Тумачење реченице из молитве

Питање:
Помаже Бог, часни оци. Интересује ме тумачење реченице, , и видех туђу лепоту, бих њоме рањен у срцу, , из молитве Пресветом Духу. Унапред захвалан.
Младен


Одговор:
Драги Младене, Познато је да лепота ни једног нормалног човека не оставља равнодушним. У лепоти човек препознаје своје назначење јер, лепота је само спољашњи, видљиви облик доброте. Када је човек добар, здрав телом и духом, он је истовремено и леп. Када је нешто исправно и лепо, имамо обичај да кажемо да је добро, као “добра кола”, “добро здравље”, “добро путовање”, “добро друштво”, итд. Кажемо, била је “добра година”, или желимо једни другима “добар дан”, што значи, желимо здравље, снагу и све што је добро и самим тим лепо. Препознајући то своје назначење за добро, ми се угледамо на добре људе, на њихове добре мисли, ствари. Али се истовремено, много пута и несвесно, поредимо са другима и увиђамо да има људио који су бољи и лепши од нас. Велика је опасност да у духовно слабим људима то изазове завист. Завист је недостатак љубави. А љубав није љубав, ако није чиста од сваког трага било какве зависти.
Зато, премудри Соломон каже: “Сине мој, слушај речи моје, пригни ухо своје беседи мојој… Јер су (речи моје) живот онима који их налазе и здравље свему телу њиховом. Више од свега што се чува, чувај срце своје, јер из њега излази живот! ” (Приче 4, 23.) Под срцем се подразумевају осећања. Срце је седише осећања, њихово складиште. Значај чистоте срца је много пута истицан у Светом писму, Христос, апостоли и многи свети оци су говорили о пореби детаљног очишћења срца човековог. Јер, овај свет је пун и препун свакојаког шљама, ђубрета и отпада, емотивног и интелектуалног, мисаоног. Ми такорећи, живимо непрестано у том ђубрету и многи од нас више и не осећају разлику. Шта више, ако и наиђу на чистоту, она им се чини као некаква досадна пустиња, меланхолија… Када је срце опхрвано свакодневним бригама, када ум у њега пушта свакојаке мисли, када је препуно разних узбуђења и осећања, оно тада не прави разлику између чистог и нечистог. Човек, који се пробија кроз шипраг и разно трње, не осећа и не обраћа више пажњу на сваки трн који га огребе. А ова молитва управо треба да нас потсети да је свака огреботина болна и опасна, нарочито ако живимо у прљавом окружењу, ако стално долазимо у контакт са разним ђубретом у овом свету.
Ми кроз молитву тражимо од Бога здравље, снагу и исцелење, живот добар и савршен, како овде, тако и у вечности. А познато је да је први услов за излечење и уопште, за добро здравље – чистоћа. Лекари веома пажљиво стерилишу своје инструменте како, лечећи човека, не би код њега изазвали загађење, тровање или какву заразу.
“Једно од основних учења Светих Отаца јесте и учење да је Црква ‘лечилиште’ у којем се исцељује рањени, позлеђени човек. Овакав начин изражавања, овакав језик, користи се и у многим одломцима Светог Писма. Један од таквих одломака је и Парабола о милостивом Самарјанину: А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде сажали му се. И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе га у гостионицу и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега; а што више потрошиш, ја ћу ти платити кад се вратим. (Лк. 10; 33-35) У овој параболи Самарјанин представља Христа Који исцељује рањеног човека и уводи га у ‘гостионицу’, односно у лечилиште, а то је Црква. Одавде се јасно види да је Христос представљен као Исцелитељ, као лекар који лечи човекове болести; према томе, Црква је истинско лечилиште… Западно богословље је засновано на рационализму, док је православно богословље исихастичко. Схоластичко богословље покушава да логички схвати Откривење Божије и да се прилагоди философској методологији. За такав приступ карактеристична је изјава Анселма Кентерберијског: ‘Верујем да бих разумео’. Схоластика на самом почетку признаје Бога а затим покушава да помоћу логичких аргумената и разумских категорија докаже Његово постојање. У православном предању, које изражавају Свети Оци, вера је самооткривање Бога човеку. Ми веру прихватамо тако што чујемо о њој, али не да бисмо разумски могли да је схватимо, него да бисмо очистили своја срца, задобили веру созерцањем (грч. „теориа“, боговиђење) “ и опитно доживели откривење Божије.” (http: //tolerancija5.bos.rs/? page=blog&lang=srp&subaction=showfull&id=1259986495&archive=&start_from=&ucat=10&author_id=1258385794&) Поздравља те, О. Срба

Comments are closed.