NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

 

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE
 

 
31. beseda – O tome da se i u Latinskoj Crkvi Evharistija savršava na isti način kao u nas
32. beseda – Zašto sveštenik, prilikom osvećenja Darova, ne priziva Sina, već Oca
33. beseda – O tome šta je Žrtva po sebi i šta je to što se prinosi na žrtvu
34. beseda – O molitvama posle prinošenja žrtve i o tome zašto sveštenik ovde pominje svetitelje, a osobito Presvetu Bogorodicu
35. beseda – O onome što sveštenik ište za sebe moleći se nad svetim Darovima i onome za šta vernici treba da se mole
36. beseda – O molitvi predavanja Bogu, o priklanjanju glave, o blagodarenju koje potom sledi, kao i o molitvi Bogu i o slavoslovlju
37. beseda – O vozglasima koje sveštenik uzvikuje ka narodu dok unosi Svetinju i onome što narod njemu odgovara
38. beseda – Šta označava topla voda koja se doliva u sveto Pričešće
39. beseda – Na koji način sveto Pričešće izobražava Crkvu
40. beseda – O pozivu vernicima da pristupe Pričešću i o tome šta vernici uzvikuju kad se Darovi ukažu
 


 
31. beseda
 
O TOME DA SE I U LATINSKOJ CRKVI EVHARISTIJA SAVRŠAVA NA ISTI NAČIN KAO U NAS
 
Ono što u potpunosti opovrgava njihove tvrdnje jeste to što ni u Latinskoj Crkvi, na koju se oni, tobože, pozivaju, posle reči Gospodnjih ne izostaju molitve za osvećenje Darova. Prevideli su to zato što oni ne upućuju molitve odmah posle reči Gospodnjih i zato što ne traže izričito osvećenje Darova i njihovo pretvaranje u Telo Gospodnje, nego koriste druge izraze koji ka istome vode i isti smisao imaju.
2. Koja je to molitva? Zapovedi da uzdignuti budu ovi Darovi rukom anđelskom na Tvoj nadnebesni Žrtvenik. Neka nam kažu, dakle, šta znače reči: da uzdignuti budu ovi Darovi! Molim li se ovim rečima za prostorno premeštanje Darova sa zemlje i donjih prostora na nebo, ili za promenu njihove vrednosti – od onoga što je niže ka onome što je uzvišenije?
Ako je reč o ovome prvom, kakva nam je korist od takve molitve koja traži da budu uzeti od nas sveti Darovi za koje se molimo i verujemoda su sa nama onako kako je Hristos sa nama „u sve dane do svršetka veka“![1] Ako znaju da je to Telo Hristovo, kako onda ne veruju da je ono istovremeno i sa nama, i da je iznad nebesa, i da sedi sa desne strane Oca, na način koji je samo Njemu poznat? Kako bi nešto što još nije postalo nadnebesno, moglo biti nadnebesno Telo Hristovo? I kako će rukom anđelskom biti uzdignuto ono što je iznad svakog načalstva i vlasti i sile, i što je iznad svakog imena?
4. Ako se, opet, mole za nekakvu promenu vrednosti nabolje, ne znam kako će izbeći krajnju hulu, jer znaju da je to Telo Hristovo, pa ipak veruju da će dospeti do nečeg boljeg i svetijeg?
5. Otuda je jasno da oni znaju da su to hleb i vino koji još uvek nisu primili osvećenje. Zbog toga se mole za njih imajući na umu da je Darovima još uvek potrebna molitva, i mole se da ovi budu uzdignuti jer se još uvek nalaze dole i nisu žrtvovani, te pominju Žrtvenik kako bi ovibili položeni na njega i prineseni na žrtvu. Za to je potrebna i ruka anđela, jer drugo sveštenstvo, ovo čovečansko, kako veli božanski Dionisije, ne može bez pomoći prvoga, anđelskoga sveštenstva.[2]
6. Ova molitva nema za cilj ništa drugo do pretvaranje Darova u Telo i Krv Gospodnju. Jer, zacelo, ne treba misliti da je Žrtvenik, na kome treba prineti žrtvu, nekakvo mesto na nebu koje je posvećeno Bogu. Tako se ne bismo umnogome razlikovali od onih koji su govorili da je u Jerusalimu ili na Samarijskoj gori mesto gde treba da se klanjaju Bogu.[3] Ali, pošto je, po blaženom Pavlu, „jedan Bog, jedan i posrednik između Boga i ljudi, Isus Hristos“,[4] samo je Spasitelj Taj Koji nam je u svemu istinski posrednik i Koji nam donosi osvećenje. Kroz šta to On posreduje i osvećuje? To je sveštenik, sveti Prinos, Žrtvenik… Jer, i Žrtvenik, prema rečima Gospodnjim, osvećuje žrtvu: „Žrtvenik, koji dar osvećuje“.[5]
7. Prema tome, pošto je samo Hristos Taj Koji osvećuje, samo On može biti Sveštenik i žrtveni Prinos i Žrtvenik. Da Hristos zaista jeste Sveštenik i žrtveni Prinos, Sam je to rekao: „Ja posvećujem sebe za njih“.[6] A da je On i Žrtvenik, o tome svedoči preblaženi Dionisije: „Isus, bogonačalno posvećenje božanskih duhova, jeste naš prebožanstveni Žrtvenik, kojemu, saglasno sa rečima Pisma, pristupamo i posvećujemo se, i na tajanstven način predajemo kao žrtva paljenica. Osmotrimo svojim natprirodnim očima taj prebožanstveni Žrtvenik“.[7]
8. Sveštenik se, dakle, moli da sveti Darovi budu uzneseni na taj nadnebesni Žrtvenik, što znači da budu osvećeni, te da budu pretvoreni u samo nadnebesno Telo Gospodnje a da pritom ne menjaju svoje mesto niti da sa zemlje pređu na nebo, jer vidimo da su oni i posle molitve pred nama kao što su bili i pre nje. Pošto Žrtvenik osvećuje Darove koji su na njega položeni, moliti se za njihovo osvećenje isto je što i položiti ih na Žrtvenik.
9. Kakvo je to osvećenje kojim Žrtvenik osvećuje? To je osvećenje prinesenih Darova;ono kojim je Sam Sveštenik (= Hristos) osvetio Sebe time što je prineo Sebe Bogu na žrtvu.
10. No, pošto je On Sam i Sveštenik, i Žrtvenik, i žrtveni Prinos, to je kao da su oni sveti Darovi osvećeni od strane onoga Sveštenika, da su pretvoreni u onaj žrtveni Prinos i da su položeni na onaj nadnebesni Žrtvenik. Zbog toga, ako si molitveno zaiskao jedno od ovo troje, zaiskao si sve i dobio si ono što išteš, odnosno prineo si žrtvu.
11. Gledajući na Hrista kao na žrtveni Prinos, vaši sveštenici se mole da sveti Darovi dođu na ono mesto, odnosno na nadnebesni Žrtvenik, moleći se drugačijim rečima i pojmovima za ono isto za šta se i mi molimo. Zbog toga naši sveštenici, pošto se pomole da se sveti Darovi pretvore u božansko Telo i Krv, kad pominju nadnebesni Žrtvenik, ne ištu u molitvi da Darovi na njega budu uzneseni, nego pošto su oni tamo već uzneseni i primljeni, mole se Bogu da nam kao uzdarje pošalje blagodat i dar Svetoga Duha. Za prinesene i osvećene časne Darove, kaže sveštenik, Gospodu se pomolimo. Da se osvete? Svakako da ne, jer su već osvećeni, nego da budu nama na osvećenje; da Bog, osvetivši Darove, kroz njih osveti i nas.
12. Očito je, dakle, da omalovažavanje molitve za osvećenje Darova, koja se upućuje posle reči Gospodnjih, nije stav Latinske crkve u celini, već samo pojedinaca, i to malobrojnih i sklonih novotarijama, koji su joj i po drugim pitanjima nanosili štetu; to su ljudi koji ništa drugo ne iščekuju „nego da što god novo govore“.[8]
13. Toliko o ovoj molitvi.
 
32. beseda
 
ZAŠTO SVEŠTENIK, PRILIKOM OSVEĆENJA DAROVA, NE PRIZIVA SINA, VEĆ OCA
 
Zašto sveštenik, radi osvećenja Darova, ne priziva Sina, Koji je Sveštenik i Koji osvećuje, kao što je već rečeno, nego priziva Oca? Zato da bi ti naučio da silu osvećenja Spasitelj ne poseduje kao čovek, već kao Bog, i to zbog božanske sile koju u zajednici sa Ocem poseduje.
2. To je i Sam Gospod hteo da pokaže kad je, savršavajući svetu Evharistiju, gledao ka nebu i pokazao Hleb Ocu. Iz tog istog razloga može se videti da On neka od čudesa čini u vidu molitve upućene Bogu, da bi tako pokazao kako ona ne pripadaju Njegovoj čovečanskoj prirodi, po kojoj je imao Majku na zemlji, već da pripadaju Njegovom Božanstvu, po kome je Bog Njegov Otac. A opet, kad je trebalo da bude podignut na krst, želeći da pokaže obe svoje volje – božansku i čovečansku – volju Svoje božanske prirode pripisao je Ocu, a volju Svoje čovečanske prirode nazvao je Svojom vlastitom, rekavši: „Ne kako ja hoću, neGo kako Ti“,[9] i „ne moja volja, no Tvoja neka bude“.[10]
No, da je volja koju je pripisao Ocu bila i Njegova vlastita, to je očito i iz samih reči kojima On naizgled razdvaja Svoju volju od volje Oca. Jer reči: „Ne volja moja, no Tvoja neka bude“, dolikuju onome ko je saglasan sa voljom onoga drugoga i koji to isto želi. To se vidi i iz prekora Petru, koji je želeo da Ga odvrati od krsta i od smrti,[11] kao i iz reči: „Veoma zaželeh da ovu Pashu jedem s vama pre nego postradam“.[12] Zaželeo sam, veli, Pashu pre stradanja; kao da kaže: Zaželeo sam mnogo da ugledam sama predvorja stradanja.
3. Toliko o ovome.
 
33. beseda
 
O TOME ŠTA JE ŽRTVA PO SEBI I ŠTA JE TO ŠTO SE PRINOSI NA ŽRTVU
 
U vezi sa samom žrtvom sada treba da ispitamo ovo što sledi. Budući da ona ne predstavlja samo obličje žrtve, niti obraz Krvi, već istinsko zaklanje i istinsko žrtvoprinošenje, ispitajmo onda šta je to što se na žrtvu prinosi: da li je to Hleb ili Telo Gospodnje? Odnosno kad se Darovi prinose na žrtvu pre nego što se osvete, ili posle osvećenja?
2. Ako ono što se na žrtvu prinosi jeste Hleb, najpre bismo se mogli zapitati: u čemu je smisao žrtvovanja Hleba? A zatim, Tajna nije u tome da vidimo kako biva žrtvovan Hleb, nego Jagnje Božije, Koje zaklanjem uzima na Sebe grehe sveta.[13]
3. Da se, opet, žrtvuje samo Telo Gospodnje, svakako da ni to nije moguće; naime, ono ne može više biti zaklano i probodeno, jer je već postalo nepropadljivo i besmrtno.[14] Ali, kad bi i bilo moguće da podnese nešto takvo, trebalo bi da postoje i oni koji su Ga raspeli, i da se steknu sve one okolnosti koje su ostvarile onu krsnu žrtvu; naravno, ukoliko Je reč o istinskoj žrtvi, a ne samo o njenom obrazu.
4. Zatim, kako to da je Hristos jedanput umro i, ustavši iz mrtvih, „više ne umire“,[15] i „javi se jednom zasvagda na svršetku vekove“ i „jedanput prinese sebe na žrtvu da ponese grehe mnogih“?[16] Jer, ako se na svakoj Liturgiji prinosi na žrtvu, onda On umire svakog dana.
5. Dakle, šta bismo o ovome mogli reći? Žrtvovanje se ne savršava ni pre osvećenja Hleba, niti posle njega, nego u samom trenu osvećenja. Jer, tako će se uistinu održati sva učenja o žrtvi u koja verujemo, i nijedno od njih neće biti uzaludno.
6. Koja to učenja imam na umu? To da ova žrtva nije obraz i obličje žrtve, nego istinska žrtva; da ono što se žrtvuje nije Hleb, nego samo Telo Hristovo; a osim toga, da je jedna žrtva Jagnjeta Božijeg i da se samo jednom dogodila.
7. No, pogledajmo najpre da li Evharistija zaista predstavlja istinsku žrtvu, a ne obličje žrtve. Naime, šta se dešava pri žrtvovanju ovce? Ono što nije bilo zaklano, to postaje zaklano. To isto zbiva se i ovde. Hleb, koji nije bio žrtvovan, pretvara se u žrtvovani. Naime, On se iz hleba, koji nije bio žrtvovan, pretvara u samo Telo Gospodnje, koje je zaista bilo prineseno na žrtvu. Prema tome, kao što kod ovce ono pretvaranje ostvaruje žrtvovanje, tako i ovde, ovim pretvaranjem, ono što se prinosi, postaje istinska žrtva. Jer, pretvara se ne u obraz žrtve, već u istinsku žrtvu, u samo Telo Gospodnje, koje je prineseno na žrtvu.
8. Ali, ako bi Hleb i prilikom žrtvovanja ostao Hleb, tada bi Hleb bio taj koji je podneo žrtvu i tada bi se žrtva sastojala u žrtvoprinošenju Hleba. No, pošto su pretvoreni oboje, i ono što je nežrtvovano i Hleb, i pošto je umesto nežrtvovanoga postao žrtvovani, odnosno pošto je od Hleba postalo Telo Hristovo, zbog toga i verujemo da se ono žrtvoprinošenje savršava ne na Hlebu, nego na Telu Hristovom;zbog toga ova žrtva nije žrtva Hleba, nego žrtva Jagnjeta Božijeg, kako se i naziva.
9. Očito je, dakle, da ove činjenice ne nameću obavezu da se savršavaju mnoga žrtvoprinošenja Tela Gospodnjeg. Pošto se ova žrtva nesavršava zaklanjem jagnjeta na njoj, već pretvaranjem Hleba u zaklano Jagnje Božije, sasvim je jasno da se pretvaranje obavlja, a da zaklanje ne biva tada, i zbog toga su mnogi Darovi koji se pretvaraju (hleb i vino) i mnogo puta se pretvaranje ostvaruje; ono, međutim, u šta se Darovi pretvaraju, ništa ne sprečava da bude jedno i jedino, te kao što je Telo jedno, tako je i zaklanje jedno.
10. Toliko o ovom pitanju.
 
34. beseda
 
O MOLITVAMA POSLE PRINOŠENJA ŽRTVE I O TOME ZAŠTO SVEŠTENIK OVDE POMINJE SVETITELJE, A OSOBITO PRESVETU BOGORODICU
 
Kad se okonča prinošenje žrtve, sveštenik gleda pred sobom zalog božanskog čovekoljublja, odnosno Jagnje Božije; pa pošto je već primio Posrednika i ima sa sobom Utešitelja, on objavljuje svoje prozbe Bogu i upućuje molitvu sa dobrim i pouzdanim nadanjem. Moli se za sve one koje je pomenuo na svetom predloženju i za koje je prineo Darove moleći se da Darovi budu primljeni; a sad kad su Darovi primljeni, sveštenik se moli da oni pokažu svoje dejstvo.
2. U čemu je njihovo dejstvo? Zajedničko dejstvo i za žive i za upokojene je u tome da Bog ijednima i drugima pošalje Svoju blagodat kao uzdarje za Darove koje je primio. Zasebno je u tome da upokojenima podari upokojenje duša i nasleđe Carstva nebeskog zajedno sa upokojenim svetiteljima; živima da daruje Pričešće sa sveštene Trpeze i osvećenje, i da se niko ne pričesti na sud ili na osudu, da im daruje otpuštenje grehova, mir, izobilje plodova, snabdevanje svim što je potrebno i, konačno, da im daruje da se pred Bogom pojave dostojni Carstva Njegovog.
3. Ovo prinošenje žrtve, međutim, nema samo molitveni sadržaj nego i blagodarni; zbog toga, kao i na početku Liturgije, kad je sveštenik, polažući pred Boga žrtvene prinose kao Darove, istovremeno izražavao i blagodarnost i prozbu, on i sada, kad su Darovi žrtvovani i pretvoreni, istovremeno i blagodari Bogu kroz njih i upućuje prozbu, odnosno i iznosi razloge za blagodarnost i navodi ono za šta se moli.
4. Koji su razlozi za ovu blagodarnost? To su svetitelji, kao što je ranije već rečeno. Jer, u njima je Crkva pronašla ono što je tražila i zadobila ono za šta se molila, a to je Carstvo nebesko.
5. Za šta se Crkva ovde moli? Za one koji još nisu dospeli do savršenstva i kojima je potrebna molitva.
6. Za svetitelje sveštenik kaže: Još Ti prinosimo ovu slovesnu službu za preminule u veri praoce, Oce, patrijarhe, proroke, apostole, propovednike, Evanđeliste, mučenike, ispovednike, podvižnike, i za svaki duh pravednika preminulog u veri; osobito za Presvetu, Prečistu, Preblagoslovenu, slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju. U nastavku sveštenik nabraja sav zbor svetih. Oni za Crkvu predstavljaju razlog za blagodarenje Bogu. Za njih ona prinosi ovu slovesnu službu kao blagodarnost Bogu, a pre svih za Blaženu Majku Božiju, koja je iznad svake svetosti. Zbog toga sveštenik i ne traži ništa za njih, već naprotiv, u molitvama mu je neophodna njihova pomoć. Jer, kao što je već rečeno, on prinosi Darove za njih ne kao prozbu, već kao blagodarnost.
7. Posle toga sveštenik izražava moljenje i nabraja one za koje se moli, te za sve ište spasenje i svako drugo dobro koje priliči i odgovara svakome. Između ostalog kaže: Još Ti prinosimo ovu razumnu službu za vaseljenu, za svetu, sabornu i apostolsku Crkvu, za one koji žive u nevinosti i časnim životom, za blagoverne i hristoljubive careve. Tako se on moli.
8. Na taj način blaženi Jovan Zlatousti, pokazujući da je smisao ove sveštene službe dvojak, odnosno blagodarni i molitveni, odvojeno pominje one za koje blagodari, a odvojeno one za koje se moli. Dok božanski Vasilije u svojoj Liturgiji blagodarenje meša sa molitvom. To činitokom cele Liturgije, tako da možeš videti da skoro sve molitve imaju i ovaj i onaj smisao. I on, kao i Jovan, pominje iste svetitelje i na istom mestu, ali ne na isti način. Naime, pošto se pomolio da se svi udostoje Pričešća svetim Tajnama ne na sud ili na osudu, on nastavlja:… Nego da obretemo blagodat i milost sa svima svetima koji Ti od pamtiveka ugodiše: Praocima, Ocima, Patrijarsima, i dalje što sledi;a zatim dodaje: Osobito sa Presvetom…. I ove reči, naime, sadrže prozbu, ali pokazuju i blagodarnost, propovedajući Boga kao Dobrotvora ljudskoga roda, jer pominju one kojima je On podario savršenstvo i svetost. Samo što ne kažu:Da nam daruješ blagodat kao što si svetima ranije darovao, da nas osvetiš kao što si druge iz našega roda već osvetio.
9. Ovo što smo ispričali, dovoljno je o ovoj temi.
 
35. beseda
 
O ONOME ŠTO SVEŠTENIK IŠTE ZA SEBE MOLEĆI SE NAD SVETIM DAROVIMA I ONOME ZA ŠTA VERNICI TREBA DA SE MOLE
 
Pomoliviši se za ono što je svima potrebno, sveštenik se moli da i on sam bude osvećen časnim Darovima.
2. Kakvim osvećenjem? Da zadobije otpuštenje grehova. Jer, u tome je prevashodna uloga ovih Darova. Po čemu to možemo znati? Po tome što je Gospod, pokazujući na Hleb, rekao apostolima:“ Ovo je telo moje, koje se za vas lomi na otpuštenje grehova“ ; a slično je rekao i nad Čašom.
3. Pomeni, Gospode, po mnoštvu milosrđa Svog, i moju nedostojnost; prosti mi svako sagrešenje voljno i nevoljno, i nemoj zbog mojih grehova otkloniti blagodat Svetoga Duha Tvoga od ovih Darova koji su pred nama.
4. Duh Sveti daruje oproštaj grehova onima koji se pričešćuju ovim Darovima. Neka mi blagodat od tih Darova, kaže sveštenik, ne bude uskraćena zbog mojih sagrešenja. Jer, na dva načina se o blagodati govori u vezi sa časnim Darovima: jedan je kada blagodat osvećuje Darove, a drugi je kada blagodat preko Darova osvećuje nas.
5. Prema tome, da blagodat na onaj prvi način deluje na časne Darove, to ne može biti osujećeno čovekovim gresima; kao što njihovo osvećenje nije delo čovekove vrline, tako nije moguće da bude osujećeno čovekovim gresima.
6. Ali, za onaj drugi način delovanja blagodati potreban je i naš trud. Zbog toga ono našim nemarom i može biti osujećeno. Jer, blagodat nas osvećuje kroz Darove ako nađe da smo navaljan način spremni za osvećenje; no, ako nas zatekne nespremne, ne samo da nam nikakvu koristne donosi, nego bezbrojne štete na nas tovari. Sveštenik se moli da nam ta blagodat – bilo da ona daruje samo otpuštenje grehova, bilo da sa njim daje i druge darove onima koji se sa čistom savešću pričešćuju sa sveštene Trpeze – ne bude uskraćena u časnim Darovima, jer zbog čovečanskih greha ona može biti osujećena.
7. Istu molitvu sveštenik nešto kasnije upućuje zajedno sa svim prisutnim narodom. Naime, pošto se pomoli da svi budu u jednomisliju kako bi jednim ustima i jednim srcem slavili Boga, i pošto im u takvom duhovnom raspoloženju obeća milost velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista, sveštenik poziva verne da, prizivajući u pomoć sve svete, upute Bogu pomenutu molitvu, koju je i on sam maločas uputio. Jer, reči: Pomenuvši sve svete, znače: prizvavši ih, pomolivši se sa njima.
8. Pa šta kaže? Za prinesene i osvećene časne Darove, Gospodu se pomolimo; ne da časni Darovi prime osvećenje (zbog toga sam ih i nazvao osvećenima, da ne bi ti tako nešto pomislio), već da to osvećenje oni nama predaju; jer to znače reči: Da čovekoljubivi Bog naš, primivši ih (… ), nispošlje nam za to božansku blagodat. Pomolimo se, kaže sveštenik, za časne Darove, da njihova blagodat i na nas deluje; da ne oslabimo u toj blagodati kao onda kad je to svesilno Telo Gospodnje bilo među ljudima i kad u nekim gradovima, zbog neverja njihovih žitelja, nije moglo da učini čudesa.[17]
9. Uzglasivši ove reči prema narodu, sveštenik se i sam tiho pomoli, tražeći od Bogato isto, kako bi se svi sa čistom savešću pričestili strašnim Tajnama i kako bi sa ove sveštene Trpeze zadobili oproštaj sagrešenja, zajednicu Svetoga Duha, nasledstvo Carstva(… ) ne na sud ili na osudu.
10. Zatim, pošto zatraži za sve pomoć i zastupništvo od Boga, on poziva sve verne da se mole da sav dan savršen, svet, miran i bezgrešan provedu imajući kao čuvara anđela mira, vernog – a veli vernog zbog anđela laži, kome ne možemo poveriti svoje potrebe. Molimo se, dakle, za anđela čuvara ne da nam tada bude dat, jer svakome od vernih anđeo je već na samom početku dat, nego da bude delatan i da čini što mu pripada, te da nas čuva i vodi pravim putem, i da se ne udalji od nas razgnevljen zbog naših sagrešenja.
11. Osim toga, sveštenik nas poziva da se pomolimo za otpuštenje grehova i za sve što je dobro i korisno dušama našim i za mir u svetu, a zatim za bezbednu budućnost, da ostalo vreme života svoga u miru i pokajanju provedemo, tako da kraj života našega bude hrišćanski; a zatim da sami sebe i jedni druge, i sav život svoj Bogu predamo, izmolivši jedinstvo vere i zajednicu Svetoga Duha.
12. U čemu su sadržani jedinstvo vere i zajednica Svetoga Duha i zašto se ovde za njih molimo, o tome smo ranije opširno govorili.
 
36. beseda
 
O MOLITVI PREDAVANJA BOGU, O PRIKLANJANJU GLAVE, O BLAGODARENJU KOJE POTOM SLEDI, KAO I O MOLITVI BOGU I O SLAVOSLOVLJU
 
Pošto na taj način ukrepi vernike i sa svih strana ih pripravi u dobru, kao da su već postali savršeni i dostojni božanskog usinovljenja, sveštenik se moli Bogu da ih udostoji da zajedno sa njim smelo upute onu molitvu u kojoj se usuđujemo da Boga nazovemo Ocem. A kada se svi sa njim pomole, sveštenik zaključuje molitvu uzvikujući završetak kao slavoslovlje Bogu.
2. Posle toga on želi mir svima. I tako, pošto je onom molitvom (Oče naš) podsetio na naše plemenito poreklo i pošto je Boga nazvao našim Ocem, on u nastavku poziva vernike da Ga poznaju i kao svoga Gospoda, te da se prema Njemu pokažu kao sluge, priklanjajući pred Njim svoje glave i tim načinom pokazujući svoje služenje. Tada ovi priklanjaju glave ne samo zato što je On po Svojoj prirodi Gospod i Stvoritelj i Bog, nego i zato što su oni sluge koje je On otkupio Krvlju Svoga Jedinorodnoga Sina, kroz Koga smo na dva načina postali Njegove sluge, a istovremeno smo postali i Njegovi sinovi. Jer, jedna ista Krv Hristova je i uzvisila naše služenje i pokazala ga velikim, i naše usinovljenje ostvarila.
3. Dok svi priklanjaju glave, sveštenik tiho blagodari Bogu za stvaranje svih bića i moli seza sve što je vernima korisno; i podseća Boga naime Jedinorodnoga Sina Njegovog i na Njegovu blagodat i čovekoljublje kako bi time zadobio ono što traži, saglasno sa obećanjem Samoga Spasitelja: „Što god zaištete od Oca u moje ime, daće vam“[18] A zatim, uzvikujući slavoslovlje tako da ga sav prisutni narod može čuti, sveštenik peva u slavu Presvete Trojice.
4. Pa pošto u tom slavoslovlju svi uzmu učešća, sveštenik se opet okreće sebi i tiho se moli. Moleći se, on priziva Samoga Hrista, Žrtvu, Sveštenika, Hleb, da On Sam Sebe preda Svojim slugama.
 
37. beseda
 
O VOZGLASIMA KOJE SVEŠTENIK UZVIKUJE KA NARODU DOK UZNOSI SVETINJU I ONOME ŠTO NAROD NJEMU ODGOVARA
 
Kada predstoji da i sam sveštenik pristupi časnoj Trpezi, a i da druge pozove da pristupe. No, pošto nije svima redom dopušteno da se pričeste Svetim Tajnama, ni sveštenik ne poziva sve prisutne; već uzevši u ruke životvorni Hleb, podiže ga visoko i pokazuje, te poziva dostojne da priđu i da se pričeste. Govoreći: Svetinje svetima, kao da kaže: Ovo što vidite, to je Hleb života. Pohitajte, dakle, da se pričestite Njime; ali ne svi, nego samo oni koji su sveti. Jer, Svetinje su dostupne samo svetima. A svetima ovde smatra one koji su savršeni u vrlini, ali i one koji se trude da dospeju do savršenstva, čak i ako još uvek nisu u tome uspeli. Jer, ni njih ništa ne sprečava da se osvete pričešćujući se svetim Tajnama i da, sa te strane, i oni budu sveti; kao što se i sva Crkva naziva svetom, jer blaženi apostol Pavle, pišući svoj hrišćanskoj zajednici, kaže: „Braćo sveta, zajedničari zvanja nebeskoga“.[19] Dakle, sveti se tako nazivaju zbog Svetoga u Kome zajedničare i zbog Njegovoga Tela i Krvi kojima se pričešćuju. Jer, udovi smo onoga Tela, meso od mesa Njegovog i kosti od kostiju Njegovih; a dok smo sa Njim sjedinjeni i dok tu zajednicu održavamo, živimo crpeći kroz svete Tajne život i osvećenje iz one Glave i onoga Srca. No, kad se razdvojimo i otuđimo od presvetoga Tela, tada uzalud okušamo plodove svetih Tajni jer do mrtvih i odsečenih udova život ne dopire.
2. Šta je to što te udove odseca od onoga svetoga Tela? „Gresi vaši, veli, postaviše se između mene i vas“.[20]
3. Pa šta to znači? Zar svaki greh čini čoveka mrtvim? Svakako da ne, nego samo onaj koji vodi u smrt. Zbog toga se i kaže na smrt; a ima greh ne na smrt, po učenju blaženog Jovana.[21] Zbog toga oni koji su kršteni, ukoliko nisu pali u smrtna sagrešenja, koja ih od Hrista odvajaju i koja donose smrt, ništa ne sprečava da se pričešćuju i da zajedničare u osvećenju; jer, i u stvarnosti i po tome kakvo ime nose, oni su još uvek živi udovi, sjedinjeni sa glavom.
4. Zbog toga na sveštenikov vozglas: Svetinje svetima, vernici odgovaraju: Jedan je Svet, jedan Gospod Isus Hristos, u slavu Boga Oca. Jer, niko sam od sebe ne poseduje svetost, niti je ona plod čovekove vrline, nego je svi od Njega iza Njega zadobijaju. To je kao kada mnoga ogledala postaviš na sunce, te svako od njih blista i baca zrake, pa ti se čini kao da mnoga sunca vidiš; a u stvari, jedno je Sunce koje u svima njima blista. Tako se i On, Koji je jedini svet i Koji se kroz Pričešće izliva u vernike, vidi u mnogim dušama i mnoge čini anđelima, a ipak je jedan, i jedini Svet. Ovo, svakako, biva u slavu Boga Oca. Jer, Boga niko nije proslavio slavom koja Njemu dolikuje (zbog toga je, koreći Judeje, govorio: Ako sam ja Bog, gde je slava moja?[22]; samo Ga je Jedinorodni Sin Njegov proslavio slavom kakva Mu i priliči. Zbog toga je, našavši se pred stradanjem, govorio Ocu: „Ja te proslavih na zemlji“.[23] Kako Ga je proslavio? Ne drugačije nego tako što je ljudima otkrio svetost Očevu; a učinio je to pokazavši se svetim kao što je i Sam Otac svet. Jer, ako Boga shvatimo kao Oca ovoga Svetoga Sina, tada blistanje Sinovo predstavlja slavu Očevu – a opet, ako Sina zamislimo u Njegovoj čovečanskoj prirodi kao Boga, tada će dostojanstvo i valjanost tvorevine svakako predstavljati slavu Tvorca.
 
38. beseda
 
ŠTA OZNAČAVA TOPLA VODA KOJA SE DOLIVA U SVETO PRIČEŠĆE
 
Dakle, pošto pozove vernike da pristupe sveštenoj Večeri, sveštenik se najpre i sam njome pričešćuje, a sa njim oni koji su istog sveštenog čina, potom oni koji su prisutni u oltaru. No, pre toga on uliva u putir toplu vodu, označavajući time silazak Svetoga Duha na Crkvu. Jer, Sveti Duh je onda sišao kad se okončao celokupni domostroj Spasiteljev, a i sada dolazi, kad je žrtva prinesena i kad su Darovi osvećeni; a dolazi za one koji se dostojno pričešćuju.
2. Zaista, pošto se tokom sveštene službe Evharistije celokupni domostroj Hristov izobražava na Hlebu kao na kakvoj slici (jer Hrista simvolički vidimo i kao odojče, i kako biva vođen u smrt, i raspetoga i probodenoga kopljem), trebalo je da sam Hleb bude pretvoren u ono presveto Telo, koje je uistinu sve to pretrpelo, i koje je vaskrslo, i uznelo se, i selo sa desne strane Oca. I konačno, posle svega toga, trebalo je da naznači i onaj konačni cilj svega ovoga kako bi se u potpunosti ispunilo savršavanje svete Tajne, dodajući ovome krajnji ishod dejstva ove službe i domostroja Hristovog.
3. Kakav je učinak i ishod Hristovih stradanja, dela, i reči? Ako ih neko razmotri u vezi sa nama, videće da nije sadržan ni u čemu drugom nego u silasku Svetoga Duha na Crkvu. Trebalo je, dakle, da posle onih Tajni bude izobražen i taj silazak. I evo, izobražava se toplom vodom koja se uliva u svetu Tajnu.
4. Ova voda – time što je voda, a isto vreme sadrži u sebi i oganj – označava Duha Svetoga, Koji se i vodom naziva, i kao oganj se pojavio tada kad je sleteo na učenike Hristove.
5. Ovaj trenutak izobražava onaj trenutak. Jer, tada je Duh sišao po svršetku svih dela Hristovih, a sada se ova voda dodaje po osvećenju i prinošenju Darova.
6. Kroz svetu Tajnu Pričešća pokazuje se Crkva kao Telo Hristovo, a vernici kao udovi ponaosob.[24] Ona je i tada primila Duha Svetoga pošto se Hristos vazneo na nebesa, a sada prima dar Svetoga Duha jer su Darovi već primljeni na nadnebesni Žrtvenik; taj dar šalje nam Sam Bog, Koji je žrtveni Prinos primio, kao što smo već govorili. Jer, i tada i sada, i Posrednik je isti i Duh je jedan isti.
 
39. beseda
 
NA KOJI NAČIN SVETO PRIČEŠĆE IZOBRAŽAVA CRKVU
 
Svete Tajne izobražavaju Crkvu, ali ne kao simvoli; one su za Crkvu ono što su udovi za srce, ili što je koren biljke za njene grane, ili što su vinove loze za čokot, kao što je to Gospod rekao.[25] Jer, ovde nije u pitanju samo zajedničko ime ili sličnost svojstava, nego istinska istovetnost.
2. Naime, Telo i Krv Hristova predstavljaju svete Tajne; za Crkvu, oni su, međutim, istinsko jelo i piće.[26] Kad se Crkva njima pričešćuje, ne pretvara ih u čovečansko telo, kao što to biva sa drugom hranom, nego se i sama pretvara u njih, jer ono što je uzvišenije, to nadjačava. Uostalom, kad dođe u dodir sa vatrom, i samo gvožđe postaje vatra, a ne pretvara vatru u gvožđe; pa kao što užareno gvožđe ne posmatramo kao gvožđe nego samo kao vatru, jer su njegove osobine u vatri potpuno iščezle, tako je i sa Crkvom Hristovom: kad bi neko mogao da je vidi onako kako je sjedinjena sa Hristom i kako se pričešćuje Telom Njegovim, on ništa drugo ne bi video nego samo Telo Gospodnje. Iz tog razloga apostol Pavle piše: „Vi ste Telo Hristovo, i udovi ponaosob“.[27] Nazvao je Hrista Glavom, a nas telom ne da bi time pokazao Njegovo promišljanje, pedagogiju i poučavanje, uz pomoć kojih se o nama stara, niti da bi pokazao naše potčinjavanje Njemu – kao što i mi, preterujući, neke svoje srodnike ili prijatelje nazivamo svojim udovima – nego je imao na umu upravo to što je i rekao, odnosno da vernici, blagodareći toj Krvi, već žive životom u Hristu, i da uistinu zavise od One Glave i nose ono Telo.
3. Zbog toga nikako nije neprilično što se ovde o Crkvi govori kroz svete Tajne.
 
40. beseda
 
O POZIVU VERNICIMA DA PRISTUPE PRIČEŠĆU I O TOME ŠTA VERNICI UZVIKUJU KAD SE DAROVI UKAŽU
 
Pošto se pričesti svetim Tajnama, sveštenik se okreće prema narodu i pokazujući Svetinju, poziva one koji su voljni da se pričeste, zapovedajući im da pristupe sa strahom Božijim i verom; naime, da ne prezru svete Tajne zbog njihovog skromnog izgleda, da ne oklevaju zbog toga što ono u šta veruju prevazilazi razum, nego da pristupe imajući saznanje o vrednosti svetih Tajni i verujući da one nude večni život onima koji se njima pričešćuju.
2. Da bi pokazali svoju pobožnost i svoju veru, vernici se klanjaju, blagosiljaju i ispovedaju Božanstvo Isusa, za Koga veruju da je u svetim Tajnama; a da bi svoje slavoslovlje učinili blistavijim, koriste se Prorokovim rečima: „Blagosloven Koji dolazi u ime Gospodnje;… Bog je Gospod i javi se nama“.[28] „Ja sam došao, veli Gospod, u ime Oca svojega, i ne primate me; ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti.“[29] To je svojstveno pravome Gospodu, to priliči Jedinorodnome Sinu, da proslavlja Svoga Oca. Odbeglom sluzi pak svojstvena je samovolja i otpadništvo. Znajući to, i naučivši šta je to što dobrog pastira razlikuje od vuka, prorok David još izdaleka blagosilja Onoga Koji dolazi u ime Gospodnje. A Gospodom smatra Oca i veli da Onaj Koji se pojavio jeste Sam Bog. Tim rečima i vernici blagosiljaju Hrista, Koji dolazi i sada se pred njima pojavljuje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mat. 28, 20.
  2. Sv. Dionisije Areopagit, Isto, 5, 2.
  3. Jov. 4, 20
  4. 1 Tim 2, 5.
  5. Mat. 23, 19
  6. Jov. 17, 19.
  7. Sv. Dionisije Areopagit, Isto, 4, 12.
  8. Del. ap. 17, 21.
  9. Mat, 26, 39.
  10. Luk. 22, 42.
  11. Mat. 16, 22
  12. Luk. 22, 15.
  13. Jov. 1, 29.
  14. Rimlj. 6, 9.
  15. Rimlj. 6, 9.
  16. Jevr. 9, 26 i 9, 28.
  17. Mat. 13, 58; Mark. 6, 5
  18. Jov. 16, 23.
  19. Jevr. 3, 1.
  20. Is. 59, 2,
  21. 1 Jov. 5, 16
  22. Mal. 1, 6.
  23. Jov. 17, 4.
  24. 1 Kor. 12, 27.
  25. Jov. 15, 5.
  26. Jov. 6, 55.
  27. 1 Kor. 12, 27.
  28. Ps. 118, 26
  29. Jov. 5, 43.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *