NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA
 
5,1-28
 
1. Sol. 5,1-28: 1 A za čase i vremena, braćo, nemate potrebe da vam se piše, 2 jer sami tačno znate da će dan Gospodnji doći kao lupež po noći. 3 Jer kad reknu: mir i sigurnost! – onda će iznenada napasti na njih pogibao, kao porođajne muke na trudnu ženu, i oni neće uteći. 4 Ali vi, braćo, niste u tami, da vas dan kao lupež iznenadi; 5 jer ste vi svi sinovi svetlosti i sinovi dana: nismo noći niti tame. 6 Stoga dakle ne spavajmo, kao ostali, nego stražimo i budimo trezni. 7 Jer koji spavaju, noću spavaju, i koji se opijaju, noću se opijaju. 8 Ali mi koji smo sinovi dana, budimo trezni, obukavši se (ἐνδυσάμενοι = obučeni) u oklop vere i ljubavi, i u nadu na spasenje kao šlem. 9 Jer nas Bog ne odredi za gnev, nego za sticanje spasenja kroz Gospoda (= Gospodom) našega Isusa Hrista, 10 koji umre za nas, da mi, ili stražili ili spavali, zajedno s njim živimo. 11 Zato se tešite među sobom i nazidavajte (οἰκοδομεῖτε) jedan drugoga, kao što i činite.
12 Molimo vas pak, braćo, pripoznajte[1] one koji se trude među vama, i nastojnike svoje u Gospodu i učitelje svoje, 13 i imajte ih u izobilnoj ljubavi za delo njihovo. Živite u miru među sobom. 14 Molimo vas još, braćo, poučavajte neuredne, tešite malodušne, podržavajte slabe, snosite svakoga. 15 Gledajte da niko ne vraća kome zlo za zlo, nego svagda idite za dobrom i među sobom i prema svima. 16 Svagda se radujte; 17 neprestano se molite; 18 na svačemu zahvaljujte: jer je to volja Božija u Hristu Isusu za vas. 19 Duha ne gasite; 20 proroštva ne prezirite; 21 sve ispitujte (δοκιμάζετε); dobra se držite, 22 uzdržavajte se od svakoga zla. 23 A sam Bog mira da vas posveti cele u svačemu (ἁγιάσαι ὑμᾶς ὁλοτελεῖς); i da se ceo vaš duh i duša i telo sačuva besprekorno za dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista. 24 Veran je onaj koji vas zove; on će to i učiniti. 25 Braćo, molite se za nas. 26 Pozdravite svu braću celivom svetim. 27 Zaklinjem vas Gospodom, da se ova poslanica pročita pred svom braćom svetom. 28 Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista s vama.
 
5,1-2
 
Hrišćani vode svoj kratkotrajni život na zemlji kao da su stalno na završetku sveta, na kraju istorije, na Strašnome sudu. To preživljavanje vascele istorije sveta od početka do završetka, od alfe do omege, dar je Hristove vere, i u toj veri znanje o cilju i smislu i trajanju ovoga sveta. Osećajući sebe večnim još ovde na zemlji, i doživljujući večni život kao dar Hristov u ovome svetu, hrišćanin neprestano živi večnim i bogočovečnim u svima danima svoga zemaljskog života, u svima časovima, u svima trenucima. Svaki trenutak njegovog života, to je kapilar večnosti, svim bićem svojim povezan sa Bogočovečanskom večnošću Hristovom.
Nema sumnje, početak i završetak sveta su u vlasti Božjoj, i sve što je između početka i završetka – sav tok, sva zbivanja. I ukoliko čovek um svoj podiže verom ka Gospodu i blagodatnim silama svetih tajni i svetih vrlina preobražava ga u sveti um, u „um Hristov“ (1. Kor. 2,16), u svešteni, saborni um Crkve Hristove, utoliko je za njega i jasnija ta istina, i sva tajanstva Božja što su u njoj i oko nje. Zato hrišćanin i živi u ovom svetu kao na Strašnom sudu, mereći sebe i svaku svoju misao i svako osećanje i svaku reč i svako delo – merom Strašnoga suda. Sve svoje on ocenjuje ocenom Strašnoga suda.
Ovaj naš svet nezadrživo putuje ka svome završetku, sa bezbroj ljudskih bića i ljudskih sudbina u njemu, čije su neizbrojne tajne poznate jedino sveznajućem i svevidećem Gospodu. Zato je ljudskom umu nemoguće ni predvideti a kamoli odrediti i utvrditi i znati kad će nastupiti završetak sveta. Potrebno je da ovaj svet, ovaj rukosad Božji, sav sazri onako kako je to predviđeno u predvečnom planu Božjem, pa da tek onda nastupi kraj sveta. U ovoj stvari ljudske ocene su uvek nesigurne i netačne i pogrešne. Pre svega, niko od ljudi ne zna, i ne može znati, koliko milijardi ljudskih bića treba da prođe ovim svetom, pa da se ispuni broj predviđen predvečnim planom Božjim o svetu. A svako ljudsko biće – kakva zagonetka! kakva tajna! Nju samo jedini Bog zna od početka do kraja, i od vrha do dna. Mi smo ljudi kapljice u ogromnom okeanu, čije obale ne može sagledati nikakvo ljudsko oko. Zato je Bog Logos i postao čovek, te uveličao i božanskom beskonačnošću obeskonačio čoveka, i tom novom čoveku dao kroz veru novo saznanje i novo znanje o svetu i njegovoj sudbini. I mi hrišćani verom u Bogočoveka znamo smisao, cilj, završetak i sveta i čoveka. Bogočovek nam je dao sve što nam je potrebno za našu pravilnu i nepogrešivu orijentaciju u ovom svetu na putu ka njegovom završetku danom Gospodnjim, Strašnim sudom. Mi nasigurno znamo da će dan Gospodnji doći, i to iznenada, kao lupež po noći. Zašto tako? Zato, da bismo neprestano bdili i stražili: bdili i stražili nad celokupnim životom svojim u ovom svetu neugasivom svetlošću vere, ljubavi, molitve i ostalih svetih vrlina, i tako svetli i lučezarni stigli u „dan Gospodnji“. I spremni za taj dan Gospodnji. Svaki dan svoga života u ovom svetu hrišćanin treba da pretvori u dan Gospodnji, ispunjujući ga evanđelskom pravdom, evanđelskom istinom, evanđelskom ljubavlju, evanđelskom delatnošću. Onda mu završni dan Gospodnji neće biti strašan, već mio i blag i radostan.
Poslednji, završni dan sveta biće dan Gospodnji u najpotpunijem smislu reči, i on će najočiglednije pokazati kakvi treba da su bili dani ljudskog života na zemlji. A Gospod je to već pokazao Svojim boravkom u našem zemaljskom svetu: svaki dan proveden Njime u našem svetu, i jeste dan Gospodnji; svaki dan proveden Njime u Crkvi Njegovoj, gde je On sav u svetim tajnama i svetim vrlinama. Takvi su ti dani i nama – dani Gospodnji, ako za života svoga na zemlji vascelim bićem živimo u Gospodu, hraneći se svetim tajnama i svetim vrlinama.
 
5,3
 
Šta čovek bez Bogočoveka zna o svetu? Samo koru sveta, kožu sveta, pa i to samo jednog malenog dela sveta. A sve ostalo je pokriveno, i sakriveno od njega. Kakve sve sile i snage, vidljive i nevidljive, deluju u svetu, – ko to od ljudi zna i može znati? Naše svekoliko ljudsko znanje o svetu je kao mala svećica, sa svih strana opkoljena beskrajnom noći neznanja. Ta naša svećica sasvim površinski i površno obasjava i samo naše ljudsko biće, te mi ljudi tragično malo vidimo sebe i jezivo malo znamo sebe, a kamoli svet oko sebe, u kome se kreću i žive i umiru milijarde i milijarde primetljivih i neprimetljivih bića. Otkako je greh ušao u svet kroz čoveka, sav se poredak u svetu poremetio, pa i ispreturao: ništa nije na svom mestu, ništa na svom putu; izgubili se i početci i završetci svega. Lutanje i pometnja, to je ustvari život čovečji u svetu koji leži u zlu i grehu. Zbog toga šta sve ljudi nisu proglasili kao cilj sveta i čoveka, kao smisao sveta i čoveka, kao vrednost sveta i čoveka, kao božanstvo sveta i čoveka. Sve same lažne vrednosti, lažni ciljevi, lažna božanstva. A u svima njima davi se čovek bez Hrista. Zaluđeni grehom, – jer greh odvaja dušu od Boga Logosa -, ljudi često uporno neće Hrista, jer Ga greh njihov neće, pošto je Hristos uništitelj greha. Ljudi koji zlo čine, većma vole tamu nego svetlost, i svesno je mrze i beže od nje (sr. Jn. 3,19-20). Odvojivši se grehom od Tvorca i Boga misli, ljudi zalude u mislima svojim (sr. Rim. 1,21) i neumorno stvaraju teoriju za teorijom o svetu bez Boga, i o nepotrebnosti Boga. I to sve tako, na putu bez Boga, sve do Strašnoga suda. Ne samo bez Boga, nego i protiv Boga. No kroz sve njih putuje praiskonska laž o Bogu, laž koju je o Bogu izmislio „otac laži“ Satana, i ta laž je ustvari srce svih njihovih bezbožnih i protivbožnih učenja. Kroz njih i sa njima ta će laž dojezditi čak do Strašnoga suda, do „dana Gospodnjega“. U poslednje dane oni će naročito gromko huliti Hrista Boga, i odbacivati Njegovu božansku istinu o svetu, i o završetku sveta. Izgrađujući svet bez Hrista, i protiv Hrista, oni će na sav glas govoriti kako su obezbedili svetu mir i sigurnost i blagostanje. I baš tada, kada budu urlali: mir i sigurnost!iznenada će napasti na njih pogibao, kao porođajne muke na trudnu ženu, i oni neće uteći.
 
5,4
 
Ali vi, braćo hrišćani, niste u tami, da vas dan Gospodnji kao lupež iznenadi: vi imate „svetlost života“, koju nikakva tama zla obuzeti ne može, niti ugasiti, ako je samo vi stalno raspirujete verom i ljubavlju i molitvom i postom. Za nas hrišćane iznenađenje u svetu može biti jedno: greh; iznenađenje i opasnost. Jer mi znamo da je greh ustvari jedina neprirodnost i protivprirodnost u ovom Božjem svetu, i zbog toga iznenađenje za bogoliko biće Božje, čoveka; i još znamo da je greh sav od Satane, i zbog toga jedina istinska opasnost za čoveka u ovome svetu, a sigurno i u ostalim svetovima. Mi Gospodom znamo, mi Svetim Evanđeljem Njegovim znamo šta Bog hoće od nas i šta Satana smera protiv nas: „jer znamo šta Satana misli“ (2. Kor. 2,11). Zato smo stalno na oprezi protiv svih njegovih zamki i sablazni, kroz koje nam on vešto i lukavo nudi svoje grehe, svoja zla, i u njima sebe sama. No mi protiv njega istavljamo sveoružje Božje, kojim nas čudesni Gospod Hristos naoružava u Crkvi Svojoj: svete tajne i svete vrline. Mi kroz njih bdimo i stražimo, ratujemo i vojujemo, i junački pobeđujemo sve duhove zla ispod neba (sr. Ef. 6,11-18). Hristom, koji kroz svete tajne i svete vrline boravi u nama, mi pobeđujemo Satanu koji je protiv nas i koji se kroz grehe i strasti nastanjuje u nama. O nas se bore Hristos Gospod i Satana grehotvorac. Satana bi mogao da nas iznenadi, i savlada, da Gospod nije s nama, Gospod koji zna sva njegova lukavstva i daje nam božanska oružja da ih odbijamo od sebe, i savladamo, i pobedimo.
 
5,5
 
Mi hrišćani ne samo imamo istinitu svetlost, nego smo sinovi svetlosti, jer smo se duhovno rodili od Jedine Istinite Svetlosti, od Jedinog Istinitog Boga i Gospoda Isusa Hrista (sr. Jn. 1,9-13). Da, Istiniti Bog i jeste u isto vreme Istinita Svetlost. I otkako je Istiniti Bog posetio naš zemaljski svet, od tada i boravi u njemu Istinita Svetlost. Zato je i rečeno u Svetom Evanđelju: Istinita Svetlost već svetli (1. Jn. 2,8). Zašto je Gospod Hristos Istinita Svetlost? Zato što Ga ni tama smrti ni tama ada nije mogla pomračiti i ugasiti. Jedina Svetlost koju tama smrti nije mogla ugasiti kada je Gospod ležao mrtav u grobu, ni tama pakla utuliti kada je Gospod sa Svojom čovečanskom dušom sišao u ad i blagovestio Svoje Evanđelje onim u adu. A sve ostale nazovisvetlosti u čovečanskom svetu, lažne su: jer svaku od njih ugasi, ako ništa a ono smrt. Zato je Gospod Hristos jedini u rodu ljudskom mogao s pravom reći za sebe: „Ja sam svetlost sveta: ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života“ (Jn. 8,12). Sve što nije Hristos, i što nije od Hrista, ustvari i sačinjava tamu u čovečanskom svetu. Samo idući za Hristom koji je Svetlost vascelog sveta, ljudi mogu znati puteve u svetu, i znati kuda svet ovaj grede, kakvom kraju i kakvom završetku.
Kako ljudi od sinova tame, greha, smrti, postaju sinovi svetlosti? Verom u Gospoda Hrista, jer je to vera u Jedinu Istinitu Svetlost. To nam je sam Gospod Hristos otkrio rekavši: Verujte u svetlost – πιστεύετε εἰς τὸ φῶς, da budete sinovi svetlosti (Jn. 12,36). I još: Ja svetlost dođoh na svet, da ni jedan koji veruje u mene ne ostane u tami (Jn. 12,46). Hrišćani, živeći verom u Gospoda Hrista, hode u svetlosti kao što je On sam u svetlosti (sr. 1. Jn. 1,7). Obukavši se svetim tajnama i svetim vrlinama u Gospoda Hrista, mi se ustvari oblačimo u oružje svetlosti (sr. Rim. 13,14.12), i tako razgonimo svaku tamu greha, smrti i đavola. Sinovi svetlosti, hrišćani su u isto vreme i sinovi dana, „dana Gospodnjega“, koji ih vodi kroz sve dane života njihova, i sve ih pretvara u dane Gospodnje nezalaznom svetlošću Svoje Božanske Istine, Božanske Pravde, Božanske Ljubavi = Svoga Božanstva.
Ko su sinovi tame, sinovi noći? Dobrovoljne sluge greha i zla. Jer greh je tama, jedina istinska tama. Ustvari – tama je sve van Hrista, bez Hrista. I ljudi, koji su van Hrista i bez Hrista, ne samo da su u tami, nego su i sami tama; ali sa verom u Gospoda Hrista postaju „svetlost u Gospodu“, zato i žive „kao deca svetlosti“ (sr. Ef. 5,8). Jedini izlaz iz naše ljudske tame je vera u „Istinitu Svetlost“ – Bogočoveka Hrista, i u životu po toj veri. Otuda: vera u Hrista jedina istinski prosvetljuje i prosvećuje. U njoj je istinska prosveta, jedina i jedinstvena, jer obasjava sve puteve u Besmrtnu Istinu, u Besmrtnu Pravdu, u Besmrtru Ljubav, i vodi tim putevima u Carstvo Nebesko, u Carstvo Božije. Ko je istinski prosvećen? Onaj koji živi verom Hristovom. Jer živi istinitom, neugasivom, nezalaznom svetlošću, koja svaku noć pretvara u dan, i svaku tamu u videlo.
 
5,6
 
Stoga dakle ne spavajmo, kao ostali, nego stražimo i budimo trezni. Od strasti i slasti ovoga sveta oči duše naše i savesti naše otežaju i zaspe na smrt. Takve duše i takve savesti ne vide pravi smisao ni sveta ni sebe, i ne znaju radi čega su u ovome svetu. Zbog dobrovoljne zaslepljenosti greholjubljem i slastoljubljem one ne vide ni istinitog Boga, zato i klanjaju i služe lažnim bogovima. Laž što je kroz grehe u njima neda im da vide istinu, večnu istinu koja je razlivena po svetu, i sva bez ostatka oličena u Jedinom istinitom Bogu i Gospodu Isusu Hristu. Uspavani slastoljubljem i samoljubljem, neznabošci su plen svih ljudožderskih sila zla i nečistih duhova, i žrtva svih zabludnih teorija i ideja, koje se roje iz truleži njihovih umova, kao crvi iz trulog leša.
Mi pak hrišćani, budni smo i stražimo. Čime stražimo? Najpre verom, jer verom vidimo Jedinog istinitog Boga, i verom Ga imamo; verom vidimo sav put duše naše iz vremena u večnost, od zemlje do uvrh nebesa; verom živimo svim onim što je božansko, besmrtno, večno; verom stičemo večnu istinu, a ona nikad ne spava, nego stalno bdi u nama i mi kroz nju; verom postajemo pravedni, jer nizvodi u našu dušu večnu pravdu, koja živi kroz sve naše misli, kroz sva naša osećanja, kroz sva naša dela. – Još mi hrišćani stražimo verom na mrtvoj straži duše naše: da nam dušu ne ukradu ni strasti, ni gresi, ni iskušenja, ni smrti, ni duhovi zla, jer je molitva živi oganj koji sve to spaljuje ili daleko od nas odbacuje. Molitva razbudi svu savest našu, neda joj da zaspi, niti da drema, već je vazda drži budnom, vezujući je s nebom i Gospodom. – Pored toga mi stražimo nad sobom postom, da u tvrđavu duše naše ne provale lupeži slasti i slastoljublja, i pokradu nam večne vrednosti duše. – Mi stražimo nad sobom i evanđelskom ljubavlju, da nam mržnja ne uvuče u dušu neku duhovnu smrt i njome oslepi oči duše naše i umrtvi oči savesti naše.
Tako mi hrišćani stražimo nad sobom svakom svetom vrlinom, jer su svete vrline božanske sile, besmrtne i večne, i drže nas stalno u budnom stanju. Međutim, čim se olenjimo u svetim vrlinama, odmah navali dremež na našu dušu, te ona sve manje primećuje zlo i sve ga se manje boji. A produžimo li tu lenjost u nama, duša iz dremeža neosetno pređe u tvrd i dubok san, za vreme koga je pustoše gresi i razne duhovne smrti, i u njoj uzavru crvi poroka i strasti, koji je nepoštedno grizu, razgrizaju i umrtvljuju.
 
5,7
 
Zato što je po prirodi svojoj tama, greh ne voli svetlost; i zlo takođe, jer je ono uvek porod greha. I greh i zlo beže od svetlosti, i najradije se kote u mraku slasti i strasti. Ustvari, teška noć je legla na naš svet kroz ljudski greh; i u toj noći ljudi se bestidno opijaju slastima i strastima do iznemoglosti. A kada je sa Gospodom Hristom Istinita Svetlost sišla u našu zemaljsku noć greha, zla i smrti, onda je i granuo u našem zemaljskom svetu dan božanske Istine, božanske Pravde i božanskog života. Međutim, slastoljubivim ljudima tama je uvek milija nego svetlost, zato što su im dela zla, pa vole da se pokrivaju tamom da se dela njihova ne bi videla. Jer svaki koji zlo čini mrzi na svetlost, i ne ide k svetlosti da ne pokaraju dela njegova, jer su zla. A ko istinu čini ide k svetlosti, da se vide dela njegova, jer su u Bogu učinjena (sr. Jn. 3,19-21).
Svetlošću svojih evanđelskih vrlina hrišćani uvek razgone iz sebe i oko sebe tamu greha, smrti i svakoga zla. Za njih ni tama smrti nije opasna, jer u nju unose neugasivu svetlost vaskrslog Gospoda, koju ni sva tama smrti, ni sva tama greha, ni sva tama pakla obuzeti ne može. Svaki greh neizostavno luči iz sebe tamu; i što više grehova u čoveku, to sve veći mrak u savesti njegovoj, u umu, u vasceloj duši. Noć u duši, noć u svetu, i greholjubiv čovek sakriven tamom uživa u svojim slastima, opijen njima. Pijanstvo greholjubljem, najopasnije je po čovekovu prirodu i najubitačnije: jer u tom pijanstvu čovek ubija sve što je božansko i uzvišeno u njemu, i u svetu oko njega. Uporno greholjubivi ljudi nedaju da im u dušu zakorači pokajanje, koje uvek nosi zublju samokritike i samoosude i samobičevanja, te u toj svetlosti čovek i sagleda svu gadost i sav pakao u duši svojoj. Biva ponekad da se takve duše probude iz svoga dubokog pijanstva i sna, i izlete iz svoje tame, kada neko uragansko iskušenje udari na njih po promislu Božjem.
 
5,8
 
Ali mi hrišćani, mi smo sinovi dana, dana Hristovog, koji je granuo dolaskom Hristovim u naš zemaljski svet, i nikada ne zalazi: večiti dan Večite Svetlosti – Sunca Pravde, Bogočoveka Hrista, te Nezalazne Svetlosti u svima čovečanskim svetovima. Ova čudesna Svetlost razgoni daleko nadaleko, do u sam pakao, svaku tamu greha, smrti i zla. Rođeni od te Svetlosti, hrišćani su sinovi tog nezalaznog dana Hristovog, i zato uvek budni i trezni za svako božansko dobro i istinu i pravdu i ljubav i molitvu. Obučeni u oklop vere i ljubavi, oni odbijaju od sebe sve plamene strele nečastivoga, koje on šalje na njih kroz razna iskušenja. Kad je vera prvi oklop duše i savesti naše, a ljubav drugi oklop njihov, onda nema greha koji se može provući u njih i ostati u njima, jer ih svetlost božanska što iz njih bije satare i uništava. Kroz sve noći koje na nas natutkavaju vidljivi i nevidljivi hristoborci, mi se hrišćani probijamo sa sigurnom nadom na spasenje pomoću svemilosrdnog i svečovekoljubivog Spasa Hrista. Ta nada na spasenje, nama je šlem na glavi duše naše, koji je čuva od svake potištenosti, straha, bojazni, malaksalosti, očajanja, klonulosti. Ma kakva i ma kolika stradanja udarala na nas, naša je nada uvek jača od njih, zato što nam je u srce daje i u srcu održava svemoćni i svedivni Utešitelj Blagi.
 
5,9
 
Boreći se dan i noć za svoje spasenje, i gradeći spasenje svoje sa strahom i trepetom, mi nedamo u srcu našem mesta gnevu protiv grešnika. I kad se gnjevimo, mi se gnjevimo na grehe njihove, a njih žalimo kao ranjenike i bolesnike. Mi znamo, Gospodom smo naučeni, da gnev naš nije lek od greha njihovog. I radeći neumorno na svome spasenju, mi posredno radimo i na spasenju bližnjih, jer smo tajanstveno povezani sa bližnjima, ako ničim drugim a ono zajedničkom prirodom ljudskom, zemnošću tela naših i bogolikošću duša naših. Spasenje je tako ogroman, tako težak i dugotrajan podvig, da je neophodno da na njemu neprekidno radi sva duša naša, i sva savest, i sva volja. I kao ljudska bića mi smo određeni od Boga na sticanje spasenja Gospodom našim Isusom Hristom, zato što je On jedini Spasitelj roda ljudskog, i svakog čoveka, i sviju nas, – Spasitelj od greha, smrti i đavola. A to se spasenje može steći jedino ako se neprestano živi Gospodom Hristom i radi Gospoda Hrista pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Samo kroz takav lični neprekidni podvig uhristovljenja i ohristovljenja mi stičemo spasenje. A naše sveto življenje po Evanđelju i jeste jedini dokaz da se nalazimo na sigurnom putu spasenja. Ustvari, živeći Spasiteljem mi se spasavamo. To je jedini put, i nema drugog. Samo vascelim bićem živeći u Spasitelju pomoću svetih blagodatnih podviga evanđelskih: vere, ljubavi, nade, posta, molitve, krotosti, smirenosti, trpljenja, koji se hrane svetim silama svetih tajni, – mi savlađujemo i umrtvljujemo svaki greh, svaku smrt, svako zlo, svakog đavola.
 
5,10
 
Sve naše jedino Spasiteljem postaje istinski naše, besmrtno naše, večito naše. Jer On sobom osvećuje svu našu prirodu i svu našu delatnost, osvećuje sav naš život od vrha do dna, u svoj njegovoj beskonačnosti i besmrtnosti. Jer čovekoljubivi Gospod i umre za nas, da mi, stražili ili spavali, zajedno s Njim živimo: On nas ožive iz svih smrti sišavši Svojom smrću u carstvo svih naših smrti, i Svojim vaskrsenjem izvede nas iz njih na svetlost večnog dana Svog. U svetu čovečanskom nema prisnijeg jedinstva od jedinstva hrišćaninove duše sa Gospodom Hristom. Ono je takvo: da Gospod Hristos postaje dušom duše njegove, i savešću savesti njegove, i voljom volje Njegove, i srcem srca Njegova, te ustvari on i ne živi više u sebi već Gospod Hristos živi u njemu kroz njega (sr. Gal. 2,20). Zbog toga je sav život nas hrišćana večan i bogočovečan: u njemu ništa nije „po čoveku“ već sve po Bogočoveku i od Bogočoveka. Blagodaću svetih tajni i svetih vrlina organski sjedinjeni sa Gospodom Hristom koji je čokot, hrišćani kao loze i donose mnogi evanđelski rod, živeći u Njemu i On u njima. I bez Njega oni ne mogu činiti ništa (sr. Jn. 15,5). Mi smo hrišćani time hrišćani što Hristom živimo, kao loza čokotom. Zato nam nikada ništa ne nedostaje; svega večnog i božanskog imamo u izobilju. Šta je to što nam nedostaje kada smo uvek zajedno sa Hristom Bogom, koji je neiskazano bogat svima božanskim bogatstvima, koja su večita, neiscrpna, nepotrošiva? I kad nas najstrašnije nevolje i muke ovoga sveta rastržu, mi smo i onda puni radosne nade, jer je uvek sa nama On – naša večna radost, naše jedinstveno spasenje, naš slatki mir, naše neprolazno bogatstvo.
 
5,11
 
Ako ima utehe koja nikad neće izneveriti, i ako ima radosti koja se nikad neće pretvoriti u žalost, onda je to Gospod Hristos. Sve božansko, besmrtno i večno, što treba našem životu u obadva sveta, On nam izobilno daje za naš trud po veri našoj, za naše međusobno nazidavanje u bogočovečanskim vrlinama, za naše uzajamno podržavanje na našem zajedničkom putu božanskog usavršavanja. Iako je celim bićem svojim u Gospodu Hristu, hrišćanin je isto tako sav i u bližnjima svojim. Takva je čudesna i divna tajna bogočovečanskog života u Crkvi Hristovoj: hrišćanin je istovremeno sav u Gospodu Hristu i u svima članovima Crkve, jer svi žive Njime Jednim, i Njegovom jednom božanskom Istinom, i Njegovom jednom božanskom Pravdom, i Njegovim jednim božanskim Evanđeljem. I ukoliko je hrišćanin više Njegov i njihov, utoliko je više i svoj. Sve im je blagodaću zajedničko, sve saborno: i bogočovečanska savest Crkve, i bogočovečanski um, i bogočovečanski život, i bogočovečansko Evanđelje, i bogočovečanska vera, i bogočovečanska ljubav, i bogočovečanska molitva, i bogočovečanski post, i bogočovečanska krotost, smirenost, nada, trpljenje. Zato se tešite među sobom i nazidavajte – οἰκοδομεῖτε – jedan drugoga, kao što i činite.
 
5,12
 
Božanska istina Hristova je sila pomoću koje mi rastemo „rastom Božjim“ i nazidavamo jedan drugog u svakom božanskom dobru. Po toj istini se i raspoznajemo od ostalih ljudi koji žive svetom koji u zlu leži, u laži leži. Naročito se po tome raspoznaju vaši učitelji. Njihov je trud sav svetao, sav heruvimski, jer oni gore i sagorevaju javljajući vam Istinu Hristovu, jedinu spasonosnu i jedinu večnu među svima ostalim, zvanim i samozavnim, istinama u zemaljskom svetu. Ogroman je trud potreban da se pozna, stekne i drži u sebi večna Istina Hristova. Jer protiv nje neprestano ratuje sam otac i tvorac laži Satana, preko svojih vidljivih i nevidljivih saradnika ili robova. A kad učitelji vaši poseju seme večne Istine Hristove u dušama vašim, pazite onda da to seme ne ostane kraj puta duše vaše, te ga odmah pozobaju crne ptice zla; ili na kamenitim mestima duše vaše, te ga ubrzo sprži žar vaših grehova i strasti; ili u trnju duše vaše, te ga u toku izvesnog vremena uguše slasti vaše. Držite ga na dobroj zemlji srca svog: obrađujući dušu svoju pokajanjem, verom, molitvom, postom, svetim pričešćem, i ostalim duhovnim alatom kojim se duša obrađuje, da bi u njoj uspešno rasla Istina Hristova, i tako je svu osvetila i spasla Hristom Spasiteljem. A taj alat? To su svete tajne i svete vrline, koje iz sebe i kroz sebe liju i izlivaju u dušu našu sve božanske sile koje su nam potrebne za pobožan život i život večni u ovom i onom svetu. Kroz njih nam se daje sve večno, božansko, bogočovečno; daje nam se sav Bog i Gospod, sav Spasitelj, svo spasenje, sva Istina, sva Pravda, sva Ljubav, sva Večnost.
Sve to donose vam vaši učitelji i nastojnici: vaše blagodatne i bogočovečanske starešine i vođe na putu spasenja iz ovog ka onom svetu. Po čemu se oni razlikuju od lažnih učitelja? Po tome što su svim bićem svojim u Goopodu, i svim životom svojim, i svim učenjem svojim. Tražite njihovu savest? Eno je sva u Gospodu. Njihovu dušu? Eno je sva u Gospodu. Njihov um, njihovo srce, njihovu volju? Eno ih vascele u Gospodu. Sve njihovo je u Gospodu i od Gospoda. Po tome se oni raspoznaju; po tome ih i vi pripoznajte,[2] i to im priznajte, radi spasenja duša vaših. Zato ih i imajte u izobilnoj ljubavi svojoj.
 
5,13
 
Delo njihovo – to je spasenje vaše. Oni stalno vrše to delo: vrše ga neprekidnim trudom, obrađujući duše vaše večnim evanđelskim silama. Gde biste bili, da nije njihovog truda kojim vas spasavaju od svake smrti, od svakog greha, od svakog zloduha, i od samog pakla? Ta celim bićem svojim bili biste roblje laži, roblje svakoga zla, roblje lažnih bogova, lažnih ideja, lažnih učenja, roblje i – groblje, u kome mrtvuje sve što je uzvišeno, božansko, besmrtno u ljudskih bića. A sada? Sada ste u raju, jer ste u Hristu Gospodu: jedinom istinitom Bogu u svima svetovima. A gde je On – tu je i raj, sav raj sa svima božanskim krasotama. A oko Njega – Njegovi učenici, a vaši učitelji i trudbenici, koji vas i izvode iz svakog pakla i Evanđeljem Hristovim uvode u Njegov čarobni raj. Zato, zato, zato vi i dugujete svojim učiteljima izobilnu ljubav. I više njima negoli roditeljima i ostalim srodnicima po telu, pa i vascelom rodu ljudskom, jer vam oni daju ono što vam niko drugi ne može dati nikada, nikada, nikada!
Nosioci večne istine Hristove, živite u miru među sobom. Jer večnom istinom Hristovom vi ste iznad svih bura, oluja i zemljotresa laži. Neka nikakve bure ovoga sveta ne poremete bratski mir vaš. Držite srca svoja gore – u Hristu, na nebu! iznad svih oluja smrti! iznad svih uragana strasti! jer je življenje vaše na nebesima (sr. Flb. 3,20), i nikakva vam zemaljska oluja neće moći oterati mir Hristov iz duša vaših, i ljubav Hristovu iz srca vaših. Ljubite li se među sobom svetom ljubavlju evanđelskom, onda ste osigurali među sobom i mir, sveti mir evanđelski. A znate li šta njega najpre poremeti i podrije? Samoljublje. Zato se čuvajte samoljublja kao žive vatre, jer kada se zapali u duši, brzo se raspali u neugasivi požar. U samim začecima gasite samoljublje samopregornim požrtvovanjem za braću, gasite sa iskrenom molitvom za prijatelje i neprijatelje, i svetim postom za one koji vas mrze i za one koji vas vole, i svetim stradanjem za bližnje i daljne.
 
5,14
 
Čovek se nikada ne spasava sam, već uvek u svetoj zajednici „sa svima svetima“ (sr. Ef. 3,18). Delo spasenja svakoga od nas je saborno i sveto. Mi se uvek spasavamo preko bližnjih, samo preko bližnjih. Gredući putem spasenja, nas uvek vode naša sveta braća, vidljiva i nevidljiva; vode i nose – svojom blagodaću, svojim molitvama, svojim žrtvama za nas, svojim suzama za nas, svojom verom za nas, svojom ljubavlju za nas. Kada po slabosti ljudskoj na teškom putu spasenja pokliznemo u greh, oni nas poučavaju i ispravljaju; kada malakšemo i malodušnost udari u srce naše, oni nas teše i hrabre; kada oslabimo i stanemo posrtati, oni nas pridržavaju; kada nas ponesu strasti gnjeva i jarosti, ili ma kog greha, oni nas snose trpeljivo, molitveno i sveto. A što oni Hrista radi čine nama, dužni smo i mi činiti drugima. I tako ćemo ispuniti božanski zakon Hristov. Jer ljubav Hristova nas nagoni da živimo za druge, spasavajući sebe evanđelskom brigom o drugima. Zato poučavajte neuredne, tešite malodušne, podržavajte slabe, snosite svakoga. Vi ste uredili dušu svoju blagodatnim silama božanskim koje vam se neprekidno daruju kroz svete tajne i svete vrline; zato poučavajte neurdne kako da urede dušu svoju, zavodeći i zacarujući Hristov poredak u njoj. Vi ste se ispunili utehom Utešitelja Blagog, koji vas teši u svima nevoljama ovoga sveta; zato i vi tom istom utehom tešite malodušne, koje antihristovske sile ovoga sveta ustrašuju. Vi ste postali jaki Gospodom Hristom, toliko jaki, da ste jači od svake smrti, od svakog greha, od svakog zla, od svakog đavola, od svakog antihrista; zato podržavajte slabe koji padaju u iskušenja i klecaju pod njima. Sećajte se grehopada svojih, i pređašnjih i sadašnjih, i Gospoda krotkog i blagog koji vas samilosno i trpeljivo podnosi, i snosi, i izvodi iz svih grehova i uvodi u Carstvo ljubavi Svoje; zato snosite svakoga, trudeći se da ga u gresima i strastima njegovim sveto volite, i tako od grehova i padova njegovih spasavate.
 
5,15
 
Gledajte da niko ne vraća kome zlo za zlo, jer se tako ovaj svet najlakše pretvara u pakao. Leči li se slepilo gluvoćom, i kuga gubom, i glad žeđu? Tako se i zlo ne leči zlom, nego se zlo zlom samo uvećava. U našem čovečanskom svetu zlo se hrani i raste zlom. I najmanje zlo tvoje uvek je suštinom svojom povezano sa celokupnim zlom sveta. I čovek, čineći zlo, potapa najpre sebe u crno more zla. A kad vraća kome zlo za zlo, onda dvostruko potapa sebe, jer svojim zlom obično druge ili potstiče na zlo, ili ih hrabri na zlo, ili ih povlači u zlo. Po prirodi svojoj svako zlo je ubica čovekov, jer je zlo time zlo što ubija u čoveku makar malo božanskog, nebeskog, uzvišenog, ili ga uprlja, ili potisne, ili istisne iz čoveka. I tako, čineći zlo za zlom čovek postepeno ubija sebe, vrši duhovno ubistvo, jer ga zlo odvaja od Boga, izvora života i dobra. Krajnji je cilj zla, i malog i većeg i najvećeg, ubiti čoveka. Zato su Spasova usta i objavila onu sveistinu o đavolu koji je Zlo i Svezlo, Zli i Svezli: da je on čovekoubica od početka – ἀνθρωποκτόνος ἀπ’ ἀρχῆς (Jn. 8,44)
Vraćaš li zlo za zlo, gle, u tebi se već začinje čovekoubica; a čovekoubica je uvek najpre samoubica. Ti ne možeš drugoga ubiti svojim zlom dok najpre sebe ne ubiješ njime; samo preko leša duše svoje ti možeš ubiti dušu drugoga čoveka. Svakim grehom čovek ustvari vrši u isto vreme dva zločina: samoubistvo i ubistvo: ubija prvo sebe, pa i bližnje oko sebe, pošto svaki greh deluje, vidljivo ili nevidljivo, čovekoubilački.
Ali, kako ćemo se sačuvati od zločinačkog i čovekoubilačkog činjenja greha i zla, od vraćanja zla za zlo, kako? Svagda idući za dobrom i među sobom i prema svima. A to ćete postići, znate li na koji način? Ako stalno idete za Gospodom Hristom, koji greha ne učini niti se ikakvo zlo nađe u Njemu. Gle, On je sav Svesavršeno Božansko Dobro, i to ovde, na zemlji, među nama ljudima: i mi gledajući Njega, gledamo Večno i Svesavršeno Božansko Dobro, ovaploćeno u čoveku, u prirodi ljudskoj. Zašto je to tako? Zato, da bismo i mi ljudi mogli ići za Njim – Čovekom, i živeti Njime i radi Njega. Večno Božansko Dobro nije više za nas ljude neka daleka, nadnebesna, nevidljiva stvarnost, ili ideja, ili apstrakcija, ili sanjarija, već živa zemaljska stvarnost, sva vidljiva, sva opipljiva, sva u granicama našeg ljudskog prostora, našeg ljudskog vremena, našeg ljudskog postojanja, našeg ljudskog iskustva. A to je sve tako zato, da bismo i mi kao ljudska bića mogli to Savršeno Božansko Dobro usvojiti, učiniti našim, ljudskim, zemaljskim, i živeti Njime i radi Njega, i ispunjavati Njime svu dušu svoju, sve srce svoje, svu volju svoju, sve telo svoje. Idući svim bićem svojim za Gospodom Hristom, ti na prvom mestu činiš najveće dobro sebi samom, jer postaješ besmrtan i večan i bogočovečan Večnim i Savršenim Božanskim Dobrom; ali u isto vreme činiš neizmerno dobro i bližnjima svojim, pa i svima ljudima: jer to Božansko Dobro po sili prirode svoje zrači iz tebe i obasjava i prosvetljuje i prosvećuje ljude oko tebe; a to ti možeš znati i ne, možeš primećivati i ne. Međutim, to svakako biva: jer Božansko Savršeno Dobro ne može ne dejstvovati spasonosno samim svojim prisustvom u tebi. Idući za Gospodom Hristom, vi ustvari činite neprolazno dobro i bližnjima i svima ljudima: i samim tim već idete za dobrom i među sobom i prema svima.
 
5,16
 
Idući za Svesavršenim Božanskim Dobrom – Gospodom Isusom, i stradajući za Njega, radujte se svagda: jer je vrhovno zlo pobeđeno, jer je smrt pobeđena, jer je greh pobeđen, jer je đavo pobeđen, jer je pakao pobeđen. A kad je sve to pobeđeno, ima li onda išta u svetu što radost vašu može pomutiti, ili oteti, ili uništiti? Vi ste apsolutni gospodari te večne radosti sve dok sami to hoćete, sve dok sami po svojoj volji ne skrenete u greh, u strast, u smrt. Radost uzavri u srcu našem od svega što je Hristovo: i od istine Njegove, i od samilosti Njegove, i od pravde Njegove, i od ljubavi Njegove, i od vaskrsenja Njegova, i od Crkve Njegove, i od svetitelja Njegovih. No evo još većeg čuda: radost uzavri u srcu našem – i od stradanja za Njega, i od smrti za Njega, i od sramote za Njega (sr. D. A. 5,4). Pri stradanjima za nezamenljivog Gospoda u ovome svetu radost neiskazana zaliva srca naša, jer ta stradanja ispisuju imena naša na nebesima (sr. Mt. 5,10-12; Lk. 10,20).
Rodu ljudskom nema istinske radosti na zemlji bez pobede nad smrću; a pobede nad smrću nema bez vaskrsenja; a vaskrsenja nema bez svemoćnog Bogočoveka Hrista, – zato je On: jedina istinska radost za sva bića ljudska u svima svetovima, a najpre u našem zemaljskom svetu. Vaskrsli Bogočovek Hristos, svepobedni Pobeditelj svih smrti, večno životvoran u Crkvi Svojoj, neprekidno razliva tu jedinu istinsku radost po dušama Svojih sledbenika kroz svete tajne i svete vrline, i zato tu radost niko ne može uzeti od njih (sr. Jn. 16,22). Svagda se radujte, jer ste jači od svake smrti, od svakog pakla, od svakog zla, od svakog greha, od svakog đavola. Ispunjujući evanđelske zapovesti vaskrslog Gospoda, mi još na zemlji ulazimo u radost Gospoda svog, da je zatim svu nasledimo u onome svetu (sr. Mt. 25,21.23). Zato se mi radujemo i kada nas gone za Gospoda Hrista, i kada nas sramote, i kada nas klevetaju, i kada nas mrze, i kada nas ubijaju: jer nema smrti za nas, Gospod ih je vaskrsnom silom Svojom umrtvio i zatro. Svaku žalost našu čudesni Gospod je vaskrsenjem Svojim pretvorio u radost (sr. Jn. 16,20), u večnu radost, koja zanavek ostaje sa nama i u nama, ostaje verom našom u vaskrslog Gospoda (sr. Jn. 15,11). Vera nas ispunjuje tom večnom radošću; zato je „radost vere“ Hristove – jedina istinska radost za biće ljudsko u svima svetovima (sr. Jn. 17,13; Flb. 1,25).
Verom Hristovom osniva se u duši hrišćaninovoj carstvo Božje, carovanje svega Božanskog i Božjeg: carovanje Večne Istine Božje u njemu, carovanje Večne Ljubavi Božje u njemu, carovanje Večne Pravde Božje u njemu, carovanje Večnog Života Božjeg u njemu; rečju: carovanje Večne Božanske Trojice u njemu namesto carovanja greha, smrti i đavola. Zato je carstvo Božje – radost u Duhu Svetom (sr. Rim. 14,17). Noseći u duši svojoj tu večnu radost, hrišćani se raduju kada padaju u različne napasti koje im priređuju vidljivi i nevidljivi neprijatelji Hristovi (sr. Jak. 1,2); vesele se u nevoljama, u stradanjima, u smrtima za Hrista (sr. Rim. 12,12). Kroz sve to i u svemu tome oni se „jednako vesele“, jer vaskrslog Gospoda Hrista imaju u sebi i u svima svetovima oko sebe (sr. 2. Kor. 6,10). „Radost vere“ se razgoreva u duši hrišćaninovoj revnošću, molitvom, postom, milostinjom, ljubavlju, bdenjem, jer za te samopregorne podvige Duh Sveti nevidljivo razliva po duši njegovoj neiskazanu radost – „radost Duha Svetoga“ (sr. 1. Sol. 1,6). Ta radost i jeste rod i plod na svetom drvetu evanđelskih vrlina i podviga, koje se svim svojim korenjem hrani tajanstvenom i životvornom blagodaću svetih tajni.
 
5,17
 
No znate li čime se „radost vere“ naše naročito hrani, i drži, i raste, i grana u sve beskrajnosti božanske? – Molitvom, i to neprestanom molitvom. Zato: neprestano se molite. Za molitvu i kroz molitvu nama se s neba daje od Gospoda vaskrslog radost u stradanjima za Njega, u borbama za Njega, u podvizima za Njega, u življenju za Njega, u umiranju za Njega. Zlo ovoga sveta je neprestano budno protiv svega Hristovog u ovome svetu, i bez predaha ratuje protiv Njega. Kako ćemo se onda mi hrišćani održati protiv hristobornog zla, i pobediti ga, ako ne molitvom, i to neprestanom molitvom? Jer molitva je naš glavni naoružač: ona nas naoružava jakom verom, jakom nadom, jakom ljubavlju, jakim trpljenjem, jakom istinom, jakim postom, te mi postajemo svejaki i svepobedni, i Hristom odnosimo pobedu nad svima poglavarima i vlastima i upraviteljima tame ovoga sveta, nad svima duhovima zla ispod neba, pa bili oni obučeni u ljudska tela ili u nevidljiva demonska obličja (sr. Ef. 6,12-18). Pogledajte koliko je greha u svetu, koliko zla, koliko smrti! Zato se neprestano molite, da vam vaskrsli Gospod neprestano daje i dodaje svepobedne sile, da biste mogli odoleti svima gresima, svima zalima, svima smrtima ovoga sveta.
Nas hrišćane bezbroj smrti vreba u ovome svetu, i mi se možemo održati u svojoj bogočovečanskoj besmrtnosti samo ako smo u neprekidnoj zajednici sa Jedinim Besmrtnim. A to smo najsigurnije – neprestanom molitvom k Njemu. Neprestana radost naša o Gospodu je od neprestane molitve naše ka Gospodu. A neprestana molitva i molitvenost, kako se stiče? Istrajnim, upornim i nemilosrdnim primoravanjem sebe na molitvu, dok nam Gospod zbog našeg usrdnog truda ne bude dao blagodati Svoje, da nam molitva postane radosna neophodnost, kao disanje plućima. Po meri truda Gospod i daje blagodat. Što više, i upornije, i istrajnije primoravaš sebe na molitvu, Gospod će ti sve više i više davati blagodati, pa će ti molitva postati prijatna i neophodna navika, a postepeno i druga priroda. A onda – srce se samo moli, i kad spavaš, i kad hodaš, i kad sediš, i kad razgovaraš. Onda si u stalnom molitvenom raspoloženju, i tvoj život postaje neprekidna molitva. I ti zaista živiš molitvom, i ona je za tebe vrhovna vrlina, svevrlina. Da, svevrlina: jer ona postepeno zasađuje, rasplođuje i uzrasta u duši tvojoj sve evanđelske vrline. Neka vam je znano; bez molitve se nijedna novozavetna vrlina ne može ni začeti, ni razviti, ni sazreti, ni usavršiti, ni obesmrtiti. Njome one i nastaju, i žive, i kreću se, i besmrtuju. Zato: neprestano se molite.
 
5,18
 
„Na svačemu zahvaljujte“: jer je čovekoljubivi Gospod sišao u svet, i ovladao svetom i svim što je u svetu, i Njemu se dade svaka vlast na nebu i na zemlji, a preko Njega, preko Crkve Njegove i tebi – vlast nad smrću, nad zlom, nad grehom, nad đavolom. Što se plašiš greha? Zahvaljuj, jer evo bezgrešnog Gospoda pored tebe, da Njime savladaš, i istrebiš, i uništiš svaki greh. Strašiš se smrti? Ta evo vaskrslog Gospoda koji ti nudi Svoje božanske sile da njome umrtviš svaku smrt! I za to zahvaljuj. Nečisti dusi navaljuju na tebe, i ti si se prepao? Ne boj ih se, nego zahvaljuj što si jači od njih, jer Ti Gospod daje „sveoružje Božje“ (Ef. 6,11.13), kojim možeš poraziti sve demone svih paklova. Stradanja, nevolje, nedaće, nesreće, zla, klevete, gonjenja – jurišaju na tebe? Zahvaljuj čudesnom Gospodu koji te čini jačim od njih, jer je s tobom On koji pobedi svet i sve nevolje u svetu (sr. Jn. 16,33).
„Na svačemu zahvaljujte“: jer je Gospod Hristos Svojom Istinom jači od svake laži, Svojom Pravdom jači od svake nepravde, Svojim Dobrom jači od svakoga zla, Svojim Životom jači od svake smrti, Svojim Božanstvom jači od svakog đavola. Zato: „svagda se radujte“, i u toj radosti – „neprestano se molite“, i molitvom – „na svačemu zahvaljujte“, „jer je to volja Božja u Hristu Isusu za vas“. Volja Božja, objavljena Gospodom Hristom i Njegovim Svetim Evanđeljem, jeste – da se svagda radujete: jer u Hristu Isusu imate sva večna blaga, sva božanska savršenstva, svu punoću Božanstva, sve što biću ljudskom treba za sveti, božanski, bogopodobni život u ovome svetu i za večni blaženi život u onome svetu. Volja je Božja u Hristu Isusu: da budete jači od svake smrti, od svakoga greha, od svakoga zla, od svakoga đavola. Kako, čime? Ispunivši sebe svakom punoćom Božjom što je u Hristu Isusu, svakom božanskom silom Njegovom što je u Crkvi Njegovoj (sr. Ef. 3,19; 1,22-23; Kol. 2,10). Ne sumnjajte: vi ćete se ispuniti svakom punoćom Hristovom, ako se ispunite Njegovom Božanskom Pravdom, Njegovom Božanskom Istinom, Njegovom Božanskom Ljubavlju, Njegovim Božanskim Dobrom; jer kroz sve to On se vascelim bićem Svojim blagodatno useljuje u vas, ovaploćuje u vama. A sve to postići ćete, znate li kako? Nepokolebljivom verom u ovaploćenog i vaskrslog Gospoda Hrista, svesrdnom ljubavlju prema Njemu, neprestanom molitvom k Njemu. Jednom rečju: ovaplotićete u duši svojoj čudesnog Gospoda Hrista, ako živite svetim tajnama i svetim vrlinama evanđelskim; ako ste stalno u njima; ako svetim tajnama neprestano pojačavate u sebi i zagrevate i uzrastate i usavršavate svete vrline. I tako će vas svete tajne i svete vrline ispuniti svakom punoćom Bogočoveka Hrista, i vi ćete dostići „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13).
 
5,19
 
Hrišćanin se postaje, i hrišćanin se ostaje, kada se duh čovekov ispuni Duhom Svetim kroz svetu tajnu krštenja, pa potom i nadalje dopunjuje sebe Duhom Svetim kroz ostale svete tajne i svete vrline. Tu sve zavisi od čovekove revnorti. Duh Sveti se useljuje u dušu čovekovu kroz svete darove; oni su kao oganj, koji se zapaljuje verom, a raspaljuje i održava neugasiv kroz ostale svete vrline i svete tajne. Kada se sveta božanska ljubav Duhom Svetim izlije u srce čoveku (sr. Rim. 5,5), ona se razgoreva i rasplamćuje pomoću molitve, smirenosti, krotosti, i ostalih svetih vrlina; pomoću svetog pričešća, svete ispovesti, i ostalih svetih tajana. Takođe se i vera razgoreva pomoću svetih tajni i svetih vrlina, i smirenost, i krotost, i trpljenje, i svaka evanđelska vrlina uopšte. Sve su one kao oganj: gore u duši, zagrevaju je, obasjavaju je, prosvetljuju je, prosvećuju je. Žižak duše neprestano gori, ako mu se stalno doliva ulje svetih vrlina evanđelskih i svetih tajni. Bez tog ulja – žižak se gasi, kao u ludih devojaka (sr. Mt. 25,3-12), i duša lydi u tami greha i nepokajanja.
Kada se u duši hrišćaninovoj pogase ognjevi darova Duha Svetoga, čovek ostane pri svome obezboženom duhu, koji ludi u svom bespomoćnom samoljublju i samoživosti i samodovoljnosti. Kao što se telo čovekovo održava u životu unoseći u sebe hranu iz spoljnjeg veštastvenog sveta, tako se i duh čovekov održava u životu uzimajući u sebe hranu iz spoljnjeg duhovnog sveta, najpre – hranu Duha Svetoga. A ta hrana jesu darovi Svetoga Duha: Večna Božanska Istina, Večna Božanska Pravda, Ljubav Mudrost, Dobro, Večni Život. Kroz sve to duh čovekov se razgoreva u neugasivi oganj Večne Istine i Pravde i Mudrosti i Večnoga Života. A kada duh čovekov ljubavlju svojom prema laži, nepravdi, grehu, zlu, potisne i protera iz sebe Večnu Istinu Božju i Pravdu i Mudrost i Dobro, onda laž i nepravda i greh i zlo pogase u njemu sve svetiljke, navuku bezbrojne duhovne smrti, koje ispune duh njegov neizbrojnim tminama i pomrčinama.
Sve što je u čoveku od Svetoga Duha, gasi se nečistim životom, gasi samoljubljem, gasi sebičnošću, gasi mržnjom, pakošću, zlobom, pohotom, srebroljubljem, gordošću, lenošću, i svakim drugim grehom. Lenošću i greholjubivim životom gaseći u sebi veru, i ljubav, i pravdu, i istinu, i dobrotu, i smirenost, i molitvu, mi u stvari gasimo darove Duha Svetog, a time i samog Duha Svetog. Zato: „Duha ne gasite“, – jer gaseći Njega, vi gasite jedinu istinitu Svetlost svoga duha, jedinu istinitu Pravdu, i Istinu, i Ljubav, i Mudrost, i Večni Život. I onda? – Onda telo tvoje postaje ludnica za obezboženi i obezduhovljeni duh tvoj: i duh tvoj sebe grize i jede, i upodobljava se đavolu, koji u svojoj potpunoj otkinutosti od Boga, i samozatvorenosti, i samodovoljnosti, provodi strašni život svoj, koji nije drugo do pakao, večiti pakao. Jer, šta je pakao? Pakao je svesno i dobrovoljno življenje bez Boga i protiv Boga, bez Istine Božje i protiv Istine Božje, bez Pravde Božje i protiv Pravde Božje, bez Mudrosti Božje i protiv Mudrosti Božje, bez Ljubavi Božje i protiv Ljubavi Božje. A šta je raj za duh čovekov? Raj je: ispuniti sebe Duhom Svetim, ispuniti sebe vascelim Bogom i Gospodom Isusom Hristom, i živeti stalno, besmrtno i večito – vascelom Božanskom Istinom, vascelom Božanskom Pravdom, vascelom Božanskom Ljubavlju, vascelom Božanskom Mudrošću, vascelom Božanskom Punoćom (sr. Kol. 2,9-10; 1,19; Ef. 1,23; 3,19). Samo tako, i jedino tako duh ljudski dostiže svoje božansko savršenstvo, koje i nije drugo do neprekidno i beskonačno i večito življenje u svima božanskim savršenstvima, življenje ljubavlju i blagodaću Jedinog Čovekoljupca u svima svetovima – Gospoda našeg Isusa Hrista, koji svim blaženstvima ispunjuje svaku hristoljubivu dušu, živeći u njoj svima Svojim čudesnim savršenstvima kroza sve beskonačne vekove vekova.
 
5,20
 
Duh Sveti živi u Crkvi, i u hrišćanima, preko duhovnih darova, od kojih je jedan i prorokovanje, proroštvo. Svaki dar ima svoju bogoodređenu vrednost, a svi sačinjavaju jednu spasonosnu celinu, kojom se postiže spasenje duša. Nijedan se dar ne sme potcenjivati, jer se time ugrožava, a ponekad i narušava spasenje nekih i mnogih. Božanska sila koja svemudro usklađuje sve darove Svetoga Duha u jednu organsku i spasonosnu celinu jeste božanska ljubav Hristova. Ona određuje mesto i proroštvu (sr. 1. Kor. 13,1-2). Duh proroštva je ne samo proviđanje u budućnosti i pretskazivanje, nego i izlaganje pod neposrednim dejstvom blagodati Svetoga Duha tajni Božjih i znanja o tim tajnama, potrebnih za spasenje vernih. „Koji prorokuje govori ljudima za popravljanje i utehu i utvrđenje“ (1. Kor. 14,3). Glaseći i prenoseći nebeske istine članovima Crkve, onaj „koji prorokuje Crkvu popravlja“ (1. Kor. 14,4). Spasonosno prorokovanje je duhovni dar kojim se naročito izražava ljubav božanska prema bližnjima. Radeći pak na spasenju bližnjih, mi radimo na svom spasenju: jer svaki od nas spasava sebe preko bližnjega. Stoga – „proroštva ne prezirite“. Istinite proroke uvažavajte, lažne odbacujte. A kako razlikovati istinske proroke od lažnih? Po božanskoj ljubavi koja zrači iz proroštava (sr. 1. Kor. 14,1-4; 13,1-2); istinito proroštvo „crkvu οἰκοδομεῖ“ nazidava, popravlja, izgrađuje (1. Kor. 14,4): tojest – spasava duše ljudske. Istinita proroštva su od Duha Svetoga, lažna – od đavola. Da bi ih jasno razlikovala, Crkvi je dat naročiti dar: dar – razlikovati duhove (sr. 1. Kor. 12,10). Ko blagodatnim podvizima duh svoj prisajedini slobodnom duhu Crkve, taj i dobija dar da razlikuje duhove, pa delali oni neposredno kao čisto duhovna bića ili preko ljudi.
 
5,21
 
Zato – „sve ispitujte“ = πάντα [δὲ][3] δοκιμάζετε: sve proveravajte Duhom Crkve, njenim učenjem. Što nije od nje, protiv vas je, protiv duše vaše, protiv spasenja vašeg, protiv večnosti vaše. Proveravajte proroštva, proveravajte učenja, proveravajte duhove: „ne verujte svakome duhu, nego kušajte duhove jesu li od Boga“ (1. Jn. 4,1). Proveravajte ljude, proveravajte učitelje, kakvoga su duha. No duh ljudski, sam po sebi, nije u stanju da jasno razlikuje duhove iz kakvog su sveta. Zato je Crkvi dat Duh Božji, Duh sveti, koji „sve ispituje“, „i dubine Božje“ (1. Kor. 2,10), i dubine duha čovečijeg (1. Kor. 2,11). Samo kada se čovek preko svetih tajni i svetih vrlina potpuno učlani, uraste u duhovno telo Crkve, potpuno saovaploti Crkvi i svemu njenom: njenoj sabornoj duši, njenom sabornom umu, njenom sabornom vidu, – može jasno razlikovati Božje od nebožjeg, Hristovo od antihrstovoga i znati „šta nam je darovano od Boga“ (1. Kor. 2,12). Samo imajući „um Hristov“ (1. Kor. 2,16), koji je sav u svetom i sabornom umu Crkve, mi možemo sigurno znati koje je učenje od Hrista, i nikada nas duh zla i uništenja i laži neće moći prevariti.
Ljudski duh, nepreporođen i nepreobražen Duhom Božjim, ne može jasno i sigurno znati ni šta je dobro ni šta je zlo. Tajanstveno prožet pretananom silom greha i zla, i nerazmrsivo i nerazlučivo izmešan sa njom, i u mnogome izjednačen sa njom, duh ljudski nije u stanju da sagleda graničnu liniju između zla i dobra, i gotovo se uvek guši u nerazlikovanju dobra od zla. Samo ljudi koji su svetim podvizima svetih vrlina i svetih tajni očistili srce od greha i strasti, stekli čisto srce, mogu Boga videti, i Bogom razlikovati dobro od zla, i Bogom tvoriti dobro i izbegavati zlo. Drugim rečima: samo sveti ljudi istinski znaju i tajnu dobra i tajnu zla; znaju i šta Bog misli, a i šta Satana misli (sr. 2. Kor. 2,11): znaju i filosofiju dobra, i filosofiju zla, koje su beskrajno tajanstvene, zagonetne i primamljive. Razlikovati dobro i zlo, to je znanje koje pripada samo savršenim ljudima, ljudima koji su vascelo biće svoje: i um i srce i savest i volju uhristovili i ohristovili, i tako dostigli „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13); i to dostigli dugim podvizima, dugim vežbanjima u svetim vrlinama, i na taj način stekli duhovna „čula – τὰ αἰσθητήρια – dugim vežbanjem, dugim učenjem obučena za razlikovanje i dobra i zla“ (Jevr. 5,14). Tako, samo savršeni hrišćani – sveci Božji – znaju šta je dobro i šta zlo, jer žive samo dobrom a odbacuju svako zlo. Zato: „dobra se držite“. A držaćete se dobra, ako se držite svetitelja Božjih, ako vas oni vode i rukovode kroz život, vodeći i rukovodeći i vaš um i vaše srce i vašu savest i vašu volju. Vođeni njima, vi ćete uvek moći u svome zemaljskom životu ostvarivati svako božansko dobro, i tako ispunjavati sebe onim što je božansko, sveto, večno, bogočovečno. Rukovođeni svetima vi ćete, živeći u blagodatnoj zajednici „sa svima svetima“, i sami postepeno osvećivati sebe, i na taj način uvećavati u sebi ljubav prema svakom dobru i mržnju prema svakom zlu.
 
5,22
 
No pri svemu tome budno motrite na sebe i na svako zlo koje vas može napasti kroz spoljašnja ili unutrašnja iskušenja. „Uzdržavajte se od svakoga zla“, pa ma otkuda dolazilo. Zlo, makar i najmanje, uvek jednim nervom svojim vezuje čoveka sa Svezlim – Satanom. Zato, uporno i neprekidno primoravajte sebe na svako dobro, i odvraćajte sebe od svakoga zla. Sa mukom se postaje dobar, jer se sa mukom prestaje biti zao. Greholjubiva priroda ljudska na bezbroj vidljivih i nevidljivih načina vuče ka zlu. Zato nju treba ispuniti verom, ljubavlju, molitvom, da je one stalno vuku ka nebu, ka nebeskim svetovima, vuku kroz evanđelsko dobro i blagodat. Greholjubiva priroda ljudska toliko je navikla na greh, na zlo, da je zlo postalo čitav zakon u njoj, koji se suproti svakom dobru; ali bogolika duša čovekova takođe ima svoj zakon, zakon bogolikog dobra, koji vuče ka svemu božanskom, te čovek sav radostan hoće da čini, i čini božansko dobro (sr. Rim. 7,22-23). Stoga se u čoveku na život i smrt bore zlo i dobro o njegovu dušu. Borba je to strašna i jeziva i sudbonosna po svu čovekovu ličnost i po svu njegovu večnost. Koliko je ta borba važna, i kako je čoveku samome po sebi nemoguće osloboditi se zla i postati dobar, pokazuje najočiglednije ta činjenica – što je sam Bog postao čovek, da bi čoveka oslobodio zla i učvrstio u dobru. Sav bogočovečanski podvig Gospoda Hrista je radi toga; radi toga je i Crkvu osnovao, i dao joj sebe cela, večito delajući u njoj svima svojim božanskim spasonosnim silama. Sve to Jedini Čovekoljubac čini sa jednim božanskim čovekoljubivim ciljem: da nas oslobodi zla ispunjujući nas Svojim božanskim dobrom kroz svete tajne i svete vrline, i na taj način posveti i osveti vascelo biće naše, i time nas osposobi za život večni u blaženstvu večnom.
 
5,23
 
Crkva Hristova i nije drugo do božanska radionica u kojoj se bića ljudska prerađuju iz zlih u dobre, iz grešnih u pravedne, iz nesvetih u svete. U tome podvigu osvećenja čovekova bića neprekidno učestvuje sam Bog sa svima Svojim božanskim silama. Jer nas jedino On može „posvetiti cele u svačemu“ – ἁγιάσαι ὁλοτελεῖς: potisnuvši iz nas svaki greh, svako zlo, i ispunivši nas svakim božanskim dobrom kroz svete tajne i svete vrline. Bog je jedini izvor svetosti i osvećenja, zato što je On Jedini Bezgrešan. A bezgrešnost i jeste svetost i izvor svake svetosti. Zato se i može postati svet jedino kroz sjedinjenje sa Jedino Svetim. Ovaploćeni Bog Logos, kao jedino bezgrešno biće ljudsko u rodu ljudskom, i jeste neposredni izvor svetosti vascele prirode ljudske uopšte i svakog bića ljudskog posebno. Kroz blagodatno sjedinjenje s Njim i osvećuju se ljudi. I kroz to sjedinjenje i osvećenje sa Jedino Bezgrešnim, i stoga Jedino Besmrtnim, oni umrtvljuju smrt i sve što je smrtno, greh i sve što je grehovno, đavola i sve što je đavolje, prestaju biti robovi greha, smrti i đavola, i postaju dobrovoljni služitelji Boga živoga i istinitoga: jer i Gospod Hristos koji osvećuje i oni koji se Njime osvećuju, svi su od Jednoga – Boga Oca (sr. Jevr. 2,11-15).
Samo Bog savršeno i potpuno zna šta je čovek, šta ulazi u sastav čovekova bića, i šta je to što mi zemnorodni nazivamo čovečijom ličnošću. Bog je čovekovu ličnost sastavio i od nebeske, i od anđelske, i od božanske, i od zemaljske građe, te su u čoveku zastupljeni svi svetovi kroz svoje tajanstvene sile i materijal. Duša čovekova? Ko sem Boga zna od čega je ona sazdana i izvajana! Telo čovekovo? Ko sem Boga zna od čega je ono sastavljeno, i koliko je raznovrsne zemaljske građe u njega uneseno! Savest čovekova? Ko sem Boga zna njenu čudesnu i čudotvornu tajnu! Duh čovekov? Zbirno ime za sve što je u čoveku nevidljivo, nebesko, anđelsko, božansko, – za sve što je u čoveku iz duhovnog sveta; iako je duh čovekov sav duhovan po biću, njime čovek dёla i živi u materijalnom svetu, njime telo čovekovo saznaje sebe kao materijalno biće, i njime izživljuje svu materijnost, svu veštastvenost, svu zemljanost svoju. A granice duše, granice savesti, granice duha – gde su? Ne u našem zemljskom telu, ne u materiji i materijalnom, jer oni samim bićem svojim i celokupnom delatnošću svojom neprestano nadrastaju sav materijalni, vidljivi svet, i zaronjuju u nebesko, u onostrano, u duhovno, u božansko. Nema sumnje, granice i naše duše i naše savesti i našeg vascelog duha su u Bogu. A granice tela čovekova? Nesumnjivo su razmaknute na sav materijalni svet, iz koga je i sva građa njegova. Jer je telo čovekovo – skraćeni materijalni svet, sav materijalni svet u malome; ali zato tajnom svojom otisnut u sve dubine i visine i širine materijalnog, vidljivog sveta. A ljudi – ne vide i ne znaju granice materijalnom svetu. U tom pogledu za ljude, za njihov vid i za njihovo saznanje, i materijalni svet je bezgraničan.
Ustvari, u krajnjoj liniji samo Bog zna šta je u čoveku, i šta je čovek, dokle se pruža njegovo biće, gde su mu granice i izvori i uvori (sr. Jn. 2,25). Zato On jedini i može osvetiti vascelo biće ljudsko: ceo duh i dušu i telo, i sačuvati ih za božansku besmrtnost i večnost. Sačuvati ih kroz potpuno osvećenje pomoću svetih tajni i svetih vrlina: jer to osvećenje svetim silama svojim i savlađuje i pobeđuje i uništava u vascelom biću čovekovom sve što je smrtno, grehovno, đavolje, i čini i duh i dušu i telo njegovo čistim, besprekornim, svetim za dolazak Goopoda našeg Isusa Hrista, koji će na Strašnom sudu primiti u večno carstvo Trojičnog Božanstva sve svete i besprekorne sluge Svoje.
Jedinstvo bića čovekova, punoću ličnosti čovekove razbija greh, jer sazrevši u smrt on razorava to jedinstvo, tu punoću: predaje telo truleži, a dušu ostavlja bez tela. Samo, to je poslednja, završna na zemlji projava greha i njegove delatnosti u biću čovekovom. No i pre te telesne smrti, greh izaziva bezbrojne duhovne smrti u duši čovekovoj. Greh, po prirodi svojoj razorna i smrtonosna sila, ušavši u dušu, razbija je, sitni, drobi, razorava njeno jedinstvo, razboljeva je, i ona nije u stanju da vlada sobom, da drži sebe u jedinstvu, u celosti, da celu sebe vodi ka Bogu, čije je ona bogoliko sazdanje. Od te grehovne razbijenosti i razboljenosti dušu leči samo Bog. Zato se pravoslavni hrišćanin svakog dana na jutrenju vapajno moli: „Gospode, isceli dušu moju, jer Ti sagreših!“ jer grehom razbih, obolestih dušu; Ti je jedini možeš izlečiti od greha, i time isceliti, učiniti celom, jednom, jednostavnom, celostnom. Blagodat svetih tajni isceljuje dušu od greha i greholjublja; samo tu blagodat valja da razrađujemo i umnožavamo kroz dobrovoljne svete vrline: veru, ljubav, molitvu, post, krotost, smernost, pokajanje. Nama se daje sav lek, a od nas se traži da ga upotrebimo svom dušom, svim srcem, svom snagom, svim umom. Inače: blagodat može biti uzalud (sr. 2. Kor. 6,1). Blagodat nas isceljuje od greha, ako mi jačamo u blagodati revnosnom verom, revnosnom molitvom, revnosnom ljubavlju, i ostalim svetim vrlinama (sr. 2. Tim. 2,1). Kroz dobrovoljne podvige u borbi sa gresima mi jačamo u Gospodu i u sili jačine Njegove (sr. Ef. 6,10), i nema greha, nema smrti, nema đavola, koje mi ne možemo savladati i pobediti naoružani sveoružjem Božjim: svetim vrlinama (sr. Ef. 6,11-18). Na taj način, jedino na taj način se isceljuje i vasceli duh naš i duša i telo, i vaspostavlja jedinstvo našeg ljudskog bića, naše ljudske ličnosti, i vraća ona dogrehopadna celostnost ljudskog bića, bogolikog i hristolikog i trojicelikog. Mi smo pravi hrišćani kada u nama neprekidno delaju sve božanstvene sile, darovane nam Gospodom Hristom u Bogočovečanskom telu Njegovom, Crkvi, jer one očišćuju, isceljuju, osvećuju vasceli duh naš i vascelu dušu i vascelo telo, da ih čiste i svete i besprekorne sačuvaju do drugog dolaska Gospoda Hrista, da bismo bili sveti i besprekorni u svemu (Ef. 5,27), očišćeni od svake nečistote tela i duha (sr. 2. Kor. 7,1). Sve to i nije drugo do jedan neprekidni podvig blagodatno-dobrovoljnog očišćenja sebe, preobraženja sebe, osvećenja sebe, ohristovljenja sebe, otrojičenja sebe, oboženja sebe. A da se istraje u tom svetom podvigu, da se postigne bogonaznačeni i bogoodređeni cilj i jedini smisao ljudskog bića i života u ovome svetu, potrebna je vascela Božanska Trojica sa svima Svojim božanskim silama. A Ona je sva u Crkvi, blagodareći bezmernom čovekoljublju Jedinog Čovekoljupca – Gospoda Hrista. Zato: „Sam Bog mira da vas posveti cele celcate – ὁλοτελεῖς; i da se vasceli duh vaš i duša i telo sačuva besprekorno – ἀμέμπτως – za dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista“.
 
5,24
 
Vi u to sumnjate? – Srca k nebu! „Veran je onaj koji vas zove; on će to i učiniti“. A ko vas zove u takvu svetost, u takvo savršenstvo? Sam Gospod Hristos, koji je radi toga, samo radi toga i sišao u naš zemaljski svet, i postao čovek, i doneo nam ne samo sve božanstvene sile nego i sebe vascelog Boga, sa svima božanskim savršenstvima, da bi nas ljude spasao od greha, od smrti, od đavola, i na taj način nas iscelio od svih bolesti, osvetio vasceli duh naš i dušu i telo, i uveo nas svete i besprekorne u večno Carstvo ljubavi Svoje, gde sva blaženstva i sva savršenstva zbratimljeni žive u neiskazanoj radosti beskonačnoj.
O, da! To ne mogu učiniti nikakve ljudske sile. To može učiniti samo On – čudesni Bogočovek: Gospod Isus Hristos. Nema sumnje – „On će to i učiniti“. Učiniti kroz vas i sa vama i u vama. On koji je počeo dobro delo spasenja u vama, On će ga i dovršiti do dana Strašnoga suda (sr. Flb. 1,6). On vas je obogatio svima božanskim bogatstvima, i vi nemate nedostatka ni u jednome daru Božjem, i On će vas utvrditi do samoga kraja da budete besprekorni – ἀνεγκλήτους – na dan Strašnoga suda (sr. 1. Kor. 1,8). – Da, „On će to i učiniti“: „jer je Bog koji čini u vama i da hoćete i da činite što Mu je ugodno“ (Flb. 2,13). I pored sveg vašeg truda i svih vaših podviga na vašem spasenju – „Bog je taj koji čini sve u svemu = ὁ ἐνεργῶν τὰ πάντα ἐν πᾶσιν“ (1. Kor. 12,6; sr. 1. Kor. 12,11). Vaše je da se verom, molitvom, ljubavlju poverite čudesnom Gospodu i Spasitelju našem Isusu Hristu, poverite svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom, i On će vas nesumnjivo preobraziti u ljude svete, savršene i besprekorne, i uvesti vas u svečudesno Carstvo ljubavi Svoje, večnosti Svoje.
 
5,25
 
Braćo, molite se za nas, da bismo vas mogli neumorno i bogomudro voditi kroz sve evanđelske podvige spasenja ka Carstvu nebesnom. Nama nikada nije dosta ljubavi vaše i molitve vaše i posta vašeg za nas. Jer na nas, blagovesnike svetog Evanđelja spasenja, neprekidno napadaju svi nevidljivi i vidljivi neprijatelji spasenja. Zato je naša propoved u isto vreme i borba sa neprijateljima Evanđelja Hristova. Pomognite nam u toj danonoćnoj borbi. Iako je Gospod, po Svome nelažnom obećanju, uvek sa nama, Svojim apostolima (sr. Mt. 28,20), ali On je to naročito i osobito kroz vaše svete molitve za nas. Jer se vi spasavate preko nas, a i mi preko vas, pošto se niko sam ne spasava, već uvek ljubavlju k Bogu i k bližnjemu, životom radi Boga i bližnjega, i još življenjem u Bogu i bližnjemu. Jer šta je spasenje? Spasenje je življenje u Spasitelju, koji je sav u Crkvi Svojoj, i time u svima vernima. I u vama, braćo, i u nama. I nama je sve zajedničko: prvo – čudesni Gospod i Spasitelj naš, pa onda i život i duša i um i srce i molitva i vera i nada i istina; sve je to i naše i vaše zato što smo Spasovi. Molitve vaše za nas – prelivaju vašu svetu ljubav u srca naša, i u nama neprekidno raste ljubav naša k Spasitelju i k bližnjima, te smo sve neumorniji u propovedanju Evanđelja spasenja. Molitve vaše za nas: to su sveti anđeli naši, saborci naši, sablagoveonici naši. Preko vaših svetih molitava za nas – sva je Crkva uz nas, i svi sveti što su u njoj. Ko je onda jači od nas, kada su s nama svi sveti i sve svete molitve vaše? Najglavnije je i za nas i za vas, šta? Spasenje. A ono je u Spasitelju. Šta je to što nas najbrže i najsigurnije privodi Spasitelju? Molitva i ljubav za bližnje: molitva za bližnje iz ljubavi prema bližnjima. Tako, svi mi sarađujemo jedan drugome na spasenju: svi se mi spasavamo jedan pomoću drugoga. Sav život Crkve kojom se spasavamo, i sastoji se u tom sabornom življenju, u toj sabornoj ljubavi, i u toj sabornoj molitvi: jer nas sve to ujedinjuje u jednu svetu dušu Crkve, u jedno sveto srce Crkve, u jedno sveto telo Crkve. I mi osećamo sebe kao sebe jedino preko svih svetih u Crkvi. Zato, molite se za nas, molite, molite!
 
5,26
 
Pozdravite svu braću celivom svetim, celivom svete ljubavi evanđelske. Jer život u Crkvi – uvek je življenje „sa svima svetima“ (sr. Ef. 3,17-19) i sa svim što je sveto i božansko. Mi se hrišćani odlikujemo od ostalih ljudi – svetim životom, životom po Bogu, životom u Hristu Isusu Gospodu našem. Po svemu hrišćaninovom razlivena je blagodat Božja i sveta ljubav Duha Svetoga (sr. Rim. 5,5). Ta sveta ljubav i jeste zajednička duša svih hrišćana. U svetom telu Crkve Hristove duša je ta sveta ljubav. Kroz nju vera naša i dёla, i deluje, i raste, i jača, i prolećuje, i besmrtuje, i blaženstvuje, i večnuje. Ili šire: Duh Sveti je duša Crkve: On osvećuje sve i sva što je u Crkvi: i nas i sve naše. Zato u nas hrišćana sve ima biti sveto, sem – ako Duha Svetog sveosvećujućeg ne odgurnemo od sebe svojim gresima. Za naše molitve i podvige Duh Sveti izliva u srca naša i razliva po biću našem svete i svetotvorne sile, i mi ljubimo braću svetom ljubavlju, koja nikad ne prestaje, jer je sva božanska, sva večna, sva trojična.
 
5,27
 
Zaklinjem vas Gospodom, da se ova poslanica pročita pred svom braćom svetom, ne što je moja, već što je u njoj Evanđelje spasenja, koje sam dobio neposredno od Gospoda spasenja, Bogočoveka Hrista – jedinog Spasitelja pod nebom. U njoj je sve od Njega, zato je i puna sile spasenja. Nikada ne zaboravljajte: mi apostoli ne propovedamo sebe već Njega – Spasitelja i Gospoda, a mi smo samo sluge Njegove, dobrovoljne i zarobljene Njegovom svetom i slatkom ljubavlju. Ovo Evanđelje time spasava što je svo od Spasitelja, koji izliva sile spasenja na sve i u sve koji Mu verom svojom otvore srca svoja. Te sile spasenja, razlivajući se po našem biću, očišćuju ga od svakog greha, preobražavaju ga, osvećuju ga, ohristovljuju ga, otrojičuju ga, obožuju ga, i time spasavaju od svake smrti, od svakog zla, od svakog đavola.
 
5,28
 
Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista s vama. Jer blagodat i jeste zbirno ime za sve spasonosne sile koje se liju iz Spasitelja Hrista na sve spasavane. Blagodat Gospoda Hrista i jeste svesila, u kojoj su slivene ujedno sve sile spasenja. Ustvari, mi se blagodaću spasavamo: ona i jeste ta koja izrađuje i izgrađuje spasenje u spasavanima. Ako bi koja reč mogla obuhvatiti celokupno Evanđelje spasenja, onda je ta reč: blagodat. Blagodat i jeste vascelo spasenje (sr. Ef. 2,5). Spasenje se naše sastoji od dvoga: od blagodati Spasove i vere naše (sr. Ef. 2,8); ali i vera naša, u krajnjoj liniji, jeste dar Duha Svetoga (sr. 1. Kor. 12,9; Ef. 2,8). Zato, sumirajući celokupno Evanđelje spasenja vama Solunjanima, moja završna reč i jeste: Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista s vama. Jer je u njoj sav Gospod Spasitelj sa vascelim bogočovečanskim podvigom spasenja.
 
Na prep. i bogonosnog Antonija Velikog
 
17. / 30. januar 1954 god. – Man. sv. Ćelije
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovde je ava ostavio ovu reč, kako je i u Vukovom prevodu. U sinodalnom prevodu umesto toga, jasnije: odajite priznanje (Zor. A. St.).

  2. vidi fusnotu br. 1 (Zor. A. St.).

  3. ovo [δὲ] izostavljeno u štampanom izdanju Tumačenja, iako ga ima u izvornom tekstu (Zor. A. St.).

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Po mom skromnom mišljenju ovo je Avino najjasnije u najkraćim crtama objašnjenje Dobre Vesti Hrišćanstva (1Sol. 4-18). Velikim Svecima nisu potrebne mnoge reči. Čovek ima osećaj, da sam Apostol Pavle šapuće AVI Justinu u uvo, a Prepodobni Svetac to zapisuje. Sveti Avo, moli Gospoda za grešnog Damjana.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *