ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА
 
3,1-13
 
1. Сол. 3,1-13: 1 Зато, не могући више трпети, нађосмо за добро сами остати у Атини, 2 и посласмо Тимотеја, брата нашег и слугу Божјег и помагача нашег у еванђељу Христову, да вас утврди и утеши односно вере ваше, 3 да се нико не смете у овим невољама; јер сами знате да смо на то одређени. 4 Јер још кад бесмо код вас казасмо вам унапред да ћемо падати у невоље; па тако, као што знате, и би. 5 Тога ради и ја, не могући више трпети, послах да се известим о вери вашој, да вас како не искуша кушач, те тако узалуд буде труд наш.
6 Али сад кад Тимотеј дође од вас к нама и донесе нам добре вести о вашој вери и љубави, и да свагда имате добар спомен о нама, желећи нас видети, као и ми вас, 7 ми се, усред свих невоља и мука наших, браћо, утешисмо вашом вером. 8 Јер ми сад живимо (ὅτι νῦν ζῶμεν = јер сад смо ми живи) кад ви чврсто стојите у Господу. 9 Јер какву благодарност можемо дати Богу за вас, за сваку радост којом се због вас радујемо пред Богом својим? 10 Дан и ноћ се свесрдно молимо Богу да видимо лице ваше и да допунимо недостатке вере ваше. 11 А сам Бог и Отац наш, и Господ наш Исус Христос да управи пут наш к вама. 12 А вама да Господ учини да растете и преизобилујете у љубави један према другоме и према свима, као што је имамо и ми према вама, 13 да би се утврдила срца ваша беспрекорна у светости пред Богом и Оцем нашим о доласку Господа нашег Исуса Христа са свима светима његовим.
 
3,1-2
 
Ви сте слава наша пред Господом Христом о Његовом другом доласку, вером својом у Њега, коју посејасмо у вама. Но да ли ће та вера ваша стићи снажна и свемоћна и свељубавна до Страшнога суда Спасова? Ми посејасмо небеско семе еванђелске вере у срца ваша. Али, пазите: да не изђика коров на њиви срца вашег, да невидљиви непријатељ не посеје кукољ, и кукољ узрасте и угуши семе вере ваше. Зато њиву срца свог чистите даноноћно од сваке нечистоте, и корова, и камења, и трња, да би семе еванђелске вере бујно расло на чистој и узорно обрађиваној њиви срца вашег, обрађиваној молитвом, постом, милостињом, смиреношћу, трпљењем и осталим светим врлинама и тајнама еванђелским. Знајте: вера расте љубављу, расте молитвом, расте постом, расте смиреношћу, расте светим причешћем, расте светом исповешћу, расте светим трпљењем, расте сваком светом тајном и сваком светом врлином. А да ли ви све то имате? да ли ви све то упражњавате? И ако то имате, и ако то упражњавате – да ли ћете до краја имати, до краја упражњавати?
Распињан тим питањима, ја вам и послах Тимотеја, брата нашег у Христу, и слугу Божјег и помагача нашег у Еванђељу Христову. Послах га да вас утврди и утеши односно вере ваше. Да, да вас утврди и утеши! Јер безброј је невидљивих сила, а каткад и видљивих, које хоће да нам сруше еванђелску веру, да нам је отму, да нам је униште. Зато се вера наша мора утврђивати, тврђавама ограђивати. А тврђаве вере наше, шта су? Свете тајне и свете врлине. Држите у њима веру своју, и нико вам је неће моћи отети, или срушити, или уништити. Нико од страшилних духова таме и зла, а камоли неко од људи. Али, утврђивати веру своју светим тајнама и светим врлинама, то је непрекидни даноноћни подвиг и борба: борба против сваког греха, против сваког искушења, борба са духовима васколиког зла испод неба и управитељима таме овога света, на чијем челу стоји врховни поглавар свезла – Сатана (ср. Еф. 6,12). У том даноноћном војевању задобијају се од непријатеља тешке ране и ударци и модрице. Ко да нас утеши онда? – Утешитељ Благи, Дух Свети. Ето, ја вам послах Тимотеја, да вас он утеши Духом Светим, кога је он пун као велики ревнитељ Еванђеља Спасова и вашег спасења. Наше војевање је свесудбоносно: од победе наше у њему, зависи сва вечност наша. Зато се не треба плашити никаквих, ни најстрашнијих непријатеља Еванђеља Христова, јер је увек јачи Онај који Је у нама него онај који је на свету (ср. 1. Јн. 4,4; 5,4-5).
 
3,3
 
Стога, нека се нико не смете у невољама које га сналазе због вере његове у Христа, јер сами знате да смо на то одређени. Да, ми смо хришћани на невоље одређени у своме свету. Гле, сам свемоћни Господ и Спаситељ наш Исус Христос место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту. А ми смо дужни стално гледати у Њега, и угледати се на Њега. Зато нека не ослабе душе наше борећи се против греха, и у тој борби пролазећи кроз тешке и трајне невоље (ср. Јевр. 12,1-4). “Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо његовим трагом” (1. Петр. 2,21). Много се мора у овом свету пострадати за име Христово, зато што је оно страшно демонима и злим људима, те нас они због њега нападају са свих страна, и ударају нас свима невољама и мукама. О, ми знамо, свим бићем знамо – “да нам кроз многе невоље ваља ући у царство Божије” (Д. А. 14,22). И кроз све те невоље ми идемо неустрашиво као свепобедни војници Христови, јер нас воде и предводе животворне и силодавне речи Спасове: “У свету ћете имати невоље, али не бојте се, јер ја победих свет” (Јн. 16,33).
Шта је живот хришћана у овоме свету? Доживљавање живота Христова у васцелој његовој Богочовечанској стварности земаљској. А Господ Христос је толико страдао на земљи! Ако смо Његови, дужни смо постати учесници Његових страдања, и одстрадати их вером својом и љубављу својом. “Тебе, Жениче мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја …”[1]: састрадавати Христу, сараспињати се Њему, сапогребавати се с Њим, – то је удео нашег живота хришћанског на земљи. Само тако ми можемо осмислити наша страдања, и осетити и увидети како су она ништа према слави коју имамо наследити (ср. Рим. 8,18; 2. Кор. 4,17). Зато се ми и “хвалимо невољама” (Рим. 5,3); зато се ми надањем веселимо у невољама (Рим. 12,12). У свима невољама нас теши “Бог сваке утехе” (2. Кор. 1,3-4). Јер како се страдања Христова умножавају на нама, тако се и утеха наша умножава кроз Христа (2. Кор. 1,5). Нама хришћанима невоље су добродошле, јер кроз њих и помоћу њих изграђујемо спасење наше.
 
3,4
 
Стога сам вам, још кад бесмо код вас, говорио унапред да ћемо падати у разне невоље; па тако, као што знате, и би. Но да се неки од нас не би заборавили, па ослабили вером, и изгубили веру због невоља које нас сналазе, треба стражити стално на осматрачници душе своје, и недати ни срцу, ни души, ни савести да се умори од мука и невоља кроз које пролазимо вољно и невољно.
 
3,5
 
Лукави кушач, Сатана, може при нестражењу нашем, да нас искуша и да нас обори неком муком, неком невољом, и уништи нашу веру. И тиме нам уништи наш вечни живот, нашу вечну истину, наше спасење, и одвоји нас од Спаситеља нашег, и потопи у пакао лажи, ужаса и смрада. Не допустите да се то деси са неким од вас. Деси ли се, онда је узалуд био сав труд наш. Пазите, наш еванђелски труд уложен око вас биће узалуд, ако се ви сами стално не трудите над собом, ако не изграђујете себе еванђелским подвизима, ако не држите себе у христомислију, у христоосећању, у христоживоту. Нема ли тог труда у вас, лукави кушач ће вас кад тад искушати, саблазнити, и оборити са небеских висина еванђелских у поноре својих низина паклених. Имајући у виду све те опасности којима сте изложени од свелукавог кушача Сатане, ја и послах к вама Тимотеја, да се извести о вери вашој, у којој је сва вечна судбина ваша, а и вечна радост наша и слава наша.
 
3,6-8
 
Али сад кад Тимотеј дође од вас к нама и донесе нам добре вести о вашој вери и љубави, ми се усред свих невоља и мука наших утешисмо вашом вером. Кроз вашу веру и љубав ви уствари најбоље и најсигурније чувате себе, душу своју, савест своју, васцело биће своје; чувате их ограђене и окружене и опкољене и прожете Вечном Божанском Истином, Вечном Божанском Правдом, Вечном Божанском Љубављу, Вечним Божанским Животом. Још више: чувате их у једином живом и истинитом Богу свих светова – Господу Исусу Христу Богочовеку. Тако вам никаква смрт не може усмртити и осмртити ни душу, ни савест, ни живот, ни истину вашу, ни љубав вашу, ни радост вашу. Када је чврста вера ваша у Господа и љубав ваша к Њему, онда сте бесмртни и вечни. Зато је вера ваша – утеха наша, и радост наша, и слава наша, и живот наш. Да, и живот наш. Јер ми сад живимо кад ви чврсто стојите у Господу. А ваше чврсто стајање у Господу вером и љубављу и надом и постом и молитвом и смиреношћу и кротошћу и осталим светим врлинама и светим тајнама, диже вас изнад свих смрти, изнад свих грехова, изнад свих зала, и ништа вам не може наудити. Кроз ваш бесмртни и вечни живот и ми се осећамо бесмртнији и вечнији, и јачи од свих смрти. Јер ваша вера је и наша одбрана од смрти. Вером својом ви браните од смрти и греха не само себе него и нас, пошто сви ми, сједињени благодаћу и светошћу у једном и светом телу Христовом – Цркви, сачињавамо једну недељиву органску целину. У том чудесном Богочовечанском телу Христовом ми сви живимо један помоћу другог, и један у другом, и један за другог; сви живимо ради свакога, и сваки ради свих. Наши се животи преливају један у други вером, љубављу, молитвом; сви ми имамо једну душу, једно срце, један ум, једну вољу, зато сви и држимо једну Истину, једну Правду, једну Вечност, и живимо једним благодатно заједничким животом, саборним животом. У том саборном животу учествују не само сви хришћани на земљи, него и сви хришћани на небу, и сви анђели небески, и сви свети. Јер је Господ Христос у Цркви Својој измешао анђеле и људе, те за све њих важи једно исто Еванђеље, једна иста Истина, један исти живот, један исти Бог и Господ. Анђели су анђели тиме што чврсто стоје у Господу; светитељи су такође светитељи тиме што чврсто стоје у Господу; и хришћани су хришћани тиме што чврсто стоје у Господу. Уопште, човек који не стоји у Господу, зар је човек? Испавши и отпавши од Господа, врховни Арханђео Светлоносац постао је ђаво, тамоносац. А шта тек бива са човеком кад испадне и отпадне од Господа? Он пада и упада у све смрти, у све грехе, у све паклове. Када се отпадне од Господа, отпадне се од Истине, испадне се из Истине, и не остане се унутар Истине; као што се то десило са ђаволом: “он не остаде у истини” (Јн. 8,44), него испаде из ње сав, свим бићем, и сав постаде лажа и отац лажи, те кад говори лаж, своје говори (Јн. 8,44). Тако и човек, кад отпадне од Господа, он упада у саму лаж, и усињује се оцу лажи, ђаволу, и постаје његово духовно чедо (ср. Јн. 8,38.41.44; 1. Јн. 3,8.10). Само чврсто стојећи вером у Господу, човек остаје човек, и постепено помоћу светих тајни и светих врлина постаје благодатни богочовек.
 
3,9
 
Нама хришћанима све је заједничко: и истина и правда и живот и радост. Ако неко умире кроз грехе, зар ја да не патим? ако некога сатире неко искушење, зар ја да се не узбудим, да не прибегнем молитви за њега, посту за њега, милостињи за њега? А ваша чврста вера у Господа – за нас је бескрајна радост. Како да не благодаримо Господу за вас, за веру вашу, за љубав вашу? Та ми смо богати вама – вашим духовним богатством; ми смо живи вама – вашом животворном вером; ми смо и радосни вама – због вере ваше и љубави ваше. Све наше, Христом је постало ваше: и наша душа, и наша савест, и наша вера, и наше Еванђеље, и наша вечност, и наша радост. Али и све ваше, Христом је постало наше. Тако, сви ми сад зависимо једни од другах; зависимо не само овде, на земљи, него зависимо и после смрти све до Страшнога суда, па и после њега, у свој божанској вечности Христовој.
 
3,10
 
Зато је бесмртна радост наша у томе, да вера ваша у Господа Христа буде савршена; тако и љубав ваша, и молитва ваша, и пост ваш, и живот ваш, и све ваше. Јер и вера постепено расте, јача, напредује, усавршава се. Почиње она као зрно горушично; и веома је дуг пут док не порасте у дрво велико и плодоносно. А порасте само кроз истрајну еванђелску љубав и молитву и пост и милостињу и трпљење и смиреност и остале свете врлине, које увек предводе свете тајне; крштење, миропомазање, причешће, исповест, и све остало у Цркви Христовој. Ми знамо веру вашу, каква је и колика је. Али је она још нова, још млада; и треба јој да расте, да у савршену веру порасте. Зато се ми дан и ноћ свесрдно молимо Богу да видимо лице ваше и да допунимо недостатке вере ваше. А вера је наша пуна недостатака све док јој не припадамо свим срцим својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом. Вера је наша пуна недостатака све док душу нашу и срце наше и савест нашу не претвори у чисто и свето обиталиште Господа Христа и Светог Духа Његовог и Пресветог Оца Његовог; речју: док васцело биће наше не постане живи храм Пресвете Тројице. Вера је наша пуна недостатака све док васцело биће наше не освети, не облагодати, не охристови, не обожи, не обогочовечи, не отројичи. Вера је наша пуна недостатака све док живот наш не постане непрекидно богослужење, непрекидно христослужење кроз ревносно извршивање еванђелских заповести Спаситељевих, кроз непрекидно самопрегорно живљење у Христу, Христом и ради Христа. Вера је наша пуна недостатака све док се васцело биће наше не испуни бесмртним и вечним херувимским христољубљем, коме је душа – бесмртно и вечно херувимско човекољубље, у коме нема места никаквом самољубљу.
 
3,11-13
 
Све то ми свим срцем желимо вама. А над нама и вама, и над свим путевима нашим и вашим бди свеблаги Господ Христос Својим спасоносним промишљањем о свима нама, и о свакоме од нас. Нека Он у свебрижном промишљању Свом о нама управи пут наш к вама: к вашим срцима и вери што је у њима. Јер ви сте оно што и вера ваша. Какав је човек, казује вера његова. И ми хоћемо да вера ваша буде савршена, зато што хоћемо и желимо да ви будете савршени, и то савршени пред Богом. А то ви можете постати и остати, ако срце своје претворите у радионицу свете љубави Христове, свете вере Христове, светог живота Христовог, у радионицу у којој даноноћно сложно и слободно раде све свете тајне еванђелске и све свете врлине еванђелске. Срце ваше – радионица Христова! У њему нека Господ непрекидно ради на молитвени позив ваш: нека непрекидно ствара у вама свете мисли, света осећања, свете жеље, свете намере, света дела, свети живот. Јер се само светошћу човек утврђује у Богу; јер се само светим живљењем срце преображава из силе у силу, из бесмртности у бесмртност. Да, срце наше постаје беспрекорно пред Богом само светошћу својом. А када је срце свето, онда из њега излазе све саме свете мисли – христомисли, све сама света осећања – христоосећања, све саме свете жеље – христожеље, све сами свети живот – христоживот. Тада за нас престаје уствари да постоји време, а постоји само наша бесмртност и вечност, богочовечност. Ми онда живимо тако, као да смо сваком мишљу својом, сваком речју својом, и сваким делом својим већ на Страшном Суду Господњем. Уствари, ми сваком мишљу својом хитамо другом доласку Спаса нашег, пружамо сваку мисао ка Њему. Нека свака мисао наша буде чиста и света, и свака жеља наша, и свако дело наше, као да већ иде у сусрет Господу Исусу који нам долази да суди живима и мртвима. Не будемо ли свети у васцелом животу свом, како ћемо онда срести Господа о другом доласку Његовом, када буде дошао са свима светима? Живимо на земљи тако, као да се већ налазимо на Страшном суду Христовом, и од нас ће побећи све што је нечисто, рђаво, несвето. А свим срцем пригрлимо све што је свето, еванђелско Христово. Тако ћемо осигурати бићу свом светост, и у њој блажену вечност.
Проверите светост своју. Чиме? Љубављу, светом еванђелском љубављу. Ако истински и искрено растете и изобилујете у љубави један према другоме и према свима, онда еванђелска светост ради у срцима вашим. Ако љубите грешнике и у гресима њиховим, и ако се смирено и самопрекорно спуштате у прљаве низине њихових палих душа да бисте их молитвом и самилошћу подигли у светле висине Христове, онда еванђелска светост ради у срцима вашим. Ако се молите Богу за оне који вас гоне, и благосиљате оне који вас куну, и чините добро онима који вам зло чине, онда еванђелска светост ради у срцима вашим. Ако не враћате зло за зло, увреду за увреду, неправду за неправду, мржњу за мржњу, него све то савлађујете љубављу, опраштањем, добротом, молитвом за непријатеље, онда еванђелска светост ради у срцима вашим. Ако не допуштате грешној жељи, рђавој помисли, саможивом прохтеву да се задржи у вама, онда еванђелска светост ради у срцима вашим. Ако гнев, чим се појави у вама, потискујете молитвом к Богу и кротошћу; ако мржњу, чим се појави у души вашој, савлађујете еванђелском молитвеном љубављу; ако пакост, чим се помоли у вама, надвлађујете благим еванђелским доброжељењем; ако похоту, чим крене кроз ваше удове, задавите молитвом и постом; ако сластољубље, чим почне да мили кроз ваше тело, уништавате пламеним сећањем на смрт, на гроб, на пакао; ако уопште све страсти, све грехе, све покрете ка страстима и гресима, сатирете светим еванђелским животом, – онда еванђелска светост живи и ради у вашим срцима. Служите ли ревносно Господу, даноноћно извршујући Његове свете заповести еванђелске, онда еванђелска светост дёла и ради у вашим срцима; и она ће вам и у овом и у оном свету осигурати вечни живот у Господу Христу са свима светима Његовим.
 

1. Део општог тропара жени мученици (Зор. А. Ст).