivu stvarnost, sveštenik na njoj ne obavlja nikakvu radnju osim izgovaranja reči, te sa pravom kaže kako ne prinosi delatnu, nego slovesnu službu.
 
53. beseda
 
ZAŠTO SE OVA SLUŽBA NAZIVA SAMO BLAGODARENJEM
 
Vredno je da se pozabavimo i ovim pitanjem. Jer, ako je ova služba i blagodarstvena i prozbena, zašto se ne zove na oba načina, nego samo Blagodarenje?
2. Naziv je poprimila od onog svojstva koje je pretežnije. Jer, više je razloga za blagodarenje nego za prozbu, budući da smo već primili većinu od onoga što smo tražili. Tako prozba predstavlja samo deo službe, a blagodarenje celinu. Naime, ono što tražimo da dobijemo, predstavlja samo deo onoga što smo već dobili. Jer, dobili smo sve što od Boga zavisi, i nije preostalo ništa što nam nije dao. Ali, ima i dobara za koje još nije došlo vreme da ih zadobijemo, kao što je nepropadljivost tela, besmrtnost i Carstvo nebesko. No, postoje i druga dobra koja smo primili, ali ih nismo očuvali, kao što je otpuštenje grehova i drugi darovi koji nam kroz svete Tajne bivaju predati. Neka od dobara, kao što su spokoj, zdravlje, bogatstvo, izgubili smo zato što smo ih na pogrešan način koristili, i zato da ne bismo postali gori, jer smo ih učinili sredstvom zla i uživanja. Ili smo, poput Jova, radi veće koristi lišeni dobara ovoga sveta.
3. Iz ovoga se jasno vidi da Bog nije ostavio nikakvog prostora za prozbu, ali nam je dao svaki razlog za blagodarenje. No mi, izazivajući svojim nemarom vlastitu oskudicu, imamo potrebu za prozbom.
4. Pogledajmo za šta se Bogu molimo. Za otpuštenje grehova. Pa njega smo krštenjem izobilno dobili, bez ikakvog truda sa naše strane!Zašto ga onda opet tražimo? Zato što smo iznova postali krivi zbog svojih greha. Ali, ko je uzročnik te naše krivice? Mi sami. Prema tome, mi smo i razlog za te molitve.
5. Molimo se i za to da nasledimo Carstvo. To nasledstvo, međutim, već nam je predato. Jer, postali smo deca Božija, a On je Taj Koji to Carstvo poseduje. A ko je naslednik, ako ne dete? I šta od očeva poseda ostaje izvan nasleđa?Ništa. Pa kako onda možemo tražiti ono što nam je već predato? Pošto smo rođeni od Boga i udostojeni usinovljenja, drznuli smo se na ono što je usinovljenju strano, i tako smo umesto sinova postali zle sluge. Zbog toga mi ištemo Carstvo, kao da nam je ono nešto tuđe, i kao da nam nikako ne pripada. Prema tome, mi sami smo razlog i za ove molitve.
6. Za telesna dobra Gospod je zapovedio:“ Ištite najpre Carstvo Božije i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati“,[1] i „ne brinite se dušom svojom šta ćete jesti (… ) i u šta ćete se odenuti“.[2] Otac vaš nebeski daće svakome što mu je potrebno. Kad mi u nečemu od ovoga oskudevamo, to se zbiva zato što smo lakomisleni i neverni, i što se ne držimo ove zapovesti – a tada je i oskudica i molitva u vezi sa njom naše delo. Ili se to, kao kod Jova, zbiva zbog Promisla i čovekoljublja Božijeg, kako bismo stekli još veća i dragocenija dobra; a tada je ova oskudica, naravno, delo Božije, i ona ne postaje razlog za moljenje i za prozbu, nego za slavoslovlje i blagodarenje, kao što je i Jov govorio: „Da je blagosloveno ime Gospodnje“[3] u sve vekove.
7. Vidiš li da svi darovi koje nam je Bog dao, vode samo ka slavoslovlju i ka blagodarenju, a da smo mi uzročnici molitava i prozbi. Zbog toga, kad u svojim obraćanjima Bogu pominjemo sva dobra, i telesna i duševna, pominjemo ih samo zbog blagodarnosti, bez obzira na to da li ih posedujemo ili ne; jer, Bog nam je sva dobra dao odjednom, i ništa nam sa Svoje strane nije uskratio. Imajući to na umu, blaženi Apostol je poručio da blagodarimo za sve, rekavši: „Radujte se svagda; na svemu zahvaljujte“.[4]
8. Iz tog razloga sa pravom nazivamo Evharistijom ovo najsavršenije i najneposrednije obraćanje Bogu, odnosno ovu službu svetog Pričešća, na kojoj pominjemo ne ovo ili ono dobročinstvo, nego uopšte sva dobra koja nam Bog daruje – i ona koja već posedujemo i ona koja ćemo tek primiti. Dakle, nazivamo je ne po onome za šta se zbog svoje bede molimo, nego po dobročinstvima koja nam Bog pruža; ne po svojoj nemaštini, nego po bogatstvu Njegove dobrote.
9. U ovoj službi, uistinu, upućujemo Bogu i molitve i blagodarnost; ali, blagodarenje je delo Božije, kao što smo rekli, dok prozba predstavlja plod čovečanske nemoći. Blagodarnost se odnosi na više stvari, a prozba na manje, odnosno ovo prvo se odnosi na sva dobra uopšte, a ovo drugo samo na pojedina od njih. Zbog toga je i trebalo da ovoj službi damo ime po onome što je uzvišenije i veće, i da je nazovemo Evharistijom. Jer, tako se i čovek naziva slovesnim živim bićem; pa iako jednim svojim delom učestvuje i u beslovesnoj prirodi, on je ipak nazvan po onom delu koji je uzvišeniji i veći.
10. Uostalom, i prvi koji je ovu službu ustanovio, Gospod naš Isus Hristos, prineo je i predao nam ovu svetu Tajnu ne moleći se Ocu, nego blagodareći Mu; zbog toga i Crkva, primivši ovu službu onakvu kakva jeste i dajući joj odgovarajuće ime, nju naziva Evharistijom.
11. Toliko o ovom pitanju.
 
54. beseda
 
O ZAJEDNIČKOM BLAGODARENJU POSLE PRIČEŠĆA SVETIM TAJNAMA I O MOLITVAMA NA KRAJU LITURGIJE
 
1 Sveštenik poziva one koji su se pričestili svetim Tajnama da za to Pričešće zablagodare Bogu, Koji im ga je predao; i to ne nemarno i nehajno, već usrdno. Jer, to znače reči stojeći smerno; da blagodarimo Gospodu ne ležeći ili sedeći, nego uspravljajući i dušu i telo prema Njemu.
2. A zatim, pošto je pozvao prisutne da se pomole Bogu i za sve ostalo što je uobičajeno, on izlazi izvan Žrtvenika, staje pred časne dveri i čita molitvu za sav narod.
3. Ovde valja napomenuti i sledeće: posle ove sveštene radnje i posle slavoslovlja koje nju prati – a pošto je izvršeno sve ono što smo prema Bogu bili dužni – sveštenik odvaja sebe od opštenja sa Bogom i od one uzvišenosti, ispušta se na opštenje sa ljudima; čini to na način koji svešteniku priliči: moleći se; a način i mesto molitve pokazuju da se on spušta.
4. Zaista, ranije je bio unutar Žrtvenika i molio se tiho, tako da ga niko nije mogao čuti, i tako se obraćao Bogu. A sada, izišavši iz Žrtvenika i našavši se usred naroda, glasno, da ga svi mogu čuti, upućuje zajedničku molitvu za Crkvu i za sav verni narod. Zatim, pošto onaj prineseni Hleb, iz kojeg je na Predloženju izvadio sveti Hleb za žrtvu, podeli na mnogo komada, predaje ga vernicima jer je osveštan time što je posvećen i prinesen Bogu. Sa velikim blagočešćem vernici primaju komad Hleba i celivaju sveštenikovu desnicu, jer ona je maločas doticala presveto Telo Spasiteljevo, te je od Njega primila osvećenje, i verujemo da ga predaje onima koji se nje dotiču.
5. Za sve to vreme vernici slavoslove Boga, Koji je uzročnik i davalac tih dobara; a to slavoslovlje uzeto je iz Pisma: „Neka je blagosloveno ime Gospodnje“;[5] pošto to otpevaju više puta, čitaju psalam koji je prepun slavoslovlja i blagodarnosti. Koji je to psalam? „Blagosiljaću Gospoda u svako vreme.“[6]
6. Pošto Hleb bude razdeljen i pošto se okonča pojanje psalma, sveštenik upućuje narodu poslednju molitvu; i to ne samo izvan Žrtvenika i tako da ga svi mogu čuti, nego reči molitve upućuje samom narodu, pokazujući sada veću zajednicu sa njim nego ranije. Koja je to molitva? Da se spasemo, pošto se udostojimo milosti Božije, jer sa svoje strane nemamo da prinesemo ništa što je dostojno spasenja, nego svoje nadanje polažemo u čovekoljublje Onoga Koji jedini može da nas spase. Zbog toga sveštenik ovde pominje mnoge zastupnike koji u tome mogu da nam pomognu, a pre svih Presvetu Majku Božiju, čijim posredovanjem od samog početka bivamo pomilovani.
7. Početak ove molitve glasi: Hristos, istiniti Bog naš. Ne neki od lažnih i takozvanih bogova, kojih smo mnoštvo nekada poštovali, nego Onaj Koga smo upravo pronašli, istiniti Bog naš.
8. Zbog toga samo Njemu, kao Bogu, priliči slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i Presvetim i blagim i životvornim Njegovim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mat. 6, 33 i Luk. 12, 31.
  2. Mat. 6, 25; Luk. 12, 22 i 12, 31.
  3. Jov 1, 21.
  4. 1 Sol. 5, 16 i 5, 18.
  5. Jov 1, 21
  6. Ps. 34, 1.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *