NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE

 

TUMAČENJE SVETE LITURGIJE
 

 
11. beseda – O tome zašto se Darovi pokrivaju i o rečima koje sveštenik tom prilikom izgovara
12. beseda – O slavoslovlju na početku svete Liturgije
13. beseda – O prozbama i o tome zašto najpre ištemo mir
14. beseda – Šta znači to što u svakoj prilici ištemo milost Božiju
15. beseda – O predanju sebe Bogu
16. beseda – O takozvanim antifonima i o molitvama koje ih prate
17. beseda – Značenje Liturgije ukratko
18. beseda – Objašnjenje prvog antifona
19. beseda – Šta znače proročke reči koje se pevaju na početku svete Liturtije
20. beseda – Objašnjenje trećeg antifona
 


 
11. beseda
 
O TOME ZAŠTO SE DAROVI POKRIVAJU I O REČIMA KOJE SVEŠTENIK TOM PRILIKOM IZGOVARA
 
Sve što je izgovoreno i učinjeno pri Žrtvovanju hleba, a čime je predstavljena smrt Gospodnja, imalo je samo snagu izobraženja i simvola, dok je hleb i dalje ostajao hleb. Naime, jedino što je hleb poprimio jeste to da je postao dar Bogu, i zato predstavlja simvol Tela Gospodnjeg u Njegovom prvobitnom uzrastu, jer i ono Telo je od samog početka bilo Dar, kao što je već rečeno. Zato sveštenik nabraja i prikazuje na hlebu ona stradanja koja je Hristos pretrpeo dok je još bio novorođenče i dok je u povoju ležao. Jer, dok iznad darka postavlja takozvanu zvezdicu, on kaže: I došavši, zvezda stade nad mestom gde beše Dete;[1] a zatim pridodaje ono što su proroci još u davnini govorili, a što Njemu kao Bogu priliči, da ne bi ljudi, zbog Njegovog Tela i zbog svega što u vezi sa Njim mogu videti, mislili o Njemu prizemno i na način koji je nedostojan Njegovog Božanstva. „Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše. „[2] „Gospod se zacari, u krasotu se odenu. „[3] „Vrlina Njegova pokri nebesa, i zemlja se napuni hvale Njegove. „[4]
2. Izgovarajući ove reči, sveštenik pokriva Hleb i Čašu skupocenim prekrivačem i kadi ih sa svih strana. Jer, i sila ovaploćenoga Boga isprva je bila skrivena, sve dok nije došlo vreme čudesa i svedočanstva sa neba. 5 No, oni koji su za Njega umeli da kažu: Gospod se zacari, u krasotu se odenu, i koji su umeli da kažu sve one ostale bogodolične reči, oni su Ga priznavali, poštovali Ga kao Boga i tražili svoje utočište kod Njega. Imajući to na umu sveštenik nad pokrivenim Darovima izgovara reči: „Zakrili nas okriljem krila Tvojih“[5], i kadi ih sa svih strana.
3. Pošto sve to izgovori i obavi, i pošto se pomoli da se sva dobra ove sveštene Službe ostvare u skladu sa njenim svetim ciljem, sveštenik stupa u Žrtvenik, staje pred svetu Trpezu i započinje Liturgiju.
 
12. beseda
 
O SLAVOSLOVLJU NA POČETKU SVETE LITURGIJE
 
Početak svete Liturgije čini slavoslovlje: Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha.
2. Razgovor sa Bogom je blagodarenje, slavoslovlje, ispovest, molitva.
3. Prvo od svih je slavoslovlje, i to najpre zato što je blagodarnim slugama svojstveno da, pristupajući gospodaru, ne iznose odmah na početku ono što njima pripada, već samo ono što isključivo gospodaru priliči. Takvo je, zapravo, slavoslovlje.
4. Naime, onaj ko ište, čini to jer hoće svoje stanje da učini boljim; ko se ispoveda, optužuje sebe jer želi da se tako oslobodi od zala;a onaj ko blagodari, jasno je da se raduje zbog svojih dobara, te zbog toga blagodari onome koji mu ih je podario; no, onaj ko slavoslovi ostavivši po strani sebe i sve svoje – slavoslovi Gospoda zbog Njega Samog, i zbog Njegove sile i slave.
5. Konačno, i sama priroda i poredak stvari zahtevaju da ovde slavoslovlje bude na prvom mestu. Jer, čim pristupimo Bogu, smesta postajemo svesni nepristupnosti Njegove slave i sile i Njegovog veličanstva, te otuda dolazi naše čuđenje, divljenje i slična osećanja; stoga je sasvim prirodno da tome sledi slavoslovlje.
6. Nastavljajući, saznajemo za Njegovu dobrotu i za Njegovo čovekoljublje, a tome sledi blagodarnost.
7. Potom sagledavamo preobilje te dobrote i bogatstvo Njegovog čovekoljublja, i nalazimo da naša zloba predstavlja dovoljan pokazatelj tog preobilja i tog bogatstva – jer, iako smo takvi, On ne prestaje da nam čini dobro. Zaista, ova nas činjenica, i pre svih ostalih, može poučiti koliko je Bog čovekoljubiv, zato što nam je ona najbliža, što je u nama i što nam je pred očima. A kad se pred Bogom prisećamo svojih grehova, to je ono što se naziva ispovešću.
8. Četvrta po redu je molitva. Zaista, posle ovih misli kojima ukazujemo kolika je dobrota Božija prema nama i koliko je Njegovo čovekoljublje, sasvim je opravdano smatrati da ćemo zadobiti sve ono za šta se molimo. Bog je dobar prema nama čak i kad smo grešni – kakav bi tek prema nama bio kad bismo se promenili i kad bismo, ispovedajući najpre svoje grehe, zadobili opravdanje! Jer, reči proročke vele: „Kaži najpre sve grehe svoje, da se opravdaš“.[6]
9. Otuda slavoslovlje zauzima prvo mesto u razgovoru sa Bogom. Zato sveštenik, pre bilo koje druge molitve i sveštene radnje, slavoslovi Boga.
10. Zašto, međutim, slavi trojičnost Božiju, a ne Njegovo jedinstvo? Jer on, uistinu, ne kaže: Blagosloven Bog, ili: Blagosloveno Carstvo Božije, nego odvojeno pominje božanska Lica, govoreći: Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha. Tako govori zbog toga što su ljudi, kroz očovečenje Gospoda, po prvi put spoznali da je Bog u tri Lica. Naime, sve što se na svetoj Liturgiji savršava, predstavlja uvođenje u tajnu očovečenja Hristovog. Otuda je i bilo potrebno da u samom početku ove službe zablista i bude objavljena Sveta Trojica.
 
13. beseda
 
O PROZBAMA I O TOME ZAŠTO NAJPRE IŠTEMO MIR
 
Posle slavoslovlja sveštenik započinje prozbu govoreći: Umiru Gospodu se pomolimo.
2. Reči Svetoga Pisma: „Ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba“ [7] i da ne „praznoslovimo“,[8] uče nas onome što o molitvi treba da znamo, a najpre nam pokazuju način molitve, odnosno da treba u miru da se molimo.
3. Zašto nas, dakle, odmah posle slavoslovlja poziva da se pomolimo a da se prethodno nismo ispovedili niti zablagodarili Bogu?Zato što je pomenuvši reč mir, obuhvatio njome i to dvoje, što se može shvatiti ako se pažljivo osmotri. Jer, ne može imati mira u sebi onaj ko nije zadovoljan onim što se sa njim u životu zbiva, već samo onaj ko je blagodaran iko, po zakonu blaženoga Pavla, na svemu zahvaljuje;[9] niti može imati mira onaj ko nema čistu savest[10] – a ne može biti čiste savesti bez ispovesti. Prema tome, duša onoga ko se u miru moli, prethodno se već obrela u stanju blagodarnosti i ispovesti.
4. Osim toga, molitva kojom se vernici ovde mole Bogu, pokazuje da oni i blagodare i ispovedaju se. Za šta se oni, zapravo, mole? Da budu pomilovani. A to je prozba već osuđenih, koji, nemajući više nikakva opravdanja i nemajući više nikakvih reči u svoju odbranu, ostavljaju za posledak taj vapaj ka Sudiji, te očekuju da budu uslišeni u tome što ištu – ali ne po svojoj pravednosti, već po Njegovom čovekoljublju. Na takav način oni priznaju veliku dobrotu Sudijinu, ali i svoju grešnost; tako ono prvo biva blagodarnost, a ovo drugo ispovest.
5. Od samog početka, dakle, sveštenik podstiče narod na molitvu, iako je za molitvu on sam određen, te time biva predvodnik naroda, kao njegov starešina i posrednik. On ih podstiče na to kako bi njegova molitva bila uspešna i delotvorna, kao što je rekao apostol Jakov.[11] Prozba pravednika je delotvorna onda kadi svi oni u čije ime se ona upućuje, prinose sve što je u njihovoj moći: dobrotu, molitve, pravičnost, i sve za šta znaju da je Bogu ugodno.
6. Koja je prva prozba? Za višnji mir i spasenje duša naših.
7. Pošto nas je sveštenik najpre poučio sa kakvim raspoloženjem treba da se pomolimo, sada nas uči i šta prvo treba da zaištemo, a to su višnji mir i spasenje duša. Naime, i Hristos nam je zapovedio da ištemo „najpre Carstvo Božije, i pravdu Njegovu“.[12] Svakako da se reči spasenje duša odnose na to Carstvo, a da se reči višnji mir odnose na pravednost Božiju, za koju je apostol Pavle rekao: „Mir Božiji, koji prevazilazi svaki um“,[13] a koji je Gospod, uzlazeći ka Ocu, ostavio Svojim apostolima, rekavši: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam“.[14] No, kao što reč pravednost tamo ne znači samo raspodelu na podjednake delove, već ukazuje na svaku vrstu vrline uopšte, tako i ovde reč mir ima nekakvo opšte značenje; jer, mir je plod svih vrlina zajedno, i sveukupne duhovne filosofije. Stoga je nemoguće steći savršeni mir ako makar i jedna vrlina nedostaje; nego je onaj ko želi da stekne mir, dužan da do njega dospe kroz sve vrline.
8. Najpre, dakle, treba da se podvizavamo stičući mir – onaj koji je ljudima dostupan – a zatim da od Boga ištemo Njegov mir, kao što činimo i sa svakom drugom vrlinom. Jer, postoji razboritost do koje se može dospeti podvigom, a postoji i razboritost koju Bog daruje čovekovoj duši; to isto važi za ljubav, za premudrost i za sve ostale vrline. Zbog toga nam sveštenik i govori najpre o onom miru koji od nas zavisi, koji mi sami možemo postići, i poziva nas da u tom miru uputimo svoje molitve Bogu. Zatim govori o miru koji od Boga zadobijamo i podstiče nas da se pomolimo Bogu za njega, govoreći: Za višnji mir… Gospodu se pomolimo. Pomenuvši mir, on nema na umu samo mir prema ljudima, kad nikome ništa ne zlopamtimo, već i mir prema sebi samom – kad nas vlastito srce ni za šta ne optužuje. Velika je korist od mira; bolje reći, svugde nam je ova vrlina neophodna. Jer, sasvim je nemoguće da uzburkan um dospe do Boga, i to najpre zbog same prirode meteža. Naime, kao što mir čini da mnogi budu jedno, tako i metež čini da jedan bude mnogi. Kako bi se on, dakle, mogao sjediniti sa jednim i jednostavnim Bogom? Osim toga, onaj ko se moli nemajući u sebi mir, taj niti se može valjano moliti, niti može uživati bilo kakvo dobro od svoje molitve. Jer, ako kakva jarost uznemirava čoveka, ili ako zlopamćenje izagna mir iz njegove duše, tada od molitve neće zadobiti ni oproštaj za svoja sagrešenja, a kamoli steći kakvu drugu blagodat. Ako ga, opet, savest peče zbog nekih drugih greha i ako ga vlastito srce optužuje, te se na taj način uznemirava, on se u potpunosti lišava svake slobode prema Bogu, saglasno sa rečima: a kada se moli, moli se bez slobode, što zapravo znači bez vere. A ko se moli bez vere, taj se moli uzalud i bez ikakve koristi.
9. Zbog toga nas sveštenik poziva da se molimo sa mirom, a pre svega da ištemo višnji mir.
10. Posle toga sveštenik nas poziva da sa dobrotom uputimo prozbe i za ostale, i to ne samo za Crkvu, za državu i za poglavare, ili za one koji se nalaze u opasnosti, koji su u teškoćama i u nesrećama, već uopšte za sve ljude vaskolike vaseljene.
11. On kaže: Za mir svega sveta. Najpre zato što hrišćani znaju da je njihov Gospod zajednički Gospod svih ljudi i da se o svima stara, kao što se stvaralac stara o svojim stvorenjima. Ako se neko o njima brine, time više Bogu ugađa nego da Mu prinosi žrtvu. [15]
12. Tako ćemo, po rečima blaženoga Pavla, moći „da tih i miran život poživimo u svakoj pobožnosti i čestitosti“.[16]
13. I ne molimo se samo za ona dobra koja duši koriste, već i za neophodna telesna dobra:Za blagorastvorenje vazduha, za izobilje plodova zemaljskih; da bismo tako uvideli da je Bog Uzročnik i Davalac svega, i da bismo se samo na Njega obazirali; jer Hristos je zapovedio da, zajedno sa svim ostalim stvarima, od Njega ištemo i svakodnevni hleb.
 
14. beseda
 
ŠTA ZNAČI TO ŠTO U SVAKOJ PRILICI IŠTEMO MILOST BOŽIJU
 
Potrebno je da razmotrimo i to zašto sveštenik poziva prisutne vernike da se mole za mnoga i različita dobra, a ovi se mole samo da budu pomilovani, i u svakoj prozbi samo ovu reč upućuju Bogu.
2. Najpre zato što ta reč, kao što je već napomenuto, sobom obuhvata i blagodarnost i ispovest. A onda i stoga što iskati milost Božiju znači iskati Carstvo Njegovo, koje je Hristos obećao dati onima koji ga ištu, kao što će nam dodati i sve drugo što nam je potrebno;[17] zato se vernici zadovoljavaju tom prozbom, jer ona ima moć za sve prozbe zajedno.
3. Otkuda, pitaće neko, možemo znati da milost Božija označava Njegovo Carstvo? Iz onoga što Hristos ima na umu kad govori o nagradi koju će milostivi steći i o plati koju će od Njega dobiti zbog svoje dobrote: na jednom mestu kaže da će biti pomilovani, na drugom da će steći Carstvo; i to kao da je jedno isto primiti milost Božiju ili steći Carstvo Njegovo. Jer kaže: „Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani“.[18]
4. Na drugom mestu, kao da tumači Svoje reči i kao da objašnjava šta znači izraz pomilovati, Hristos kaže: „Tada će reći Car onima što mu sede sa desne strane: Hodite blagosloveni Oca mojega, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta“.[19]
5. Drugim rečima, ako neko zaželi da, kroz dela koja čine milostivi ljudi, sagleda delo božanske milosti, naći će da je božanska milost istovetna sa Carstvom. Zaista, šta čine oni koji su milostivi? „Ogladneh, veli, i dadoste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me“.[20] Prema tome, onima koje miluje, Hristos će i pružiti obed sa Svoje Trpeze. A koja je to trpeza?, Da jedete i da pijete, veli On, za mojom Trpezom u Carstvu mome.[21] Pa da vidiš koliko je blistava ta Trpeza, i da to nije Trpeza slugu, nego Trpeza careva! Videćete i da sluga za tom Trpezom nije niko drugi nego Sam Gospod svega. Jer kaže: „Opasaće se, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti“. [22]
6. Odenuće i ubogoga koji je go. No, hoće limu dati carsku odoru? Sigurno će ga odenuti u odeću koja je Njemu bliska i koja je Njegova. Jer, nema u Hristu ničega ropskog pošto je Car, kao što ni u nama nema ničega carskog pošto smo robovi. A to je ono svadbeno ruho[23] koje treba da nose oni koji budu u Carstvu, jer tada Car neće pronaći ništa za šta bi ih prekorio i za šta bi ih izagnao iz bračne ložnice.
7. A zatim? Otvoriće im Svoj dom i uvešće ih unutra, i tamo će im dati spokoja. Jer kaže: „Stranac bejah i primiste me“.[24] Ali oni koji se takve blagodati udostoje, nisu više sluge, nego sinovi. Tako „rob ne ostaje u kući vavek, sin ostaje vavek“.[25] A sinovi i naslednici ne nasleđuju samo carstvo, već i onoga koji to carstvo poseduje. Jer, apostol Pavle kaže: „Naslednici Božiji, a sunaslednici Hristovi“.[26]
8. I tako, tražiti milost od Boga isto je što i tražiti da steknemo Carstvo Njegovo.
 
15.beseda
 
O PREDAVANJU SEBE BOGU
 
Pošto se pomolimo za sve, sveštenik nas priziva da sami sebe Bogu predamo, govoreći: Pomenuvši Presvetu, Prečistu, Preblagoslovenu, slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju sa svima svetima, sami sebe ijedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo.
2. Ali, ne pripada svima da sebe predaju Bogu. Jer, nije dovoljno to reći – potrebno je da se i Bog sa tim složi. No, za tako nešto svakako je neophodna sloboda i smelost pred Bogom, a takva se smelost rađa iz čiste savesti, kada nas naše srce ne optužuje, kada se staramo za ono što je Božije, kada zarad staranja za ono što je Božije, preziremo ono što je naše. Jer, tada i mi sami uistinu napuštamo staranje o sebi i sa poverenjem se predajemo Bogu, verujući nepokolebivo u to da će On prihvatiti i očuvati ono što Mu je povereno. Pošto ovo zahteva toliko mudrosti i razboritosti, nekad prizivamo u pomoć Presvetu Majku Božiju i sav hor svetih (jer glagol pomenuti ovde znači prizvati, moliti), i tako sebe predajemo Bogu; a nekad, pošto izmolimo najpre jedinstvo vere i zajednicu Svetoga Duha, tek tada sami sebe i jedni druge i sav život svoj predajemo Bogu.
3. Šta je to jedinstvo vere? „Dvojedušan čovek, veli Pismo, nepostojan je u svim putevima svojim“ ;[27] a dvojedušnim čovekom ovde je nazvan onaj ko je kolebljiv, ko ni u čemu nije pouzdan. Jer, takav čovek, naginjući na obe strane, ni ka jednoj strani ne korača čvrsto. Jedinstvom se pokazuje ono što je od toga sasvim suprotno: to je stalnost, izvesnost i postojanost. Zaista, onaj ko postojano veruje u nešto, taj jednu stvar o tome zna: nešto ili jeste, ili nije. Kolebljivac, opet, teži i jednoj i drugoj strani; a o tome kakav je – i samo mu ime govori.
4. Jedinstvo vere, dakle, označava nešto postojano, što je oslobođeno od svake sumnje.
5. Zajednica Svetoga Duha označava Njegovu blagodat. A zajednicom se naziva zato što je Gospod Svojim Raspećem razrušio pregradu[28] koja je bila između Boga i nas pošto je trebalo da oni koji su odvajkada razdvojeni i koji ništa zajedničko među sobom nisu imali, dođu u zajednicu i jedinstvo. To je ostvareno silaskom Svetoga Duha na apostole. Otada je sveto krštenje, kao i savizvor božanskih blagodati, otvoreno za ljude i postali smo, po rečima blaženoga Petra, „pričasnici božanske prirode“.[29]
6. Dakle, onome ko hoće da na dobar način sebe preda Bogu, potrebna je postojana vera i pomoć Svetoga Duha.
7. Predajemo Bogu ne samo sebe, već i jedni druge. Jer, svaki od vernih ne treba da se moli samo za vlastito dobro, već i za dobro svih ostalih – što je u skladu sa zakonom ljubavi.
 
16. beseda
 
O TAKOZVANIM ANTIFONIMA I O MOLITVAMA KOJE IH PRATE
 
Dok đakon upućuje prozbe i dok se svešteni narod moli, sveštenik u oltaru tiho i za sebe izgovara molitvu za prisutni narod i za sveti hram, da se na njih izlije bogata milost i dobrota Božija. Navodi i razlog zašto ovo traži, a Bog će, po Svome pravednome sudu, dati sve što se od Njega ište. Ali, neće dati zbog toga što su primaoci dostojni darova koje primaju, niti zato što je pravedno da ih mi primimo, već zato što Njemu priliči svaka slava, čast i poklonjenje. Zbog Tvoje slave, veli, molim Te za sve ovo. Jer, to što prema nama nedostojnima pokazuješ toliko čovekoljublje, to je u Tvoju slavu. Takav način proslavljanja Tebi priliči, u skladu sa rečima blaženog Davida: „Ne nama, Gospode, ne nama, nego imenu Svojemu daj slavu“.[30]
2. Zbog toga sveštenik, okončavši molitvu, čita glasno ovaj vozglas jer on predstavlja i završetak molitve i slavoslovlje – čita ga glasno da bi svi prisutni učestvovali u slavljenju i da bi sva Crkva proslavila Boga. I zaista, svi prisutni slušajući učestvuju u slavljenju Boga.
Jer, kad sveštenik izgovori ovo slavoslovlje, svi verni odgovaraju sa amin; uzvikujući tu reč, oni prisvajaju sebi sve ono što je sveštenik izgovorio.
3. Zatim sveštenik započinje sveta psalmopojanja, koja dovršavaju prisutni vernici, pojući bogonadahnute reči svetog Proroka: „Lepo je ispovedati Gospoda, i pevati imenu Tvojemu, Višnji“.[31] Ove reči su sasvim prikladne za početak, jer vele kako je pojanje divno, što pred svakom pesmom moramo imati na umu; a rekavši ispovedati, Prorok misli blagodariti i pojati himne.
4. Za vreme pojanja ovih i drugih stihova, đakon podstiče vernike na molitvu, pozivajući ih da se mole kao i ranije. 3
5. Dok traje pojanje i dok se vernici mole, sveštenik u oltaru upućuje molitve Bogu za punoću Crkve uopšte, a posebno za one koji ukrašavaju Njegov sveti dom i koji žele da ga u svemu pokažu blistavog kako bi i oni bili njime proslavljeni; i vozglašava najznačajniji razlog: Jer je Tvoja moć i Tvoje je carstvo. Jer, carevima, kaže, pripada slava, i u njih je sila da mogu učiniti blistavima one koje hoće. A Ti si Car večni, i Tvoja je vlast i Tvoje je Carstvo.
6. Taj dokaz sveštenik kao kakvo slavoslovlje uzvikuje na sav glas da bi to doprlo do ušiju svih vernika; a zatim, prihvativši ih kao učesnike u uznošenju himni Bogu, kao što je bilo i pre toga, iznova započinje pojanje, a vernici ga dopunjuju. Potom se vernici mole Bogu uz one prozbe koje đakon upućuje, u skladu sa onim što je maločas rečeno.
7. Pošto se sveštenik iznova pomoli za vernike koji se zajedno sa njim mole, odnosno da svaki od njih zadobije ono što ište od Boga i da im to bude na korist, a isto tako i da zadobiju večni život u budućem veku, on kao zalog navodi dobrotu i čovekoljublje Božije; i pošto to sačinjava svršetak molitve, izgovara ga glasno kako bi ga svi mogli čuti.
8. Zatim započinje treće pojanje, tokom kojeg unosi Jevanđelje praćeno svećama i kađenjem, uz svečanu pratnju svih koji služe u oltaru. Jevanđelje nosi đakon, a ako nema njega, onda sveštenik.
9. Pre nego što će stupiti u Žrtvenik, sveštenik zastane nedaleko od carskih dveri dok se pojanje ne okonča, i moli se Bogu da zajedno sa njim u Žrtvenik uđu i sveti anđeli, te da sa njim i oni učestvuju u sveštenosluženju i postanu zajedničari slavoslovljenja Boga; i sveštenik navodi razlog, a to je da Bogu priliči čast i poklonjenje i od ljudi i od anđela. Jer se reči:... svaka slava, čast i poklonjenje odnose na sve koji znaju da slave Boga, da Mu ukazuju čast i daMu se klanjaju.
10. Pa pošto se pomoli za sve to, sveštenik ulazi u Žrtvenik i polaže Jevanđelje na časnu Trpezu.
 
17. beseda
 
ZNAČENJE LITURGIJE UKRATKO
 
Potrebno je da još jedanput, od samog početka, sagledamo reči koje susrećemo u pojanjima. No, najpre treba da kažemo to da se tajna Hristovog domostroja projavljuje kroz samo prinošenje evharistijske žrtve, ali se projavljuje i kroz sve ono što se pre i posle žrtvoprinošenja savršava i izgovara.
2. Prinošenje žrtve objavljuje Njegovu smrti Vaskrsenje i Vaznesenje, kad se časni Darovi pretvaraju u samo Gospodnje Telo, koje je vaskrslo, i koje se uznelo na nebo.
3. Sve ono što prethodi samom prinošenju žrtve, otkriva činjenice koje prethode smrti Hristovoj: Njegov dolazak, Njegov javni život, Njegovo konačno pokazanje; a ono što se posle prinošenja žrtve obavlja, otkriva obećanje Oca[32], kao što je Sam rekao, silazak Duha na apostole, i obraćenje naroda Bogu, ostvareno njihovim posredovanjem, kao i zajednicu sa Njim.
4. Celokupna mistagogija kao da predstavlja nekakvo jedinstveno telo povesti, koja od početka do kraJa zadržava svoju skladnost i celovitost, tako da sve što tom prilikom biva učinjeno ili izgovoreno, daje svoj doprinos celini. Otuda sve himne koje se pevaju na početku Liturgije, označavaju prvi period Hristovog domostroja, a one posle njih, čitanja iz Svetoga Pisma i ostala pojanja, označavaju sledeći period.
5. Rečeno je, doduše, da postoji i jedan drugi razlog za čitanje Svetoga Pisma i za pojanje, a to je očišćenje i priprema za primanje svete Tajne. Ali, ništa ne sprečava da se zbiva i jedno i drugo, te da oni i osvećuju vernike i pokazuju domostroj Hristov. Kao što odeća, s jedne strane, zadovoljava potrebu za odevanjem i pokriva telo, a sa druge strane, svojim izgledom pokazuje zanimanje, društveni položaj i zvanje onoga ko je nosi na sebi, tako biva i ovde. Jer, pošto je Pismo božansko i reči koje se pevaju i čitaju bogonadahnute, njima bivaju osvećeni oni koji ih pevaju i koji ih čitaju; a time što su upravo te reči izabrane i što su baš u tom poretku, one imaju i drugo svojstvo i dovoljne su da pokažu dolazak Hristov i Njegov život u svetu. Uostalom, to svojstvo nema samo ono što se na Liturgiji peva i izgovara, već i svaka radnja koja se obavlja. Pa iako svaka od tih radnji ispunjava neku praktičnu potrebu, ona istovremeno simvoliše i neko od dela ili postupaka ili stradanja Hristovih; kao što su, na primer, ulazak Jevanđelja ili ulazak časnih Darova u Žrtvenik, i sve druge sveštene radnje o kojima smo na početku već govorili, a koje sada ne pominjemo da ne bismo, navodeći iznova svaku od njih, previše odužili svoju besedu.
6. Pa pošto stvari tako stoje, razmotrimo sada detaljno celokupnu Liturgiju kao ikonu domostroja Spasiteljevog. I to najpre razmotrimo pojanja.
 
18. beseda
 
OBJAŠNJENJE PRVOG ANTIFONA
 
Uvodno pojanje predstavlja podsticaj za upućivanje slavoslovlja kakvo priliči samom početku: jer dobroje, kaže psalam, hvaliti Gospoda.[33] Himna se upućuje Bogu i Ocu, a odnosi se i na Jedinorodnoga Sina: Dobro je ispovedati se Gospodu i pevati imenu Tvojemu, Višnji. Višnjim, dakle, naziva Oca, a Gospodom Jedinorodnoga Sina: dobro je, veli psalam, opevati Sina i Tebe, Oca. Kakav je smisao ovih reči? One predstavljaju uvod u sve ono što će u nastavku biti rečeno. Na koji način? Tako što će objaviti dela Sinova kroz koja je i Otac proslavljen.
2. Šta je istinski povod za ovakvo opevanje? To je poniženje[34] i osiromašenje[35] Sina, i sva Njegova dela i stradanja u telu; jer njih psalam naziva milošću i istinom.[36] Milošću ih naziva zato što, iako smo se nalazili u krajnjoj bedi i bili neprijatelji i protivnici Božiji, ipak nas On, zbog Svoje prevelike dobrote i čovekoljublja, nije prezreo – ne samo da je sastradavao u našoj nesreći, nego je postao zajedničar naših nevolja, propadljivosti i smrti.
3. I ne samo da nas je iz tog strašnog pada podigao, nego nas je učinio dostojnima svoga Carstva i svih najuzvišenijih dobara. Zbog toga Pavle i kaže: „Kada se javi dobrota i čovekoljublje Boga, Spasitelja našega“,[37] kao da se ona po prvi put tada otkrila onakvom kakva jeste; a Gospod kaže: „Bog je toliko zavoleo svet“,[38] pokazujući tim rečima koliko je izobilna Njegova ljubav.
4. Iz tih razloga, dakle, Pavle božanski domostroj naziva milošću. Istinom ga, opet, naziva zato što je sve ono što pripada Starome Zavetu, poput kakvih senki i praobraza, ka njoj okrenuto. Zbog toga Prorok, imajući istinu na umu, kaže: „Gospod se zakle Davidu u istini“.[39] Šta je to što mu je zakletvom obećao? Dolazak Gospoda i Njegovo življenje u telu. „Od poroda tvojega, veli, posadiću na prestolu tvojemu“,[40] ukazujući time na Samoga Spasitelja. Po čemu se to može videti? Ukazao je na to arhangel Gavrilo objavljujući Djevi Mariji neiskazano Rođenje i otkrivajući joj veličinu Onoga Koji će biti rođen: „… Daće Mu Gospod Bog presto Davida oca Njegova; i carovaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovu neće biti kraja“.[41]
5. Ali, ova istina predstavlja i „sud i pravdu“.[42] Zašto? Zato što Spasitelj, odgoneći istinom greh i usmrćujući đavola, ne čini to prevelikom Svojom snagom niti pobednom silom, već sudom i pravdom, u skladu sa onim što je rečeno: „Pravednost i sud su podnožje prestola Tvojega“,[43] kao što i mi u sudnicama odlukom sudija pobeđujemo svoje suparnike. Zbog toga Gospod kaže: „Sad je sud ovome svetu; sad će knez ovoga sveta biti izbačen napolje“.[44]
6. Imajući to na umu, blaženi Dionisije kaže: „Neograničeno čovekoljublje bogonačalne dobrote ukinulo je vlast koju je nad nama imalo mnoštvo odstupnika“, odnosno demona, „i to ne svojom silom, koja je neuporedivo veća, već sudom i pravdom, saglasno sa učenjem koje nam je na tainstven način predato“.[45]
7. Pošto domostroj Božiji, koji pojanjem slavoslovimo, nije samo milost i istina, već pravda i sud, Psalmopojac je dodao: „Pravedan je Gospod Bog naš, i nema u Njemu nepravde“.[46]
8. „Dobro je, veli, objavljivati jutrom milost tvoju i istinu tvoju noću.“[47] Dan i noć, dakle, treba da pevamo Bogu. Jer, to znače reči jutrom i noću. A na drugom mestu kaže: „u svako vreme“.[48]
9. Toliko o značenju prvog antifona.
 
19. beseda
 
ŠTA ZNAČE PROROČKE REČI KOJE SE PEVAJU NA POČETKU
SVETE LITURGIJE
 
Stihovi drugog antifona opevaju samo Carstvo i slavu i silu Sina Božijeg, koje je On Svojim dobrovoljnim poniženjem i svojim osiromašenjem stekao. Ali, kakva je ovde potreba za tim rečima? I šta od sveukupnog domostroja Spasiteljevog one naznačuju? Naznačuju početak Njegovog prisustva na zemlji, odnosno vreme kad je već bio prisutan, ali se još ne beše otkrio mnogima; kada „u svetu beše… i svet Ga ne pozna“;[49] naznačuju vreme pre Jovana Krstitelja, pre no što svetiljka beše upaljena.[50] Tada Njemu još uvek behu potrebne reči proroka. A potom se pojavio i Sam Prorokovani, te više nije bilo potrebe ni za samim prorocima, nego Ga je Jovan objavljivao, a pre Jovana Sam Otac.[51] Zbog toga se kaže: „Svi Proroci… proricali su do Jovana“.[52] Prema tome, to vreme, odnosno vreme pre Jovana, naznačuju proročke reči koje se pevaju, jer ni časni Darovi, koji Hrista pokazuju, još uvek ne bivaju uneseni, nego su odloženi po strani i prekriveni.
2. Toliko o ovome. Sagledajmo sada reči psalma.
3. „Gospod se zacari, u lepotu se odenu“.[53] Poznanje koje su ljudi stekli o Gospodu, te su se Njemu potčinili, psalam naziva carstvom, jer su Ga poznali kao slavnoga i lepoga i silnoga, kao što je i trebalo da Ga poznaju. To znače reči Gospodnje:, Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji“,[54] jer su, zajedno sa onima koji su na nebu, Vladiku poznali i oni koji su na zemlji. No, ako neko pogleda i sledeće stihove psalma, naći će to isto.
4. Tumačeći pojam Carstva i vlasti, Prorok kaže: „Jer utvrdi vaseljenu, i neće se pomeriti“;[55] a rekavši utvrdi, imao je na umu veru. Naime, Gospod je učvrstio one koji se zbog zabluda kolebaju i privezao ih je uza se; jer onaj ko tumara, nigde ne može da se zaustavi. A Gospod kaže: „Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“,[56] što predstavlja pouku vere.
5. Ali, vera nije dovoljna za sticanje Carstva, niti bi se na taj način narodi u potpunosti potčinili Bogu. Stoga je Prorok, znajući da je potrebno da ovome pridoda i očuvanje zapovesti, rekao: „Svedočanstva su tvoja veoma tvrda ;[57] a Gospod u Svojoj besedi o krštenju naroda pridodaje i reči o zapovestima: „Učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio“.[58] Jer, to što Spasitelj naziva zapovestima, Prorok naziva svedočanstvima. U celom Svetom Pismu naći ćeš da se zakoni Božiji nazivaju svedočanstvom.
6. Zatim Prorok kaže:, Domu Tvojemu priliči svetinja, Gospode“;[59] a svetinjom naziva žrtve, darove, odnosno svako služenje koje Bogu pripada. Govoreći kako sve to Domu Božijem priliči, Prorok kazuje da taj dom nije prazan, niti je bez Boga, nego da je i Sam njegov Domaćin u njemu prisutan. Jer, kad ne bi bilo Boga u njemu, tada mu ne bi priličilo ono što samo Bogu dolikuje. To isto je i Gospod izrekao rečima koje maločas pomenusmo, obećavajući kako će uvek biti sa Crkvom Svojom: „I evo, ja sam s vama“.[60] Ono što Prorok veli: „Na dugo vreme“,[61] to Gospod izražava rečima: „U sve dane do svršetka veka“.[62] A apostol Pavle Crkvu naziva domom Boga živoga, jer kaže: „… Da znaš kako se treba vladati u domu Božijemu, koji je Crkva Boga živoga“.[63]
7. Ovo pojanje, dakle, predstavlja tačno proroštvo svega onoga što će Spasitelj Svojim Raspećem i Svojom smrću ostvariti.
 
20. beseda
 
OBJAŠNJENJE TREĆEG ANTIFONA
 
Čini se kao da sledeći antifon predstavlja neku vrstu sretenja – kao da je Gospod već došao i ukazao se. Zbog toga se peva pred sam trenutak unošenja i pojavljivanja Jevanđelja, koje izobražava Hrista. A da je Prorok ovu himnu spevao imajući pred očima svoje duše jasno viđenje Hrista, to se ponajpre može videti po radosti i veselju zbog njega, kojom je on sam očito ispunjen, a u koju i sve druge priziva: „Hodite, obradujmo se Gospodu“.[64] Ali, ne bi bilo radosti za čoveka da Gospod nije došao, jer samo nam je Hristos doneo radost, a svaki koji se radovao pre no što je On došao na zemlju, radovao se zbog Njegovih tajni u koje je bio posvećen, kao što Hristos veli: „Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vide i obradova se“.[65] A sam David kaže:, Daj mi radost spasenja Tvoga“[66] – onu radost koju je imao u Hristu pre no što je sagrešio i koju je svojim sagrešenjem izgubio molio je Boga da nju iznova zadobije.
2. Naime, kad bi rekao: Hodite i primite svetlost, Prorok bi tim rečima ukazao na prisustvo svetlosti; tako i sada, govoreći: „Hodite, obradujmo se Gospodu“, pokazuje da se pojavio Onaj Koji radost donosi.
3. Zatim Gospoda naziva i Spasiteljem. Sveto Pismo Hrista naziva Spasiteljem, Spasenjem i spasonosnim, jer od bogonačalnih ipostasi samo je Sin uzeo neposrednog učešća u našem spasenju; i sve je Sam ostvario, kao što kaže i Pavle, „… pošto Sam izvrši očišćenje grehova naših“.[67] To je i Sam Gospod pokazao na primeru Dobroga pastira, koji nije poslao druge da traže zabludelu ovcu, nego ju je on Sam tražio, i našao, i uzeo, i podigao na Svoja ramena.[68] Zbog toga je Hristos i dobio ime Isus, koje pokazuje takvo Njegovo svojstvo.
4. „Iziđimo pred lice Njegovo sa hvalom“;[69] pod licem se ovde podrazumeva pojava Hristova u svetu. Nemojmo čekati kod svoje kuće da Ga ugledamo, već Mu iziđimo u susret sa hvalom, odnosno sa slavoslovljem, „i u pesmama uskliknimo Mu“; ukažimo Mu počast koja Bogu priliči. Jer, On je pristao da se pojavi „u obličju sluge“;[70] a mi, opet, nemojmo dopustiti sebi da ne prepoznamo Vladiku, nemojmo se sablazniti time što je u telu, nemojmo dozvoliti da nas obmane ono što je spolja vidljivo, te da o Uzvišenome nisko mislimo. Jer, Onaj Koji je tim telom prekriven, to je „Gospod, veliki Bog i veliki Car nad svim bogovima“.[71] I psalam u nastavku iznosi sve što je bogodolično.
5. Takve su, dakle, proročke reči i u takvim se prilikama pevaju.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mat. 2, 9.
  2. Ps. ZZ, 7.
  3. Ps. 93, 1.
  4. Avd. Z, 3.
  5. Ps. 17, 8.
  6. Is. 43, 26.
  7. Rimlj. 8, 26.
  8. Mat. 6, 7.
  9. 1 Sol. 5, 18.
  10. Vidi 1 Tim. 3, 9.
  11. Jak. 5, 16.
  12. Mat. 6, 33.
  13. Filip. 4, 7.
  14. Jov. 14, 27.
  15. Vidi Mat. 9, 13; 12, 7 i Os. 6, 6.
  16. 1 Tim. 2, 2.
  17. Vidi Mat. 6, 33.
  18. Mat. 5, 7.
  19. Mat. 25, 34.
  20. Mat. 25, 35.
  21. Luk. 22, 30.
  22. Luk. 12, 37.
  23. Mat. 22, 11.
  24. Mat. 25, 35.
  25. Jov. 8, 35.
  26. Rimlj. 8, 17.
  27. Jak. 1, 8.
  28. Ef. 2, 14.
  29. 2 Petr. 1, 4.
  30. Ps. 115, 1.
  31. Ps. 102, 1.
  32. Luk, 24, 49.
  33. Ps. 92, 1
  34. Filip. 2, 7
  35. 1 Kor. 8, 9
  36. Ps. 92, 1.
  37. Tit 3, 4.
  38. Jov. 3, 16.
  39. Ps. 132, 11
  40. Ps. 132, 11.
  41. Luk. 1, 32-33.
  42. Ps. 99, 4.
  43. Ps. 89, 14.
  44. Jov. 12, 31.
  45. Sv. Dionisije Areopagit, O crkvenoj jerarhiji, 3, 3. 11
  46. Ps. 92, 15.
  47. Ps. 92,2.
  48. Ps. 34,1.
  49. Jov. 1, 10.
  50. Vidi Jov. 5, 35.
  51. Vidi Jov. 1, 29-34 i Mat. 3, 13-17.
  52. Mat. 11, 13.
  53. Ps. 93, 1.
  54. Mat. 28, 18.
  55. Ps. 92, 1.
  56. Mat. 28, 19.
  57. Ps. 93, 5.
  58. Mat. 28, 20.
  59. Ps. 93, 5.
  60. Mat. 28, 20.
  61. Ps. 93, 5.
  62. Mat. 28, 20.
  63. 1 Tim. 3, 15.
  64. Ps. 95, 1.
  65. Jov. 8, 56.
  66. Ps. 50, 12.
  67. Jevr. 1, 3.
  68. Vidi Luk. 15, 46; Mat. 18, 12 i dalje.
  69. Ps. 95, 2.
  70. Vidi Filip. 2, 7.
  71. Ps. 95, 3 i dalje.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *