ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА
 
4,1-18
 
1. Сол. 4,1-18: 1 Даље, браћо, молимо вас и саветујемо у Господу Исусу, као што примисте од нас како вам треба живети и угађати Богу, као што већ и живите, да у томе све више напредујете (περισσεύητε = изобилујете); 2 јер знате какве вам заповести дадосмо кроз Господа Исуса (= Господом Исусом). 3 Јер је ово воља Божја, светост ваша (ἁγιασμὸς = освећење, посвећење), да се чувате од блуда, 4 да сваки од вас зна држати свој суд (σκεῦος = тело) у светости и части, 5 не у страсти похоте, као незнабошци који не знају Бога; 6 да не прекорачујете и не закидате у ствари брата свога, јер се Господ свети за све то, као што вам и пре казасмо и посведочисмо. 7 Јер нас Бог не дозва на нечистоту него у светост. 8 Који дакле то одбацује, не одбацује човека него Бога, који је и дао Светог Духа свог у вас (εἰς ὑμᾶς = вама).
9 А за братољубље не требате да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом, 10 и то заиста и чините са свом браћом по целој Македонији. Али вас молимо, браћо, да у томе још више изобилујете, 11 и да се усрдно старате да будете мирни, и да гледате свој посао, и да радите својим рукама, као што вам заповедисмо, 12 да би тако поштено живели према онима који су на пољу, и да од никога ништа не потребујете. 13 Нећемо пак, браћо, да останете у незнању о онима који су умрли, да не жалите (= да не тугујете) као остали који немају наде. 14 Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довести с њим. 15 Јер вам ово казујемо речју Господњом: да ми који смо живи и останемо до доласка Господњег, нећемо претећи оне који су помрли. 16 Јер ће сам Господ са заповешћу, на глас арханђелов и на глас трубе Божје, сићи с неба, и мртви у Христу васкрснуће најпре. 17 Затим ми живи, који смо остали, бићемо заједно с њима узети у облаке на сусрет Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити. 18 Стога утешавајте један другога овим речима.
 
4,1
 
Као што је у Господу Исусу Богочовеку – сав Бог у човеку тако треба да је сав Бог у сваком хришћанину, човеку. Јер једино ако је сва душа моја, сав ум мој, сва савест моја у Богочовеку Христу, ја могу знати, па стога и вама саветовати оно што је од Господа. Нека ништа наше не буде ван Господа, јер онда је увек у опасности од свега смртнога, греховнога, злога. А ми смо хришћани позвани да свим бићем будемо у Господу Исусу, и онда ћемо и моћи живети Њиме и у Њему и од Њега и ради Њега. Он је постао човек, и сав божански живот са свима савршенствима унео у биће човека. Отуда од Њега стварно и почиње сасвим нови живот за род људски: живот у Богу и Богом и ради Бога. Сав Бог живи кроз човека хришћанина у нашем земаљском свету. То је новина коју нам је Господ Христос као Богочовек донео. И ми тек Христом Богочовеком, и од Њега знамо како нама људима ваља живети у овом свету. Како дакле живети? Онако како живи Богочовек Христос: Њиме и у Њему и ради Њега. Живимо ли тако, ми живимо најсавршенијим животом који биће људско може замислити и имати у ма коме од постојећих светова. Томе животу никаква смрт не може наудити, јер је сав бесмртан, сав вечан, сав богочовечан. Сав пун Богом, он је неизмерно јачи од сваког ђавола, и од свих ђавола скупа. Поставши човек, Богочовек Христос Господ је најјасније показао: какав изгледа човек који је сав испуњен Богом; какав је човек који сав живи Богом; и како мисли, осећа и дела човек коме је сва душа у Богу, сав ум, сва савест, сва воља, сво срце, васцело биће.
Уствари, хришћани једини и знају како треба живети у овом свету и у свима световима у којим живи људско биће. Знају то Богочовеком, који их не само учи како треба да живе Богом, него им и даје божанске силе да тако стварно и живе, даје им Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Ми светим крштењем постајемо Христови, јер се том почетном светом тајном потпуно облачимо у Христа (ср. Гал. 3,27): потпуно се испуњујемо Њиме, и живимо Њиме – савршеним и свемоћним Богом. А остале свете тајне и свете врлине све нас више утврђују и унапређују у том богочовечанском животу, те ми непрекидно растемо “растом Божјим” (Кол. 2,19), док не порастемо “у човека савршена, у меру раста висине Христове” (Еф. 4,13), док се потпуно не охристоличимо, док обличје Христово не постане у нама (Гал. 4,19), тојест док се потпуно не обогочовечимо, не постанемо богољуди по благодати. И кад смо истински хришћани, ми стално живимо Христом; и имамо право говорити: ја више не живим, него у мени живи Христос (Гал. 2,20). И заиста, нама је “живот – Христос” (Флб. 1,21).
А какав је живот Христос? То је живот без ичега смртног у себи. А то значи: живот вечни. Да, Христос је живот вечни; и ми хришћани, поверовавши у Њега, одмах свим бићем почињемо још овде на земљи живети вечним животом, доживљавати вечни живот као нешто своје, човечанско, људско. Зато Господ Вечни и не престаје благовестити: да ко верује у Њега – има живот вечни (Јн. 3,15.36; 5,24; 6,24; 1. Јн. 3,15; 5,11). И зато сваки који верује у Њега тиме што има живот вечни већ је прешао из смрти у живот (Јн. 6,24). И никаква смрт нема власти над њим. Па не само то, него за нас хришћане смрт је – добитак (Флб. 1,21) и радост, јер нас потпуно одводи сладчајшем Господу Христу, и ми постајемо свесавршено и свевечито Његови.
Господ Христос је живот по себи, живот у свима његовим божанским савршенствима, тајанственостима и бескрајностима (ср. Јн. 1,4; Кол. 1,16.19.20; Јевр. 2,10). Зато је Он, једини Он у роду људском имао право и смелости да објави за себе: “Ја сам живот” (Јн. 14,6), “Ја сам васкрсење и живот” (Јн. 11,25) и онде где влада смрт, на земљи, и свуда где има људских бића којима је смрт овладала кроз грех. Поставши човек, и победивши за нас и место нас смрт васкрсењем, Господ Христос је подарио роду људском најскупоценији дар – живот вечни (Рим. 6,23). До Христа важио је и владао је над родом људским закон смртности, од Њега – влада закон бесмртности, закон вечнога живота у свима који верују у Њега и живе Њиме и у Њиму (ср. Рим. 8,2). Да би себи осигурао тај живот вечни, хришћанин се мора борити, непрестано борити са свим и свачим смртним и греховним, борити се са сваким грехом, са сваком смрћу, са сваким ђаволом, борити се: молитвом, постом, вером, трпљењем, и сваким еванђелским подвигом. Јер је позив нас хришћана: борити се у доброј борби вере, мучећи се за живот вечни на који смо позвани (ср. 1. Тим. 6,12).
У земаљском свету, свету смрти, први пут се живот вечни јави у лицу Богочовека Христа. То је оно што ми апостоли чусмо, што видесмо очима својим, што расмотрисмо и руке наше опипаше: Богочовека Христа. И живот се јави, и видесмо, и сведочимо, и јављамо вам живот вечни (ср. 1. Јн. 1,1-2). А Богочовек Христос је живот вечни зато што је истинити Бог (1. Јн. 5,20). Ко има Њега – има живот вечни; ко нема Њега – нема живота (ср. 1. Јн. 5,11-12). И ми хришћани знамо да пређосмо из смрти у живот вером у Господа Христа и љубављу к Њему (ср. 1. Јн. 3,14). Који год нема те вере и те љубави – нема у себи вечнога живота (ср. 1. Јн. 3,15), њега растрже и разноси све што је смртно и греховно.
Животом у Христу, животом по Еванђељу Христовом угађа се Богу. Тако се и постаје угодник Божји. Ту човек не угађа себи, већ само Богу; не живи себи, већ само Богу; не умире себи, већ само Богу. Живећи вечним животом на земљи, ви и угађате Богу. А да се тако може живети, доказ сте, сведочанство сте и ви сами, Солунски хришћани: јер ви већ тако и живите. Богочовек, поставши човек, не захтева од нас људи ништа неприродно и надприродно, већ само оно што човек може остварити у границама свога људског бића. И ми, остварујући заповести Богочовека Христа, истовремено испуњујемо себе божанским силама које нам и разливају вечни живот по васцелом бићу нашем. А вечни живот, са сваке стране је божански бесконачан и бескрајан и савршен, зато нам ваља стално напредовати у њему. Јер уколико га више стичемо, утолико смо га гладнији и жеднији; а у тој слаткој глади и дивној жеђи је наше неисказано богатство. Да, јер је и наша људска душа због боголикости своје неисказано и ненасито гладна и жедна вечног живота и свих његових божанских бескрајности, бесконачности и савршенстава. Зато се у томе мора непрекидно ићи напред, напредовати и изобиловати.
 
4,2
 
Уствари, на то непрекидно усавршавање и напредовање ка свему Божјем побуђују нас саме заповести светог Еванђеља. А ви знате какве вам заповести дадосмо кроз Господа Исуса, или боље: Господом Исусом. Ниједна од тих заповесш није наша, није од нас – апостола, нити уопште – од људи, већ је свака – од Њега, Богочовека и Господа Исуса, који нам кроз Своје божанске заповести даје Свој вечни живот, Свој богочовечански живот. Божанске заповести које нам даје Господ Исус, и божански живот у њима, ми људи не бисмо никада могли остварити својим човечанским силама, да нам Господ по човекољубљу Свом не даје и божанске силе за њихово остварење од наше стране. А Он нам те благодатне божанске силе изобилно даје кроз свете еванђелске тајне. Ми пак хришћани позвани смо да те благодатне божанске силе претворимо у свете врлине: да свете тајне претворимо у свете врлине. То је сав наш еванђелски задатак на земљи. Свете тајне: крштења, миропомазања, причешћа, исповести, и остале, дају нам благодатне божанске силе да еванђелске заповести Спаситељеве извршујемо с ревношћу, с радошћу, с љубављу. Остварујући и извршујући и испуњујући Његове свете заповести о вери, о љубави, о молитви, о посту, о милостињи, о смирености, о кротости, о трпљењу и свему осталом, ми и изграђујемо у себи свете врлине, и усавршавамо их, а кроз њих усавршавамо себе у свему божанском и богочовечанском, у свему вечном и богочовечном.
 
4,3
 
Упражњавајући свете врлине помоћу благодатних сила светих тајни, ми постепено освећујемо себе, постајемо свети у својим мислима, у својим осећањима, у својим расположењима, у својим делима. Освећује се тиме у нама: и наше срце, и наша душа, и наша савест, и наша воља, и наше тело, и васцело биће наше са свима својим видљивостима и невидљивостима. А светост наша – то је воља Божја према нама људима. Објављујући кроз Еванђеље Богочовека Христа вољу Своју, тајну воље Своје односно рода људског, Тросунчани Господ је открио и казао нама људима ово: Он од нас људи хоће светост. Светост, као супротно стање грешности, греховности. Вршењем светих заповести Божјих ми постајемо свети. А светост се постиже постепеним освећивањем (ἁγιασμὸς) себе помоћу упражњавања светих врлина. Свака света врлина потискује у нама понешто несвето, понешто грешно и грехољубиво, док се најзад све то не истисне из нас и не изврши освећење васцелог бића нашег. Јер је у нашој власти: дати себе, уде своје у ропство греху, и служити греху у сластима његовим; али је исто тако у нашој власти: дати себе, уде своје у службу Богу, правди Божјој, и служити Богу и правди Божјој на освећење себе – εἰς ἁγιασμὸν (Рим. 6,12.13.19). Робови греха кроз грехољубље достижу један крај: смрт; а слуге Божје кроз освећење: живот вечни (Рим. 6,20-23). Спасење и није друго до освећење себе Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине (ср. 2. Сол. 2,13).
Савршени образац божанске светости у бићу људском јесте Богочовек. Господ Исус Христос. Стога је Он освећење наше (ср. 1. Кор. 1,30). Њиме се и врши освећење васцелог бића нашег (ср. Јевр. 10,10.14.29), и кроз освећење спасење. Сједињујући се помоћу светих тајни и светих врлина са Њим, Једино Светим, ми хришћани и постижемо спасење. Спасење од греха, смрти и ђавола. Јер само свете богочовечанске силе Христове које делују у нама, ослобађају нас од тог свеубиственог тројства. А делују у нама зато што смо саставни органски делови Богочовечанског тела Христовог, Цркве, у којој непрекидно живи вечноживи васкрсли Господ и дела у свима вернима преко Својих божанских свеосвећујућих сила. Богочовечанска је истина и стварност: И Онај који освећује и они који се освећују, сви су од Једнога (Јевр. 2,11). Да, наше спасење је једино у живом, органском, благодатно-духовном живљењу у Једино Светом и са Једино Светим; и у доживљавању свих Његових божанских светих сила као стваралачких сила наше душе, нашег срца, нашег ума, наше савести, наше воље, нашег васцелог бића.
Грех који обесвећује цело биће човеково, не само душу него и тело, јесте блуд. Јер блуд се зачиње у души, али се остварује телом, те тако огреховљује и тело и душу. Тело је само орган душе, а душа је извор и праизвор свих врлина и грехова: “из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, понос, безумље (Мт. 15,19; Мк. 7,21). Док се остали греси махом задржавају у души: завист, пакост, мржња, гнев, гордост, и развијају у њој своје разорне силе, дотле се блуд преноси на тело, обузима цело тело, и остварује телом. Отуда “сваки грех који човек чини изван тела је, а који блудничи он греши своме телу” (1. Кор. 6,18), – и тако огреховљује, обесвећује цело биће човеково: и душу и тело.
Блудом човек греши своме телу. Шта то значи? То значи: као саздање Божје, тело је по природи чисто, свето и безгрешно. А такво је зато што га је створио безгрешни Господ. Из безграничног човекољубља Господ је дао човеку боголику душу и безгрешно тело, свето тело. Не само душа, него је и тело човечије од Господа. Зато је и једно и друго створено за безгрешност, бесмртност и вечност, не за грех, за смрт, за зло, за пакао. Тело није за грех, него за Господа, и Господ за тело (ср. 1. Кор. 6,13). Исто тако и душа. Али кад се душа добровољно определи за грех, и живи грехом, онда се она удаљује од Господа, и објављује да није за Господа и да неће Њега, већ хоће оно што је против Њега – зло, грех, ђавола. Ушавши једном у душу, грех се проширио на сво тело које је природни и богодани орган душе. Тако се осмртило тело кроз грех, тако се усмртила и душа. Тек оваплотивши се и поставши човек, Господ Христос је као Богочовек показао у себи и собом каква уствари треба да је душа човечија: безгрешна и света, и тело човечије: такође безгрешно и свето. Тек у Богочовеку Христу ми смо видели праву људску душу и право људско тело. А душа и тело у сваком другом људском бићу увек су помрачени, унакажени, замагљени, осмрћени – грехом, смрћу, злом, ђаволом. Света људска душа, свето људско тело, – ено су у Господу Исусу. А Он је ту, међу нама, у Цркви Својој, да и нама дарује ту светост души и телу. И од Њега стварно и почиње ново људско биће, нови човек: свети, обожени, обогочовечени, охристовљени човек; човек свете душе и светог тела; човек који, заједничарећи у богочовечанском животу Цркве са Господом Христом, добија од Њега свете благодатне силе кроз свете тајне и свете врлине, да би помоћу њих освећивао и душу и тело, и повратио их њиховој првобитној светости и безгрешности. Сваки хришћанин је свестан да – “тело није за блуд, него за Господа, и Господ за тело” (1. Кор. 6,13); зато он и тело своје чини саставним делом Богочовечанског тела Христовог, Цркве, и душом и телом држи се Господа, и постаје један дух с Господом (ср. 1. Кор. 13,14-17). Одбацујући од себе и из себе сваки грех свеосвећујућом божанском благодаћу коју добија кроз свете тајне и свете врлине, хришћанин постаје храм Духа Светога, и његов живот постаје и занавек остаје непрекидно богослужење Једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу у светости и правди (ср. 1. Кор. 6,19-20).
 
4,4-5
 
Али човека хришћанина обесвећује сваки грех, нарочито блуд. Стога је сваки дужан чувати тело своје, тај сасуд душе (σκεῦος) у светости и части, не у страсти похоте, као незнабошци који не знају Бога. Но не знајући Бога, незнабошци не знају ни човека; не знају шта је човек, и какво је његово право, вечно назначење у овом свету; не знају шта је душа, и ради чега је, и какав је њен прави, вечни циљ; не знају шта је тело, и ради чега је, и какво је његово назначење у овом свету, и у световима иза овога света, и после овога живота. Међутим хришћани се, као познаваоци и имаоци Јединог истинитог Бога, и одликују од незнабожаца тиме што савршено знају ради чега је човек, ради чега је душа његова, и ради чега је тело његово у овом свету; и какав је човеков вечни циљ, какав живот и душе и тела не само у овом свету, него и у световима иза смрти. Хришћанин зна да је и тело његово саздано за бесмртност и живот вечни, и да ће и оно васкрснути у дан свеопштег васкрсења, и заједно са душом својом примити свој вечни удео у оном животу: или у Царству Божјем вечно блаженство, или у царству ђавољем вечне муке. Зато хришћанин и душом и телом води свети живот: тело своје претвара у оруђе светости и правде. Он се упражњавањем светих еванђелских врлина бори против сваког греха и у души и у телу свом: неда да царује грех ни у души ни у телу, него чини те у њима царује правда Божја, љубав Божја, светост Божја. Јер у нашој је власти служити греху или врлини, смрти или бесмртности, ђаволу или Богу. Ми знамо: греси воде у смрт, врлине у бесмртност; гресима је плата – смрт, врлинама – живот вечни (ср. Рим. 6,12-23). Зато хришћани умртвљују у себи сваки грех, а оживљују сваку врлину; мртви су греху а живи Богу у Христу Исусу Господу нашем (ср. Рим. 6,11; Кол. 3,5), живи помоћу оних божанских сила које Господ даје за веру у Њега, за љубав према Њему, за молитву к Њему.
Тело своје ти држиш у светости и части, када не допушташ да га оскрнаве нечисте жеље, блудне помисли, поготову блудна расположења. Стој на стражи свога тела: и мачем вере одмах посеци сваку блудну помисао чим се појави; огњем молитве је спали чим на тебе навали; копљем поста је прободи посред срца када ти досађује. А када демони блуда нагрну на тебе са свих страна, ти призови у помоћ све свете врлине и све свете тајне: и тајну свете исповести, и тајну светог причешћа, распни себе постом, презнојавај себе молитвом, заливај себе сузама и гаси пожар страсти, обестрашћуј себе богомислијем, сасушуј себе бдењем, оцеломудруј себе христоосећањем, президавај себе христоживотом, обнављај себе охристовљењем, обесмрћуј себе отројичењем, – и посетиће те Господ милошћу Својом, и избавити за искрену и јаку веру у Њега и за ревност у светим подвизима. Пожар молитве нека ти пламти у души и дању и ноћу, па ће сви демони блуда бежати од њега, и све нечисте помисли и блудне жеље сагорети у њему. Тако је било са светим Симеоном Дивногорцем: и кад је спавао, из њега је био и избијао молитвено-благодатни пламен, од кога су морали бежати легиони нечистих духова са свима својим искушењима и саблазнима и замкама и оружјима. Хришћани су свети по самом позиву свом, зато су дужни да и стварно постану свети. Отуда блуд и нечистота не треба ни да се спомиње међу њима, као што се пристоји светима (ср. Еф. 5,3).
 
4,6
 
Ко блудничи, греши своме телу; а ко прељубочини, греши не само своме телу, него и светој, Богом благословеној својини брата свога: јер скрнави, јер обесвећује супругу брата свога. Тако је μοιχεία (прељуба) страшнији грех од πορνεία (блуд). Прељубочинац је крив пред братом својим. Али за такав грех, као што је прељуба, мали је сваки суд људски. Свезнајући, свемоћни, свеблаги, свемилостиви, али и свеправедни Господ плаћа по заслузи: освета је Његова. Каква? Ту све спада: и страдања, и патње, и невоље, и муке, и болести, па и смрт. Еванђеље свеблагог и сведоброг Бога у исто време је Еванђеље свеправедног Бога, који не оставља зло незаузданим, а непокајано зло некажњеним. Прељуба је зла сатанска сила, која самом природом својом вуче човека ка царству зла, и ако јој се човек не супротстави светом силом и благодаћу покајања, она га онда и одвуче потпуно у њега. Док се то не догоди, Бог на разне начине “свети се” прељубочинцу: наводи на њега невоље, патње, страдања, болести, – и тиме га потсећа на његов страшни грех, који увек остаје човекоубица док га се човек не ослободи и не разреши покајањем. Свако зло кажњава човека који га учини: јер је казна за боголико биће Божје, човека, унети у своју природу зло. То је као унети жар у срце. А жар мора да пече. Ту већ и почиње казна човеку који зло чини. А када је то зло још и велико, као што је прељуба, онда и казна, и самоказна, бива велика и страшна. Највећа казна за највеће зло, шта је? Потпуна одвојеност од Бога. А то је – пакао; а то је – ђаво, који је својим свеогромним злом потпуно откинуо и одвојио себе од Бога. И људи који гомилају велике грехе, велика зла, уствари иду путем којим и ђаво, док најзад, ако се не покају и не преобразе, сами себе не одвуку у пакао тежином самих својих пакаоцентричних зала. Јер свако зло, самом тежином свога бића и постојања, вуче ка своме царству – паклу; а ако му се човек не одупре благодаћу покајања и вере и молитве и поста и самомучења, оно га најзад одвуче у пакао. Као што жар по самој природи својој пече, па био у већој или мањој количини, тако и зло по самој природи својој обесвећује и прља човека, па било велико или мало. А ми смо људи боголика бића, истина, пала бића, и то злом и због зла, које је свим бићем својим од греха и у греху.
 
4,7
 
Господ и Бог Исус Христос је и сишао као Богочовек међу нас, пала боголика бића, да нас позове на боголики живот, живот у Богу и по Богу. А тај живот је сав у добру и од добра, без и најмањег зла у себи. По први пут очи људске виделе су у личности Богочовека Христа да зло и добро немају ничег заједничког, да између њих постоји непремостива провалија, и да зло никада не може бити добро, и добро – зло. Такво је божанско добро у ма ком облику било: сва му је природа супротна и противна злу, и не може имати заједнице с њим, као ни светлост са тамом. Сва личност Господа Христа, васцели живот Његов, и васцело Еванђеље Његово, није друго него неућутно позивање људи ка томе божанском добру. А то божанско добро, доживљено и доживљавано човеком, и сачињава светост човекову. Господ Христос као Богочовек само томе и учи род људски, само к томе и позива. Јер творењем божанског добра у себи и у свету око себе, човек савлађује зло у себи и у свету око себе: зацарује царство Божје у себи. Богочовек је савршени образац човека у коме је савршено остварено божанско добро на човечански начин, и тиме људима дат савршени образац светог човека, узор савршене светости. И Он нас свим бићем Својим, и свом науком Својом, и свим животом Својим, и васкрсењем Својим, и крстом Својим, и вазнесењем Својим позива тој светости. И ми хришћани, ако смо заиста Христови, дужни смо живети по Христу, и бити свети у свему живљењу; јер је свима од Бога заповеђено: Будите свети, јер сам ја свет (ср. 1. Петр. 1,15-16). За свети живот нама се дарују божанска блага, каква око људско не виде, и ухо не чу, и срце не наслути (ср. 1. Кор. 2,9). И више од тога: нама се дарује свесладчајши Господ Исус – Једини истинити Бог, и са Њиме све што Он као Бог има, а што ми људи својим ограниченим умом људским никада не можемо ни наслутити, а камоли замислити. Доказ томе – васцело Еванђеље Његово и Црква Његова.
 
4,8
 
Који то одбацује, не одбацује човека него Бога: јер је Он као Једини истинити Бог и могао то дати људима. Само Он – Богочовек; а никада човек, никакав човек, па ма ко он био, и ма где, и ма кад. А да је то тако, сведоци сте и ви сами, Солунски хришћани, јер је Он и у вас дао Светог Духа Свог кроз свето крштење најпре, а затим Га стално даје кроз остале свете тајне и свете врлине. Њиме се и ви спасосте греха, и сваке тираније зла, и упознасте силу божанског добра, и сласт божанског Еванђеља, и власт Светога Духа. Да, власт Светога Духа насупрот власти духа зла, ђавола. Дух Свети влада над вама и у вама светошћу, светим мислима, светим осећањима, светим расположењима. И дајући вам од Своје божанске светости Он вас спасава од сваке духовне смрти, од сваког робовања гресима и нечистотама. Јер греси и нечистоте и држе човека у тамницама духовне смрти, те умртвљен њима он није у стању да чини ништа божанско, свето. Само када се кроз покајање пробуди из духовне смрти, Дух Свети га онда повуче у светле и свете божанске светове, где он живи новим животом, животом по Богочовеку, не по човеку, не по себи и својим грехољубивим жељама и самољубивим схватањима.
 
4,9
 
Сведочанство о светом животу јесте света љубав, јер свети живот се најочигледније пројављује кроз свету љубав. Све што је свето долази нам и даје нам се од Бога. На првом месту љубав, зато што је Бог – љубав. И прво што човек осети од духовно-благодатне заједнице са Богом јесте Његово човекољубље, које у самом срцу човековом изазива богољубље. Љубећи човека Бог ољуботворава том љубављу и самог човека. Зато човек хришћанин Божје човекољубље претвара вером у богољубље. Господ Христос, оваплоћени Бог љубави, учи нас божанској љубави свим бићем Својим, свим животом Својим, свим Еванђељем Својим. Та божанска љубав се најпре пројављује као љубав према Богу, да се затим самом природом својом сва развије и излије у љубав према човеку. Јер сама природа љубави оваплоћеног Бога љубави, оваплоћеног у човека, вуче ка човекољубљу. У природи је богољубља да се извије у човекољубље. Јер оваплоћени Бог љубави открива нам у сваком човеку вечну божанску вредност, нашег бесмртног боголиког брата, нашег вечног сабрата. Оваплоћујући се кроз крштење у сваког крштаваног, Господ Христос излива у његово биће најпре Своју божанску љубав; тако и кроз свето причешће. Хришћанинова је дужност: да ту божанску љубав преноси на своју браћу; да ту свету љубав помоћу светих врлина: вере, наде, молитве, поста, смирености, кротости, трпљење, претвара у свето човекољубље, у свету љубав према људима, према браћи. И као што је за Бога љубави природно љубити човека, тако је и за следбенике Његове природно љубити човека. По тој светој, богочовечанској љубави се и распознају хришћани од нехришћана (ср. Јн. 13,34-35). Јер шта је хришћанин? Хришћанин је човек који живи Христом и у Христу. А живети тако, значи љубити Бога и ближњега свога свим срцем, свом душом, свом мишљу, свом снагом. Христољубље се увек пројављује као братољубље, као свето човекољубље. Уствари, као једино истинско човекољубље. Јер као што је Господ Христос заиста “Једини Човекољубац”, по богомудрим речима православних богослужбених књига, тако је и хришћанин уствари једини прави човекољубац у роду људском. А чиме је Христос и зашто “Једини Човекољубац”? Тиме и зато што је човека спасао од његових главних и вечних непријатеља: греха, смрти и ђавола, од којих га нико од људи није могао спасти, нити може. Тако је и хришћанин једини истински човекољубац Христом, зато што и он љубављу и из љубави спасава браћу од тих истих непријатеља: од свега греховног, смртног, ђавољег. Зато је та еванђелска љубав – света љубав, и то еванђелско човекољубље – свето човекољубље. Тој љубави учи, и ту љубав даје само оваплоћени Бог љубави, Господ Христос. Зато је неоспорна истина ова новозаветна благовест: Ко љуби Бога, Бог га је научио (1. Кор. 8,3). Отуда само побожан човек и може бити прави човекољубац, јер из богољубиве, христољубиве побожности рађа се истинско, свето, еванђелско братољубље (ср. 2. Петр. 1,7).
 
4,10
 
Свето братољубље је одлика хришћана. Тиме они и јесу хришћани. Почињу са светим богољубљем, које се самом природом својом разраста у свето братољубље. Човек који љуби оваплоћеног Бога, не може не љубити брата свога, ради кога се Бог и оваплотио. А човекољубиви Бог, који је из љубави постао човек, увек приводи људе тој љубави к човеку. То је оно чему Он најпре учи Своје следбенике, хришћане. Стога и ви, Солунски хришћани, не требате да вам се пише за братољубље, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом, и то заиста и чините са свом браћом по целој Македонији. И управо то што сте од Бога научени тој љубави, и показује да је та божанска и света љубав изузетна наука, којој се као божански бескрајној и безграничној човек мора стално учити практикујући је непрестано. Она се и учи праксом, животом. Али пошто је она по природи својој безгранична и бесконачна, човек хришћанин јој се мора учити непрекидно, па ипак да је сву не обухвати. Ма колико је имао, човек је увек има у неизмерно малој количини, пошто је она сва божански бескрајна, божански безгранична, божански савршена. Отуда хришћанин мора непрекидно приморавати себе на све већу и већу љубав, изобиловати у њој све више и више, јер се у томе и састоји његов духовни напредак, његов еванђелски, богочовечански прогрес. Љубав нема краја, нема мере, јер је сва од Бога који је љубав, и као такав – бесконачан, безграничан и бескрајан. А та љубав расте у нама, и множи се, и напредује: вером, молитвом, постом, смиреношћу, трпљењем, и осталим светим врлинама еванђелским. Па не само то, него се она и проверава помоћу ових светих врлина. Где њих има, знак је и доказ је – да света љубав напредује и изобилује.
 
4,11
 
Први плод свете љубави јесте мир и радост о Господу. Мир са људима, најпре са најближима, са браћом, па онда и са даљнима. Тај мир и јесте у светом човекољубљу. Ко љуби људе светом љубављу, тај се и стара да буде у миру са њима. Човек Христове љубави увек је огњен у послу, никада не робује лењости, рад му је света радост. Зато вас молимо, браћо, да се усрдно старате да будете мирни, и да гледате свој посао, и да радите својим рукама, као што вам заповедисмо. Хришћани треба да су неуморни у свом труду и послу, јер на тај начин зарађују себи вечни живот и вечно блаженство. И најмањи рад њихов има вечну вредност. Јер наша вечност зависи не само од сваког крупнијег рада нашег, него и од сваке помисли наше, и од сваког погледа нашег, и покрета, и жеље, и поступка, и расположења. Све то хришћанин треба да обавља свештено и свето, знајући да ће за сваку реч, и поглед, и мисао, и дело, дати на дан Суда одговор свезнајућем и свевидећем Господу. И кроз најситнији свој посао, и кроз најневидљивији покрет своје душе и своје савести, хришћанин ради или за своју вечност или против ње. О, како нам свагда ваља бити видовитима, свагда буднима!
 
4,12
 
На нас хришћане мотре нехришћани. Ако се од њих не одликујемо светим животом и трудом, чиме ћемо их привући? Штавише можемо их саблазнити, и од Господа Христа, Јединог Спаситеља, одбити и удаљити. А онда? Онда смо убице људских душа. Покажимо се хришћани; а то значи – свети у сваком свом послу и труду, зарађујући свето и еванђелски оно што нам је потребно за телесни живот, да би тако поштено живели према онима који су напољу, и да од никога ништа не потребујемо.
 
4,13
 
Шта је живот људски? То знају само они који знају шта је смрт. А шта је смрт знају само они који знају шта је васкрсење. А шта је васкрсење знају по васкрсењу Господа Христа из гроба, и Његовом вазнесењу на небо, и Његовом вечном делању у Цркви као вечноживог Победитеља смрти и Васкрситеља. Тек обасјана васкрсењем Христовим смрт је обелоданила сву своју природу и сву своју немоћ и сву своју ругобу, и сва умрла. Да, смрт је васкрсењем Христовим убијена, и сада је мртвац. Да, за нас хришћане – смрт је једини истински мртвац. И васкрслим Господом Христом ми смо хришћани јачи од смрти и сада и свагда и кроза све векове.
Тајну смрти ми смо сазнали васкрсењем Спасовим, а тиме и тајну живота; и то не само тајну краткотрајног живота земаљског, него и тајну небеског, вечног живота. Шта је живот, то не знају незнабошци, и уопште нехришћани и ванхришћани, јер не знају шта је смрт, пошто не знају шта је васкрсење. Или боље: не знају шта је Христос, и ко је Христос. Међутим, само Богочовек Христос носи у себи и даје човеку савршено знање и о животу и о смрти, јер нам Он оба ова нерешива питања, обе ове неодгонетљиве загонетке, обе ове необјашњиве тајне – објашњава и одгонеће и решава Својом васкрслом и вечноживом Личношћу и свима доживљајима и догађајима кроз које је Он прошао ради нас људи и ради нашег спасења. Васкрсење Христово – једно око, вазнесење Христово – друго око. Ето, тим очима, тим видом погледајте и смрт и живот, и бездан смрти и бездан живота, па ћете моћи сагледати и видети шта су, од чега су, какви су, колики су, и њихова тајна биће нага пред тим новим видом ваше душе. А тај вид, ви већ имате: даје вам га вера у васкрслог Богочовека Господа Христа.
Само ми хришћани знамо, и то Богочовеком знамо, шта је човек, шта људи: од чега су, одакле су, где су, куда одлазе, где се и с оне стране смрти и гроба налазе. И за живота на земљи, и у смрти, и после смрти – ми стално у Христу, вером и љубављу и молитвом у Њему, сваком светом врлином у Њему. Ко умире са вером у васкрслог Господа, уствари он шаље своје тело на дуго спавање, спавање све до свеопштег васкрсења, свеопштег разбуђења из смрти на дан Страшнога суда. Јер од Христа, васкрсењем Његовим смрт је постала сан за тело људско. Ми хришћани знамо и убеђени смо: наши умрли уствари су κεκοιμημένοι, то јест заспали. Заспали телом, из кога је изашла бесмртна душа и отишла на своје бесмртно место, да тамо бди до Страшнога суда. А тела спавају до свеопштег васкрсења. Да онда васкрсну на позив Господа Христа, васкрслог Богочовека, Јединог Победитеља смрти, који ће и све умрле пробудити из смрти као из сна. Као што је за живота Свог на земљи пробудио Лазара Четвородневног и Јаирову кћер и сина Наинске удовице. Наши умрли се и називају заспали, зато што ће при свеопштем васкрсењу васкрснути, устати из смрти као из сна.
Смрћу хришћанин не умире, само му тело одлази на дуго спавање. То је и вера наша, и знање наше, и истина наша, и живот наш. Само за нехришћане човек умире сав без остатка; овај живот је сав живот; пре њега, и иза њега, нема живота, све сама смрт. А то? све сам мрак, и ужас, и смрад, и очај. Зар је онда живот, који је са свих страна опседнут смрћу, уствари живот? Та то је једно непрекидно мучеништво, и непрекидан ропац. И када нехришћани умиру, заиста треба туговати за њима и жалити до изнемоглости, јер умиру без икакве наде. А хришћани? Хришћани не треба да жале за својим покојницима као они који немају наде на васкрсење. А те наде немају уопште нехришћани, ванхришћани.
Разуме се, хришћани жале за својим покојницима, јер се привремено растају са њима. Тужна је тајна смрти, иако је васкрсењем Својим Господ чудесни жалост нашу претворио у радост, коју нам нико узети не може. Бесмртна душа оставља земљано тело земљи: растанак загонетан и тужан; а она сама одлази у бесмртност коју јој Господ одреди. О, колико је потребно да наше молитве прате душу преминулог брата на њеном тајанственом путу у онај свет, и за живота њена у оном свету! Плакао је сетни Господ за умрлим пријатељем Лазаром – и осветио наш плач за нашим покојницима, али као плач над тужном тајном бића људског, тужном због греха и смрти, а не као плач очајника који немају наде на поновно виђење са милим покојницима, и на поновни састанак са њима у оном свету. Ви можете, и заиста ви морате туговати, али не чините то као незнабошци који немају наде. “Како можете не туговати када оно тело, које живи душом, постаје безживотно одлетањем душе? и када оно што је ходило, лежи; када оно што је говорило, сада је немо; када заклопљене очи не примају светлост; када уши нису отворене ни за какав звук; када делатност свих удова престаје? Није ли ово мртво тело дом у коме невидљиви дух борављаше и украшаваше га? Оно што беше невидљиво, отишло је; оно што ми са болом гледамо, остало је. Овде сигурно има разлога за туговање. Али нека то туговање има своју утеху. Какву утеху? “Господ сам сићи ће са заповешћу, на глас архангелов и на глас трубе Божје, и мртви у Христу васкрснуће најпре; и онда ми живи, који смо остали, бићемо заједно узети у облаке на сусрет Господу у ваздуху” (1. Сол. 4,16). “Нека нестане туге где је толика утеха – Реrеаt соntristratio ubi tanta est cosolatio. Нека бол буде избрисан из душе, и нека вера прогна бол. Зашто бисмо жалили за мртвима? да ли зато што је смрт горка? Али Христос је прошао тим путем.[1] “Сећајте се апостолових речи, и немојте жалити за преминулим пријатељем као незнабошци који немају наде. Јер ако верујемо у васкрсење Христово, верујемо и у васкрсење оних за које Христос умре и васкрсе. Стога је жалост због умирања потпуно уклоњена. Зашто бисте плакали за оним који није изгубљен? Зашто бисте оплакивали онога који ће се вратити? Онај кога ви оплакујете није мртав; он је само отишао на пут. Немојте плакати за оним који је отпутовао мало пре вас, и за којим ћете ви убрзо поћи”.[2]
 
4,14
 
Вером у васкрслог Господа Христа, Победитеља смрти, ми смо хришћани постали јачи од смрти, зато је и нада наша у васкрсење са Христом јача од смрти. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довести с Њим. И смрт Христова и васкрсење Христово није Њега ради, већ нас људи ради, нашег спасења ради. Умрвши за нас Својом човечанском природом, Господ Христос је умро да би Својом смрћу уништио смрт у природи људској. Јер тело Његово, увек у ипостасном јединству са Божанством Његовим, разорило је смрт Божанством што је било у њему; тако и душа Његова, увек у ипостасном јединству са Божанством Његовим, сишавши по изласку из тела Његова у ад – разорила је ад Божанством својим. Тако су и смрт и ад разорени Богочовеком Христом ради нас људи, разорени Новим Адамом – Богочовеком, од кога и почиње нови човек, нови род људски. Но ту победу над адом и смрћу, и сва божанска богатства која је њоме чудесни Господ даровао роду људском, човекољубиви Спас је учинио нашом својином основавши Цркву и себе васцела оставивши у њој, те сваки који вером у распетог и васкрслог Господа постане сутелесник Богочовечанског тела Његовог, самим тим постаје и заједничар и сувласник свих тих божанских богатстава и сила. Умрвши, Господ је овладао душама умрлих чланова рода људског; и самим тим постао Владар душа људских у вечном животу. И ми хришћани, ако живимо – васкрслом Господу живимо; ако умиремоваскрслом Господу умиремо. Ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умре и васкрсе и оживе, да овлада и мртвима и живима (Рим. 14,8-9). После свесудбоносне смрти и васкрсења Богочовека Христа, ми нисмо своји већ Његови. Јер ни један од нас не живи себи, и ни један не умире себи (Рим. 14,7). Кад умиремо телом, ми знамо да тело своје предајемо на привремено спавање, до свеопштег васкрсења. Умирући на земљи, ми умиремо са вером у васкрслог Исуса, умиремо у Исусу, који је сав васкрсење и живот, те ће и наше заспало смрћу тело разбудити при свеопштем васкрсењу и даровати нам живот вечни: даровати живот вечни и нашем васкрслом телу и нашој души која ће се сјединити са њим на сву вечност. Јер шта је смрт за оне који умиру са вером у васкрслог Господа Исуса? Ништа друго до сан, спавање. Тако, који умиру у тој вери, уствари они заспе и спавају телом у Исусу васкрслом, у Исусу – глави Цркве, те јединствене радионице васкрсења у роду људском. Да, Црква Христова припрема тела хришћана за радосно и светло васкрсење са Исусом у дан Суда.
 
4,15
 
Посреди је неизмерна света тајна, која је сва од Господа и сва у Господу. У њој ништа није од нас, и ми је казујемо “речју Господњом”, не својом. У чему је она? У овоме: ми који смо живи и останемо до доласка Господњег, нећемо претећи оне који су помрли. Господ ће доћи да суди живима и мртвима: живима које при другом доласку Свом затекне у животу, мртвима – које васкрсне из мртвих; другим речима: свима људима. О дану и часу доласка Христова не зна нико до Отац небески. Ми знамо: није наше “знати времена и лета које Отац задржа у својој власти” (Д. А. 1,7). Али је несумњиво то, да ће наше, односно Спаситељево Еванђеље, и све његове истине, стићи до Страшнога суда, и да ће Господ при другом, изненадном, доласку Свом затећи на земљи живе хришћане, и нас у њима, са Његовим пресветим Еванђељем. Јер ми хришћани, благодаћу Господњом тајанствено и свештено живимо један у другоме, сваки у свима, и сви у свакоме, пошто сачињавамо једно Богочовечанско тело Цркве Спасове. Они који се при другом доласку Господњем буду затекли у животу на земљи, доживеће ову истину стварно, а ми је сада доживљујемо вером. И ови неће претећи оне који су помрли, пошто ће Господ све помрле васкрснути, те да тако сви заједно приме свеправедну одлуку Страшног суда Божијег.
 
4,16-17
 
Јер ће сам Господ са заповешћу, на глас архангелов и на глас трубе Божје, сићи с неба, и мртви у Христу васкрснуће најпре. Затим ми живи, који смо остали, бићемо заједно с њима узети у облаке на сусрет Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити. “Ево вам казујем тајну: јер сви нећемо помрети, а сви ћемо се претворити – πάντες δὲ ἀλλαγησόμεθα, у једанпут, у тренућу ока у последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви – ἄφθαρτοι, и ми ћемо се претворити” (1. Кор. 15,51-52).
Они који се затекну живи при изненадном другом доласку Спасовом, претвориће се тако да ће добити све одлике васкрслих тела из мртвих, тојест она ће постати ἄφθαρτα = нераспадљива. Другим речима: све што је смртно у њима умреће, и они ће на свој начин, необјашњиво за наш људски разум, преживети процес смрти, процес умирања, и јавити се “претворени”, са истим особинама са којима и они које Господ буде васкрсао из мртвих: јер ће сви, и једни и други, добити нераспадљива тела. И после обављеног Страшног суда, сви ћемо са Господом узићи на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити.
Јасно је: ми хришћани знамо пут, сав пут од смртног до бесмртног, од смрти до васкрсења, од временског до у вечни живот. Све на том путу зависи од васкрслог Бога и Господа Христа и од нашег односа према Њему: од наше вере у Њега, и нашег целокупног живота по Његовом Светом Еванђељу. Својом вером у васкрслог Господа, и животом по тој животворној вери, ми иако живимо на земљи, и док живимо на земљи, уствари васцелим смо животом на небу: “јер је наше живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа свога Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело да буде једнако телу славе његове” (Флб. 3,20-21). Јер све што је Спаситељ дао васкрслом и вазнесеном телу Свом, дао је да би дао и телу нашем, природи људској уопште, те да бисмо и ми постали “заједничари у Божјој природи – θείας κοινωνοὶ φύσεως” (2. Петр. 1,4) кроз саоваплоћење благодатним еванђелским животом Господу нашем Исусу Христу – Богочовеку, Васкрситељу, Спаситељу и Једином Победитељу смрти, “у коме живи сва пуноћа Божанства телесно” (Кол. 2,9). Живи, да бисте се и ви њоме испунили (Кол. 2,10).
 
4,18
 
То је Еванђеље васкрслог Господа Христа, не од људи, ни од човека, већ васцело од Њега – Јединственог Богочовека и Јединог истинитог Бога у свима световима. Стога утешавајте један другога овим речима. Јер и то нису моје, људске речи, већ речи Бога Речи, поверене ми у Његовом Светом Еванђељу, да их благовестим свима људским бићима на њихово спасење од греха, смрти и ђавола, спасење – Јединим истинитим Богом и Господом Исусом Христом, Јединим под небом Спаситељем рода људског, Јединим Богочовеком – Главом новог човечанства Цркве Његове, благодатног богочовечанства. Тако, браћо, ви имате у Господу Христу утеху на васцелом путу живота вашег: од колевке до гроба, и од гроба до Свеопштег васкрсења, и од Свеопштег васкрсења кроз сву божанску вечност нашег чудесног и незаменљивог Господа – Сладчајшег, Свесладчајшег Исуса.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Блажени Августин, Sermo 173.
  2. Тертулијан: Dе раtientiа, 9.

One Comment

  1. По мом скромном мишљењу ово је Авино најјасније у најкраћим цртама објашњење Добре Вести Хришћанства (1Сол. 4-18). Великим Свецима нису потребне многе речи. Човек има осећај, да сам Апостол Павле шапуће АВИ Јустину у уво, а Преподобни Светац то записује. Свети Аво, моли Господа за грешног Дамјана.