NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

 

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE
 

 
41. beseda – O molitvi koju sveštenik izgovara za vernike posle njihovog pričešća
42. beseda – O blagodarenju i slavoslovlju koji posle ovoga slede
43. beseda – O tome da li se i upokojeni, isto kao živi, osvećuju od Darova sa svete Trpeze
44. beseda – O tome da osvećenje najpre stupa u dušu onoga ko se pričešćuje
45. beseda – O posredništvu Hristovom
46. beseda – O tome da je osvećenje savršenije kod upokojenih
47. beseda – O tome kako Bog uvek prima svete Darove
48. beseda – U kojoj meri Darovi bivaju prihvaćeni od Boga
49. beseda – Zašto kroz ove Darove izražavamo počast i poštovanje i prema svetiteljima
50. beseda – Onima koji tvrde kako pominjanje svetih na Liturgiji predstavlja molitvu koju sveštenik za njih upućuje Bogu
 


 
41. beseda
 
O MOLITVI KOJU SVEŠTENIK IZGOVARA ZA VERNIKE POSLE NJIHOVOG PRIČEŠĆA
 
Pošto se verni pričeste svetim Tajnama, sveštenik za njih traži od Boga spasenje i blagoslov. Kojom molitvom? Spasi, Bože, narod Svoj i blagoslovi nasleđe Svoje.
2. I ove reči su proročke.[1] Nešto slično Prorok i na drugom mestu govori: „… Daću ti narode u nasledstvo, i krajeve zemaljske u tvoju vlast“,[2] kao da je to Otac rekao Sinu. Jer, ono što je Sin od samog početka imao kao Bog, to je kasnije nasledio kao čovek.
3. Ali, budući da je Sin istovremeno i naš Tvorac, zašto sveštenik ne kaže: Blagoslovi dela Svoja, jer si njihov Tvorac, već kaže: Blagoslovi nasleđe Svoje! To čini da bi Ga više umilostivio, podsećajući Ga na siromaštvo do kojeg je radi nas dopao. Molim Te zbog njih, veli sveštenik, zbog kojih si prihvatio da dođeš među sluge, da prihvatiš zapovest; da staneš među njih koji primaju, Ti Koji sve imaš, i da budeš proglašen naslednikom, Ti Koji nemaš ništa stečeno.
4. . Uostalom, podsećajući Hrista na našu prisniju srodnost sa Njim, sveštenik Ga podstiče na veće milosrđe prema nama. Nasleđe je, svakako, prisnija srodnost od stvaranja; mnogo više i mnogo bolje nas je Hristos stekao nasleđujući nas nego što nas je prethodno stekao stvarajući nas. Jer, stvaranjem je stekao vlast samo nad našom čovečanskom prirodom, dok je nasledstvom postao Gospodar našega razuma i naše volje – a to znači uistinu gospodariti nad ljudima. Ono prvo zajedničko je i beslovesnim životinjama i neživim tvarima, jer sve se po svojoj prirodi potčinjava Bogu, kao što se tvorevina potčinjava Tvorcu.
5. Ali, kako je Hristos preko nasledstva postao Gospodar našeg razuma i naše volje? Tako što smo mi svoj razum i svoju volju potčinili Njemu Koji je došao na zemlju, bio raspet i vaskrsao. Razum smo Mu potčinili tako što smo Ga poznali kao istinskoga Boga i Gospodara svekolike tvorevine, a volju, tako što smo Ga zavoleli i sa radošću na svojim plećima poneli Njegovu vlast i Njegov jaram.
6. Tako je Bog na savršen način primio ljude, i tako ih je uistinu stekao. To sticanje poželeo je još davno prorok Isaija, govoreći: Gospode Bože naš, zagospodari nad nama.[3]
7. To je ono nasledstvo koje je Jedinorodni Sin primio od Oca; a ovo je molitva kojom se ono pominje.
 
42. beseda
 
O BLAGODARENJU I SLAVOSLOVLJU KOJI POSLE OVOGA SLEDE
 
Ovde se završava celokupna sveštena radnja, i služba božanske Evharistije dolazi do svoga kraja. Naime, i Darovi su osvećeni, i sobom su osvetili sveštenika i sve koji su oko njega, a preko njih savršena je i osvećena i ostala punoća Crkve.
2. Zbog toga sveštenik i prisutni vernici upućuju Bogu blagodarnost i slavoslovlje. Sveštenik kaže: Blagosloven Bog naš svagda, sada i uvek i u vekove vekova.
3. A narod peva, uzimajući za početak svoje pesme proročke reči koje kažu: Neka se ispune usta naša hvale Tvoje, Gospode, da pevamo slavu Tvoju.[4] Nismo u stanju, Vladiko, vele oni, ni pesmu da Ti prinesemo za sva dobra kojih si nas udostojio, nego nam Ti i to podari. Na koji način? Ispunjavajući naša usta hvalom; kad se molimo, Ti nam daruješ molitvu da bismo znališta i kako treba da ištemo; tako i sada našim ustima podari moć da bismo Ti pevali.
4. Zatim se mole da osvećenje koje su primili, ostane sa njima, te da, pomognuti rukom Njegovom, ne izdaju blagodat i ne izgube dar:... Sačuvaj nas u Tvojoj svetinji. Šta treba da činimo? (Jer, u svemu tome potreban je i naš doprinos. ) Da se sav dan poučavamo pravdi Tvojoj; a pod pravdom se ovde podrazumeva Premudrost i čovekoljublje Božije, koji su prisutni u svetim Tajnama, kao što je to shvatao apostol Pavle: „Ne stidim se, veli on, Jevanđelja Hristova (… ) jer se u njemu otkriva pravda Božija“[5] svima koji veruju, i o svima njima. Poučavanje u toj pravednosti može da očuva Svetinju u nama. Jer, ono i veru u Boga uvećava, i ljubav raspaljuje, i ne dopušta da išta loše stupi u dušu. Prema tome, nismo uzalud nešto ranije govorili da bez misli koje dolikuju svetim Tajnama, ne može u nama biti osvećenja niti ono može u nama opstati.
 
43. beseda
 
O TOME DA LI SE I UPOKOJENI, ISTO KAO ŽIVI, OSVEĆUJU OD DAROVA SASVETE TRPEZE
 
Pored svega što je do sada rečeno, potrebno je razmotriti i ovo što sledi. Čini se, zaista, da ova božanstvena i sveštena služba osvećuje na dvojak način. Jedan način je posredništvo; jer, prineseni Darovi i samim činom prinošenja osvećuju one koji ih prinose i one za koje su prineseni, i čine da Bog bude milostiv prema njima. Drugi način je sveto Pričešće, jer nam, po rečima Samoga Gospoda, postaje istinsko jelo i istinsko piće.[6]
2. Od ova dva načina osvećenja, prvi je zajednički i za žive i za upokojene; jer žrtva se prinosi i za jedne i za druge. Drugi način osvećenja moguć je samo živima, pošto upokojeni ne mogu više da jedu i piju. Pa šta onda? Zar upokojeni zbog toga ne primaju osvećenje od svetog Pričešća i zar su oni po tome manji od živih? Nikako. Jer, Hristos i njima predaje Sebe na način koji je samo Njemu znan.
3. Da bi ovo bilo jasno, razmotrimo šta je to što omogućuje osvećenje, da bismo videli da li su duše upokojenih iste kao i duše živih.
4. Šta je to, dakle, što osvećenje čini mogućim? Da li to što neko ima telo, ili to što hita ka sveštenoj Trpezi, ili što Svetinju uzima u ruke, ili što je prima u usta, ili to što jede ili pije? Nikako. Jer, mnogi od onih kojima je sve to moguće i koji su tako pristupili svetim Tajnama, nikakve koristi za sebe od toga nisu stekli, i odstupili su prepuni svakovrsnih zala.
5. Pa šta je onda to što čini da osvećeni steknu osvećenje? I šta je to što Hristos od nas traži? To je očišćenje duše, ljubav prema Bogu, vera, želja za svetim Tajnama, volja za Pričešćem, plamena revnost, žedno hitanje. To je ono što nam donosi ono osvećenje; sa tim treba da zajedničare u Hristu oni koji pristupaju svetom Pričešću, jer bez svega toga Pričešće i nije moguće.
6. Sve to, međutim, nije telesno, nego zavisi samo od duše. Prema tome, sve ovo mogu ostvariti i duše upokojenih isto koliko i duše živih.
7. Dakle, ako su duše spremne i prigotovljene za primanje svetih Tajni, i ako Gospod, Koji osvećuje svete Darove i prinosi ih na žrtvu, uvek želi da osvećuje i da svaki put predaje Sebe, šta ih onda ometa da se pričeste? Baš ništa.
8. No, mogao bi neko zapitati: ako neko od živih ima u svojoj duši sva ova pomenuta dobra, pa ipak ne pristupa Pričešću, hoće li u istoj meri zadobiti osvećenje koje od Pričešća proishodi?
9. Ne svako, nego samo oni koji, poput duša upokojenih, ne mogu telesno da pristupe; kao oni koji „se potucahu po pustinjama i gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim“,[7] koji ne behu u prilici da vide Žrtvenik i sveštenika. Njih je Sam Hristos nevidljivo osvetio ovim osvećenjem. Otkuda mi to možemo znati? Otuda što su oni imali u sebi život, koji inače ne bi imali da nisu bili pričasnici ove svete Tajne. Jer, Sam Hristos je rekao: „Ako ne jedete Tela Sina Čovečijega i ne pijete Krvi Njegove, nemate života u sebi“.[8] A da bi to pokazao, mnogima od svetih poslao je anđele da im donesu svete Darove.
10. Ali, ako neko ne pristupi svetoj Trpezi a u stanju je to da učini, njemu je potpuno nemoguće da zadobije osvećenje od svetih Darova. Ne samo zato što nije pristupio, nego zato što je mogao da pristupi, pa nije; jer time pokazuje da u njegovoj duši nema dobrih raspoloženja potrebnih za primanje svete Tajne.
11. Jer, kakvu revnost i želju za sveštenom Trpezom ima onaj ko lako može da pohita k njoj, a ne želi? Kakva je vera u Boga kod onoga ko se ne plaši pretnje što počiva u rečima Gospodnjim upućenim onima koji preziru ovu Večeru?[9] Kako se može verovati nekome da ljubi nešto, kada tone uzima iako ga lako može uzeti?
12. Stoga uopšte nije neobično to što Darove sa ove Trpeze Hristos predaje i dušama odvojenim od tela, koJima se niJedan od ovih greha ne može pripisati. No, neobično i natprirodno je to što čovek, koji živi u propadljivosti, jede to nepropadljivo Telo. A da se jedno besmrtno suštastvo, kao što je duša, na način koji je njoj podesan, pričešćuje onim što je besmrtno – šta je u tome neobično? Pa ako je Hristos, po Svom neizrecivom čovekoljublju i neiskazivoj mudrosti, iznašao način da ostvari to što je neobično i natprirodno, kako Mu nećemo verovati da ostvaruje ono što je uobičajeno i što je prirodno?
 
44. beseda
 
O TOME DA OSVEĆENJE NAJPRE STUPA U DUŠU ONOGA KO SE PRIČEŠĆUJE
 
Uostalom, i onima koji još uvek žive sa telom, sveti Darovi se daju kroz telo, ali oni najpre odlaze u prirodu duše, a zatim, preko duše, prelaze u telo. Ukazujući na to, blaženi apostol Pavle kaže: „Ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njim“[10], jer to jedinstvo i taj spoj najpre se u duši ostvaruje.
2. Jer, tamo je prevashodno čovek, tamo je i osvećenje koje se stiče vrlinama i čovečanskom revnošću, tamo je i sklonost ka grehu, tamo je i ono čemu je potrebno isceljenje koje časni Darovi pružaju. Sve što se u telu zbiva, to dolazi od duše; kao što je telo uprljano lukavim pomislima koje proizlaze iz srca, tako i osvećenje telu otuda dolazi – kako od vrline tako i od svetih Tajni. No, na neke ljude nailaze telesne slabosti kojima je uzrok nemoral duše. To je Spasitelj hteo da pokaže kad je isceljujući dušu bolesnoga, odnosno oslobađajući je od greha, podigao ono raslabljeno telo.[11]
3. Prema tome, ako duša, da bi primila osvećenje, nema potrebe za telom, nego telo ima više potrebe za dušom, onda kakvu veću korist mogu steći one duše koje zajedničare u telu od onih duša koje su od tela oslobođene, i to samo zato što ove prve posmatraju sveštenika i primaju Darove od njega? I ove druge, naravno, imaju večnoga Sveštenika, Koji je sve to radi njih, i Koji predaje Darove i onima živima koji se istinski pričešćuju. Jer, ne pričešćuju se istinski svi oni kojima sveštenik predaje Darove, nego samo oni kojima Darove predaje Sam Hristos. Naime, sveštenik daje svima onima koji pristupe, a Hristos samo onima koji su dostojni Pričešća. Iz ovoga je jasno da je samo Spasitelj Taj Koji za duše vernih savršava svetu Tajnu i Koji osvećuje žive i upokojene.
4. Iz svega što je rečeno, može se videti jedno: sve što se na sveštenoj službi savršava, podjednako pripada i živima i upokojenima. Jer, i sredstva kojima se stiče osvećenje, budući da su to duševna dobra, pripadaju i jednima i drugima; jedno isto je ono što prvo biva osvećeno i što je naročito blisko osvećenju, a jedan je i Sveštenik Koji osvećuje. Samo jedno postoji kod onih koji žive u telu a što upokojeni nemaju: to je da se čini kao da se i nedostojni pričešćuju svetim Darovima jer Darove ustima primaju. Dotle niko od upokojenih ne može ni pristupiti ako je nepripremljen, jer Pričešće priliči samo onima koji su ga dostojni. To živima ne donosi osvećenje, nego im, naprotiv, donosi najveću kaznu. Prema tome, nema ni govora da telesnost predstavlja prednost za žive.
5. Iz još jednog razloga očito je da pričešćivanje onih duša svetim Darovima ne samo što je moguće bez ikakve prepreke, već je i neophodno. Jer, kad bi postojalo nešto drugo da razveseli duše i da ih tamo upokoji, to bi predstavljalo nagradu za čistotu dostojnih duša, ione ne bi imale potrebe za Darovima sa ove Trpeze. Ovako, međutim, ono što dušama koje se tamo nalaze, pruža svaki užitak i blaženstvo – pa bilo da to nazoveš rajem, ili naručjem Avraamovim, ili mestima oslobođenim svake tuge i svakog bola, mestima svetlim i cvetnim, mestima pokoja, ili da to nazoveš samim Carstvom nebeskim – to nije ništa drugo nego ova Čaša i ovaj Hleb.
6. Sve ovo ostvaruje Posrednik,[12] Koji je kao naš preteča stupio u Svetinju nad svetinjama,[13] jedini Putovođa ka Ocu,[14] jedino Sunce duša; Njega sada u tom obličju, koje je Sam poželeo, mogu videti i Njime se pričestiti oni koji su telom sputani, a tada će se pojaviti bez pokrivala i tada ćemo se Njime pričešćivati neposredno; tada ćemo „Ga videti kao što jeste“,[15] tada će kao trup sabrati oko sebe orlove,[16] i „posadiće ih, i pristupiće te će im služiti“,[14] tada će zablistati na oblacima,[18] a zbog Njega „će se pravednici zasijati kao sunce“.[19] A oni koji ne budu sjedinjeni sa Njim, kao što časna Trpeza zna da sjedini, ne mogu tamo pronaći upokojenje niti mogu steći kakvo dobro – ni malo ni veliko.
 
45. beseda
 
O POSREDNIŠTVU HRISTOVOM
 
Zaista, Hristos je Posrednik, čijim posredovanjem do nas dospeše sva dobra koja nam je Bog darovao; ili, bolje reći, koja nam uvek daje. Jer, Hristos nije posredovao samo jedanput zasvagda i sve nam predao, a zatim to posredovanje napustio, nego uvek posreduje, i to ne rečima i molitvama, kao što to čine sveštenici, nego delom. A kojim to delom? Time što nas sjedinjuje sa Sobom i što nam Sobom predaje Svoje blagodati u skladu s tim koliko je svako od nas dostojan i koliko je očistio sebe.
2. Kao što svetlost i sama od sebe pruža mogućnost za gledanje, pa kad nje nema, tada nema ni gledanja, tako i sjedinjenje sa Hristom treba uvek da bude u dušama, naravno, ukoliko žele da žive i da nađu pokoja. Naime, ni oko ne može videti bez svetlosti, niti u dušama može biti istinskog života i mira bez Hrista; jer samo je On Taj Koji nas sprijateljuje sa Bogom, Koji nam pruža taj mir. A bez toga mira postajemo neprijatelji Božiji, i nema nikakve nade da postanemo pričasnici Njegovih dobara.
3. Prema tome, ko se od samog početka nije sjedinio sa Hristom, ili se sjedinio ali nije ostao sjedinjen, taj je još uvek neprijatelj i tuđinac božanskim dobrima.
4. Zaista, šta je to što je sprijateljilo Boga sa čovečanskom prirodom? Svakako činjenica da je Svoga ljubljenoga Sina video kao čoveka. Tako se On miri sa svakim čovekom ukoliko ovaj poseduje obličje Jedinorodnoga i nosi Njegovo Telo, i ukoliko se vidi da je jednoga duha s Njim. Bez toga svaki čovek je, sam po sebi, onaj stari čovek, neprijatelj Bogu – čovek koji nema ništa zajedničko sa Bogom.
5. Dakle, ako treba da verujemo da duše kroz molitve sveštenika i kroz prinošenje sveštenih Darova zadobijaju upokojenje, treba onda najpre da verujemo da to biva na način na koji je čoveku jedino moguće naći pokoja. Koji je to način, to je već rečeno: da se sprijateljimo sa Bogom i da ne budemo neprijatelji Njegovi. Kako to postići? Tako što ćemo se sjediniti sa Bogom išto ćemo postati jednoga duha sa Njegovim ljubljenim Sinom, Koji je jedini po volji Oca. To je moguće ostvariti kroz sveštenu Trpezu, koja je, kao što smo svojim rečima i pokazali, zajednička i živima i umrlima.
 
46. beseda
 
O TOME DA JE OSVEĆENJE SAVRŠENIJE KOD UPOKOJENIH
 
Po pitanju osvećenja, duše oslobođene od tela imaju prednost u odnosu na one koje žive u telu. Naime, kroz molitve sveštenika i posredstvom svetih Darova, one se očišćuju i zadobijaju otpuštenje grehova ništa manje nego duše živih. One, međutim, više ne greše, niti svojim starim sagrešenjima pridodaju nova, kao što to većina živih čini, nego ili im se u potpunosti oprašta svaka krivica, ili im se bar sagrešenja stalno odstranjuju. Tako bivaju spremnije i valjanije za zajedničarenje sa Spasiteljem, i to ne samo od većine onih koji žive u telu, nego i od njih samih kad bi se nalazile u telu. I samo to što su od tela slobodne, čini ih mnogo podobnijima za pričešćivanje svetim Tajnama nego što bi im to bilo moguće da su u telu.
2. Tamo, uistinu, postoje mnogi i različiti „stanovi“,[20] gde će svaka mera vrline biti nagrađena, i ništa neće ostati bez plate od strane pravednoga i čovekoljubivoga Sudije. Jer i oni koji su najvećih odličja dostojni, koji su savršeni i koji su naslednici savršenog blaženstva, kao što je apostol Pavle i oni njemu ravni, na čistiji način u tom spokoju uživaju posle smrti nego onda kad su bili u ovome životu; tako i oni koji su do kakvog umerenijeg spokoja dospeli, sasvim prirodno u njemu više uživaju otišavši odavde nego što su to mogli živeći sa telom.
3. Pokazali smo, dakle, da svako upokojenje duša i svaka nagrada za vrlinu, bila ona mala ili velika, nije ništa drugo nego ovaj Hleb i ova Čaša, koji dostojno pričešćuju i jedne i druge, odnosno i žive i umrle. Zbog toga je Gospod ovu Večeru nazvao užitkom svetih u budućem veku,[21] da bi pokazao da tamo, osim ove Trpeze, nema ničega više.
4. Stoga se ova sveštena služba Evharistije savršava i za umrle kao i za žive. Pa pošto se, kao što je već rečeno, živi osvećuju na dva načina, tako se i umrli osvećuju na dva načina;te ni po čemu upokojeni nisu manji od živih, nego su u nečemu i veći.
 
47. beseda
 
O TOME KAKO BOG UVEK PRIMA SVETE DAROVE
 
U nastavku ćemo razmotriti još jedno pitanje. Iz ovoga što smo do sada govorili, jasno je da se ovom sveštenom službom osvećuju svi vernici. No, vredno bi bilo videti da li se to uvek zbiva.
2. Ovo sveštenosluženje predstavlja prinošenje Darova; ali darovi ne bivaju uvek prihvaćeni od Boga, nego ima slučajeva kada zbog nevaljalstva onih koji ih prinose, bivaju prezreni i odbačeni. Mnogo je primera za to kako kod starih tako i kod onih koji žive u doba blagodati. Ispitajmo, dakle, da li se možda i ovi Darovi ponekad ne prinose uzalud, pa pošto nisu primljeni, i ne osvećuju onako kako to služba obećava; a to sve zato što ih ne prinose uvek vrlinski ljudi, nego ih ponekad čak i oni nevaljali prinose.
3. Da Bog zaista i te Darove odbija kad je nečist onaj ko ih prinosi, to je očito iz onoga što Crkva čini. Naime, onima za koje zna da su smrtno sagrešili, ne dopušta da takve Darove prinose; a ako se oni na tako nešto i drznu, ona ih ne prima, nego ih odbacuje zajedno sa njihovim Darovima. Ali, pošto Crkva ne poznaje dobro sve te ljude, nego većina od njih ostaje neznana, a božanska Trpeza ipak prima njihove Darove, šta o tim Darovima treba da znamo? Jesu li neprihvaćeni od strane Boga i jesu li lišeni svakoga osvećenja? Ako je to tačno, neznano je kad su osvećeni – jer, uglavnom, ili sumnjamo u način prinošenja tih Darova, ili nam je on u potpunosti nepoznat. I tako će vernici, pristupajući svetim Tajnama kolebljivo i bez vere, ostati bez ikakve koristi od njih.
4. Šta bismo o ovome mogli reći? Da se prinošenje Darova savršava u dva čina. Najpre vernik od svoje kuće prinosi Darove i predaje ih svešteniku u ruke, a zatim Crkva te iste Darove prinosi Bogu. Prvo prinošenje, kad je grešan onaj ko prilaže, biva uzaludno i nikakve koristi priložniku ne donosi upravo zato što „je grešan; jer, to što se prinosi nije samo po sebi odbojno Bogu, budući da je sva tvorevina Božija dobra.
5. Ono drugo prinošenje Darova, međutim, koje vrlinski ljudi čine u slavu Boga i u slavu svetih, za spasenje vaseljene i za svaki dobri zahtev uopšte, ništa ne može omesti da bude dobro primljeno. Jer, nikakva nečistoća od ruku onoga koji ih je najpre doneo, nije ostala na Darovima;nego, pošto ostaju čisti i pošto su čisti oni koji ih sada prinose, bivaju osvećeni i osvećuju one koji se mole. I nikakva prljavština greha nikada ne može počivati na beslovesnim i neživim stvarima, jer greh je bolest volje, pa samo slovesna bića mogu biti uprljana grehom.
6. Ali, ako su Darovi koje grešnici prinose uvek čisti, zašto ih onda pravilo Crkve ne prihvata? Da bi posramila one koji ih prinose kako bi naučili koliko je veliki gnev Božiji protiv njih, jer On čak i Svoja stvorenja, kojima nema šta prigovoriti, zbog njih odbija i prezire; i da se, poučivši se tome, uplaše i poprave svoj život. No, samim Darovima Crkva nikakvo nevaljalstvo ne pripisuje. Zbog toga nema nikakve smetnje da ovi Darovi budu prihvaćeni i osvećeni, jer njihovo drugo prinošenje obavljaju čestiti ljudi.
7. Mogao bi, međutim, neko reći: pa nisu čestiti ni svi sveštenici koji obavljaju prinos, nego neki od njih boluju od velikog nevaljalstva;na taj način naše reči dolaze pod sumnju. Naime, kad se desi da su oba prinosioca Darova bogomrski, što može da bude, kako će se onda postići to da Darovi budu ugodni Bogu i da ih On primi, odnosno da budu sveti i osvećujući? Nikako;nego će tada uistinu biti neprihvatljivi; i uvekće biti pod sumnjom pošto su sumnjivi i načinionih koji ih prinose službu savršavajući. Jer, Apostol kaže: „Ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovekova koji je u njemu?“[22] Tako će biti mnogo neverice i sumnje u vezi sa službom, i nigde nikakve izvesnosti; a pričešće svetim Darovima neće doneti nikakve koristi vernicima koji se bez vere pričešćuju.
8. To će reći i u takvoj nedoumici će biti onaj ko smatra da je sveštenik sam gospodar prinošenja ovih Darova. Naravno da nije; ono glavno što ostvaruje ovo prinošenje jeste blagodat koja osvećuje – jer prinošenje Darova sadržano je u njihovom osvećenju – a sveštenik je u svakoj prilici njen služitelj. Jer, on od sebe ništa ne prinosi, niti se usuđuje da učini ili da kaže nešto po svom rasuđivanju i po svom umu, nego samo ono što je od blagodati primio – bilo da je to čin, ili reč, ili delo; postupajući na način koji mu je određen, on uzvraća Bogu ono što je od Njega dobio. I tako su Darovi uvek bogougodni i od Boga prihvaćeni jer su uvek prineseni na način koji je Njemu ugodan.
9. Koliko je značajno da li je prinosilac Darova po sebi nevaljao? Jer, njegovo nevaljalstvo ništa ne pridodaje Darovima niti taj prinos čini gorim – kao što neki lek koji je načinio čovek neuk i nevešt lekarskom umeću, ništa ne sprečava da donese ozdravljenje; dovoljno je da ga je ovaj načinio po zapovesti lekara i po uputstvu za pripremanje koje mu je dato. Takav lek, zaista, neće biti uzaludan zbog neukosti onoga koji ga priprema, nego će biti spasonosan zbog umeća onoga koji je dao uputstvo za njegovo spravljanje. Jer, od neukosti služitelja ništa nije primio, nego je potpuno načinjen lekarovim umećem.
10. Tako i ovde, božanska blagodat sve ostvaruje. Sveštenik je samo njen služitelj, koji čak ni taj dar služenja nema po sebi – i njega je od blagodati stekao. Jer, sveštenstvo je to: sila koja opslužuje svetinje.
 
48. beseda
 
U KOJOJ MERI DAROVI BIVAJU PRIHVAĆENI OD BOGA
 
Da svi Darovi osvećuju sve vernike, i to uvek jer uvek bivaju prihvaćeni od Boga, to se vidi iz ovoga što je dosad rečeno. Predstoji nam da razmotrimo i koliko bivaju prihvaćeni.
2. Šta je to što čini da jedan dar bude prihvaćen među ljudima? Šta činimo sa darovima da bi se reklo da su prihvaćeni? Da li ih, možda, uzimamo u ruke i držimo u naručju? Svakako ne. Jer oni koji ih primaju, mnoge od darovane mogu da ponesu, pa čak ni u ruke da prime, kao onda kad je dar, na primer, nekakvo polje, ili kuća, ili nešto tome nalik.
3. Pa kada to neki dar biva primljen? Onda kada ga primalac uvrsti među svoja dobra, kada ga prisvoji – tada se može reći da je dar primljen.
4. Bog prisvaja ove Darove tako što ih pretvara u Telo i Krv Jedinorodnoga. Prema tome, ako ne možemo ni zamisliti ništa što je ravno tom prisvajanju, ne možemo pronaći ni meru u kojoj su Darovi primljeni.
5. U kolikoj meri je primalac prihvatio prinesene darove, može se videti po uzdarju kojim nam on uzvraća.
6. No, kakvo je ovde uzdarje? To je samo Telo i sama Krv Hristova; jer primajući od nas Hleb i Vino, Bog nam kao uzdarje daje Samoga Sina. Aodakle se zna, reći će neko, da su nam Telo i Krv Hristova dati od Boga kao uzdarje za ono što smo mi Njemu prineli? Otuda što nam je On, Koji je odenut u njih, rekao: „Uzmite“ ; jer tako se dar pokazuje. Tom rečju pokazuje se i Onaj Koji daje, i onaj koji prima, a pokazuje se i sam Dar.
7. Postoji i drugi način da se nešto primi:to je kad primalac nešto primi kao povereni mu zalog; tada nije običaj da koristi to što je primio.
8. Da ne bi i ti tako nešto pomislio, već da bi znao da to što si primio, pripada tebi, Gospod ti je i zapovedio da ga koristiš, rekavši:“ Jedite“.
9. Dakle, Bog je na taj način primio naše Darove, i to u tolikoj meri. Zbog toga Darovi uvek osvećuju sve duše hrišćana, i živih i umrlih, koje su još uvek nesavršene i potrebuju osvećenje. Jer, savršeni svetitelji, koji stoje zajedno sa anđelima i koji su već uvršteni u nebesku jerarhiju, nemaju više potrebe za zemaljskom jerarhijom.
 
49. beseda
 
ZAŠTO KROZ OVE DAROVE IZRAŽAVAMO POČAST I POŠTOVANJE I PREMA SVETITELJIMA
 
Posle svega što je dosad rečeno, potrebno je da razmotrimo i ovo što sledi. Naime, ako su ovi Darovi posvećeni Bogu, a osvećuju one kojima je osvećenje potrebno, zašto onda verujemo da prinošenjem tih Darova činimo čast i onima koji su već osvećeni i koji su u svemu savršeni? I zašto kad nam je nešto potrebno i kad njih prizivamo u pomoć, obećavamo da ćemo im prineti službu ovih Darova, kao da ćemo ih prineti njima ili za njih? Da bi oni bili bolji?
2. To se zbiva zato što postoji i drugo značenje prinošenja Darova, kao što smo ranije napomenuli; shodno tom značenju, ovi Darovi pripadaju i svetiteljima onda kad se prinose Bogu kao blagodarnost za slavu kojom ih je On proslavio i za savršenstvo kojim ih je usavršio. Darovi, dakle, pripadaju Bogu, jer su Njemu namenjeni, a kao ispomoć pripadaju i vernicima, kojima je pomoć potrebna, ali pripadaju i svetima, jer se za njih prinose Bogu.
3. Sve što je meni darovano, ja dobijam bezobzira na to ko je dar u moje ime primio; jer svešto nam je odnekud dato, ne primamo samo vlastitim rukama, već i rukama svojih prijatelja i srodnika, i uopšte, rukama svih onih kojima Darodavac daruje da bi nas zadovoljio. Zbog toga Gospod i veli da On Sam prima kad siromasi primaju, jer oni koji njima daju, čine to radi Njega.[23] Tako i svetitelji primaju ove Darove jer se za njih prinose Bogu. Naime, kao što ono biva zbog ljubavi prema Hristu, tako i ovo biva zbog ljubavi prema svetiteljima. Pošto ih silno ljubimo, sva njihova dobra smatramo svojima i radujemo se zbog njihovog izobilja, kao da i mi u njihovim dobrima zajedničarimo. I tako, radujući se zbog darova kojima ih je Gospod nagradio, blagodarimo Davaocu i prinosimo Mu zahvalne Darove.
4. No, svetitelji primaju Darove ne samo zato što ih mi prinosimo iz ljubavi prema njima, već i stoga što im je naročita prijatnost i veliko zadovoljstvo da, zahvaljujući njima, Bog prima blagodarnost i biva slavljen. Jer, kao što je najveći greh nevaljalih ljudi u tome što se preko njih huli na ime Božije, tako je za svetitelje najveći i najznačaniji uspeh to što se kroz njih proslavlja Bog. To je, još dok su u telu živeli, bio njihov neprekidni podvig, a sada, kad su se na nebo preselili, to je njihovo neprekidno delo i užitak i vrhunac njihovog blaženstva. Ako su tada, kad su dobra za njih bila samo nadanje, živeli tako što su blagodarili Bogu za sve,[24] i što su sve činili u slavu Njegovu, šta bi trebalo da o njima pomislimo sada kad je njihova blagodarnost mnogo veća, jer su već postali savršeni u svakoj vrlini, i kada dobra ne predstavljaju više samo nadanje, nego su oni svojim vlastitim iskustvom već osetili darežljivost Gospodnju? Jer, sada mogu da sagledaju sebe i da vide šta su bili, a šta su postali: od zemljanih postali su sunčani; od ubogih slugu postali su časni sinovi i naslednici Carstva nebeskog; nekada su bili krivci, a sada su u stanju da, zbog svoje bliskosti i odvažnosti pred Sudijom, i druge oslobode krivice. Stoga se nikada neće zasititi da pevaju u slavu Božiju, niti smatraju da su sami dovoljni za blagodarenje Njemu. Zato i žele da sva bića – i anđeli i ljudi – zajedno sa njima učestvuju u slavljenju Boga, kako bi njihov dug bio što bliži Njegovom dostojanstvu; a to će postići tako što će taj dug, odnosno blagodarnost Bogu, uvećati pridodavanjem i drugih koji će pevati u slavu Njegovu.
5. Svedoci toga su sveta tri mladića uz Azariju, koji su vatru nadvladali i primili od Boga ovu blagodat.[25] Pa kad je trebalo da izraze blagodarnost Bogu zbog svog čudesnog spasenja i da pevaju u slavu Spasiteljevu, nije im se svidelo da Ga samo oni slavoslove i činilo im se da nije dovoljno samo njihovo pojanje, nego su sabrali i anđele, i sav rod ljudski, i samo nebo, i Sunce, i zvezde, i gore, i sve beslovesne životinje, i svu neživu prirodu, i svu tvorevinu uopšte. Toliko je velika želja u svetitelja, dok još žive u telu, da se Bog pesmom proslavi – a mnogo je veća kad se tela oslobode.
6. Prema tome, onaj ko, imajući na umu svetitelje i njihov ugled i blaženstvo i slavu, peva u slavu Boga, Koji je njih ovenčao, taj njima donosi radost od svih najuzvišeniju; i to naročito onda kada svoje slavljenje ne izražava samo rečima, nego i prinošenjem evharistijskih Darova – a to su Darovi koje Bog toliko rado prihvata i koji za Njega imaju najveću vrednost. Pa kao što Sam Spasitelj blagonaklono prima ove Darove, koji nadilaze svako žrtvoprinošenje staroga Zakona, i kao uzdarje daje nam Svoje Telo i Svoju Krv, tako se i svetitelji raduju ovim Darovima više nego bilo čemu drugome čime mislimo da im ugađamo; i tada se nude da nam budu od pomoći u svemu što nam je na korist. Jer, u svemu se ugledaju na svoga Vladiku.
 
50. beseda
 
ONIMA KOJI TVRDE KAKO POMINJANJE SVETIH NA LITURGIJI PREDSTAVLJA MOLITVU KOJU SVEŠTENIK ZA NJIH UPUĆUJE BOGU
 
Ovde su neki upali u zabludu misleći kako sveštenikovo pominjanje svetitelja pred Bogom predstavlja molitvu za njih, a ne blagodarnost. Ne znam gde su oni našli povoda za takva razmišljanja. Jer, povoda za takvo verovanje ne mogu pronaći ni u radnjama koje se ovde obavljaju ni u rečima kojima se služba savršava.
2. Iz samih sveštenih radnji jasno je da one ne dopuštaju da se tako nešto i pomisli. Jer, ako se Crkva moli za svetitelje, onda bi svakako trebalo da traži sve ono što inače uvek traži. A šta je to što traži za umrle? To je otpuštenje grehova, nasleđe Carstva, pokoj u naručju Avraamovom zajedno sa svetima, koji su stekli savršenstvo. To je molitva Crkve, i osim ovoga ona ništa više ne traži za svoje upokojene. Na to je ograničena naša molitva Bogu. Jer, nije dopušteno da čovek traži sve što zaželi, nego i u tome postoji zakon i granica koju nije dopušteno prestupiti. „… Jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh se moli za nas,[26] odnosno poučava nas za šta treba da se molimo. Tako su ove reči shvatili učitelji Crkve.
3. Prema tome, pogledaj ima li u bilo kojoj službi ili molitvoslovlju nešto osim onoga što je rečeno – i nećeš ništa pronaći.
4. Pomoliće se, dakle, sveštenici za otpuštenje grehova onih koji su bez krivice kao da je krivica još uvek na njima; pomoliće se da sveti nađu pokoja među svetima kao da oni još nisu sveti; pomoliće se za savršenstvo savršenih kao da oni još nisu savršeni.
5. Tako, svakako, greše – na jedan ili na drugi način. Naime, ili priznaju blaženstvo i savršenstvo svetih, te time voljno praznoslove pred Bogom upućujući nepotrebne molitve za svete; a to više priliči ljudima koji se izigravaju sa Božanstvom negoli sveštenicima. Ili se, opet, misleći da time koriste svetima, ozbiljno mole za njih, čime odriču njihovu slavu. To ne predstavlja hulu samo na svetitelje, već i na Samoga Boga, kao da On, tobože, nije održao Svoja obećanja kojima je obećao daće proslaviti svete i da će im predati Carstvo.
6. Oba ova načina predstavljaju pravu hulu. S jedne strane, svetima u potpunosti priznaju blaženstvo, a sa druge strane, postupaju kao oni koji svetima odriču blaženstvo. Jer one, za koje veruju da su blaženi, da su uvršteni među sinove i da su naslednici Carstva, proglašavaju nenagrađenima i prezrenima i krivima time štose na takav način mole za njih.
7. Tako se, dakle, iz samih stvari vidi da je neumesno smatrati da žrtva koju Crkva za svoje svete prinosi Bogu, ima svojstvo prozbe.
8. Pogledajmo i same reči molitve: Još Ti prinosimo ovu slovesnu službu za preminule uveri praoce, Oce, patrijarhe, proroke, apostole, propovednike, Evanđeliste, mučenike, ispovednike, podvižnike, i za svaki duh pravednika, preminulog u veri. Osobito za Presvetu, Prečistu, Preblagoslovenu, slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju; za svetog Jovana, proroka, Preteču i Krstitelja, za svete slavne i svehvalne apostole (… ) i za sve tvoje svete, čijim molitvama poseti nas, Bože. I pomeni sve preminule u nadi na vaskrsenje u život večni, i upokoj ih, Bože naš, gde sija svetlost Lica Tvoga.
9. To su reči molitve, i nema u njima nikakve prozbe upućene Bogu za svete, niti sveštenik za njih ište nešto od onoga što je uobičajeno. Ali, kad pominje ostale prestavljene vernike, on odmah pridodaje prozbu za njih, jer kaže: Upokoj ih gde sija svetlost Lica Tvoga. No, kad je o svetima reč, dešava se sasvim obratno: ne samo da se ne moli za njih, nego ih čak poziva u zaštitu. Jer, tek što pomene i pobroji svetitelje, sveštenik dodaje: čijim molitvama poseti nas, Bože.
10. Ono, međutim, što najviše pokazuje da ove reči ne predstavljaju neku prozbu i iskanje od Boga, već blagodarnost Bogu za svetitelje, jeste to što je u ovo nabrajanje uvrštena i Majka Božija. Jer, ne bi ona tu bila uvrštena da je onima koji su ovde pobrojani, potrebno ikakvo posredništvo, i to ne samo od strane čovečanskog sveštenstva, nego i od strane anđela; jer je ona i od tih najuzvišenijih duhova neuporedivo svetija.
11. Ali, reći će neko, Hristos je Onaj Koji ovu sveštenu radnju savršava. Prema tome, šta je čudno u tome ako On i posreduje za svetitelje i za samu Svoju Majku?
12. Ali, nema nikakvog razloga da to čini; jer nije to način Hristovog posredovanja. On je zaista postao „posrednik između Boga i ljudi“,[27] ali ne uz pomoć nekoliko reči i molitava, no Samim Sobom; time što je On isti i Bog i čovek, sjedinio je Boga sa ljudima postavljajući Sebe kao zajedničku među dveju priroda. Misliti da On uvek posreduje u molitvama svete Liturgije, to je sasvim pogrdno i neumesno.
13. Iako je Hristos Onaj Koji savršava svetu Liturgiju, ipak nećemo Njemu pripisati sve što se na toj službi čini i izgovara. Naime, delo i cilj ove svete Tajne, odnosno osvećenje Darova i osvećenje vernika, On Sam ostvaruje, a molitve i molbe i prozbe u vezi sa tim prinosi sveštenik; jer ono prvo pripada Gospodu, a ovo drugo sluzi. Sveštenik se moli, On ispunjava molitve; Spasitelj daruje, a sveštenik blagodari za to što je darovano; sveštenik prinosi Darove, a Gospod ih prima. Prinosi, naravno, i Gospod, ali on Ocu prinosi Samoga Sebe i ove Darove, kad oni postanu On Sam, odnosno kad se pretvore u Njegovo Telo i Njegovu Krv. A pošto Samoga Sebe prinosi, zbog toga se i veli da je On isti i Koji prinosi i Koji se prinosi i Koji prima; On prinosi i prima kao Bog, a prinosi se kao čovek. No, Hleb i Vino, koji su još uvek Darovi, prinosi sveštenik, a prima ih Gospod.
14. Kojim činom On prihvata ove Darove?Osvećujući ih i pretvarajući ih u Svoje Telo i u Svoju Krv. A u skladu sa onim što smo već rekli, primanje znači usvajanje. To je način na koji Hristos savršava ovu sveštenu radnju. To je ono što sačinjava Njegovo sveštenstvo.
15. No, ako i pored ovoga što je rečeno, neko ipak tvrdi da liturgijske molitve – ili sve, ili samo pojedine od njih – predstavljaju reči Hristove, taj se ne razlikuje mnogo od onih nepobožnih koji su se drznuli da ospore slavu Njegovu. Pročitaj sve molitve, i shvatićeš da sve reči u njima jesu reči slugu. Pročitaj i onu molitvu u kojoj sveštenik pominje svetitelje, a koju oni drsko pripisuju Hristu, i nećeš u njoj pronaći ništa što priliči Sinu ravnočasnom sa Ocem, nego sve reči u njoj priliče slugama. Pre svega, ovo nije Evharistija samo jednog čoveka, nego zajednička blagodarnost svekolikog ljudskog roda;u njoj blagodare ljudi koji su sagrešili, ali koje ipak nije napustilo čovekoljublje Božije. Zatim, ova blagodarnost nije upućena samo Ocu, nego i Sinu i Duhu Svetome; u njoj vernici pominju i Majku Božiju, kao što sluge pominju svoju gospodaricu, i traže da se njenim zastupništvom i zastupništvom svetitelja udostoje i posete Promisla Božijeg.
16. Šta ovo ima zajedničko sa jednim Gospodom, Jedinorodnim Sinom Božijim, bezgrešnim, Gospodom svega? Blagodarimo, veli, Tebi i Jedinorodnome Sinu Tvome. Pa zar Hristos blagodari Jedinorodnome Sinu Božijem? Jer, evo, tada će biti dva sina; u skladu sa bezumljem Nestorijevim. Toliko je bezbožno i nerazumno smatrati da Hristos zastupa svetitelje i pripisivati Mu takvo zastupništvo i posredništvo!
17. Pokazalo se, dakle, da nije u tome smisao ovih sveštenih obrazaca. Ono što preostaje jeste da ove reči ne predstavljaju prozbu, negoblagodarnost.
18. Da, reći će neko, ali to ne dopušta izraz za, koji očito ima prozbeno značenje, pošto ovaj predlog to hoće da naznači. No, to nije obavezno; jer on ne pokazuje uvek prozbu. Naime, koristimo ovu reč ne samo kada molimo, nego i kada blagodarimo. To se može videti na mnogim primerima, pa i u samoj molitvi o kojoj je reč. Za sve to, kaže molitva, mi blagodarimo Tebi i Jedinorodnome Sinu Tvome i Duhu Tvome Svetome…, za sva znana i neznana… dobročinstva, blagodarimo Ti i za ovu službu, koju si izvoleo da primiš iz naših ruku. Vidiš li da se reč za i pri blagodarenju koristi. Prema tome, nema nikakvog opravdanja za ovu zabludu.
19. Tako je, dakle, nemoguće da pominjanje svetih predstavlja prozbu. Da je to pominjanje blagodarstveno, najpre pokazuje činjenica da nije prozbeno. Jer, sigurno mora biti jedno od ovo dvoje – ili prozbeno ili blagodarstveno budući da samo na ta dva načina pominjemo Bogu sva ona dobra koja nam čini, bilo da hoćemo da ih primimo, bilo da smo ih već primili; tako ono prvo biva prozba, a ovo drugo blagodarnost. Ovo pominjanje pokazuje i to da savršenstvo koje svetitelji stiču, predstavlja najveći dar koji Bog daje ljudima, i zbog toga je neprilično da Crkva ne ispoveda zahvalnost Bogu za svoje svete. A opet, zašto savršenstvo svetitelja nazivam najvećim od svih darova koje Bog daje čoveku? Pa ona cela jeste dar Božiji! Jer, od svih dobara koja je Bog učinio rodu ljudskom, ovo je vrhunac i cilj: horovi svetih; a zbog toga dobra stvoreno je za nas nebo i zemlja i sve što je vidljivo. Zbog toga postoji raj, zbog toga su proroci, zbog toga je Sam Bog primio na Sebe telo, zbog toga su reči Božije, Njegova dela, Njegova stradanja, Njegova smrt: da bi se ljudi sa zemlje preselili na nebo i da bi postali naslednici tamošnjeg Carstva.
20. Prema tome, ako u ovoj sveštenoj službi postoji blagodarnost, i ako su Darovi blagodarstveni isto kao što su i prozbeni, tada je nužno da glavni razlog i polazište Evharistije budu savršeni svetitelji.
21. Uostalom, šta je to što nam Evharistija pruža? Zar nije to činjenica da smo tražili i da smo traženo dobili? To je svakome jasno. Prema tome, ono zbog čega blagodarimo, istovetno je sa onim što tražimo.
22. Dakle, šta je to što Crkva traži od Boga? To je ono što ju je Sam Gospod naučio da traži, odnosno to je Carstvo Njegovo,[28] kako bi ga vernici nasledili i kako bi postali sveti kao što je svet On Koji ih je na to pozvao.[29] Ako ta dobra Crkva traži i moli od Boga, jasno je da za njih i blagodari. Naime, moli se da vernici budu savršeni u svetosti, i zato je prirodno i neophodno da blagodari Bogu za one svete koji su već savršeni u svetosti. Zbog te blagodarnosti Bogu za svetitelje, ova služba se i naziva Blagodarenje. Jer, iako Crkva na ovom mestu pominje i mnogo drugoga, svetitelji ipak predstavljaju ispunjenje svih ovih zahteva, te ona blagodari za savršenstvo koje su svetitelji stekli. Jer, sve što je Gospod učinio, učinio je da bi sabrao hor svetih, a tako i Crkva, kada slavi Boga za sva ona dobra, čini to gledajući na hor svetih. Zato je Spasitelj predao ovu Tajnu blagodareći Ocu, jer je sa Njim trebalo da nam otvori nebo i da tamo sabere ovaj sabor prvorodnih.[30] Dakle, Crkva se na Njega ugleda kada Darove prinosi ne samo na prozbeni nego i na blagodarstveni način. Naravno, ovo pokazuje i na druge načine, a osobito molitvom u kojoj je sadržan sav cilj svete Liturgije. Naime, pošto nabroji sve što nam je Bog darovao i pošto zablagodari za sve, te na koncu pomene kako je Gospod došao u telu, predao nam ove svete Tajne i poručio da i mi tako isto činimo, molitva ovako završava: Sećajući se, dakle, ove spasonosne zapovesti i svega što se nas radi zbilo: krsta, pa nabrojavši sve što posle krsta sledi, kaže: Tvoje od Tvojih Tebi prinoseći zbog svega i za sve, Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo, Gospode, i molimo Ti se, Bože naš.
23. Vidiš li? Sećamo se, veli, Tvojih dobročinstava i zato Ti ove Darove prinosimo. U tome i jeste blagodarnost: da Darovima ukazujemo počast svome Dobrotvoru za dobra koja nam je podario. A zatim, još jasnije iskazujući svoju blagodarnost, kaže: Prinoseći Ti ove darove, Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo, Gospode, i molimo Ti se, Bože naš. U tome je, veli Crkva, smisao prinošenja Darova: u slavljenju, u blagodarenju, u prozbi, kao što smo od samog početka govorili; tako da to prinošenje istovremeno bude i blagodarnost i prozba.
24. Ovo činimo, veli Crkva, sećajući se dve stvari: zapovesti koju nam je On dao, govoreći: „Ovo činite za moj spomen“, i svega što se nas radi zbilo. Jer, uopšte, sećanje na dobročinstva koja su nam učinjena, podstiče nas na to da uzvratimo, te da i mi nešto prinesemo Onome Koji nam je nebrojena dobra darovao; a sećanje na zapovest uči nas tome kakvo treba da je naše uzdarje i koje darove treba da prinesemo. Prinosimo Ti onaj isti prinos koji je i Jedinorodni Tvoj Sin prineo Tebi, Bogu i Ocu; i prinoseći ga, blagodarimo jer je i On, prinoseći Ti Darove, blagodario. Zbog toga mi ovome prinosu Darova ne prilažemo ništa svoje; jer ni sami Darovi nisu naše delo, nego Tvoje; jer Ti si Sazdatelj svega. Niti ovaj način služenja predstavlja naš izum, niti smo ga mi sami zaželeli, niti smo sami sebe pokrenuli na ovakvo služenje, nego si nas Ti tome naučio, i Ti si nas, preko Jedinorodnoga Sina, na to podstakao. Zbog toga, sve ovo što prinosimo, potiče od onoga što si nam Ti dao; sve je ovo Tvoje zbog svega i za sve.
25. Tako i za sam evharistijski prinos iznova dugujemo Bogu blagodarnost jer ništa od ovoga prinosa nije naše, nego je sve Njegov dar; jer čak i to da želimo i da obavljamo prinošenje, nije naše – On je Taj „Koji čini u vama“, kako veli božanski Apostol.[31] Zbog toga se u molitvama i kaže: Blagodarimo Ti i za ovu službu, koju si izvoleo da primiš iz naših ruku.
26. To je, dakle, ono što nas uči da pominjanje svetih na svetoj Liturgiji ne predstavlja prozbu upućenu Bogu za njih, nego blagodarnost.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps. 27, 9.
  2. Ps. 2, 8.
  3. Is. 26, 13.
  4. Ps. 71, 8.
  5. Rimlj. 1, 16-17.
  6. Jov. 6, 55.
  7. Jevr. 11, 38.
  8. Jov. 6, 53
  9. Mat. 22, 7.
  10. 1 Kor. 6, 17
  11. Mat. 9, 28; Mark. 2, 5-12 i Luk. 5, 20-25.
  12. Jevr. 8, 6; 9, 15 i 12, 24.
  13. Jevr. 6, 20.
  14. Jevr. 2, 10 i Jov. 14, 6.
  15. 1 Jov. 3, 2.
  16. Mat. 24, 28 i Luk. 17, 37.
  17. Luk. 12, 37.
  18. Mat. 24, 30.
  19. Mat. 13, 43.
  20. Jov. 14, 2.
  21. Luk. 14, 16.
  22. 1 Kor. 2,11.
  23. Mat. 25, 40.
  24. 1Sol. 5, 18.
  25. Dan. 3, 26-28.
  26. Rimlj. 8, 26
  27. 1 Tim 2, 5.
  28. Mat. 6, 33.
  29. 1 Petr. 1, 15.
  30. Jevr. 12, 23.
  31. Filip. 2, 13.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *