ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ
 

 
31. беседа – О томе да се и у Латинској Цркви Евхаристија савршава на исти начин као у нас
32. беседа – Зашто свештеник, приликом освећења Дарова, не призива Сина, већ Оца
33. беседа – О томе шта је Жртва по себи и шта је то што се приноси на жртву
34. беседа – О молитвама после приношења жртве и о томе зашто свештеник овде помиње светитеље, а особито Пресвету Богородицу
35. беседа – О ономе што свештеник иште за себе молећи се над светим Даровима и ономе за шта верници треба да се моле
36. беседа – О молитви предавања Богу, о приклањању главе, о благодарењу које потом следи, као и о молитви Богу и о славословљу
37. беседа – О возгласима које свештеник узвикује ка народу док уноси Светињу и ономе што народ њему одговара
38. беседа – Шта означава топла вода која се долива у свето Причешће
39. беседа – На који начин свето Причешће изображава Цркву
40. беседа – О позиву верницима да приступе Причешћу и о томе шта верници узвикују кад се Дарови укажу
 


 
31. беседа
 
О ТОМЕ ДА СЕ И У ЛАТИНСКОЈ ЦРКВИ ЕВХАРИСТИЈА САВРШАВА НА ИСТИ НАЧИН КАО У НАС
 
Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају.
2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније?
Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама “у све дане до свршетка века”![1] Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена?
4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег?
5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства.[2]
6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу.[3] Али, пошто је, по блаженом Павлу, “један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос”,[4] само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: “Жртвеник, који дар освећује”.[5]
7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: “Ја посвећујем себе за њих”.[6] А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: “Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник”.[7]
8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник.
9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву.
10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву.
11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас.
12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују “него да што год ново говоре”.[8]
13. Толико о овој молитви.
 
32. беседа
 
ЗАШТО СВЕШТЕНИК, ПРИЛИКОМ ОСВЕЋЕЊА ДАРОВА, НЕ ПРИЗИВА СИНА, ВЕЋ ОЦА
 
Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује.
2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: “Не како ја хоћу, неГо како Ти”,[9] и “не моја воља, но Твоја нека буде”.[10]
Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: “Не воља моја, но Твоја нека буде”, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти,[11] као и из речи: “Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам”.[12] Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања.
3. Толико о овоме.
 
33. беседа
 
О ТОМЕ ШТА ЈЕ ЖРТВА ПО СЕБИ И ШТА ЈЕ ТО ШТО СЕ ПРИНОСИ НА ЖРТВУ
 
У вези са самом жртвом сада треба да испитамо ово што следи. Будући да она не представља само обличје жртве, нити образ Крви, већ истинско заклање и истинско жртвоприношење, испитајмо онда шта је то што се на жртву приноси: да ли је то Хлеб или Тело Господње? Односно кад се Дарови приносе на жртву пре него што се освете, или после освећења?
2. Ако оно што се на жртву приноси јесте Хлеб, најпре бисмо се могли запитати: у чему је смисао жртвовања Хлеба? А затим, Тајна није у томе да видимо како бива жртвован Хлеб, него Јагње Божије, Које заклањем узима на Себе грехе света.[13]
3. Да се, опет, жртвује само Тело Господње, свакако да ни то није могуће; наиме, оно не може више бити заклано и прободено, јер је већ постало непропадљиво и бесмртно.[14] Али, кад би и било могуће да поднесе нешто такво, требало би да постоје и они који су Га распели, и да се стекну све оне околности које су оствариле ону крсну жртву; наравно, уколико Је реч о истинској жртви, а не само о њеном образу.
4. Затим, како то да је Христос једанпут умро и, уставши из мртвих, “више не умире”,[15] и “јави се једном засвагда на свршетку векове” и “једанпут принесе себе на жртву да понесе грехе многих”?[16] Јер, ако се на свакој Литургији приноси на жртву, онда Он умире сваког дана.
5. Дакле, шта бисмо о овоме могли рећи? Жртвовање се не савршава ни пре освећења Хлеба, нити после њега, него у самом трену освећења. Јер, тако ће се уистину одржати сва учења о жртви у која верујемо, и ниједно од њих неће бити узалудно.
6. Која то учења имам на уму? То да ова жртва није образ и обличје жртве, него истинска жртва; да оно што се жртвује није Хлеб, него само Тело Христово; а осим тога, да је једна жртва Јагњета Божијег и да се само једном догодила.
7. Но, погледајмо најпре да ли Евхаристија заиста представља истинску жртву, а не обличје жртве. Наиме, шта се дешава при жртвовању овце? Оно што није било заклано, то постаје заклано. То исто збива се и овде. Хлеб, који није био жртвован, претвара се у жртвовани. Наиме, Он се из хлеба, који није био жртвован, претвара у само Тело Господње, које је заиста било принесено на жртву. Према томе, као што код овце оно претварање остварује жртвовање, тако и овде, овим претварањем, оно што се приноси, постаје истинска жртва. Јер, претвара се не у образ жртве, већ у истинску жртву, у само Тело Господње, које је принесено на жртву.
8. Али, ако би Хлеб и приликом жртвовања остао Хлеб, тада би Хлеб био тај који је поднео жртву и тада би се жртва састојала у жртвоприношењу Хлеба. Но, пошто су претворени обоје, и оно што је нежртвовано и Хлеб, и пошто је уместо нежртвованога постао жртвовани, односно пошто је од Хлеба постало Тело Христово, због тога и верујемо да се оно жртвоприношење савршава не на Хлебу, него на Телу Христовом;због тога ова жртва није жртва Хлеба, него жртва Јагњета Божијег, како се и назива.
9. Очито је, дакле, да ове чињенице не намећу обавезу да се савршавају многа жртвоприношења Тела Господњег. Пошто се ова жртва несавршава заклањем јагњета на њој, већ претварањем Хлеба у заклано Јагње Божије, сасвим је јасно да се претварање обавља, а да заклање не бива тада, и због тога су многи Дарови који се претварају (хлеб и вино) и много пута се претварање остварује; оно, међутим, у шта се Дарови претварају, ништа не спречава да буде једно и једино, те као што је Тело једно, тако је и заклање једно.
10. Толико о овом питању.
 
34. беседа
 
О МОЛИТВАМА ПОСЛЕ ПРИНОШЕЊА ЖРТВЕ И О ТОМЕ ЗАШТО СВЕШТЕНИК ОВДЕ ПОМИЊЕ СВЕТИТЕЉЕ, А ОСОБИТО ПРЕСВЕТУ БОГОРОДИЦУ
 
Кад се оконча приношење жртве, свештеник гледа пред собом залог божанског човекољубља, односно Јагње Божије; па пошто је већ примио Посредника и има са собом Утешитеља, он објављује своје прозбе Богу и упућује молитву са добрим и поузданим надањем. Моли се за све оне које је поменуо на светом предложењу и за које је принео Дарове молећи се да Дарови буду примљени; а сад кад су Дарови примљени, свештеник се моли да они покажу своје дејство.
2. У чему је њихово дејство? Заједничко дејство и за живе и за упокојене је у томе да Бог иједнима и другима пошаље Своју благодат као уздарје за Дарове које је примио. Засебно је у томе да упокојенима подари упокојење душа и наслеђе Царства небеског заједно са упокојеним светитељима; живима да дарује Причешће са свештене Трпезе и освећење, и да се нико не причести на суд или на осуду, да им дарује отпуштење грехова, мир, изобиље плодова, снабдевање свим што је потребно и, коначно, да им дарује да се пред Богом појаве достојни Царства Његовог.
3. Ово приношење жртве, међутим, нема само молитвени садржај него и благодарни; због тога, као и на почетку Литургије, кад је свештеник, полажући пред Бога жртвене приносе као Дарове, истовремено изражавао и благодарност и прозбу, он и сада, кад су Дарови жртвовани и претворени, истовремено и благодари Богу кроз њих и упућује прозбу, односно и износи разлоге за благодарност и наводи оно за шта се моли.
4. Који су разлози за ову благодарност? То су светитељи, као што је раније већ речено. Јер, у њима је Црква пронашла оно што је тражила и задобила оно за шта се молила, а то је Царство небеско.
5. За шта се Црква овде моли? За оне који још нису доспели до савршенства и којима је потребна молитва.
6. За светитеље свештеник каже: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле у вери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника преминулог у вери; особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију. У наставку свештеник набраја сав збор светих. Они за Цркву представљају разлог за благодарење Богу. За њих она приноси ову словесну службу као благодарност Богу, а пре свих за Блажену Мајку Божију, која је изнад сваке светости. Због тога свештеник и не тражи ништа за њих, већ напротив, у молитвама му је неопходна њихова помоћ. Јер, као што је већ речено, он приноси Дарове за њих не као прозбу, већ као благодарност.
7. После тога свештеник изражава мољење и набраја оне за које се моли, те за све иште спасење и свако друго добро које приличи и одговара свакоме. Између осталог каже: Још Ти приносимо ову разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за оне који живе у невиности и часним животом, за благоверне и христољубиве цареве. Тако се он моли.
8. На тај начин блажени Јован Златоусти, показујући да је смисао ове свештене службе двојак, односно благодарни и молитвени, одвојено помиње оне за које благодари, а одвојено оне за које се моли. Док божански Василије у својој Литургији благодарење меша са молитвом. То чинитоком целе Литургије, тако да можеш видети да скоро све молитве имају и овај и онај смисао. И он, као и Јован, помиње исте светитеље и на истом месту, али не на исти начин. Наиме, пошто се помолио да се сви удостоје Причешћа светим Тајнама не на суд или на осуду, он наставља:… Него да обретемо благодат и милост са свима светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, и даље што следи;а затим додаје: Особито са Пресветом…. И ове речи, наиме, садрже прозбу, али показују и благодарност, проповедајући Бога као Добротвора људскога рода, јер помињу оне којима је Он подарио савршенство и светост. Само што не кажу:Да нам дарујеш благодат као што си светима раније даровао, да нас осветиш као што си друге из нашега рода већ осветио.
9. Ово што смо испричали, довољно је о овој теми.
 
35. беседа
 
О ОНОМЕ ШТО СВЕШТЕНИК ИШТЕ ЗА СЕБЕ МОЛЕЋИ СЕ НАД СВЕТИМ ДАРОВИМА И ОНОМЕ ЗА ШТА ВЕРНИЦИ ТРЕБА ДА СЕ МОЛЕ
 
Помоливиши се за оно што је свима потребно, свештеник се моли да и он сам буде освећен часним Даровима.
2. Каквим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер, у томе је превасходна улога ових Дарова. По чему то можемо знати? По томе што је Господ, показујући на Хлеб, рекао апостолима:” Ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова” ; а слично је рекао и над Чашом.
3. Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; прости ми свако сагрешење вољно и невољно, и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама.
4. Дух Свети дарује опроштај грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека ми благодат од тих Дарова, каже свештеник, не буде ускраћена због мојих сагрешења. Јер, на два начина се о благодати говори у вези са часним Даровима: један је када благодат освећује Дарове, а други је када благодат преко Дарова освећује нас.
5. Према томе, да благодат на онај први начин делује на часне Дарове, то не може бити осујећено човековим гресима; као што њихово освећење није дело човекове врлине, тако није могуће да буде осујећено човековим гресима.
6. Али, за онај други начин деловања благодати потребан је и наш труд. Због тога оно нашим немаром и може бити осујећено. Јер, благодат нас освећује кроз Дарове ако нађе да смо наваљан начин спремни за освећење; но, ако нас затекне неспремне, не само да нам никакву користне доноси, него безбројне штете на нас товари. Свештеник се моли да нам та благодат – било да она дарује само отпуштење грехова, било да са њим даје и друге дарове онима који се са чистом савешћу причешћују са свештене Трпезе – не буде ускраћена у часним Даровима, јер због човечанских греха она може бити осујећена.
7. Исту молитву свештеник нешто касније упућује заједно са свим присутним народом. Наиме, пошто се помоли да сви буду у једномислију како би једним устима и једним срцем славили Бога, и пошто им у таквом духовном расположењу обећа милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свештеник позива верне да, призивајући у помоћ све свете, упуте Богу поменуту молитву, коју је и он сам малочас упутио. Јер, речи: Поменувши све свете, значе: призвавши их, помоливши се са њима.
8. Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би ти тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их (… ), ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса.[17]
9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Богато исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа, наследство Царства(… ) не на суд или на осуду.
10. Затим, пошто затражи за све помоћ и заступништво од Бога, он позива све верне да се моле да сав дан савршен, свет, миран и безгрешан проведу имајући као чувара анђела мира, верног – а вели верног због анђела лажи, коме не можемо поверити своје потребе. Молимо се, дакле, за анђела чувара не да нам тада буде дат, јер свакоме од верних анђео је већ на самом почетку дат, него да буде делатан и да чини што му припада, те да нас чува и води правим путем, и да се не удаљи од нас разгневљен због наших сагрешења.
11. Осим тога, свештеник нас позива да се помолимо за отпуштење грехова и за све што је добро и корисно душама нашим и за мир у свету, а затим за безбедну будућност, да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, тако да крај живота нашега буде хришћански; а затим да сами себе и једни друге, и сав живот свој Богу предамо, измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа.
12. У чему су садржани јединство вере и заједница Светога Духа и зашто се овде за њих молимо, о томе смо раније опширно говорили.
 
36. беседа
 
О МОЛИТВИ ПРЕДАВАЊА БОГУ, О ПРИКЛАЊАЊУ ГЛАВЕ, О БЛАГОДАРЕЊУ КОЈЕ ПОТОМ СЛЕДИ, КАО И О МОЛИТВИ БОГУ И О СЛАВОСЛОВЉУ
 
Пошто на тај начин укрепи вернике и са свих страна их приправи у добру, као да су већ постали савршени и достојни божанског усиновљења, свештеник се моли Богу да их удостоји да заједно са њим смело упуте ону молитву у којој се усуђујемо да Бога назовемо Оцем. А када се сви са њим помоле, свештеник закључује молитву узвикујући завршетак као славословље Богу.
2. После тога он жели мир свима. И тако, пошто је оном молитвом (Оче наш) подсетио на наше племенито порекло и пошто је Бога назвао нашим Оцем, он у наставку позива вернике да Га познају и као свога Господа, те да се према Њему покажу као слуге, приклањајући пред Њим своје главе и тим начином показујући своје служење. Тада ови приклањају главе не само зато што је Он по Својој природи Господ и Створитељ и Бог, него и зато што су они слуге које је Он откупио Крвљу Свога Јединороднога Сина, кроз Кога смо на два начина постали Његове слуге, а истовремено смо постали и Његови синови. Јер, једна иста Крв Христова је и узвисила наше служење и показала га великим, и наше усиновљење остварила.
3. Док сви приклањају главе, свештеник тихо благодари Богу за стварање свих бића и моли сеза све што је вернима корисно; и подсећа Бога наиме Јединороднога Сина Његовог и на Његову благодат и човекољубље како би тиме задобио оно што тражи, сагласно са обећањем Самога Спаситеља: “Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам”[18] А затим, узвикујући славословље тако да га сав присутни народ може чути, свештеник пева у славу Пресвете Тројице.
4. Па пошто у том славословљу сви узму учешћа, свештеник се опет окреће себи и тихо се моли. Молећи се, он призива Самога Христа, Жртву, Свештеника, Хлеб, да Он Сам Себе преда Својим слугама.
 
37. беседа
 
О ВОЗГЛАСИМА КОЈЕ СВЕШТЕНИК УЗВИКУЈЕ КА НАРОДУ ДОК УЗНОСИ СВЕТИЊУ И ОНОМЕ ШТО НАРОД ЊЕМУ ОДГОВАРА
 
Kада предстоjи да и сам свештеник приступи часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: Светиње светима, као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота. Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, Светиње су доступне само светима. А светима овде сматра оне који су савршени у врлини, али и оне који се труде да доспеју до савршенства, чак и ако још увек нису у томе успели. Јер, ни њих ништа не спречава да се освете причешћујући се светим Тајнама и да, са те стране, и они буду свети; као што се и сва Црква назива светом, јер блажени апостол Павле, пишући свој хришћанској заједници, каже: “Браћо света, заједничари звања небескога”.[19] Дакле, свети се тако називају због Светога у Коме заједничаре и због Његовога Тела и Крви којима се причешћују. Јер, удови смо онога Тела, месо од меса Његовог и кости од костију Његових; а док смо са Њим сједињени и док ту заједницу одржавамо, живимо црпећи кроз свете Тајне живот и освећење из оне Главе и онога Срца. Но, кад се раздвојимо и отуђимо од пресветога Тела, тада узалуд окушамо плодове светих Тајни јер до мртвих и одсечених удова живот не допире.
2. Шта је то што те удове одсеца од онога светога Тела? “Греси ваши, вели, поставише се између мене и вас”.[20]
3. Па шта то значи? Зар сваки грех чини човека мртвим? Свакако да не, него само онај који води у смрт. Због тога се и каже на смрт; а има грех не на смрт, по учењу блаженог Јована.[21] Због тога они који су крштени, уколико нису пали у смртна сагрешења, која их од Христа одвајају и која доносе смрт, ништа не спречава да се причешћују и да заједничаре у освећењу; јер, и у стварности и по томе какво име носе, они су још увек живи удови, сједињени са главом.
4. Због тога на свештеников возглас: Светиње светима, верници одговарају: Један је Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Јер, нико сам од себе не поседује светост, нити је она плод човекове врлине, него је сви од Њега иза Њега задобијају. То је као када многа огледала поставиш на сунце, те свако од њих блиста и баца зраке, па ти се чини као да многа сунца видиш; а у ствари, једно је Сунце које у свима њима блиста. Тако се и Он, Који је једини свет и Који се кроз Причешће излива у вернике, види у многим душама и многе чини анђелима, а ипак је један, и једини Свет. Ово, свакако, бива у славу Бога Оца. Јер, Бога нико није прославио славом која Њему доликује (због тога је, корећи Јудеје, говорио: Ако сам ја Бог, где је слава моја?[22]; само Га је Јединородни Син Његов прославио славом каква Му и приличи. Због тога је, нашавши се пред страдањем, говорио Оцу: “Ја те прославих на земљи”.[23] Како Га је прославио? Не другачије него тако што је људима открио светост Очеву; а учинио је то показавши се светим као што је и Сам Отац свет. Јер, ако Бога схватимо као Оца овога Светога Сина, тада блистање Синово представља славу Очеву – а опет, ако Сина замислимо у Његовој човечанској природи као Бога, тада ће достојанство и ваљаност творевине свакако представљати славу Творца.
 
38. беседа
 
ШТА ОЗНАЧАВА ТОПЛА ВОДА КОЈА СЕ ДОЛИВА У СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ
 
Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују.
2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог.
3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну.
4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове.
5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова.
6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ.[24] Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти.
 
39. беседа
 
НА КОЈИ НАЧИН СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ ИЗОБРАЖАВА ЦРКВУ
 
Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао.[25] Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност.
2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће.[26] Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: “Ви сте Тело Христово, и удови понаособ”.[27] Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело.
3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне.
 
40. беседа
 
О ПОЗИВУ ВЕРНИЦИМА ДА ПРИСТУПЕ ПРИЧЕШЋУ И О ТОМЕ ШТА ВЕРНИЦИ УЗВИКУЈУ КАД СЕ ДАРОВИ УКАЖУ
 
Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују.
2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: “Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама”.[28] “Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.”[29] То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво. Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мат. 28, 20.
  2. Св. Дионисије Ареопагит, Исто, 5, 2.
  3. Јов. 4, 20
  4. 1 Тим 2, 5.
  5. Мат. 23, 19
  6. Јов. 17, 19.
  7. Св. Дионисије Ареопагит, Исто, 4, 12.
  8. Дел. ап. 17, 21.
  9. Мат, 26, 39.
  10. Лук. 22, 42.
  11. Мат. 16, 22
  12. Лук. 22, 15.
  13. Јов. 1, 29.
  14. Римљ. 6, 9.
  15. Римљ. 6, 9.
  16. Јевр. 9, 26 и 9, 28.
  17. Мат. 13, 58; Марк. 6, 5
  18. Јов. 16, 23.
  19. Јевр. 3, 1.
  20. Ис. 59, 2,
  21. 1 Јов. 5, 16
  22. Мал. 1, 6.
  23. Jов. 17, 4.
  24. 1 Кор. 12, 27.
  25. Јов. 15, 5.
  26. Јов. 6, 55.
  27. 1 Кор. 12, 27.
  28. Пс. 118, 26
  29. Јов. 5, 43.

Comments are closed.