NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE PSALAMA

TUMAČENJE PSALAMA

 

TUMAČENJE PSALAMA
 

 
Psalam 39
(1) Za kraj, Davidov Psalam
 
Sadržaj
 
Ta pesma prinosi se u ime novog naroda, otrgnutog iz jame nesreće, a zatim se uvodi i lik Hrista Koji blagodarnima tumači domostroj. Nakon toga ponovo se uvode oni koji su poverovali iz Izrailjaca koji žele da se izbave od greha neverja i istovremeno opisuju nesreće koje su ih sustigle zbog neverja.
(2) Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me pažnju. To je slično rečenome: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21; 19).
(3) I izvede me iz rova mučenja. I šta je učinio za tebe? Uslišavši me, kaže, izveo me iz grehovne dubine, oslobodio me od sladostrašća blatnog tela, ili od vrata smrti i tamošnjeg truljenja, ili od svetovnih ispraznosti. I iz mulja blata, jer se u grehe, kao u blato, zaglibljuju oni koje su (gresi) ulovili. Rov mučenja je porok i neznanje. I postavi na kamen noge moje, i upravi stope moje. Apostol Pavle kaže da stena beše Hristos (1. Kor. 10; 4). Postavi noge moje, jer sam se naučio da koračam bogougodnim putem, tj. (naučio sam se) delatnom životu i pravim dogmama.
(4) I stavi u usta moja pesmu novu, himnu Bogu našem, tj. evanđelski zakon. Kad nakon obnovljenja našeg doma dostignemo bestrašće, pojemo novu pesmu. Videće mnogi i uplašiće se, i uzdaće se u Gospoda, jer se propoved razglasila po čitavom svetu.
(5) Blažen je čovek, kome je ime Gospodnje nada njegova. Radi ubeđivanja, dodaje zatim i nešto novo i kaže: uistinu je od svih blaženiji onaj, kojem je jedina nada Bog, i čiji pogled nije upravljen na brigu o sadašnjem životu jer je to – sujetnost i lažno ushićenje,[1] i uzaludna briga. Celomudreno ushićenje je takvo stanje u sadašnjem životu u kakvom se mnogima činilo da su proroci u istupljenju i kojim se pravednik hvali govoreći: Ja rekoh u istupljenju mome (Ps. 115; 2).
I ne gleda na sujetnosti i ushićenja lažna /manije lažne/ (grč. εις… μανιας ψευδεις). On,dakle, blaženim naziva samo onoga koji je nadu položio na Boga, a ne onoga ko se zanima svetovnim brigama, koje su i mahnitost (manija) i laž.
(6) Mnoga si učinio Ti, Gospode Bože moj, čudesa Tvoja. Mnogobrojna su i čudesna, kaže, dela koja si savršio u vreme domostroja. Ja sam govorio i o njima i o drugim (čudesima), i ta propoved se razglasila po čitavom podnebesju, zbog čega se pojavilo bezbrojno mnoštvo onih koji su poverovali.
(7) Žrtvu i prinos nisi hteo, a telo si mi pripremio. Ovde se uvodi Hristos, Koji se obraća Ocu: „Budući da nisi hteo žrtvu i prinos, niti si blagovoleo da prihvatiš svespaljenice koje se prinose po Zakonu, (8) Evo dolazim, primivši na Sebe telo koje si mi Ti pripremio, jer je Duh Sveti i sila Višnjeg osenio Presvetu Djevu.“ Evo dolazim.., da izvršim volju Tvoju. Kakva je bila volja Očeva, ako ne onakva, kakvom ju je protumačio Sam Gospod, rekavši: A ovo je volja Oca koji me posla, da svaki kojeg Mi dade ne propadne nego da Ga vaskrsnem u poslednji dan (v. Jn. 6; 39). A ono što je rečeno u početku knjige, tumači se ovako: Jevreji početkom nazivaju svitak. Tako je Isaiji, kada je bio poučen tajinstvu očovečenja (ovaploćenja) Jedinorodnog, rečeno: Uzmi svitak nov, i u njemu napiši slovima čovečijim (Isa. 8; 1 – prema Septuaginti). Pri tom se ustavi (pravila) Novog Zaveta ne pišu na kamenim, nego na telesnim tablicama, kao što Gospod govori kroz proroka Jeremiju: Položiću zakone Moje u misli njihove, i na srca njihova napisaću ih (Jer. 38 (31); 33 – prema Septuaginti), obznanjujući time da će Crkva novi zakon primiti u unutrašnje i duhovne riznice srca, i da će njegove zapovesti htednuti veoma (Ps. 111; 1).
(10) Blagovestih pravdu u crkvi velikoj. Velika crkva je duša iz bilo kog naroda, koja je poverovala u Spasitelja. Ona se opravdava, imajući Onoga, Koji opravdava neznabošca.
(11) Pravdu Tvoju ne sakrih u srcu mome. Pod tim podrazumeva pravdu koju je on propovedao, pravdu koja je iznad zakona i senke. Kada kaže: (Gospode), Ti znaš, to znači: prisvojio si. Istinu tvoju i spasenje Tvoje rekoh, tj. nisam prećutao, i istinu Tvoju nisam zadržao .u sebi. Istinom se naziva evanđelska propoved. Ja, međutim, nisam sakrio ni Tvoje spasenje, tj. puteve prema spasenju koje si Ti darovao ili prema blagodati, koja se prima verom. Saborom velikim naziva se Crkva, sabrana od Izrailjaca i neznabožaca, jer Hristos slovesnoj (razumnoj) prirodi otkriva učenje o milosti i istini i učenje o spasenju. Učenje o istini čovek zadobija u sozercateljnom (teorijskom) učenju, a ono o spasenju – u delatnom (praktičnom) učenju.
(12) A Ti, Gospode, nemoj udaljiti milosrđe Tvoje od mene. Nakon što je Hristos poučio tajni domostroja, uvodi (pominje) Izrailjce koji žive u neverju. Kao narod koji nije poverovao Božijem milosrđu, zbog čega je bio prezren i iskusio svaku nesreću, on (Izrailj) počinje da se kaje i da preklinje za milost. Ukazuje i na prizivanje Izrailjaca, do kojeg će doći u poslednja vremena. Milost Tvoja i istina Tvoja neka me uvek štite. Ispovedam da si Ti Onaj, Koji nas odavno spasava i štiti. Zadobivši spasenje, Crkva Božija ponovo moli za promišljanje Božije zbog najraznovrsnijih napada od ljudi i demona, koje pominje u narednim stihovima.
(13) Jer me obuzeše zla kojima nema broja. Opisuje nesreće koje su ih sustigle nakon što nisu poverovali u Hrista. Umnožiše se većma od vlasi Glave moje, i srce moje ostavi me. To je slično onome, što bi neko rekao: “ Ja sam isto što i čovek koji nema ni um ni srce“, jer su Izrailjci postali bezumni i nerazboriti (dosl. nemudri) ljudi.
(15) Neka se povrate natrag i nek se posrame koji mi hoće zala. Tako Izrailj vapi protiv duhovnih neprijatelja ili protiv književnika i fariseja koji smišljaju zlo protiv spasenja njihovih (izrailjskih) duša, govoreći o Hristu: Ovaj drugačije ne izgoni demone do pomoću Veelzevula (Mt. 12; 24) Demon je u tebi; ko traži da te ubije (Jn.7;20).
(18) A ja sam ništ i ubog, Gospod će brinuti o meni. Nakon što se pokajao, Izrailj je zadobio veliku odvažnost i naziva sebe ništim i ubogim, saglašavajući se već u tome da je i njegovo uzdanje Gospod.
Pomoćnik moj i izbavitelj moj Ti jesi, Bože moj, nemoj kasniti. Do takvog kraja će, kaže, doći Crkva, koja je najpre osiromašila i trpela velike nedaće u svetu, ali se obogatila Tvojom silom i bila proslavljena Tvojom pomoći. Stoga i moli Boga da ne zakasni. Prihvativši njenu prozbu, On neće ni zakasniti, kao što je i rečeno: Zacelo he doći i neće odocniti (Avak. 2; 3).
 


 
NAPOMENE:

  1. U srpskom prevodu: manije lažne, što u potpunosti odgovara tekstu Septuaginte. Međutim, iz daljeg tumačenja se vidi da je sv. Atanasije Aleksandrijski grčku imenicu „μανια“ na ovom mestu shvatio u smislu ushićenja i bogonadahnutog zanosa, odnosno, u smislu koji je blizak značenju imenice „εκστασις“. Iz tog razloga je bilo neophodno da se ta promena unese u 5. stih ovog psalma, prim. prev.
Ključne reči:

11 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *