NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE PSALAMA

TUMAČENJE PSALAMA

 

TUMAČENJE PSALAMA
 

 
Psalam 118
Aliluja
 
Sadržaj
 
U ovom psalmu izobražen je način života svetih, njihovi podvizi (borbe) , patnje, napori a takođe i pobune (ustajanja) demona, hiljade nametnutih pomisli, zamke i ostala sredstva koja ovi koriste da bi ih ulovili. Uporedo s tim izobražava se i ono što sveti koriste da bi zadobili pobedu: zakon, reči Božije, trpljenje, pomoć sa nebesa i, najzad, ono što sledi nakon truda, tj. nagrade, venci i darovi.
 
Veliki azbučnik – Bukvar svetih 176 stihova po 8 na 22 jevrejska slova
 
(1) Alef – Blaženi su neporočni na putu. Oni, koji nikada i ni u čemu ne greše, neporočni su i blaženi.
(2) Blaženi su koji istražuju svedočanstva Njegova, svim sriem t.ražiće Njega. Ne smemo se ponašati tako da ponekad ispunjavamo, a ponekad ne ispunjavamo i prestupamo zakon. Kakva je korist ako istražujemo svedočanstva a ne tražimo Boga svim srcem?
(3) Nedelajući bezakonje, putevima Njegovim hodiše.[1] Usled toga, onaj koji greši ne poznaje zakon Božiji, jer znati zakon znači ispunjavati ga.
(4) Ti si zapovedio da se zapovesti Tvoje čuvaju veoma. (5) Da bi se ispravili putevi moji,[2] da čuvaju zakone Tvoje. Znajući da bez višnje pomoći niko ne može biti čuvar zakona, trudi se da to dosegne molitvom. Rečca da upotrebljena je umesto: „o, ako bi!“
(7) Ispovediću Ti se, Gospode, u pravosti srca. Nakon molitve ukazuje na ono, što zavisi od njegove slobodne volje. Početak spasenja je ispovedanje.
(8) Nemoj me ostaviti do kraja. Ponovo priziva višnju pomoć (tj. pomoć od Boga) .
(9) Bet – Čime će uspeti mladić na putu svome! Mladost je ispunjena mnogim sablaznima. Kako se drugačije mogu pobediti, ako ne svakodnevnim podsećanjem na reči Božije? Misao o božanstvenom zakonu nesumnjivo ima moć da očisti i da zaštiti.
(10) Svim srcem svojim tražih Te. Ako, kaže Psalmopojac, sećanje na Boga pomaže da se izbegnu satanske mreže, i ako sam ja sve svoje pomisli upravio ka Tebi, Bože, onda sam dostojan da ne ostanem izvan Tvojih zapovesti. Da ove reči ne bi nekoga dovele u očajanje mi ćemo, rukovodeći se usrdnošću prema Zakonu, pri tom reći sledeće: ponekad se dopušta i takvo bezumlje, prema kojem je revnovanje mnoge dovelo do suprotnog svršetka, tako da su se spotakli u onome, u čemu su mislili da će napredovati, prema Solomonovim rečima: Za neki put čovek misli da je pravi, a kraj mu je u provaliji adskoj (Priče Sol. 16; 25 – prema Septuaginti) . Zato će onoga, koji polovičnog srca traži Boga, prepuštajući se čas Bogu a čas svetu, Bog odbaciti kao nesposobnog vojnika.
(11) U srcu svome skrih reči Tvoje. Ako se zapovesti Božije ne zatvore u srce kao u neku riznicu, dolazi zlotvor (grč. κακουγρος) i otima ih. Greši pred Bogom onaj koji, udostojivši se poznanja tajanstvenih reči dostojnih da budu sakrivene od mnogih, ne sakrije (ove reči) od onih, od kojih bi trebalo da ih sakrije. Nije opasno samo govoriti laž, nego je, isto tako, opasno govoriti i istinu, ukoliko neko time obznanjuje nešto, što ne bi trebalo obznanjivati. Ne sme se bacati biser pred svinje, niti se sme svetinja davati psima (Mt. 7; 6) .
(12) Blagosloven si, Gospode, nauči me zakonima (zapovestima) Tvojim. Osetivši svoj napredak usled toga, što je svim srcem potražio Boga, blagoslovi Ga i blagodari za ono, čega se već udostojio, želeći da od Njega dozna kakvo značenje imaju Njegove zapovesti.
(13) Usnama mojim objavih cve sudove usta Tvojih. Ono, što je trebalo sakriti, sakrio sam, a ono, što je trebalo objaviti, objavio sam, jer svi mi moramo stati na Tvoj sud i dobiti po svojim delima.
(14) Na putu svedočanstava Tvojih uživah, kao u svakom bogatstvu. Poučava šta je bogatstvo po Bogu. Zbog toga kaže: Ništa me nije privlačilo u ovom životu – ni zlato, ni dostojanstvo ni moć; umesto svega toga, Tvoja svedočanstva su za mene značila i veselje i bogatstvo.
(16) U zakonima Tvojim učiću se, neću zaboraviti reči Tvoje. Neću se ograničiti samo na izučavanje reči, nego ću se potruditi da razumem i kako da ih ispunim, jer se pred Bogom nisu opravdali oni koji su slušali nego su oni, koji su ih tvorili, pravedni pred Bogom. U takvom slučaju, čovek ih nikad neće zaboraviti.
(17) Gimel – Uzvrati slugi Tvome, oživi me. Čime želi da mu uzvrati za ono, što je prineo na dar? Time što će prosvetliti njegov um i što će poznati čudesna dela Božija.
(18) Otvori oči moje, i shvatiću čudesa Tvoja iz zakona Tvoga. Neću prisvojiti žitejsku taštinu, i zato Te molim da mi podariš poznanje božanstvenih zapovesti, jer su mi neke od njih poznate, a neke nepoznate, na primer: Ne ubij (2. Mojs. 20; 13) , i ostale. Nepoznate su mi sledeće: zašto se novorođenčad obrezuju osmoga dana, i zašto se za novorođenčad prinose žrtve?
(21) Zapretio si gordima. Ko se protivi gordima, on im i preti: Gospod se gordima protivi (Priče Sol. 3; 34) i zbog toga im Gospod i preti.
(22) Uzmi odmene sramotu i poniženje. Bezbožnici me ponižavaju, sramoteći me u vreme progona. Zbog toga Te molim da budu isprazna njihova sramoćenja, koja su učinili protiv mene. I ako sam nekada i mudrovao telesno, nakon što sam se preobratio molim Te da me oživotvoriš božanstvenim rečima. Ako bih, progonjen na takav način, dospeo u veliku teškoću, molim Te da me, po obećanju Tvome, spaseš od bezakonika.
(23) Jer knezovi sedoše i klevetahu me. Molio sam Te da sa mene skineš sramotu, jer su to, što su me klevetali, smatrali za svoju zaslugu. Uostalom, kad su kneževi nepravde to činili, sluga Božiji nije odstupao od zapovesti Njegovih, imajući za savetnika reči Božije koje je nazvao zapovestima. Takav (čovek) neće prihvatiti nijednog lukavog savetnika. I kneževi ovoga sveta, u Hristovo vreme okupiše se zajedno na Gospoda i na Pomazanika (Hrista) Njegovog (Ps. 2; 2) . To su oni, kojima pripada mudrost ovoga veka.
(25) Dalet – Prilepi se zemlji duša moja, Progonjen bezakonicima, dospeo sam u krajnju nevolju, i molim Te da me prema Tvom obećanju izbaviš, jer je rečeno: Reka te neće potopiti (Isa. 43; 2) .
(26) Puteve moje objavih, i uslišio si me… (27) Putu zakona Tvojih urazumi (pouči) me. Zadobivši razumevanje tajinstava koja se nalaze u zapovestima Tvojim, mogu da idem njihovim putem. Zato ću moći i da besedujem i da pripovedam o čudesima tih zapovesti.
(28) Zadrema duša moja od čamotinje[3]. Poučava da se duh čamotinje (uninija, nemara) ne može odagnati drugačije osim poučavanjem u rečima Božijim. Zbog toga se mora biti trezvenouman i budan (grč. νηφειν και γρηγοεριν) , prema rečima Gospodnjim: Bdijte i molite se(Mt. 26; 41) .
(29) Put nepravde udalji od mene, i zakonom Tvojim pomiluj me. (30) Put istine izabrah. Od Boga traži samo jedno, dok ostalo pripisuje sebi.
(33) He – Zakonopoloži mi, Gospode, put pravila Tvojih.
(37) Odvrati oči moje da ne vide sujetu. Sujeta (ispraznost, praznoumlje, grč. ματαιοητα) znači mahnitost (mahnito pristrašće) za prizorima, nedolično udubljivanje (misli) u nepotrebno i u neumesne misaone predstave (fantazije, maštarije, grč. η κατα διανοιαν δε ατοπος φαντασια) . To objašnjava i apostol Pavle, govoreći: Neznabošci žive u praznoumlju (u sujeti uma) svoga, pomračenih misli, otuđeni od života Božijeg (Ef. 4; 1718) . Zapazi da sujeta uma (praznoumlje) znači da neko ima um koji ne koristi zato da bi sozercavao istinu, nego ga predaje satani da ga okuje. Zbog toga se Psalmopojac moli govoreći: Odvrati oči moje da ne vide sujetu jer je već i samo to blagodat Božija. Prorok sujetom (praznoumljem) naziva i ono što je prekrasno u telu i što se telesnim očima čini kao dobro.
(38) Postavi slugi Tvome reč Tvoju radi straha Tvojega. Budući da je strah Božiji, kao vaspitač, nužan u svim zapovestima, moli Boga da taj strah postavi ispred njega. Sledeće reči: (39) Ukloni sramotu moju izgovara nakon što je pored njega (strah Božiji) postavljen kao neki stražar nad zakonima Božijim; Psalmopojac se ispoveda, prekorevajući sebe zbog onoga sa čim se ranije saglašavao.
Postavi slugi Tvome reč Tvoju. Budući da kao Tvoj sluga strahujem od Tebe i želim da imam razborit i razuman strah (strah „po razumu“, grč. λογικως και κατα τον λογον) , da ne bismo imali nerazuman strah i razum bez straha (grč. μη δε ανευ λογου φοβον μηδε ανευ φοβου λογον εχωμεν) . Bog postavlja Svoju reč radi Svog straha, nesumnjivo ga potvrđujući pobožnošću. Postavi slugi Tvome reč Tvoju. Kao što neki imaju revnost, ali ne po razumu (Rim. 10; 2) , tako i neki imaju strah Božiji, ali ne „po razumu“. Ukloni sramotu moju od koje strahujem. Pošto je kao čovek sagrešio, prorok vidi da sramota sledi za njim sve do božanstvenog suda nakon vaskrsenja i zato se moli, izgovarajući navedeni stih. Ti, međutim, ne možeš da kažeš: “ ‘Ukloni sramotu svoju’ jer, kada me sramote za Hrista, to nije moja sopstvena sramota, nego Hristova“. Isto tako, kada me sramote za moj greh i kada se ne pokajem, ne mogu da kažem: Ukloni sramotu moju od koje strahujem, jer su sudovi Tvoji dobri (blagi, milosrdni) .
(40) Evo zaželeh zapovesti Tvoje, pravdom Tvojom oživi me. Kao svoju nagradu, traži pravedan i vrlinski život jer nije samo očuvao zapovesti nego im je s ljubavlju privržen i ne izvršava ih ni zbog čega drugog (ni sa kakvim drugim ciljem) nego zbog njih samih. A budući da je Očeva Pravda – Sin, ovo izgovara onaj, koji želi da živi u Sinu.
(41) Vav – I da dođe na mene milost Tvoja, Gospode. Ako zadobijem Tvoju milost a ta milost je u Tvom spasenju, zadobiću i odvažnost protiv onih koji me sramote i ustaju na mene.
(42) I odgovoriću rugačima mojima reč, jer se pouzdah u reči Tvoje. Kažem da nije dostojan takvog sramoćenja onaj, što ima takve dogme (takvu veru) , nad kakvima se izruguju neznalice (bezumnici, grč. μωροι) , kojima je tuđa svaka vera. Dokazaću da su dogme preispunjene razboritosti i premudrosti (συνεισις και σοφια) . Odgovoriću reč, jer se pouzdah u reči Tvoje.
(43) I ne uzmi sa usta mojih reč istine do kraja, tj. do mog poslednjeg daha. Jer se na sudove Tvoje pouzdah. Ako ne budemo živeli saglasno onome što smatramo dobrim, Bog će od naših usta oduzeti (odvojiti, odlučiti) reč istine.
(44) I čuvaću zakon Tvoj svagda. Svagda ću, kaže, biti čuvar Tvog zakona, i neću ga ispunjavati samo povremeno. Naprotiv, napredovaću u njemu i u sadašnjem i u budućem životu.
(46) I govorah o svedočanstvima Tvojim pred carevima. Takav je bio Pavle, takav je bio Petar, takav je bio vasceli zbor (sabor) apostola i mučenika. I kao što to dolikuje mučeniku, koji je zbog Hrista izveden pred starešine i careve (Mt. 10; 18) , tako dolikuje i onima, koji su svoja usta otvorili pred carskim svetim dušama. Naime, dostojan je sramote onaj koji je od Boga dobio reč, ali je ne blagovesti sa velikom silom, jer život saglasan sa Zakonom stvara odvažnost.
(47) I poučavah se u zapovestima Tvojim koje zavoleh veoma. (48) I podigoh ruke svoje ka zapovestima Tvojim koje zavoleh. Rukama ovde naziva delatne sile, zato što delo predstavlja kraj poučavanju u zapovestima. Naime, nakon što se prihvati Logos Koji je dao zapovesti, najbolje od svega je podići ruke zato da bi se i na delu ispunilo ono što one zahtevaju, ali ne sa žaljenjem i prisilom nego sa blagonaklonošću, a zatim često o njima razmišljati i besedovati.
(49) Zajin Opomeni se reči Tvoje slugi Tvome. Za koju reč moli Boga da se nje opomene, ako ne za onu, prema kojoj je dao obećanje da će svagda biti s njima (Mt. 28; 20) i koja im je predstavljala utehu u progonima?
(50) To me uteši u poniženju mome. Sama ona nada, koju je u meni rodila Tvoja reč, tešila me je i smirivala. Bilo da me sustigla neka nesreća; opasnost, iščekivanje smrti, teška bolest, gubitak imetka, progon ili nešto drugo što ljudi smatraju teškim, moje nadanje u Tebe bilo je moja uteha. Jer reč Tvoja ožive me. Razumnoj (slovesnoj) duši ništa ne daje toliko snage da živi svojim životom kao (što to čini) reč Božija. U onoj meri, u kojoj reč Božija narasta u čovečijoj duši koja ju je pojmila i prihvatila, u toj meri narasta i njen život (tj. život duše) . To znači da je njen ovdašnji život vrlinski, a što kasnije daje život večni.
(51) Gordi bezakonovahu do kraja, no od zakona Tvoga ne odstupih. Živeo sam po Zakonu čuvajući vladajući deo duše (το ηγεμονικον) [4], da se u mom srcu ne bi prikrila bezakonita reč. I dok su oni prestupali Zakon do kraja, ja čak ni u malom nisam prestupio Tvoj Zakon.
(52) Opomenuh se sudova Tvojih od veka, Gospode, i uteših se, jer sam imao na umu ono, čime se od veka i do veka uzvraća svakome, odnosno da pravednik biva utešen i spokojan, prema onome što je rečeno: Mislim da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8; 18) . Opomenuo sam se sudova kakve si ranije donosio nad tlačiteljima Izrailjaca i utešio sam se, znajući da ni ja sam neću biti ostavljen u progonima, i da se ljudima sve dešava po sudu Božijem.
(53) Žalost me obuze od grešnika koji ostavljaju zakon Tvoj, tj. žalost zbog grešnika, od kojih neki greše bez Zakona, ne upoznavši njegovo načelo, dok neki imaju Zakon i prestupaju ga. Ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi ostali (1. Kor. 12; 26) . Stoga bi trebalo da se žalostimo zbog naše braće koja greše i što su u takvom stanju, budući raspoloženi (tj. imajući ista osećanja) kao i ovaj svetitelj.
(54) Psalmopevljivi mi biše zakoni Tvoji u mestu boravišta moga. Mestom boravišta naziva sadašnji život, prema onome što je rečeno: Stranci smo i prolaznici na zemlji (Jevr. 11; 13) . Na tom mestu sam se i obradovao, kazujući zapovesti Tvoje i istovremeno ih tvoreći i sozercavajući.
(57) Het – Udeo si moj, Gospode.
(59) Razmišljah o putevima Tvojim i povratih noge moje na svedočanstva Tvoja. Pošto sam svu svoju misao upravio na Tvoje zapovesti, stupio sam na put svedočenja.
(60) Pripremih se, i ne smutih se. Znajući ono što je rečeno: Ako pristupaš da služiš Gospoda, pripremi dušu svoju za iskušenja (Sirah 2; 1) i svagda se pripremajući za to, prilikom nasrtaja neprijatelja nisam se smutio, jer sam naučio da ih odvažno dočekam.
(61) Užad grešnika sapletoše me. Kakva su bila ta užad! Zar to nisu nečiste pomisli, koje su htele da me udalje od stajanja pred Bogom?
(62) U ponoć ustajah da Te ispovedim. Ne samo danju, nego i noću, pa čak i u ponoć, kad ljude obuzima najslaći san, ustajao sam da Ti psalmopojem i da slavoslovim Tvoje pravedne zapovesti. Tako je postupio i božanstveni apostol kada je, iako izranjavan, bičevan i vezanih nogu, zajedno sa Silom satvorio molitvu sa psalmopojanjem i požnjeo plod ovog prekrasnog bdenja, jer je na sebi osetio milosrđe Božije (v. Dela ap. 16; 25) .
(63) Zajedničar sam svih koji Te se boje. Savršeni postaje zajedničar (grč. μετοχος) Hristov, prema onome što je rečeno: Zajedničari smo postali Hristovi (Jevr. 3; 14) . Budući da je još uvek bio rukovođen ka savršenstvu, Psalmopojac kaže da je zajedničar onih, koji se boje Gospoda, ali ne onih koji se jednostavno boje, nego onih koji su usled straha Božijeg sačuvali Božije zapovesti. Očuvanje zapovesti služi kao dokaz straha Božijeg.
(64) Milosti Tvoje, Gospode, puna je zemlja; zakonima Tvojim nauči me. Proročki predskazuje budućnost, kada će se sva zemlja ispuniti onima, koji se boje Gospoda. To se neće dogoditi po nekoj nužnosti, nego prema Tvom milosrđu, jer ćeš Ti Sam to milostivo savršiti, predajući Sebe da bi bio Učitelj ljudi.
(65) Tet Dobrotu si učinio sa slugom Tvojim. Onome, ko je poučen u zapovestima Božijim, predaje se nauk da ne bude neosetljiv prema dobročinstvima Božijim, jer se ni greha ne bi oslobodio, niti bi bio pribrojan slugama Božijim, da sve to nije uzrokovala božanstvena blagodat.
(67) Pre no što ponižen bih, ja sagreših. Pošto sam zbog pređašnjih grehova koje sam počinio bio predat kazni, ja sam se i smirio (ponizio) , jer sam sve to pretrpeo po pravednom sudu Božijem. Budući kažnjen urazumljenjem (dosl. vaspitanjem) , molim Te da me naučiš i da me dovedeš do poznanja da je poniženje (smirenje) , kakvo mi se dogodilo, bilo po (Tvojoj) dobroti i radi mog urazumljenja.
(68) Dobar si, Gospode. Ma šta da mu se dogodi, makar to bilo i gorko, pravednik se obraća Bogu rečima: Dobar si, Gospode. To je slično onome, što je rečeno na drugom mestu: Blagosiljaću Gospoda u svako vreme (Ps. 33; 1) i Dobrotom Tvojom nauči me zakonima (zapovestima) Tvojim. Moli da ga blagi (dobri) Bog nauči, jer su zapovesti Božije blage (dobre) prema svakome. Zbog toga se o njima mora reći: Opravdani su sudovi Tvoji, Gospode (v. Ps. 18; 10) .
(69) Umnoži se na meni nepravda gordeljivih. Oni su, kaže, u toj meri raširili svoju gordost, da im je srce postalo takvo, kako se u nastavku kaže o njemu:
(70) Usiri se kao mleko srce njihovo. Bićeš prepušten surovim i teškim iskušenjima, koja unižavaju (smiruju) život i ponašanje; ona poučavaju telo da bude umrtvljeno i porobljeno i da ne koračaš širokim i prostranim, nego uzanim i tesnim putem. Naime, srce svetih je istančano a srce gordih ugojeno (otežalo) .
(71) Dobro mi je što si me unizio. Kao da kaže sledeće: blagonaklono podnosim i nemoći, i uvrede, i lišavanja, i progone, i teskobu, samo da bih se pokazao dostojnim zapovesti Tvojih i tražeći samo ono, što se drugačije ne može ni naučiti.
(72) Dobar mi je zakon usta Tvojih, većma od hiljada zlata i srebra. Onaj, koji je rukovođen ka savršenstvu, prenosi učenje o tome, kakve se časti udostojio čovek.
(73) Jod – Ruke Tvoje stvorile su me. Drugo dobro se sastoji u tome, što je čovek sposoban da primi i da u sebi sadrži misao o Njemu. Urazumi me, i naučiću se zapovestima Tvojim. Nakon što je zablagodario za stvaranje, sasvim je prirodno što Mu blagodari i za darovanu moć mišljenja (grč. η νοητικη δυναμις) , kojom čovek i razumeva zapovesti.
(74) Koji se boje Tebe videće Te i obradovaće se. Poučava da on nije jedini koji će primiti ovaj dar, nego da će se on rasprostirati na sve one, koji se boje Gospoda. On je ugodan jedino pobožnima i primetno im se otkriva i u rečima i u premudrim odlukama. Drugima je teško i da Ga vide, jer je Njegov život različit od drugih i jer su Njegove staze drugačije. Zbog toga i kaže: Obradovaće se, jer se na reči Tvoje pouzdah.
(75) Poznah, Gospode, da su sudovi Tvoji pravda. Time se učimo da Bog u svemu sa nama postupa po pravdi. Zbog toga je nužno da ne budemo malodušni kad nas urazumljuje nego da Mu još više pripadamo i da čuvanjem Zakona tražimo Njegovu milost.
(76) Neka bude milost Tvoja da me uteši. Milost Očeva je Sin, jer je On i utešio naša srca koja su potpala pod tiraniju (ugnjetavanje) satane. Ili se može protumačiti ovako: molim Te da, po reči Tvojoj, Tvoja milost bude uteha i ukrepljenje meni, slugi Tvom. Naime, mnogima se dešava da prime utehu i da zatim budu prelešćeni, misleći da su je zadobili sopstvenom razboritošću. Da ne bih i ja pao u takvu prelest, neka meni, slugi Tvome, bude milost Tvoja.
(77) Neka mi dođe milosrđe Tvoje, i živeću. Kao što si obećao utehu, tako i učini, i budi milosrdan prema slugi Tvome.
(78) Nek se postide gordeljivci, jer mi nepravedno bezakonovahu. Ako se udostojim Tvoje pomoći, postideće se neprijatelji istine, tj. lukavi demoni i ljudi. Ja se, međutim, neću pogorditi zbog njihovog stida, nego ću uživati u zapovestima Tvojim.
(79) Neka mi se povrate koji Te se boje. Daj mi da primim pouku od služitelja Tvojih. Ona će biti takva da može da preobrati duše, jer je obogaćena strahom Tvojim.
(80) Neka bude srce moje neporočno. Tako je, posle svega i imajući neporočno srce, ipak rekao: Neka bude srce moje neporočno. To je slično onome, što je rečeno na drugom mestu: Srce čisto sazdaj u meni, Bože (Ps. 50; 12) . Neću se stideti tek onda, kada budem neporočno čuvao zapovesti Božije.
(81) Kaf – Čezne duša moja za spasenjem Tvojim, i u reč Tvoju pouzdah se. Prorok nas uči da čeznemo za rečju i da se ispunimo ljubavlju ka spasenju Božijem. A kakvo drugo spasenje postoji, osim dolaska Gospodnjeg? U reč Tvoju pouzdah se. Pri tom misli na obećanje Tvoje. Rečju se naziva i bogonadahnuto Pismo. Zbog toga ne čezne samo onaj koji čeka ispunjenje božanstvenog obećanja i iščekuje okončanje pretećeg zla, nego i onaj koji čita božanstvena Pisma i želi da tačno izuči njihov smisao, smatrajući pronalaženje smisla za svoju utehu i duševnu radost (grč. ψυχαγωγια) .
(82) Iščileše oči moje za Reč Tvoju. Misli na našeg Gospoda, Isusa Hrista jer, prema rečima apostola, imamo Zastupnika kod Oca, Isusa Hrista Pravednika, a on je očišćenje (žrtva pomirenja) za Grehe naše (1. Jn. 2; 12) . Govoreći: Kada ćeš me utešiti! Kad mi dođe Logos, onda ću se i utešiti.
(83) Jer postadoh kao meh na mrazu. Pravednici usled stradanja još tokom života postaju slični mrtvacima, zbog čega više liče na mehove nego na ljude, ohladnevši kao zamrznuto inje, jer su izabrali vatrenu revnost i delanje. Sličan mehu na mrazu postaje onaj, koji isušuje svoje telo i ne ostavlja u njemu ništa rasplamsano i požudno, kao da ga na neki način zamrzava.
(84) Koliko je dana slugi Tvome! Uistinu, malo je čovekovih dana na zemlji, i zbog toga moli da tokom njih zbaci satanu pod njegove noge, a da njegovu dušu potčini božanstvenom Logosu koji u njoj obitava.
(85) Pričahu mi bezakonici praznoslovlja svoja.[5] Pod tim podrazumeva ili bapske priče (grč. γραδεις μυθους), tj. jevrejska učenja, ili pak ljudske zapovesti i praznoslovlje mudraca ovoga veka.
(86) Sve su zapovesti Tvoje istina; nepravedno me gonjahu, pomozi mi. Znajući da će na božanstvenom sudu biti nagrađen za nepravde koje je pretrpeo, žuri da vidi to vreme.
(87) Umalo me ne dokrajčiše na zemlji. Tokom njihovih progona gotovo da sam bio lišen života.
(88) Po milosti Tvojoj oživi me, i čuvaću svedočanstva usta Tvojih. Božija usta su proroci, koji su služili svedočanstvima, zapovestima i odlukama Božijim.
(89) Lamed. Do veka, Gospode, Reč Tvoja ostaje na nebu. Napredujući sve više i više, dotiče se uzvišenijih dogmi i pominje večnog Logosa Očevog, a ovim gotovo da kaže: U početku beše Reč (Logos) (Jn. 1; 1) . Rasuđujući o ustrojstvu vaseljene, jasno kaže da vascela tvorevina služi Njemu.
(90) Iz naraštaja u naraštaj istina je Tvoja. Dva su naraštaja onih koji su primili istinu Božiju: jevrejski narod, koji je imao Zakon i proroke, i Crkva. Zbog toga istina Božija nije predavana mnogim naraštajima, nego samo prvom i drugom naraštaju. Ostali narodi su u zabludi. Međutim, kad je prvi naraštaj odbacio istinu i rekao: Uzmi sa zemlje takvoga (Dela ap. 22; 22) , istina je od prvog prešla drugom naraštaju. Osnovao si zemlju, i prebiva. Ovom istinom je osnovana (utemeljena) zemlja, jer se na ovom krajeugaonom kamenu, položenom u njene temelje, naziđuju svi koji se na zemlji spasavaju. Zemlja zbog toga i postoji, budući da ima nerazrušiv i pouzdan oslonac i temelj. Ova istina je prosvetlila zemlju i stvorila dan kada je na njoj (na zemlji) zablistao Bog.
(91) Naredbom Tvojom prebiva dan, jer sve i sva služi Tebi. To, međutim, nije onaj dan koji se menja i ima svoj kraj, kao prosvetljenje starozavetnog Pisma, jer je ono bilo dato do vremena popravljanja. Sve je to potčinjeno Bogu, jer Njemu kao Tvorcu i Promislitelju sve služi.
(92) Da nije zakon Tvoj pouka moja, tada bih propao u poniženju mome. Da Tvoj zakon nije postao moj oslonac (tj. podrška, potpora, grč. οτηριγμα) , propao bih zbog nasrtaja nečistih pomisli i napada protivničkih sila.
(93) Do veka neću zaboraviti zakone Tvoje, jer si me njima oživeo. Neprestano ću, kaže, motriti na Tvoje Zakone, jer ću u njima naći život, kao što si mi i rekao: Ko ih vrši (uredbe, zakone Božije) , živ će biti kroz njih (3. Mojs. 18; 5) . Prema tome, živ je samo pravednik, mada se čini da i on umire. Nepravedni su mrtvi, iako se čini da su živi. Prvi u samima sebi imaju ustrojstvo života, tj. pravdu, dok je ovi drugi nemaju i zbog toga su slični neoživljenom (neoduhotvorenom) veštastvu[6] koje se ne pokreće samo od sebe, nego biva pokrenuto spolja.
(94) Tvoj sam ja, spasi me. Pod tim podrazumeva: ja sam Tvoj rob,ja sam Tvoj sin po blagodati, ja sam Tvoj sluga.
(95) Mene očekivahu grešnici da me pogube; svedočanstva Tvoja razumedoh. Trebalo bi reći: opominjao sam se Tvojih svedočanstava, i tim razmišljanjem nedelotvornim učinio njihove (zle) namere.
(96) Svakoga svršetka videh kraj; široka je zapovest Tvoja veoma. Svršetkom naziva demonske zamke. Video sam da je njihov svršetak ništavan, jer je Tvoja zapovest za mene postala široka. To su reči onoga, koji se svakim napretkom uzneo na sami vrh vrline, koji je dostigao savršeno dobro i mnogo čemu postavio i početak i kraj. Naime, kraj prvog usavršavanja služi kao početak sledećeg, prema onome što je rečeno: Kad čovek okonča, onda počinje (Sirah 18; 6) .
(97) Mem – Koliko zavoleh zakon Tvoj, Gospode, sav dan poučenje je moje. Onaj ko sve i govori i dela po zakonu, taj se i poučava zakonu Božijem. U prvom psalmu, David je onome, koji želi da postane blažen, poučavanju tokom dana prisajedinio i noć. Rekli smo da čovekov ovdašnji život predstavlja neku mešavinu i da zbog toga imamo dan i noć. Za one, međutim, koji su postali sveti, više ne nastupa noć. Zbog toga je za onog, koji je uznapredovao, dan – vreme kada živi po zakonu, a noć – vreme kada zakon ne izučava svim srcem.
(101) Od svakoga puta zlog sprečih noge moje. To i znači očuvati zakon Božiji – izvršavati ga samim delima.
(102) Od sudova Tvojih ne uklonih se. Neprestano sam na umu imao sud Božiji.
(103) Kako su slatke grlu mome reči Tvoje! Slatke su zato, što se u njima sadrži slovesno naslađivanje; slađe su od meda, zato što medom ljudi nazivaju sve što je ugodno.
(105) Nun – Svetilnik je nogama mojim reč Tvoja. Onaj, koji korača u svetlosti zakona Božijeg, ide po putu života pravo i bez spoticanja.
(107) Ponizih se do kraja, ili zbog napada duhovnih neprijatelja, ili zbog surovog života, izabranog po sopstvenoj volji.
(113) Sameh – Bezakonike omrzoh, a zakon Tvoj zavoleh. Pod bezakonicima podrazumeva mudrace ovoga veka i jeresijarhe (začetnike, načalnike jeresi) .
(115) Uklonite se od mene, lukavi. Podrazumeva ili lukave pomisli ili gorepomenute učitelje.
(117) Pomozi mi, i spašću se. Iako je već rečeno: Pomoćnik moj i zaštitnik moj jesi Ti, potrebna mu je neprestana pomoć. Naime, sve dok smo ovde, ne možemo sa sigurnošću reći: spašću se. Međutim, kada budemo živeli pored angela Božijih, i zapovestima ćemo se poučavati licem k licu, jer se one više neće ograničavati samo na senku nego će se doticati same istine.
(118) Poništio si sve koji odstupaju od zakona Tvojih. Takav kraj očekuje one koji su odbacili zakon Božiji.
(119) Kao prestupnike smatrah sve grešnike zemlje. Odgonetnuo sam da oni žele da pogaze zakon Božiji.
(120) Prikuj strahu Tvome telo moje. Rečeno je: prikuj umesto: “ utvrdi“. Utvrdi, dakle, telo moje u čistoti, jer jedino u tom slučaju mogu da kažem: Sa Hristom se razapeh (Gal. 2; 19) . Jer se sudova Tvojih bojim, tj. bojim se božanstvenog zakona. Niko neće počiniti nikakav greh pre nego što se nađe izvan straha Božijeg.
(121) Ajin – Učinih sud i pravdu.
(123) Oči moje iščileše za spasenjem Tvojim, tj za božanstvenim dolaskom, od kojeg sam se nadao spasenju i za sebe i za vasceli ljudski rod. I za rečju pravde Tvoje. Iako su neki, živeći bezakono i nemajući pred očima strah Tvoj, odbacili Tvoj zakon, ja ga u svako vreme ispunjavam i neprestano se u njemu poučavam.
(125) Sluga sam Tvoj, urazumi me, i poznaću svedočanstva Tvoja. Onaj, koji ni najmanje ne služi grehu, neka kaže: Sluga sam Tvoj. Kao nagradu za ovo služenje traži razum, koji daruje Bog i koji se kod Njega čuva kao u nekoj riznici, jer su duh mudrosti i razuma (Isa. 11; 2) , kao i druga dobra – darovi Božiji. Za razliku od drugačijeg razuma, u Pričama je rečeno: Razum dobar daje blagodat (Priče Sol. 13; 16 – prema Septuaginti) . Naime, ako bi svaki razum bio dobar, ne bi bila dodata reč: dobar.
(126) Vreme je Gospodu činiti; razoriše zakon Tvoj. Ja sam tvorio sud i pravdu; jednom će doći vreme, Bože, da i Ti satvoriš sud i pravdu onima koji su razorili Tvoj zakon.
(127) Radi toga zavoleh zapovesti Tvoje. To je saglasno s onim što je rečeno: Dobar mi je zakon usta Tvojih, više od hiljada zlata i srebra (st. 72) . Primite pouku moju a ne srebro, i znanje radije nego najbolje zlato. Bolja je mudrost od dragog kamenja, i što je god od najskupocenijih stvari (Priče Sol. 8; 1011) .
(128) Radi toga po svim zapovestima Tvojim upravljah se. Radi čega, zapravo? Zar ne radi toga da bi se neprestano poučavao u zakonu?
(129) Pe – Čudesna su svedočanstva Tvoja.
(130) Urazumljuje decu (mladence) . Pod mladencima (decom) podrazumeva one koji žive u neznanju i zbog toga se upodobljuju mladencima (deci) jer će takve, kada ih ozari Tvoja svetlost, ova reč ispuniti razboritošću.
(131) Usta cvoja otvorih, i privukoh duh. Reči Božije zahtevaju da um bude otvoren. Zbog toga Spasitelj Svojim učenicima i otvori um da razumeju Pisma (Lk. 24; 45) . Razumevanje, kakvo daju reči Božije, sprečava da se obmanjujemo nasladom ili slavom.
(132) Pogledaj na me i pomiluj me, itd. Kao što si odlučio da pogledaš na one koji ljube Ime Tvoje i da ih udostojiš Svoje velike posete, tako i mene udostoj takve posete i takve milosti.
(133) Korake moje upravi po reči Tvojoj. Bog po reči Cvojoj upravlja korake onih koji od poroka i neznanja koračaju ka vrlini i znanju, jer takve rukovodi prava reč (ορθος λογος) . Ko ne čini greh, taj nije sluga greha.
(134) Izbavi me od klevete ljudske. Klevetom ljudskom naziva se učenje jeretika i mudraca ovoga veka. U neposrednom smislu, to se dogodilo Josifu i Suzani. U prenesenom smislu, klevetom ljudskom naziva se kleveta nečistih sila, od kojih jedino Bog može da izbavi.
(135) Lice Tvoje prosvetli na slugu Tvoga. Želim da vidim dolazak Gospodnji, jer je Gospod obraz (lik, grč. χαρακτηρ) Oca. Nauči me zakonima (zapovestima) Tvojim. Pod tim podrazumeva Novi Zavet, kojim je Bog i Otac opravdao one što žive na zemlji.
(136) Izvore voda izvedoše oči moje. Prolio sam mnogo suza oplakujući one koji prestupaju Tvoj Zakon.
(137) Cade – Pravedan si, Gospode, i pravi su sudovi Teoju. Pokazuje razlog zbog kojeg je oplakivao prestupnike Zakona Božijeg. Razlog je taj, što prestupnicima na sudu Božijem preti kazna, o čemu je posvedočio i na ovom mestu.
(138) Zapovedio si pravdu svedočanstva Tvoja. Posle ovih svedoka – neba, zemlje i drugih svedoka, zapovedio si svedočanstva, kao suštu pravdu (grč. δικαιοσυνη οντα) i najočigledniju istinu. Ti ih nisi čak ni zatamnio, odnosno, najispravniji kanoni (pravila) Tvojih sudova pokazuju Tvoju pravdu. Zbog toga su Tvoja svedočanstva božanstvena Pisma. Oni su pravda po moralnim (ηιθκα) zapovestima i istina po smislu reči[7] (koje se u njima sadrže) .
(139) Izjede me revnost za dom Tvoj, jer zaboraviše reči Tvoje neprijatelji moji. Kakva me revnost obuzimala kad god bih video da neko zaboravlja Tvoje reči! I ne samo da me obuzimala, nego sam se čak i iscrpljivao revnujući za Tebe kad bih video da neko zaboravlja Tvoje reči. Te revnosti, koja je u ime Gospodnje izražena u psalmu, učenici Njegovi setiše se: Revnost za dom Teoj izjede me (v. Ps. 68; 10 i Jn. 2; 17) .
(140) Razžežena je reč Tvoja veoma. Reč Božija je veoma razžežena i zadivljujuća, i ona je iznad svakog ispitivanja. Ako neko poseduje ovu razžeženu reč, on kao duhovan cve ispituje, a njega samog niko ne ispituje (1. Kor. 2; 15) .
(141) Mlađi sam ja i unižen. Mlađi je, onaj koji izučava početke božanstvenih reči; unižen je zato što smiruje (unižava) samoga sebe.
(142) Pravda je Tvoja pravda do veka, jer je pravda ljudska za kratko vreme dodeljena onima koji sude pravo, dok pravda Božija daje večnu odluku.
(143) Tuga i nevolja snađoše me. I u iskušenjima sam se marljivo poučavao Tvom zakonu.
(144) Svedočanstva su Tvoja pravda do veka. Budući da nisu korisna samo za kratko vreme, svedočanstva koja si mi Ti dao su pravda do veka, jer opravdavaju onoga koji im potpuno blagonaklono pristupa. Urazumi me, i živeću. Za pravdu, koju ćemo očuvati u sadašnjem vremenu, neće nam se uzvratiti samo tokom naših kratkih dana, nego u vekove. Ako me urazumiš, živeću, kaže Prorok, jer u taj blaženi život ne stupaju nerazumni. Zbog toga se mora tražiti razum (saznanje, svest, razbor, grč. συνεσις) od Onoga, Koji ga daje svima onima, što ga svim srcem traže od Njega.
(145) Kof – Zavapih svim srcem mojim. Najpre kaže: Zavapih svim srcem mojim, usliši me, Gospode, zakone Tvoje tražiću, a zatim: (146) Zavapih Tebi, spasi me, jer ono što je govorilo vladajućem delu moje duše nije bilo ništa drugo nego Bog. Zbog toga Te gromoglasno prizivam i gromoglasno obećavam da ću čuvati Tvoja svedočanstva.
(147) Pretekoh pre vremena, i zavapih. Prevremenošću (grč. αωρια) naziva zatamnjenost i pometnju okolnosti (=stvari; misli se na pometnju u zbivanjima, događajima; nap. prir) . On kaže sledeće: bezakonici sve čine u pometnji, a ja sam se u mnogome saobrazio Tvom zakonu.
(150) Približiše se koji me gone bezakonjem. Napadoše me, kaže, oni što su se prepustili bezakonju. Mene, pravednog, neće progoniti onaj koji ne namerava da se pogruzi u bezakonje.
. (151) Blizu si Ti, Gospode. Na drugom mestu Bog govori: Jesam li ja Bog izbliza, govori Gospod, a nisam Bog i izdaleka (Jer. 23; 23) , jer je sila Božija, kao stvaralačka i promisliteljska, svuda prisutna.
(153) Reš – Vidi poniženje moje, i izbavi me.
(154) Sudi sud moj, i izbavi me; radi reči Tvoje oživi me. Pod rečju ovde podrazumeva obećanje, jer je On obećao da će doći i da će nas spasti.
(155) Daleko je od grešnika spasenje, kojim se nisu koristili knezovi ovoga veka. Zakone Tvoje ne potražiše. Razlog zbog kojeg su progonili pravednike bio je taj što su daleko odstupili od zakona Božijeg.
(156) Milosrđe je Tvoje mnogo, Gospode. Poznao sam ono što si Ti posvedočio, da su zapovesti koje su nam date čvrste i nepokolebive, jer se to izražava i prethodnim stihom: Od početka poznah od svedočanstava Tvojih (st. 152) .
(158) Videh odstupnike, i razjedah se. Ako bih video da neko ne razume, sažaljevao sam ga i iscrpljivao se revnujući na pobožnosti.
(159) Vidi da zapovesti Tvoje zavoleh, Gospode. U meni ćeš videti primere dobrih dela, jer ja nisam jednostavno sačuvao zapovesti nego sam ih i zavoleo, iako me ništa nije prisiljavalo da ih izvršavam. I pored toga, potrebna mi je Tvoja milost, koja će me oživeti.
(160) Početak je reči Tvojih istina. To je prva od Tvojih zapovesti: u svemu ljubiti istinu – i u rečima, i u delima, i u pomislima.
(161) Šin – Kneževi (načelnici) me progone nizašta. Ugnjetavaju me, kaže Prorok, privremeni kneževi, jer su neprijatelji istine. Međutim, ja se nisam uplašio njihovog ugnjetavanja, jer sam se bojao Tvoje reči. I kakva je to reč, ako ne sledeća: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu (Mt. 10; 28) .
(162) Obradovaću se rečima Tvojim kao koji nalazi dobit mnogu. Pokornost Tvojim rečima nisam pokazivao samo iz straha nego i sa velikom radošću, kakvu osetimo kad zadobijemo bogatstvo. Reč se pak čvršće održava ako se to čini s radošću. Pomenuvši neprijatelje koji su ga progonili, uzgredno pominje i korist. Ako bih i istrebio sve neprijatelje i od njih sabrao korist, opet o tome ne bih mislio toliko, koliko uzvišeno mislim o Tvojim rečima. Kakve su to reči, ako ne one o kojima govori Pavle, rasuđujući o Jevrejima: Njima su najpre bile poverene reči Božije (Rim. 3; 2) .
(163) Na nepravdu omrzoh….Nisam se odvraćao od mrtvaca i nisam ga se gnušao, jer je korisno da se gnušamo jedino nepravde. Zbog toga sam zakon Tvoj razumeo kako je dolikovalo i zavoleo sam ga, ni najmanje ga ne priklanjajući nečemu zemnom jer, vaskrsnuvši sa Hristom, tražimo višnje a ne zemno (v. Kol. 3; 1) .
(164) Sedam puta na dan hvalih Te. Prosvetljeni pravednik će čitav svoj život provesti u savršenom danu, koji neće prekidati noć. Uzdigavši se iznad sveta (dosl. postavši nadsvetovan, grč. υπερκοσμιος), sedam puta na dan hvali Boga zato što ga je iz sveta, stvorenog za šest dana, preselio u višnji svet. Obitavajući u raju Božijem i sozercavajući logos tvorevine i promišljanja Božijeg, ispoveda sudove pravde Božije, one sudove kojima je Bog stvorio raznolike tvari, promišljajući o svakoj od njih. Kaže da se neprestano opominje Njegovih pravednih sudova kojima je prognao gorde kneževe i izbavio uvređene.
(169) Tav – Neka se približi moljenje moje… (170) Da izađe prozba moja preda Te, Gospode. Uviđaš li koliko je strog poredak u božanstvenim rečima? Najpre je rekao: neka se približi, a zatim (što je važnije) kaže: da izađe prozba moja, jer je, pre nego što izađeš (pred nekoga) , potrebno da se približiš. Ono što je prethodno nazvao moljenjem (δεησις) sada naziva prozbom (αξιομα). Zar i u duši ne postoje dostojanstva, i to upravo onako, kao što i u svetu postoje dostojanstva po prevashodstvu? Dostojanstvo je – biti apostol Hristov. Dostojanstvo su i crkveni činovi. Dostojanstvo duše je posedovanje vrlina ili jedne od njih. Navedene reči izgovara upravo onaj, koji ima takvo dostojanstvo.
(171) Izbaciće usta moja pesmu.[8] Izbacivanje je u većini slučajeva svojstveno presićenju. Božanstvenoj reči poznata je duhovna hrana, tako da i Sam Logos naziva Sebe hlebom: Ja sam hleb živi koji siđe s neba (Jn. 6; 51) i Koju jede Moje telo, ima život u sebi (Jn. 6; 54). Kada jedemo ovaj hleb, izbacujemo (izgovaramo) psalmopojanje. Takvo izbacivanje želim i za sebe, a ono je nemoguće ako me ne naučiš zakonima (zapovestima) Tvojim.
(172) Govoriće jezik moj reč Tvoju. Moli se da, ako nešto kaže, to bude reč Božija, prema onome što je rečeno: Otvori usta svoja reči Božijoj (Priče Sol, 31; 8) . Takvi ne izgovaraju prazne reči (ne praznoslove), zbog čega Pavle i kaže: Ne čini preljube, ne ubij, ne ukradi, ne svedoči lažno, ne poželi i bilo koja druga zapovest ispunjava se u ovoj reči: Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe (Rim. 13; 9) , jer je pravda – u tome da ljubiš bližnjeg svoga.
(173) Nek bude ruka Tvoja da me spase. Time ne izražava njeno postojanje po suštini, nego u odnosu prema onima što se spasavaju. Takav je i sledeći izraz: Budi mi kod Boga zaštitnik (Ps. 30; 3) .
(174) Zaželeh spasenje Tvoje, Gospode. Ako želiš da pronikneš u smisao ovih reči, znaj da je spasenje – Hristos, jer se ime Isus tumači kao „spasenje Božije“. On je poslat k nama, a naše delo je da želimo spasenje Božije, jer je mnogo onih koji žele (ono što je) telesno. Božije je delo da se u Njemu spasemo, da u Njemu otpočinemo i da u Njemu nasledimo svetinju, jer je spasenje Božije – večni život. Kao spasenje Božije tumači se i Isus, Koji je poslat radi našeg spasenja. Onaj, ko hoće da korača ka tome, da poželi Njega, poučavaće se Zakonu.
(175) Živeće duša moja i hvaliće Te. Govori o budućem životu, jer naš je život sakriven sa Hristom u Bogu (Kol. 3; 3) . Tada ću hvaliti u pravom smislu te reči, tada će mi pomoći Tvoji sudovi koji su postali slavni, i to sud pravedniku bez mučenja i sud, kome je to potrebno (=onome ko je kažnjen) , posle mučenja.
(176) Zalutah kao ovca izgubljena. Govoreći o onome u čemu je uznapredovao, opet kaže da je izgubljena ovca, sačuvavši na taj način svoje smirenoumlje, prema onome što je rekao Gospod: Tako i vi, kad izvršite sve što je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge (Lk. 17; 10).
 


 
NAPOMENE:

  1. U srpskom prevodu: Koji čine bezakonje ne hodiše putevima Njegovim, prim.prev.
  2. U srpskom prevodu: Trebaše da pravo idu putevi moji, prim. prev.
  3. Grčka imenica „ακηδια“ označava čamotinju (uninije), nemar, nerad ili lenjost, prim. prev.
  4. Prema Lampe-ovom „Patristic Greek Lexicon“, imenica “ το ηγεμονικον “ označava glavni ili vladajući deo duše. Ponekad se poistovećuje sa umom ili srcem, a ponekad označava sedište slobodne volje, ili pak sedište sozercateljnog i tajinstvenog života, od Boga prosvetljeno, u kojem obitava Hristos, prim. prev.
  5. U srpskom prevodu: Pričahu mi bezaonici uživanja svoja, prim. prev.
  6. Grč „αψυχοι“ dosl. „ono što je bez duše“, prim.prev.
  7. Grč. „κατα την θεωριαν των λογων“ , što bi moglo da znači i: „po nauci reči“, prim. prev.
  8. U srpskom prevodu: Izgovoriće usta moja pesmu, prim.prev.
Ključne reči:

9 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *