NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA
 
4,1-18
 
1. Sol. 4,1-18: 1 Dalje, braćo, molimo vas i savetujemo u Gospodu Isusu, kao što primiste od nas kako vam treba živeti i ugađati Bogu, kao što već i živite, da u tome sve više napredujete (περισσεύητε = izobilujete); 2 jer znate kakve vam zapovesti dadosmo kroz Gospoda Isusa (= Gospodom Isusom). 3 Jer je ovo volja Božja, svetost vaša (ἁγιασμὸς = osvećenje, posvećenje), da se čuvate od bluda, 4 da svaki od vas zna držati svoj sud (σκεῦος = telo) u svetosti i časti, 5 ne u strasti pohote, kao neznabošci koji ne znaju Boga; 6 da ne prekoračujete i ne zakidate u stvari brata svoga, jer se Gospod sveti za sve to, kao što vam i pre kazasmo i posvedočismo. 7 Jer nas Bog ne dozva na nečistotu nego u svetost. 8 Koji dakle to odbacuje, ne odbacuje čoveka nego Boga, koji je i dao Svetog Duha svog u vas (εἰς ὑμᾶς = vama).
9 A za bratoljublje ne trebate da vam se piše, jer ste sami od Boga naučeni da se ljubite među sobom, 10 i to zaista i činite sa svom braćom po celoj Makedoniji. Ali vas molimo, braćo, da u tome još više izobilujete, 11 i da se usrdno starate da budete mirni, i da gledate svoj posao, i da radite svojim rukama, kao što vam zapovedismo, 12 da bi tako pošteno živeli prema onima koji su na polju, i da od nikoga ništa ne potrebujete. 13 Nećemo pak, braćo, da ostanete u neznanju o onima koji su umrli, da ne žalite (= da ne tugujete) kao ostali koji nemaju nade. 14 Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s njim. 15 Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom: da mi koji smo živi i ostanemo do dolaska Gospodnjeg, nećemo preteći one koji su pomrli. 16 Jer će sam Gospod sa zapovešću, na glas arhanđelov i na glas trube Božje, sići s neba, i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre. 17 Zatim mi živi, koji smo ostali, bićemo zajedno s njima uzeti u oblake na susret Gospodu u vazduhu, i tako ćemo svagda s Gospodom biti. 18 Stoga utešavajte jedan drugoga ovim rečima.
 
4,1
 
Kao što je u Gospodu Isusu Bogočoveku – sav Bog u čoveku tako treba da je sav Bog u svakom hrišćaninu, čoveku. Jer jedino ako je sva duša moja, sav um moj, sva savest moja u Bogočoveku Hristu, ja mogu znati, pa stoga i vama savetovati ono što je od Gospoda. Neka ništa naše ne bude van Gospoda, jer onda je uvek u opasnosti od svega smrtnoga, grehovnoga, zloga. A mi smo hrišćani pozvani da svim bićem budemo u Gospodu Isusu, i onda ćemo i moći živeti Njime i u Njemu i od Njega i radi Njega. On je postao čovek, i sav božanski život sa svima savršenstvima uneo u biće čoveka. Otuda od Njega stvarno i počinje sasvim novi život za rod ljudski: život u Bogu i Bogom i radi Boga. Sav Bog živi kroz čoveka hrišćanina u našem zemaljskom svetu. To je novina koju nam je Gospod Hristos kao Bogočovek doneo. I mi tek Hristom Bogočovekom, i od Njega znamo kako nama ljudima valja živeti u ovom svetu. Kako dakle živeti? Onako kako živi Bogočovek Hristos: Njime i u Njemu i radi Njega. Živimo li tako, mi živimo najsavršenijim životom koji biće ljudsko može zamisliti i imati u ma kome od postojećih svetova. Tome životu nikakva smrt ne može nauditi, jer je sav besmrtan, sav večan, sav bogočovečan. Sav pun Bogom, on je neizmerno jači od svakog đavola, i od svih đavola skupa. Postavši čovek, Bogočovek Hristos Gospod je najjasnije pokazao: kakav izgleda čovek koji je sav ispunjen Bogom; kakav je čovek koji sav živi Bogom; i kako misli, oseća i dela čovek kome je sva duša u Bogu, sav um, sva savest, sva volja, svo srce, vascelo biće.
Ustvari, hrišćani jedini i znaju kako treba živeti u ovom svetu i u svima svetovima u kojim živi ljudsko biće. Znaju to Bogočovekom, koji ih ne samo uči kako treba da žive Bogom, nego im i daje božanske sile da tako stvarno i žive, daje im Duhom Svetim kroz svete tajne i svete vrline. Mi svetim krštenjem postajemo Hristovi, jer se tom početnom svetom tajnom potpuno oblačimo u Hrista (sr. Gal. 3,27): potpuno se ispunjujemo Njime, i živimo Njime – savršenim i svemoćnim Bogom. A ostale svete tajne i svete vrline sve nas više utvrđuju i unapređuju u tom bogočovečanskom životu, te mi neprekidno rastemo „rastom Božjim“ (Kol. 2,19), dok ne porastemo „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13), dok se potpuno ne ohristoličimo, dok obličje Hristovo ne postane u nama (Gal. 4,19), tojest dok se potpuno ne obogočovečimo, ne postanemo bogoljudi po blagodati. I kad smo istinski hrišćani, mi stalno živimo Hristom; i imamo pravo govoriti: ja više ne živim, nego u meni živi Hristos (Gal. 2,20). I zaista, nama je „život – Hristos“ (Flb. 1,21).
A kakav je život Hristos? To je život bez ičega smrtnog u sebi. A to znači: život večni. Da, Hristos je život večni; i mi hrišćani, poverovavši u Njega, odmah svim bićem počinjemo još ovde na zemlji živeti večnim životom, doživljavati večni život kao nešto svoje, čovečansko, ljudsko. Zato Gospod Večni i ne prestaje blagovestiti: da ko veruje u Njega – ima život večni (Jn. 3,15.36; 5,24; 6,24; 1. Jn. 3,15; 5,11). I zato svaki koji veruje u Njega time što ima život večni već je prešao iz smrti u život (Jn. 6,24). I nikakva smrt nema vlasti nad njim. Pa ne samo to, nego za nas hrišćane smrt je – dobitak (Flb. 1,21) i radost, jer nas potpuno odvodi sladčajšem Gospodu Hristu, i mi postajemo svesavršeno i svevečito Njegovi.
Gospod Hristos je život po sebi, život u svima njegovim božanskim savršenstvima, tajanstvenostima i beskrajnostima (sr. Jn. 1,4; Kol. 1,16.19.20; Jevr. 2,10). Zato je On, jedini On u rodu ljudskom imao pravo i smelosti da objavi za sebe: „Ja sam život“ (Jn. 14,6), „Ja sam vaskrsenje i život“ (Jn. 11,25) i onde gde vlada smrt, na zemlji, i svuda gde ima ljudskih bića kojima je smrt ovladala kroz greh. Postavši čovek, i pobedivši za nas i mesto nas smrt vaskrsenjem, Gospod Hristos je podario rodu ljudskom najskupoceniji dar – život večni (Rim. 6,23). Do Hrista važio je i vladao je nad rodom ljudskim zakon smrtnosti, od Njega – vlada zakon besmrtnosti, zakon večnoga života u svima koji veruju u Njega i žive Njime i u Njimu (sr. Rim. 8,2). Da bi sebi osigurao taj život večni, hrišćanin se mora boriti, neprestano boriti sa svim i svačim smrtnim i grehovnim, boriti se sa svakim grehom, sa svakom smrću, sa svakim đavolom, boriti se: molitvom, postom, verom, trpljenjem, i svakim evanđelskim podvigom. Jer je poziv nas hrišćana: boriti se u dobroj borbi vere, mučeći se za život večni na koji smo pozvani (sr. 1. Tim. 6,12).
U zemaljskom svetu, svetu smrti, prvi put se život večni javi u licu Bogočoveka Hrista. To je ono što mi apostoli čusmo, što videsmo očima svojim, što rasmotrismo i ruke naše opipaše: Bogočoveka Hrista. I život se javi, i videsmo, i svedočimo, i javljamo vam život večni (sr. 1. Jn. 1,1-2). A Bogočovek Hristos je život večni zato što je istiniti Bog (1. Jn. 5,20). Ko ima Njega – ima život večni; ko nema Njega – nema života (sr. 1. Jn. 5,11-12). I mi hrišćani znamo da pređosmo iz smrti u život verom u Gospoda Hrista i ljubavlju k Njemu (sr. 1. Jn. 3,14). Koji god nema te vere i te ljubavi – nema u sebi večnoga života (sr. 1. Jn. 3,15), njega rastrže i raznosi sve što je smrtno i grehovno.
Životom u Hristu, životom po Evanđelju Hristovom ugađa se Bogu. Tako se i postaje ugodnik Božji. Tu čovek ne ugađa sebi, već samo Bogu; ne živi sebi, već samo Bogu; ne umire sebi, već samo Bogu. Živeći večnim životom na zemlji, vi i ugađate Bogu. A da se tako može živeti, dokaz ste, svedočanstvo ste i vi sami, Solunski hrišćani: jer vi već tako i živite. Bogočovek, postavši čovek, ne zahteva od nas ljudi ništa neprirodno i nadprirodno, već samo ono što čovek može ostvariti u granicama svoga ljudskog bića. I mi, ostvarujući zapovesti Bogočoveka Hrista, istovremeno ispunjujemo sebe božanskim silama koje nam i razlivaju večni život po vascelom biću našem. A večni život, sa svake strane je božanski beskonačan i beskrajan i savršen, zato nam valja stalno napredovati u njemu. Jer ukoliko ga više stičemo, utoliko smo ga gladniji i žedniji; a u toj slatkoj gladi i divnoj žeđi je naše neiskazano bogatstvo. Da, jer je i naša ljudska duša zbog bogolikosti svoje neiskazano i nenasito gladna i žedna večnog života i svih njegovih božanskih beskrajnosti, beskonačnosti i savršenstava. Zato se u tome mora neprekidno ići napred, napredovati i izobilovati.
 
4,2
 
Ustvari, na to neprekidno usavršavanje i napredovanje ka svemu Božjem pobuđuju nas same zapovesti svetog Evanđelja. A vi znate kakve vam zapovesti dadosmo kroz Gospoda Isusa, ili bolje: Gospodom Isusom. Nijedna od tih zapovesš nije naša, nije od nas – apostola, niti uopšte – od ljudi, već je svaka – od Njega, Bogočoveka i Gospoda Isusa, koji nam kroz Svoje božanske zapovesti daje Svoj večni život, Svoj bogočovečanski život. Božanske zapovesti koje nam daje Gospod Isus, i božanski život u njima, mi ljudi ne bismo nikada mogli ostvariti svojim čovečanskim silama, da nam Gospod po čovekoljublju Svom ne daje i božanske sile za njihovo ostvarenje od naše strane. A On nam te blagodatne božanske sile izobilno daje kroz svete evanđelske tajne. Mi pak hrišćani pozvani smo da te blagodatne božanske sile pretvorimo u svete vrline: da svete tajne pretvorimo u svete vrline. To je sav naš evanđelski zadatak na zemlji. Svete tajne: krštenja, miropomazanja, pričešća, ispovesti, i ostale, daju nam blagodatne božanske sile da evanđelske zapovesti Spasiteljeve izvršujemo s revnošću, s radošću, s ljubavlju. Ostvarujući i izvršujući i ispunjujući Njegove svete zapovesti o veri, o ljubavi, o molitvi, o postu, o milostinji, o smirenosti, o krotosti, o trpljenju i svemu ostalom, mi i izgrađujemo u sebi svete vrline, i usavršavamo ih, a kroz njih usavršavamo sebe u svemu božanskom i bogočovečanskom, u svemu večnom i bogočovečnom.
 
4,3
 
Upražnjavajući svete vrline pomoću blagodatnih sila svetih tajni, mi postepeno osvećujemo sebe, postajemo sveti u svojim mislima, u svojim osećanjima, u svojim raspoloženjima, u svojim delima. Osvećuje se time u nama: i naše srce, i naša duša, i naša savest, i naša volja, i naše telo, i vascelo biće naše sa svima svojim vidljivostima i nevidljivostima. A svetost naša – to je volja Božja prema nama ljudima. Objavljujući kroz Evanđelje Bogočoveka Hrista volju Svoju, tajnu volje Svoje odnosno roda ljudskog, Trosunčani Gospod je otkrio i kazao nama ljudima ovo: On od nas ljudi hoće svetost. Svetost, kao suprotno stanje grešnosti, grehovnosti. Vršenjem svetih zapovesti Božjih mi postajemo sveti. A svetost se postiže postepenim osvećivanjem (ἁγιασμὸς) sebe pomoću upražnjavanja svetih vrlina. Svaka sveta vrlina potiskuje u nama ponešto nesveto, ponešto grešno i greholjubivo, dok se najzad sve to ne istisne iz nas i ne izvrši osvećenje vascelog bića našeg. Jer je u našoj vlasti: dati sebe, ude svoje u ropstvo grehu, i služiti grehu u slastima njegovim; ali je isto tako u našoj vlasti: dati sebe, ude svoje u službu Bogu, pravdi Božjoj, i služiti Bogu i pravdi Božjoj na osvećenje sebe – εἰς ἁγιασμὸν (Rim. 6,12.13.19). Robovi greha kroz greholjublje dostižu jedan kraj: smrt; a sluge Božje kroz osvećenje: život večni (Rim. 6,20-23). Spasenje i nije drugo do osvećenje sebe Duhom Svetim kroz svete tajne i svete vrline (sr. 2. Sol. 2,13).
Savršeni obrazac božanske svetosti u biću ljudskom jeste Bogočovek. Gospod Isus Hristos. Stoga je On osvećenje naše (sr. 1. Kor. 1,30). Njime se i vrši osvećenje vascelog bića našeg (sr. Jevr. 10,10.14.29), i kroz osvećenje spasenje. Sjedinjujući se pomoću svetih tajni i svetih vrlina sa Njim, Jedino Svetim, mi hrišćani i postižemo spasenje. Spasenje od greha, smrti i đavola. Jer samo svete bogočovečanske sile Hristove koje deluju u nama, oslobađaju nas od tog sveubistvenog trojstva. A deluju u nama zato što smo sastavni organski delovi Bogočovečanskog tela Hristovog, Crkve, u kojoj neprekidno živi večnoživi vaskrsli Gospod i dela u svima vernima preko Svojih božanskih sveosvećujućih sila. Bogočovečanska je istina i stvarnost: I Onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju, svi su od Jednoga (Jevr. 2,11). Da, naše spasenje je jedino u živom, organskom, blagodatno-duhovnom življenju u Jedino Svetom i sa Jedino Svetim; i u doživljavanju svih Njegovih božanskih svetih sila kao stvaralačkih sila naše duše, našeg srca, našeg uma, naše savesti, naše volje, našeg vascelog bića.
Greh koji obesvećuje celo biće čovekovo, ne samo dušu nego i telo, jeste blud. Jer blud se začinje u duši, ali se ostvaruje telom, te tako ogrehovljuje i telo i dušu. Telo je samo organ duše, a duša je izvor i praizvor svih vrlina i grehova: „iz srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočanstva, hule na Boga, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, ponos, bezumlje (Mt. 15,19; Mk. 7,21). Dok se ostali gresi mahom zadržavaju u duši: zavist, pakost, mržnja, gnev, gordost, i razvijaju u njoj svoje razorne sile, dotle se blud prenosi na telo, obuzima celo telo, i ostvaruje telom. Otuda „svaki greh koji čovek čini izvan tela je, a koji bludniči on greši svome telu“ (1. Kor. 6,18), – i tako ogrehovljuje, obesvećuje celo biće čovekovo: i dušu i telo.
Bludom čovek greši svome telu. Šta to znači? To znači: kao sazdanje Božje, telo je po prirodi čisto, sveto i bezgrešno. A takvo je zato što ga je stvorio bezgrešni Gospod. Iz bezgraničnog čovekoljublja Gospod je dao čoveku bogoliku dušu i bezgrešno telo, sveto telo. Ne samo duša, nego je i telo čovečije od Gospoda. Zato je i jedno i drugo stvoreno za bezgrešnost, besmrtnost i večnost, ne za greh, za smrt, za zlo, za pakao. Telo nije za greh, nego za Gospoda, i Gospod za telo (sr. 1. Kor. 6,13). Isto tako i duša. Ali kad se duša dobrovoljno opredeli za greh, i živi grehom, onda se ona udaljuje od Gospoda, i objavljuje da nije za Gospoda i da neće Njega, već hoće ono što je protiv Njega – zlo, greh, đavola. Ušavši jednom u dušu, greh se proširio na svo telo koje je prirodni i bogodani organ duše. Tako se osmrtilo telo kroz greh, tako se usmrtila i duša. Tek ovaplotivši se i postavši čovek, Gospod Hristos je kao Bogočovek pokazao u sebi i sobom kakva ustvari treba da je duša čovečija: bezgrešna i sveta, i telo čovečije: takođe bezgrešno i sveto. Tek u Bogočoveku Hristu mi smo videli pravu ljudsku dušu i pravo ljudsko telo. A duša i telo u svakom drugom ljudskom biću uvek su pomračeni, unakaženi, zamagljeni, osmrćeni – grehom, smrću, zlom, đavolom. Sveta ljudska duša, sveto ljudsko telo, – eno su u Gospodu Isusu. A On je tu, među nama, u Crkvi Svojoj, da i nama daruje tu svetost duši i telu. I od Njega stvarno i počinje novo ljudsko biće, novi čovek: sveti, oboženi, obogočovečeni, ohristovljeni čovek; čovek svete duše i svetog tela; čovek koji, zajedničareći u bogočovečanskom životu Crkve sa Gospodom Hristom, dobija od Njega svete blagodatne sile kroz svete tajne i svete vrline, da bi pomoću njih osvećivao i dušu i telo, i povratio ih njihovoj prvobitnoj svetosti i bezgrešnosti. Svaki hrišćanin je svestan da – „telo nije za blud, nego za Gospoda, i Gospod za telo“ (1. Kor. 6,13); zato on i telo svoje čini sastavnim delom Bogočovečanskog tela Hristovog, Crkve, i dušom i telom drži se Gospoda, i postaje jedan duh s Gospodom (sr. 1. Kor. 13,14-17). Odbacujući od sebe i iz sebe svaki greh sveosvećujućom božanskom blagodaću koju dobija kroz svete tajne i svete vrline, hrišćanin postaje hram Duha Svetoga, i njegov život postaje i zanavek ostaje neprekidno bogosluženje Jedinom istinitom Bogu i Gospodu Isusu Hristu u svetosti i pravdi (sr. 1. Kor. 6,19-20).
 
4,4-5
 
Ali čoveka hrišćanina obesvećuje svaki greh, naročito blud. Stoga je svaki dužan čuvati telo svoje, taj sasud duše (σκεῦος) u svetosti i časti, ne u strasti pohote, kao neznabošci koji ne znaju Boga. No ne znajući Boga, neznabošci ne znaju ni čoveka; ne znaju šta je čovek, i kakvo je njegovo pravo, večno naznačenje u ovom svetu; ne znaju šta je duša, i radi čega je, i kakav je njen pravi, večni cilj; ne znaju šta je telo, i radi čega je, i kakvo je njegovo naznačenje u ovom svetu, i u svetovima iza ovoga sveta, i posle ovoga života. Međutim hrišćani se, kao poznavaoci i imaoci Jedinog istinitog Boga, i odlikuju od neznabožaca time što savršeno znaju radi čega je čovek, radi čega je duša njegova, i radi čega je telo njegovo u ovom svetu; i kakav je čovekov večni cilj, kakav život i duše i tela ne samo u ovom svetu, nego i u svetovima iza smrti. Hrišćanin zna da je i telo njegovo sazdano za besmrtnost i život večni, i da će i ono vaskrsnuti u dan sveopšteg vaskrsenja, i zajedno sa dušom svojom primiti svoj večni udeo u onom životu: ili u Carstvu Božjem večno blaženstvo, ili u carstvu đavoljem večne muke. Zato hrišćanin i dušom i telom vodi sveti život: telo svoje pretvara u oruđe svetosti i pravde. On se upražnjavanjem svetih evanđelskih vrlina bori protiv svakog greha i u duši i u telu svom: neda da caruje greh ni u duši ni u telu, nego čini te u njima caruje pravda Božja, ljubav Božja, svetost Božja. Jer u našoj je vlasti služiti grehu ili vrlini, smrti ili besmrtnosti, đavolu ili Bogu. Mi znamo: gresi vode u smrt, vrline u besmrtnost; gresima je plata – smrt, vrlinama – život večni (sr. Rim. 6,12-23). Zato hrišćani umrtvljuju u sebi svaki greh, a oživljuju svaku vrlinu; mrtvi su grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem (sr. Rim. 6,11; Kol. 3,5), živi pomoću onih božanskih sila koje Gospod daje za veru u Njega, za ljubav prema Njemu, za molitvu k Njemu.
Telo svoje ti držiš u svetosti i časti, kada ne dopuštaš da ga oskrnave nečiste želje, bludne pomisli, pogotovu bludna raspoloženja. Stoj na straži svoga tela: i mačem vere odmah poseci svaku bludnu pomisao čim se pojavi; ognjem molitve je spali čim na tebe navali; kopljem posta je probodi posred srca kada ti dosađuje. A kada demoni bluda nagrnu na tebe sa svih strana, ti prizovi u pomoć sve svete vrline i sve svete tajne: i tajnu svete ispovesti, i tajnu svetog pričešća, raspni sebe postom, preznojavaj sebe molitvom, zalivaj sebe suzama i gasi požar strasti, obestrašćuj sebe bogomislijem, sasušuj sebe bdenjem, ocelomudruj sebe hristoosećanjem, prezidavaj sebe hristoživotom, obnavljaj sebe ohristovljenjem, obesmrćuj sebe otrojičenjem, – i posetiće te Gospod milošću Svojom, i izbaviti za iskrenu i jaku veru u Njega i za revnost u svetim podvizima. Požar molitve neka ti plamti u duši i danju i noću, pa će svi demoni bluda bežati od njega, i sve nečiste pomisli i bludne želje sagoreti u njemu. Tako je bilo sa svetim Simeonom Divnogorcem: i kad je spavao, iz njega je bio i izbijao molitveno-blagodatni plamen, od koga su morali bežati legioni nečistih duhova sa svima svojim iskušenjima i sablaznima i zamkama i oružjima. Hrišćani su sveti po samom pozivu svom, zato su dužni da i stvarno postanu sveti. Otuda blud i nečistota ne treba ni da se spominje među njima, kao što se pristoji svetima (sr. Ef. 5,3).
 
4,6
 
Ko bludniči, greši svome telu; a ko preljubočini, greši ne samo svome telu, nego i svetoj, Bogom blagoslovenoj svojini brata svoga: jer skrnavi, jer obesvećuje suprugu brata svoga. Tako je μοιχεία (preljuba) strašniji greh od πορνεία (blud). Preljubočinac je kriv pred bratom svojim. Ali za takav greh, kao što je preljuba, mali je svaki sud ljudski. Sveznajući, svemoćni, sveblagi, svemilostivi, ali i svepravedni Gospod plaća po zasluzi: osveta je Njegova. Kakva? Tu sve spada: i stradanja, i patnje, i nevolje, i muke, i bolesti, pa i smrt. Evanđelje sveblagog i svedobrog Boga u isto vreme je Evanđelje svepravednog Boga, koji ne ostavlja zlo nezauzdanim, a nepokajano zlo nekažnjenim. Preljuba je zla satanska sila, koja samom prirodom svojom vuče čoveka ka carstvu zla, i ako joj se čovek ne suprotstavi svetom silom i blagodaću pokajanja, ona ga onda i odvuče potpuno u njega. Dok se to ne dogodi, Bog na razne načine „sveti se“ preljubočincu: navodi na njega nevolje, patnje, stradanja, bolesti, – i time ga potseća na njegov strašni greh, koji uvek ostaje čovekoubica dok ga se čovek ne oslobodi i ne razreši pokajanjem. Svako zlo kažnjava čoveka koji ga učini: jer je kazna za bogoliko biće Božje, čoveka, uneti u svoju prirodu zlo. To je kao uneti žar u srce. A žar mora da peče. Tu već i počinje kazna čoveku koji zlo čini. A kada je to zlo još i veliko, kao što je preljuba, onda i kazna, i samokazna, biva velika i strašna. Najveća kazna za najveće zlo, šta je? Potpuna odvojenost od Boga. A to je – pakao; a to je – đavo, koji je svojim sveogromnim zlom potpuno otkinuo i odvojio sebe od Boga. I ljudi koji gomilaju velike grehe, velika zla, ustvari idu putem kojim i đavo, dok najzad, ako se ne pokaju i ne preobraze, sami sebe ne odvuku u pakao težinom samih svojih pakaocentričnih zala. Jer svako zlo, samom težinom svoga bića i postojanja, vuče ka svome carstvu – paklu; a ako mu se čovek ne odupre blagodaću pokajanja i vere i molitve i posta i samomučenja, ono ga najzad odvuče u pakao. Kao što žar po samoj prirodi svojoj peče, pa bio u većoj ili manjoj količini, tako i zlo po samoj prirodi svojoj obesvećuje i prlja čoveka, pa bilo veliko ili malo. A mi smo ljudi bogolika bića, istina, pala bića, i to zlom i zbog zla, koje je svim bićem svojim od greha i u grehu.
 
4,7
 
Gospod i Bog Isus Hristos je i sišao kao Bogočovek među nas, pala bogolika bića, da nas pozove na bogoliki život, život u Bogu i po Bogu. A taj život je sav u dobru i od dobra, bez i najmanjeg zla u sebi. Po prvi put oči ljudske videle su u ličnosti Bogočoveka Hrista da zlo i dobro nemaju ničeg zajedničkog, da između njih postoji nepremostiva provalija, i da zlo nikada ne može biti dobro, i dobro – zlo. Takvo je božansko dobro u ma kom obliku bilo: sva mu je priroda suprotna i protivna zlu, i ne može imati zajednice s njim, kao ni svetlost sa tamom. Sva ličnost Gospoda Hrista, vasceli život Njegov, i vascelo Evanđelje Njegovo, nije drugo nego neućutno pozivanje ljudi ka tome božanskom dobru. A to božansko dobro, doživljeno i doživljavano čovekom, i sačinjava svetost čovekovu. Gospod Hristos kao Bogočovek samo tome i uči rod ljudski, samo k tome i poziva. Jer tvorenjem božanskog dobra u sebi i u svetu oko sebe, čovek savlađuje zlo u sebi i u svetu oko sebe: zacaruje carstvo Božje u sebi. Bogočovek je savršeni obrazac čoveka u kome je savršeno ostvareno božansko dobro na čovečanski način, i time ljudima dat savršeni obrazac svetog čoveka, uzor savršene svetosti. I On nas svim bićem Svojim, i svom naukom Svojom, i svim životom Svojim, i vaskrsenjem Svojim, i krstom Svojim, i vaznesenjem Svojim poziva toj svetosti. I mi hrišćani, ako smo zaista Hristovi, dužni smo živeti po Hristu, i biti sveti u svemu življenju; jer je svima od Boga zapoveđeno: Budite sveti, jer sam ja svet (sr. 1. Petr. 1,15-16). Za sveti život nama se daruju božanska blaga, kakva oko ljudsko ne vide, i uho ne ču, i srce ne nasluti (sr. 1. Kor. 2,9). I više od toga: nama se daruje svesladčajši Gospod Isus – Jedini istiniti Bog, i sa Njime sve što On kao Bog ima, a što mi ljudi svojim ograničenim umom ljudskim nikada ne možemo ni naslutiti, a kamoli zamisliti. Dokaz tome – vascelo Evanđelje Njegovo i Crkva Njegova.
 
4,8
 
Koji to odbacuje, ne odbacuje čoveka nego Boga: jer je On kao Jedini istiniti Bog i mogao to dati ljudima. Samo On – Bogočovek; a nikada čovek, nikakav čovek, pa ma ko on bio, i ma gde, i ma kad. A da je to tako, svedoci ste i vi sami, Solunski hrišćani, jer je On i u vas dao Svetog Duha Svog kroz sveto krštenje najpre, a zatim Ga stalno daje kroz ostale svete tajne i svete vrline. Njime se i vi spasoste greha, i svake tiranije zla, i upoznaste silu božanskog dobra, i slast božanskog Evanđelja, i vlast Svetoga Duha. Da, vlast Svetoga Duha nasuprot vlasti duha zla, đavola. Duh Sveti vlada nad vama i u vama svetošću, svetim mislima, svetim osećanjima, svetim raspoloženjima. I dajući vam od Svoje božanske svetosti On vas spasava od svake duhovne smrti, od svakog robovanja gresima i nečistotama. Jer gresi i nečistote i drže čoveka u tamnicama duhovne smrti, te umrtvljen njima on nije u stanju da čini ništa božansko, sveto. Samo kada se kroz pokajanje probudi iz duhovne smrti, Duh Sveti ga onda povuče u svetle i svete božanske svetove, gde on živi novim životom, životom po Bogočoveku, ne po čoveku, ne po sebi i svojim greholjubivim željama i samoljubivim shvatanjima.
 
4,9
 
Svedočanstvo o svetom životu jeste sveta ljubav, jer sveti život se najočiglednije projavljuje kroz svetu ljubav. Sve što je sveto dolazi nam i daje nam se od Boga. Na prvom mestu ljubav, zato što je Bog – ljubav. I prvo što čovek oseti od duhovno-blagodatne zajednice sa Bogom jeste Njegovo čovekoljublje, koje u samom srcu čovekovom izaziva bogoljublje. Ljubeći čoveka Bog oljubotvorava tom ljubavlju i samog čoveka. Zato čovek hrišćanin Božje čovekoljublje pretvara verom u bogoljublje. Gospod Hristos, ovaploćeni Bog ljubavi, uči nas božanskoj ljubavi svim bićem Svojim, svim životom Svojim, svim Evanđeljem Svojim. Ta božanska ljubav se najpre projavljuje kao ljubav prema Bogu, da se zatim samom prirodom svojom sva razvije i izlije u ljubav prema čoveku. Jer sama priroda ljubavi ovaploćenog Boga ljubavi, ovaploćenog u čoveka, vuče ka čovekoljublju. U prirodi je bogoljublja da se izvije u čovekoljublje. Jer ovaploćeni Bog ljubavi otkriva nam u svakom čoveku večnu božansku vrednost, našeg besmrtnog bogolikog brata, našeg večnog sabrata. Ovaploćujući se kroz krštenje u svakog krštavanog, Gospod Hristos izliva u njegovo biće najpre Svoju božansku ljubav; tako i kroz sveto pričešće. Hrišćaninova je dužnost: da tu božansku ljubav prenosi na svoju braću; da tu svetu ljubav pomoću svetih vrlina: vere, nade, molitve, posta, smirenosti, krotosti, trpljenje, pretvara u sveto čovekoljublje, u svetu ljubav prema ljudima, prema braći. I kao što je za Boga ljubavi prirodno ljubiti čoveka, tako je i za sledbenike Njegove prirodno ljubiti čoveka. Po toj svetoj, bogočovečanskoj ljubavi se i raspoznaju hrišćani od nehrišćana (sr. Jn. 13,34-35). Jer šta je hrišćanin? Hrišćanin je čovek koji živi Hristom i u Hristu. A živeti tako, znači ljubiti Boga i bližnjega svoga svim srcem, svom dušom, svom mišlju, svom snagom. Hristoljublje se uvek projavljuje kao bratoljublje, kao sveto čovekoljublje. Ustvari, kao jedino istinsko čovekoljublje. Jer kao što je Gospod Hristos zaista „Jedini Čovekoljubac“, po bogomudrim rečima pravoslavnih bogoslužbenih knjiga, tako je i hrišćanin ustvari jedini pravi čovekoljubac u rodu ljudskom. A čime je Hristos i zašto „Jedini Čovekoljubac“? Time i zato što je čoveka spasao od njegovih glavnih i večnih neprijatelja: greha, smrti i đavola, od kojih ga niko od ljudi nije mogao spasti, niti može. Tako je i hrišćanin jedini istinski čovekoljubac Hristom, zato što i on ljubavlju i iz ljubavi spasava braću od tih istih neprijatelja: od svega grehovnog, smrtnog, đavoljeg. Zato je ta evanđelska ljubav – sveta ljubav, i to evanđelsko čovekoljublje – sveto čovekoljublje. Toj ljubavi uči, i tu ljubav daje samo ovaploćeni Bog ljubavi, Gospod Hristos. Zato je neosporna istina ova novozavetna blagovest: Ko ljubi Boga, Bog ga je naučio (1. Kor. 8,3). Otuda samo pobožan čovek i može biti pravi čovekoljubac, jer iz bogoljubive, hristoljubive pobožnosti rađa se istinsko, sveto, evanđelsko bratoljublje (sr. 2. Petr. 1,7).
 
4,10
 
Sveto bratoljublje je odlika hrišćana. Time oni i jesu hrišćani. Počinju sa svetim bogoljubljem, koje se samom prirodom svojom razrasta u sveto bratoljublje. Čovek koji ljubi ovaploćenog Boga, ne može ne ljubiti brata svoga, radi koga se Bog i ovaplotio. A čovekoljubivi Bog, koji je iz ljubavi postao čovek, uvek privodi ljude toj ljubavi k čoveku. To je ono čemu On najpre uči Svoje sledbenike, hrišćane. Stoga i vi, Solunski hrišćani, ne trebate da vam se piše za bratoljublje, jer ste sami od Boga naučeni da se ljubite među sobom, i to zaista i činite sa svom braćom po celoj Makedoniji. I upravo to što ste od Boga naučeni toj ljubavi, i pokazuje da je ta božanska i sveta ljubav izuzetna nauka, kojoj se kao božanski beskrajnoj i bezgraničnoj čovek mora stalno učiti praktikujući je neprestano. Ona se i uči praksom, životom. Ali pošto je ona po prirodi svojoj bezgranična i beskonačna, čovek hrišćanin joj se mora učiti neprekidno, pa ipak da je svu ne obuhvati. Ma koliko je imao, čovek je uvek ima u neizmerno maloj količini, pošto je ona sva božanski beskrajna, božanski bezgranična, božanski savršena. Otuda hrišćanin mora neprekidno primoravati sebe na sve veću i veću ljubav, izobilovati u njoj sve više i više, jer se u tome i sastoji njegov duhovni napredak, njegov evanđelski, bogočovečanski progres. Ljubav nema kraja, nema mere, jer je sva od Boga koji je ljubav, i kao takav – beskonačan, bezgraničan i beskrajan. A ta ljubav raste u nama, i množi se, i napreduje: verom, molitvom, postom, smirenošću, trpljenjem, i ostalim svetim vrlinama evanđelskim. Pa ne samo to, nego se ona i proverava pomoću ovih svetih vrlina. Gde njih ima, znak je i dokaz je – da sveta ljubav napreduje i izobiluje.
 
4,11
 
Prvi plod svete ljubavi jeste mir i radost o Gospodu. Mir sa ljudima, najpre sa najbližima, sa braćom, pa onda i sa daljnima. Taj mir i jeste u svetom čovekoljublju. Ko ljubi ljude svetom ljubavlju, taj se i stara da bude u miru sa njima. Čovek Hristove ljubavi uvek je ognjen u poslu, nikada ne robuje lenjosti, rad mu je sveta radost. Zato vas molimo, braćo, da se usrdno starate da budete mirni, i da gledate svoj posao, i da radite svojim rukama, kao što vam zapovedismo. Hrišćani treba da su neumorni u svom trudu i poslu, jer na taj način zarađuju sebi večni život i večno blaženstvo. I najmanji rad njihov ima večnu vrednost. Jer naša večnost zavisi ne samo od svakog krupnijeg rada našeg, nego i od svake pomisli naše, i od svakog pogleda našeg, i pokreta, i želje, i postupka, i raspoloženja. Sve to hrišćanin treba da obavlja svešteno i sveto, znajući da će za svaku reč, i pogled, i misao, i delo, dati na dan Suda odgovor sveznajućem i svevidećem Gospodu. I kroz najsitniji svoj posao, i kroz najnevidljiviji pokret svoje duše i svoje savesti, hrišćanin radi ili za svoju večnost ili protiv nje. O, kako nam svagda valja biti vidovitima, svagda budnima!
 
4,12
 
Na nas hrišćane motre nehrišćani. Ako se od njih ne odlikujemo svetim životom i trudom, čime ćemo ih privući? Štaviše možemo ih sablazniti, i od Gospoda Hrista, Jedinog Spasitelja, odbiti i udaljiti. A onda? Onda smo ubice ljudskih duša. Pokažimo se hrišćani; a to znači – sveti u svakom svom poslu i trudu, zarađujući sveto i evanđelski ono što nam je potrebno za telesni život, da bi tako pošteno živeli prema onima koji su napolju, i da od nikoga ništa ne potrebujemo.
 
4,13
 
Šta je život ljudski? To znaju samo oni koji znaju šta je smrt. A šta je smrt znaju samo oni koji znaju šta je vaskrsenje. A šta je vaskrsenje znaju po vaskrsenju Gospoda Hrista iz groba, i Njegovom vaznesenju na nebo, i Njegovom večnom delanju u Crkvi kao večnoživog Pobeditelja smrti i Vaskrsitelja. Tek obasjana vaskrsenjem Hristovim smrt je obelodanila svu svoju prirodu i svu svoju nemoć i svu svoju rugobu, i sva umrla. Da, smrt je vaskrsenjem Hristovim ubijena, i sada je mrtvac. Da, za nas hrišćane – smrt je jedini istinski mrtvac. I vaskrslim Gospodom Hristom mi smo hrišćani jači od smrti i sada i svagda i kroza sve vekove.
Tajnu smrti mi smo saznali vaskrsenjem Spasovim, a time i tajnu života; i to ne samo tajnu kratkotrajnog života zemaljskog, nego i tajnu nebeskog, večnog života. Šta je život, to ne znaju neznabošci, i uopšte nehrišćani i vanhrišćani, jer ne znaju šta je smrt, pošto ne znaju šta je vaskrsenje. Ili bolje: ne znaju šta je Hristos, i ko je Hristos. Međutim, samo Bogočovek Hristos nosi u sebi i daje čoveku savršeno znanje i o životu i o smrti, jer nam On oba ova nerešiva pitanja, obe ove neodgonetljive zagonetke, obe ove neobjašnjive tajne – objašnjava i odgoneće i rešava Svojom vaskrslom i večnoživom Ličnošću i svima doživljajima i događajima kroz koje je On prošao radi nas ljudi i radi našeg spasenja. Vaskrsenje Hristovo – jedno oko, vaznesenje Hristovo – drugo oko. Eto, tim očima, tim vidom pogledajte i smrt i život, i bezdan smrti i bezdan života, pa ćete moći sagledati i videti šta su, od čega su, kakvi su, koliki su, i njihova tajna biće naga pred tim novim vidom vaše duše. A taj vid, vi već imate: daje vam ga vera u vaskrslog Bogočoveka Gospoda Hrista.
Samo mi hrišćani znamo, i to Bogočovekom znamo, šta je čovek, šta ljudi: od čega su, odakle su, gde su, kuda odlaze, gde se i s one strane smrti i groba nalaze. I za života na zemlji, i u smrti, i posle smrti – mi stalno u Hristu, verom i ljubavlju i molitvom u Njemu, svakom svetom vrlinom u Njemu. Ko umire sa verom u vaskrslog Gospoda, ustvari on šalje svoje telo na dugo spavanje, spavanje sve do sveopšteg vaskrsenja, sveopšteg razbuđenja iz smrti na dan Strašnoga suda. Jer od Hrista, vaskrsenjem Njegovim smrt je postala san za telo ljudsko. Mi hrišćani znamo i ubeđeni smo: naši umrli ustvari su κεκοιμημένοι, to jest zaspali. Zaspali telom, iz koga je izašla besmrtna duša i otišla na svoje besmrtno mesto, da tamo bdi do Strašnoga suda. A tela spavaju do sveopšteg vaskrsenja. Da onda vaskrsnu na poziv Gospoda Hrista, vaskrslog Bogočoveka, Jedinog Pobeditelja smrti, koji će i sve umrle probuditi iz smrti kao iz sna. Kao što je za života Svog na zemlji probudio Lazara Četvorodnevnog i Jairovu kćer i sina Nainske udovice. Naši umrli se i nazivaju zaspali, zato što će pri sveopštem vaskrsenju vaskrsnuti, ustati iz smrti kao iz sna.
Smrću hrišćanin ne umire, samo mu telo odlazi na dugo spavanje. To je i vera naša, i znanje naše, i istina naša, i život naš. Samo za nehrišćane čovek umire sav bez ostatka; ovaj život je sav život; pre njega, i iza njega, nema života, sve sama smrt. A to? sve sam mrak, i užas, i smrad, i očaj. Zar je onda život, koji je sa svih strana opsednut smrću, ustvari život? Ta to je jedno neprekidno mučeništvo, i neprekidan ropac. I kada nehrišćani umiru, zaista treba tugovati za njima i žaliti do iznemoglosti, jer umiru bez ikakve nade. A hrišćani? Hrišćani ne treba da žale za svojim pokojnicima kao oni koji nemaju nade na vaskrsenje. A te nade nemaju uopšte nehrišćani, vanhrišćani.
Razume se, hrišćani žale za svojim pokojnicima, jer se privremeno rastaju sa njima. Tužna je tajna smrti, iako je vaskrsenjem Svojim Gospod čudesni žalost našu pretvorio u radost, koju nam niko uzeti ne može. Besmrtna duša ostavlja zemljano telo zemlji: rastanak zagonetan i tužan; a ona sama odlazi u besmrtnost koju joj Gospod odredi. O, koliko je potrebno da naše molitve prate dušu preminulog brata na njenom tajanstvenom putu u onaj svet, i za života njena u onom svetu! Plakao je setni Gospod za umrlim prijateljem Lazarom – i osvetio naš plač za našim pokojnicima, ali kao plač nad tužnom tajnom bića ljudskog, tužnom zbog greha i smrti, a ne kao plač očajnika koji nemaju nade na ponovno viđenje sa milim pokojnicima, i na ponovni sastanak sa njima u onom svetu. Vi možete, i zaista vi morate tugovati, ali ne činite to kao neznabošci koji nemaju nade. „Kako možete ne tugovati kada ono telo, koje živi dušom, postaje bezživotno odletanjem duše? i kada ono što je hodilo, leži; kada ono što je govorilo, sada je nemo; kada zaklopljene oči ne primaju svetlost; kada uši nisu otvorene ni za kakav zvuk; kada delatnost svih udova prestaje? Nije li ovo mrtvo telo dom u kome nevidljivi duh boravljaše i ukrašavaše ga? Ono što beše nevidljivo, otišlo je; ono što mi sa bolom gledamo, ostalo je. Ovde sigurno ima razloga za tugovanje. Ali neka to tugovanje ima svoju utehu. Kakvu utehu? „Gospod sam sići će sa zapovešću, na glas arhangelov i na glas trube Božje, i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre; i onda mi živi, koji smo ostali, bićemo zajedno uzeti u oblake na susret Gospodu u vazduhu“ (1. Sol. 4,16). „Neka nestane tuge gde je tolika uteha – Rereat sontristratio ubi tanta est cosolatio. Neka bol bude izbrisan iz duše, i neka vera progna bol. Zašto bismo žalili za mrtvima? da li zato što je smrt gorka? Ali Hristos je prošao tim putem.[1] „Sećajte se apostolovih reči, i nemojte žaliti za preminulim prijateljem kao neznabošci koji nemaju nade. Jer ako verujemo u vaskrsenje Hristovo, verujemo i u vaskrsenje onih za koje Hristos umre i vaskrse. Stoga je žalost zbog umiranja potpuno uklonjena. Zašto biste plakali za onim koji nije izgubljen? Zašto biste oplakivali onoga koji će se vratiti? Onaj koga vi oplakujete nije mrtav; on je samo otišao na put. Nemojte plakati za onim koji je otputovao malo pre vas, i za kojim ćete vi ubrzo poći“.[2]
 
4,14
 
Verom u vaskrslog Gospoda Hrista, Pobeditelja smrti, mi smo hrišćani postali jači od smrti, zato je i nada naša u vaskrsenje sa Hristom jača od smrti. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s Njim. I smrt Hristova i vaskrsenje Hristovo nije Njega radi, već nas ljudi radi, našeg spasenja radi. Umrvši za nas Svojom čovečanskom prirodom, Gospod Hristos je umro da bi Svojom smrću uništio smrt u prirodi ljudskoj. Jer telo Njegovo, uvek u ipostasnom jedinstvu sa Božanstvom Njegovim, razorilo je smrt Božanstvom što je bilo u njemu; tako i duša Njegova, uvek u ipostasnom jedinstvu sa Božanstvom Njegovim, sišavši po izlasku iz tela Njegova u ad – razorila je ad Božanstvom svojim. Tako su i smrt i ad razoreni Bogočovekom Hristom radi nas ljudi, razoreni Novim Adamom – Bogočovekom, od koga i počinje novi čovek, novi rod ljudski. No tu pobedu nad adom i smrću, i sva božanska bogatstva koja je njome čudesni Gospod darovao rodu ljudskom, čovekoljubivi Spas je učinio našom svojinom osnovavši Crkvu i sebe vascela ostavivši u njoj, te svaki koji verom u raspetog i vaskrslog Gospoda postane sutelesnik Bogočovečanskog tela Njegovog, samim tim postaje i zajedničar i suvlasnik svih tih božanskih bogatstava i sila. Umrvši, Gospod je ovladao dušama umrlih članova roda ljudskog; i samim tim postao Vladar duša ljudskih u večnom životu. I mi hrišćani, ako živimo – vaskrslom Gospodu živimo; ako umiremovaskrslom Gospodu umiremo. Ako dakle živimo, ako umiremo, Gospodnji smo. Jer zato Hristos i umre i vaskrse i ožive, da ovlada i mrtvima i živima (Rim. 14,8-9). Posle svesudbonosne smrti i vaskrsenja Bogočoveka Hrista, mi nismo svoji već Njegovi. Jer ni jedan od nas ne živi sebi, i ni jedan ne umire sebi (Rim. 14,7). Kad umiremo telom, mi znamo da telo svoje predajemo na privremeno spavanje, do sveopšteg vaskrsenja. Umirući na zemlji, mi umiremo sa verom u vaskrslog Isusa, umiremo u Isusu, koji je sav vaskrsenje i život, te će i naše zaspalo smrću telo razbuditi pri sveopštem vaskrsenju i darovati nam život večni: darovati život večni i našem vaskrslom telu i našoj duši koja će se sjediniti sa njim na svu večnost. Jer šta je smrt za one koji umiru sa verom u vaskrslog Gospoda Isusa? Ništa drugo do san, spavanje. Tako, koji umiru u toj veri, ustvari oni zaspe i spavaju telom u Isusu vaskrslom, u Isusu – glavi Crkve, te jedinstvene radionice vaskrsenja u rodu ljudskom. Da, Crkva Hristova priprema tela hrišćana za radosno i svetlo vaskrsenje sa Isusom u dan Suda.
 
4,15
 
Posredi je neizmerna sveta tajna, koja je sva od Gospoda i sva u Gospodu. U njoj ništa nije od nas, i mi je kazujemo „rečju Gospodnjom“, ne svojom. U čemu je ona? U ovome: mi koji smo živi i ostanemo do dolaska Gospodnjeg, nećemo preteći one koji su pomrli. Gospod će doći da sudi živima i mrtvima: živima koje pri drugom dolasku Svom zatekne u životu, mrtvima – koje vaskrsne iz mrtvih; drugim rečima: svima ljudima. O danu i času dolaska Hristova ne zna niko do Otac nebeski. Mi znamo: nije naše „znati vremena i leta koje Otac zadrža u svojoj vlasti“ (D. A. 1,7). Ali je nesumnjivo to, da će naše, odnosno Spasiteljevo Evanđelje, i sve njegove istine, stići do Strašnoga suda, i da će Gospod pri drugom, iznenadnom, dolasku Svom zateći na zemlji žive hrišćane, i nas u njima, sa Njegovim presvetim Evanđeljem. Jer mi hrišćani, blagodaću Gospodnjom tajanstveno i svešteno živimo jedan u drugome, svaki u svima, i svi u svakome, pošto sačinjavamo jedno Bogočovečansko telo Crkve Spasove. Oni koji se pri drugom dolasku Gospodnjem budu zatekli u životu na zemlji, doživeće ovu istinu stvarno, a mi je sada doživljujemo verom. I ovi neće preteći one koji su pomrli, pošto će Gospod sve pomrle vaskrsnuti, te da tako svi zajedno prime svepravednu odluku Strašnog suda Božijeg.
 
4,16-17
 
Jer će sam Gospod sa zapovešću, na glas arhangelov i na glas trube Božje, sići s neba, i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre. Zatim mi živi, koji smo ostali, bićemo zajedno s njima uzeti u oblake na susret Gospodu u vazduhu, i tako ćemo svagda s Gospodom biti. „Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se pretvoriti – πάντες δὲ ἀλλαγησόμεθα, u jedanput, u trenuću oka u poslednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi – ἄφθαρτοι, i mi ćemo se pretvoriti“ (1. Kor. 15,51-52).
Oni koji se zateknu živi pri iznenadnom drugom dolasku Spasovom, pretvoriće se tako da će dobiti sve odlike vaskrslih tela iz mrtvih, tojest ona će postati ἄφθαρτα = neraspadljiva. Drugim rečima: sve što je smrtno u njima umreće, i oni će na svoj način, neobjašnjivo za naš ljudski razum, preživeti proces smrti, proces umiranja, i javiti se „pretvoreni“, sa istim osobinama sa kojima i oni koje Gospod bude vaskrsao iz mrtvih: jer će svi, i jedni i drugi, dobiti neraspadljiva tela. I posle obavljenog Strašnog suda, svi ćemo sa Gospodom uzići na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.
Jasno je: mi hrišćani znamo put, sav put od smrtnog do besmrtnog, od smrti do vaskrsenja, od vremenskog do u večni život. Sve na tom putu zavisi od vaskrslog Boga i Gospoda Hrista i od našeg odnosa prema Njemu: od naše vere u Njega, i našeg celokupnog života po Njegovom Svetom Evanđelju. Svojom verom u vaskrslog Gospoda, i životom po toj životvornoj veri, mi iako živimo na zemlji, i dok živimo na zemlji, ustvari vascelim smo životom na nebu: „jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svoga Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo da bude jednako telu slave njegove“ (Flb. 3,20-21). Jer sve što je Spasitelj dao vaskrslom i vaznesenom telu Svom, dao je da bi dao i telu našem, prirodi ljudskoj uopšte, te da bismo i mi postali „zajedničari u Božjoj prirodi – θείας κοινωνοὶ φύσεως“ (2. Petr. 1,4) kroz saovaploćenje blagodatnim evanđelskim životom Gospodu našem Isusu Hristu – Bogočoveku, Vaskrsitelju, Spasitelju i Jedinom Pobeditelju smrti, „u kome živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2,9). Živi, da biste se i vi njome ispunili (Kol. 2,10).
 
4,18
 
To je Evanđelje vaskrslog Gospoda Hrista, ne od ljudi, ni od čoveka, već vascelo od Njega – Jedinstvenog Bogočoveka i Jedinog istinitog Boga u svima svetovima. Stoga utešavajte jedan drugoga ovim rečima. Jer i to nisu moje, ljudske reči, već reči Boga Reči, poverene mi u Njegovom Svetom Evanđelju, da ih blagovestim svima ljudskim bićima na njihovo spasenje od greha, smrti i đavola, spasenje – Jedinim istinitim Bogom i Gospodom Isusom Hristom, Jedinim pod nebom Spasiteljem roda ljudskog, Jedinim Bogočovekom – Glavom novog čovečanstva Crkve Njegove, blagodatnog bogočovečanstva. Tako, braćo, vi imate u Gospodu Hristu utehu na vascelom putu života vašeg: od kolevke do groba, i od groba do Sveopšteg vaskrsenja, i od Sveopšteg vaskrsenja kroz svu božansku večnost našeg čudesnog i nezamenljivog Gospoda – Sladčajšeg, Svesladčajšeg Isusa.
 


 
NAPOMENE:

  1. Blaženi Avgustin, Sermo 173.
  2. Tertulijan: De ratientia, 9.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Po mom skromnom mišljenju ovo je Avino najjasnije u najkraćim crtama objašnjenje Dobre Vesti Hrišćanstva (1Sol. 4-18). Velikim Svecima nisu potrebne mnoge reči. Čovek ima osećaj, da sam Apostol Pavle šapuće AVI Justinu u uvo, a Prepodobni Svetac to zapisuje. Sveti Avo, moli Gospoda za grešnog Damjana.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *