NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA
 
1,1-10
 
1. Sol. 1,1-10: 1 Pavle i Siluan i Timotej crkvi Solunskoj u Bogu Ocu i Gospodu Isusu Hristu: blagodat vam i mir od Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista.
2 Zahvaljujemo Bogu svagda za sve vas, pominjući vas u molitvama svojim, 3 i spominjući neprestano vaše delo vere, i trud ljubavi, i strpljivost nade u Gospoda našeg Isusa Hrista pred Bogom i Ocem našim, 4 znajući, braćo ljubljena, od Boga izbor vaš. 5 Jer evanđelje naše ne bi k vama samo u reči, nego i u sili i u Duhu Svetom, i u potpunom uverenju, kao što znate kakvi bismo među vama vas radi. 6 I vi postadoste podražavaoci nas i Gospoda (μιμηταὶ ἡμῶν καὶ τοῦ Κυρίου), primivši reč u velikoj nevolji s radošću Duha Svetoga, 7 tako da postadoste ugled svima vernima (= svima koji veruju; svima vernicima) u Makedoniji i Ahaji. 8 Jer se od vas promče[1] reč Gospodnja ne samo u Makedoniji i Ahaji, nego i u svako mesto iziđe vera vaša u Boga, tako da nam nije potrebno što govoriti. 9 Jer oni obznanjuju za nas kakav ulazak imasmo k vama, i kako se od idola obratiste k Bogu, da služite Bogu živome i istinitome, 10 i da čekate Sina Njegova s nebesa, koga On vaskrse iz mrtvih, Isusa, koji nas izbavlja od gneva koji će doći.
 
1,1
 
Od nas trojice, Pavla i Siluana i Timoteja, čuste blagovest o Crkvi, ali Crkva je svim bićem svojim u Bogu Ocu i Gospodu Isusu Hristu. Jer sva sila spasenja što je u njoj, od Boga Oca je kroz Sina u Duhu Svetom. Od nas je propoved, od Presvete Trojice sva sila, sva istina, sva pravda, sva spasonosnost naše propovedi. Propoveđu mi samo privodimo k spasenju, a Presveta Trojica izvršuje u vama spasenje. Mi ljudi osnivamo od vas i među vama Crkvu, koja je svim bićem svojim od ovaploćenog Gospoda Hrista, jer je ona duhovno telo Njegovo. Postajući članovi Crkve, vi postajete sutelesnici Bogočovečanskog tela Hristovog, i kao živi, večnoživi sutelesnici tog čudotvornog tela dobijate od Njega sve bogočovečanske sile koje u vama izgrađuju spasenje vaše. Solunska Crkva je samo organski deo Vaseljenske Crkve Hristove, koja je telo Hristovo i u ovom i u onom svetu. I vi pripadajući Crkvi, samim tim već pripadate dvama svetovima: zemaljskom i nebeskom, ili bolje: zemaljsko-nebeskom, jer u Crkvi nebo je na zemlji, i zemlja na nebu; anđeli su izmešani sa ljudima, i ljudi sa anđelima.
U vascelom biću svom Crkva živi božanskim silama Presvete Trojice, koje su sišle na nju i u nju kroz ovaploćenog Boga Logosa silaskom Duha Svetoga. Sve te sile i sačinjavaju blagodat, koja i daje sav život Crkvi, božanski život, kroz svete tajne i svete vrline. Sve u Crkvi živi tom blagodaću, koja sav život vodi od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Blagodat u Crkvi Hristovoj jedno radi, i to neprestano radi: otrojičuje sve čega se kosne; otrojičuje svaku dušu ljudsku, svako biće ljudsko koje se svetim tajnama i svetim vrlinama saovaplotilo čudesnom i čudotvornom telu Hristovom. Verom, tom početnom svetom vrlinom evanđelskom, ti već otrojičuješ sebe, jer ona sva odvodi Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Svetom pak tajnom krštenja, ti si sav ušao u Presvetu Trojicu, ušao si u Nju i Ona u tebe; u tebi više nema tebe, već je sve od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Tako, svakom svetom tajnom i svakom svetom vrlinom ti blagodaću otrojičuješ sebe, i time nalaziš i doživljuješ pravog sebe, večnog sebe, trojicelikog sebe, trojičnog sebe. A to i jeste cilj našeg ljudskog bića, pošto smo mi ljudi sazdani po liku Presvete Trojice: Oca i Sina i Svetoga Duha.
Mir, šta je ustvari mir? Mir je carovanje svesavršene volje Trojičnog Božanstva. Caruje li ona u duši vašoj, onda vi imate savršen mir, pravi mir; caruje li ona među vama, onda je među vama istinski mir; caruje li ona u društvu, u porodici, u narodu, onda je tu savršeni pravi mir. Jer ona caruje Božanskom Istinom, Božanskom Pravdom, Božanskom ljubavlju, božanskim savršenstvima. Istinski mir je samo onde gde greha nema, gde smrti nema, gde đavola nema. Jer u grehu je izvor svakog nemira, i svih nemira u svetu čovečanskom. Zato je Gospod Hristos i postao „mir naš“ što je uništio greh, smrt i đavola (Ef. 2,14-17), što je spasao rod ljudski od greha i smrti i đavola, i time uklonio glavne i jedine tvorce nemira u duši ljudskoj, i u svetu zemaljskom. Takav mir se, kao i blagodat, uvek dobija od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Carstvo tog mira je u Crkvi Hristovoj, u kojoj i caruje Presveta Trojica Svojom blagodaću.
 
1,2
 
U rodu ljudskom hrišćani su novi ljudi, novi time što stalno žive u Bogu, po Bogu, radi Boga. Svaka njihova misao, svako osećanje, svako raspoloženje, svako delo – izvire iz Boga, nosi i vodi ka Bogu, ostvaruje se Bogom, i završuje se Bogom. Hrišćaninova misao o svetu, postepeno se izvija u molitvu za svet; tako i njegovo osećanje sveta postepeno se preobražava u molitvu za svet, koji u zlu leži, u smrti leži, u grehu leži. A tek hrišćaninova misao o čoveku, o ma kom čoveku, ne može se ne izviti u molitvu za tog čoveka, jer je svaki čovek uvek u opasnosti od iskušenja, vidljivih i nevidljivih, i jer je svaki čovek samom prirodom bića svog pozvan da steče život večni rastući ka nebu, ka Bogu istinom večnom, pravdom večnom, ljubavlju večnom. Zato je za hrišćanina uvek neophodno, uvek najneophodnije: biti molitvom vezan sa Bogom, koji je uvek jači od svakog zla koje nas može snaći, i od svake smrti koja nas može spopasti. Između sebe i ostalih ljudi hrišćanin uvek stavlja Boga, i Bogom rešava sve odnose sa ljudima; zato je on stalno u molitvama k Bogu za sve bližnje svoje, i za sve daljne i najudaljenije od njega verom, shvatanjima, idejama, postupcima, delima. Ništa složenije od čovekova života na zemlji, naročito od hrišćaninova života, jer u njemu učestvuje sva Božanska Trojica svima Svojim bezbrojnim silama, vidljivim i nevidljivim. Zato je hrišćanin stalno u molitvenom odnosu prema Gospodu Trosunčanom: da ga On vodi kroz sveštena tajanstva života i sveta; da ga On vodi i rukovodi u svima njegovim odnosima sa svakim čovekom posebno, i sa ljudima uopšte. Mi tako malo znamo i sebe i život u sebi i oko sebe, te nas stoga samo sveznajući i svevideći Gospod može nepogrešivo voditi kroz život u ovom svetu i među ljudima, pa i kroz život same naše duše, samog našeg bića. Zato je Gospod i najbolji reditelj naših odnosa sa ljudima, jer ih samo On može savršeno uređivati na večnu korist svakoga od nas. Mi apostoli svim bićem to osećamo, zato se svaka pomisao naša na vas neminovno pretvara u našu molitvu za vas. Vera naša sva je od Boga, zato nas i vodi Bogu; i mi ne pripadamo sebi, već Njemu; i ne živimo sebi, već Njemu. A da bismo neprestano napredovali u tome, potrebno je neprestano se moliti, moliti, moliti.
 
1,3
 
Sa svega toga zahvaljujemo Bogu svagda za sve vas. Solunjani, pominjući vas u molitvama svojim, i spominjući neprestano vaše delo vere. Šta je vaše delo vere? Najpre – nova duša, nova savest, novo srce, nova volja, novi život. To je delo vere vaše u Gospoda Hrista. Jer Gospod Hristos, uselivši se verom u srca vaša, obnavlja svu dušu vašu i savest i srce i volju i život, i vi kao novi ljudi, Bogom novi, uvek i dajete od sebe nove misli – svete misli, nova osećanja – sveta osećanja, nova dela – sveta dela. Vera vam celo biće ukorenjuje u Gospodu Hristu, zato vi i rađate rodove dostojne Evanđelja Hristova, rodove božanske, bogočovečanske, besmrtne, večne. Vera uvek dёla: dёla ljubavlju, dёla molitvom, dёla milostinjom, dёla postom, dёla smirenošću, dёla trpljenjem, dёla milošću, dёla svakom evanđelskom vrlinom. Vera osposobljuje vid duše naše, te ona vidi i ono što je nevidljivo, večno (sr. 2. Kor. 4,18), vidi one beskrajnosti božanske Istine i Pravde i Ljubavi koje vi treba da usvojite, da osvojite, da zadobijete, zato ona uvek stremi napred, leti napred – u sve beskrajnosti božanskih savršenstava. Otuda, nikad kraja delanju vere naše: ona stalno napreduje iz vrline u vrlinu, iz savršenstva u savršenstvo, iz sile u silu. Delo vere naše nema kraja jer naše usavršavanje nema kraja, po sveobaveznoj zapovesti Spasovoj: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mt. 5,48).
Delotvorna vera evanđelska uvodi u božansku ljubav evanđelsku. A ljubav evanđelska, tek nikad nije sita. Zato je „trud ljubavi“ evanđelske neizmeran. Te ljubavi su gladna sva bića, vidljiva i nevidljiva. I za sva ta bića ljubav hrišćaninova se neprestano trudi i radi. I što se više trudi, to se u njoj sve više raspaljuje revnost za trud koji neće odmora; ona i kad spava radi, jer je u prirodi njenoj da je uvek budna. Zaspi li – to je smrt njena. Zato što je sva od Boga koji je ljubav, ona nikad ne prestaje da se trudi, da bdi, da radi, da veruje, da se moli, da posti, da trpi, da istinu tvori, da besmrtuje, da večnuje. Ljubav se naročito hrani molitvom; i sveta ljubav, evanđelska ljubav je ustvari plod molitve, delo molitve. „Ljubav je od molitve“ blagovesti sveti Isak Sirin. Božanska, sveta, besmrtna ljubav dolazi od Boga, kome se prilazi jedino molitvom, i služi – stalnom molitvom. Otuda najveći molitvenici i imaju najveću ljubav; otuda su svetitelji – satkani od ljubavi, od molitve i ljubavi. Da, ljubav je od molitve, ali se i molitva hrani i razvija i raste ljubavlju, raste u sva svoja savršenstva.
U tom trudu ljubavi kome nema kraja, u tom delanju vere koje ne zna za kraj – drži nas „strpljivost nade u Gospoda našeg Isusa Hrista“. I ne samo drži, nego nas i vodi i rukovodi i krepi i oduševljava, i daje nam radosti u svima podvizima, u svima nevoljama, u svima mukama. Strpljiva nada u Gospoda Hrista leči od svake malaksalosti u podvizima, od svakog zamora, od svake potištenosti. Malaksava li vera, nada joj pritiče u pomoć; malaksava li ljubav, nada je bodri i snaži i hrabri. Vera, ljubav i nada – eto trojstva koje ostvaruje savršenstvo u duhovnom delatnom životu. Samo udružene i ujedinjene, one nas uvode u svako božansko savršenstvo, i izvode iz svake duhovne smrti i mrtvila i pakla. Delo vere, trud ljubavi, strpljivost nade, eto glavnih neimara naših duša, našeg spasenja, naše besmrtnosti, naše večnosti, naše bogočovečnosti. Delaj verom, trudi se ljubavlju, trpi nadom, i ti ćeš vaskrsnuti sebe iz svih grobova svojih, i nikakva ti smrt ne može nauditi. Tvoje je da stalno delaš verom, da stalno radiš ljubavlju, da stalno trpiš nadom; i to tvoje delanje, i taj tvoj rad, i to tvoje trpljenje, iako su često nevidljivi za ljude, uvek su vidljivi za Boga, uvek su javni i vidni „pred Bogom i Ocem našim“.
 
1,4
 
Ti podvizi neprekidni i uvek hristočežnjivi, to je udeo vaš hrišćanski u ovom svetu. Jer kao hrišćani, vi ste na to pozvani, i izabrani; izabrani na najviše dostojanstvo. To je „od Boga izbor vaš“. Gle, Gospod neumorni i svedelatni izabrao vas je za Svoje saradnike na zemaljskoj njivi Svojoj: On je na njoj, kao i svuda, glavni radnik, a vi ste izabrani da Mu budete verni saradnici. Ko to radi u suncu, te ono lije iz sebe toliku svetlost i toplotu, ako ne On – Sveradnik? Ko to radi u zrnu pšeničnom, te ono klija i klasa i plod donosi, ako ne On – Sveradnik? Ko to radi u biljkama, u cveću, u usevima, u voćkama, u vinovoj lozi, te rastu i rod donose, ako ne On – Sveradnik? Ko to radi u vodi, te ona proizvodi ribe i raznovrsne životinje, ako ne On – Sveradnik? Ko to radi u vazduhu, u svetlosti, u zvezdama, u pticama, u životinjama, u svakom stvoru, u svakom biću, u svakoj tvari, te sve to postoji i živi i raste i množi se i produžuje se kroz vekove i vekove, ko ak one On – Sveradnik? Biti saradnik takvom svemoćnom i svemudrom i svebogatom i svedarežljivom Sveradniku – kakva radost, i ushićenje i zanos! Koji podvig onda nije mio i lak: podvig vere, podvig ljubavi, podvig nade, kada i njih On – čovekoljubivi Sveradnik izvršuje kroz nas i u nama radi nas?
 
1,5
 
Evanđelje Hristovo kao knjiga ne bi moglo izvršiti spasenje sveta, te se stoga ne bi ni moglo ni smelo nazivati Evanđeljem = Blagovešću. Ono je Blagovest samo Bogočovekom Hristom, Spasiteljem sveta, jer samo Spasitelj spasava Svojom Bogočovečanskom Ličnošću i Svojom božanskom silom. I ono je Blagovest samo ukoliko svaka reč njegova sadrži u sebi od Spasove Bogočovečanske spasilačke sile. Ali nikakva reč ljudska ne može smestiti i izraziti Bogočoveka sa Njegovim bezbrojnim božanskim savršenstvima i beskrajnostima. Za to je svu istinu o tome kazao prvi sveti bogoslov – Evanđelist Jovan, kada je svoje čudesno i po bogonadahnutosti nenadmašno Evanđelje o Gospodu Hristu završio rečima: A ima i mnogo drugo što učini Isus, što kad bi se redom napisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. 21,25).
Šta je Evanđelje Hristovo? – Sam Bogočovek Hristos sa vascelim bogočovečanskim podvigom spasenja. Propovedano rečima, ono spasava samo kada su te reči ispunjene i praćene bogočovečanskom silom Hristovom koja i izvršuje spasenje u onima koji veruju. A kada su te reči lišene te bogočovečanske sile onda one ne spasavaju. Zato Evanđelje nije u nadgovorljivim rečima mudrosti ljudske, nego u javljanju sile Božije (sr. 1. Kor. 2,4-5). Pa i to nije sve, jer je za spasenje duha ljudskog od svega grehovnog, od svega smrtnog, od svega đavoljeg, neophodan Duh Sveti: da se sav sjedini sa duhom čovečijim. Jer samo Svesveti Duh svetošću Svojom osvećuje čoveka, potiskujući iz njega sve što je nesveto, nečisto, prljavo, rđavo, grešno, zlo, demonsko, i osvećujući svu dušu njegovu, svo srce, svu savest, svu volju, sve telo. Ništa čovečije nije tuđe Duhu Svetom sem greha. Jer je čovek i sazdan duholikim, da bi bio obitalište Duha Svetog. I on to postaje verom u Gospoda Hrista, zbog koje mu Spas i daje Duha Svog Svetog, sa svima Njegovim svesvetim i sveosvećujućim silama, koje i spasavaju od svakog greha i od svega grehovnog. Svojim Evanđeljem čudesni Gospod to i želi: da nam zbog vere naše da i božanske sile Duha Svetog, koje i izgrađuju u nama nova bića, podobna Gospodu Hristu i Duhu Svetom svojom čistotom, svetošću i pravednošću. Kao što smo grehom postali tuđi Bogu, tako spasenjem postajemo svoji Njemu. Kao što nam je zbog grehovnosti naše sve Božje postalo tuđe, a i mi Bogu, tako nam je kroz očovečenje Gospoda Hrista sve Božje postalo naše: i Večna Istina, i Večna Pravda, i Večna Ljubav, i Večni Život, i Večno Blaženstvo. Zato i Evanđelje, koje je u svemu i po svemu Bogočovekovo, postaje naše kroz Njegovo čovekoljublje i kroz naše hristoljublje. Otuda sveti hristonosni apostol Pavle i blagovesti Solunjanima: „Evanđelje naše ne bi k vama samo u reči, nego i u sili i u Duhu Svetom“.
Svojom bezrezervnom verom i svesrdnim hristoljubljem sveti Pavle je sav postao Hristov, i sve što je Hristovo postalo je potpuno njegovo, toliko njegovo – da on više ne oseća sebe u sebi već Gospoda Hrista, i ne živi više sam u sebi nego u njemu živi sam i sav Gospod Hristos (sr. Gal. 2,20). Tako i Evanđelje Spasovo, u svoj čudesnosti i bogočovečnosti i čudotvornosti svojoj, postalo je njegovo, stopilo se i slilo sa njim potpuno. Otuda sve što je njegovo – puno je i prepuno samog Evanđelja: istine Evanđelja, pravde Evanđelja, večnosti Evanđelja, sile Evanđelja. Zato on ništa i ne oseća sem njega, i ništa neće da zna sem njega. Požar njegove vere u Hrista, i požar njegovog bezgraničnog hristoljublja bije iz njegove propovedi o Hristu, iz svake reči njegove o Evanđelju Hristovom, da bi tim požarom zapalio duše naše i Evanđelje Bogočovekovo učinio našim. I on ga čini našim, ljudskim, i mi tek u Evanđelju vidimo sebe, prave sebe, svoju bogoliku i bogočežnjivu prirodu. I to ga čini našim svojom heruvimskom revnošću, sav u svakoj reči svojoj, sav u svakom uzdahu svom: sav hristočežnjiv, sav nebočežnjiv, sav čovekoljubiv. On je toliko uveren u istinu Evanđelja, u pravdu Evanđelja, u spasonosnost Evanđelja, u večnost Evanđelja, da ta potpuna uverenost i savršena ubeđenost sunčano zrači iz svake reči njegove. Prosto, u svakoj reči njegovoj – po sunce nepokolebljive vere, po sunce serafimske ubeđenosti u svespasonosnost Evanđelja Hristova. Potražite li svu dušu Pavlovu, svu savest, svo srce, svo biće – eno ih u svakoj reči Evanđelja njegova. Da, Evanđelja njegova! jer je Evanđelje Spasovo on toliko učinio svojim, i to učinio verom svojom, ljubavlju svojom, molitvom, postom, revnošću, da nema nikakve razlike između njega i Hristova Evanđelja. Ta i kako je može biti, kada je on blagodaću potpuno sjedinio sebe sa čudesnim Gospodom i Tvorcem Evanđelja – Spasiteljem našim Isusom Hristom. To su morali osećati i Solunski hrišćani za vreme njegova, iako kratka, boravka među njima. Sveti apostol ih na to i potseća, pišući im: „kao što znate, kakvi bismo među vama“, – spasenja vašeg radi. Jer kako biste mogli postići spasenje bez Spasitelja? i poverovati u Spasitelja bez naše propovedi Evanđelja Njegova? i usvojiti Evanđelje Njegovo bez pomoćne sile Božije? i razumeti ga, i zavoleti ga, i živeti njime, i spasavati se njime – bez Duha Svetoga? Mi ništa drugo ne želimo vama sem spasenja vašeg. A želeći vam to, mi vam želimo ono što jedino i sačinjava večnu radost za ljudsko biće u svima svetovima i u svima životima, u kojima ljubavlju Svojom caruje i vlada nezamenljivi Gospod i Bog naš – Isus Hristos.
 
1,6
 
Vi ste osetili da je Evanđelje naše zaista jedina Blagovest, večna i neprolazna Blagovest za ljudsko biće u svima našim čovečanskim svetovima. I osetivši to po čudotvornoj sili Bogočoveka Hrista i po dejstvu Duha Svetoga, i po našem silnom uverenju, vi i postadoste podražavaoci nas i Gospoda – μιμηταὶ ἡμῶν καὶ τοῦ Κυρίου. Postadoste, kako? Onako kao i mi: Duhom Svetim, Njegovom božanskom svetom silom kroz svete tajne i svete vrline. Mi smo kao i vi, od istoga blata, od iste prirode ljudske, prirode po blatu – zemaljske, prašinske, po bogolikosti duše – nebeske, božanske. Naše ljudsko biće samim svojim postojanjem prostire se u dva sveta: u zemaljski i nebeski. Mi zato i možemo postati podražavaoci ovaploćenog Gospoda, što nas bogolika priroda duše vuče ka Gospodu, od koga ona i vodi poreklo. I još: što je Gospod, postavši čovek, dao nama sve Svoje Božanske sile, da se ispunimo svakom punoćom Božanstva kakva je u Njemu (sr. Kol. 2,9-10). Prirodno je za našu poreklom hristoliku dušu da bude podražavalac ovaploćenog Gospoda Hrista. A to znači? Da živi Njegovom Večnom Božanskom Pravdom, Večnom Božanskom Istinom, Večnom Božanskom Ljubavlju, Večnim Božanskim Životom, da bi na taj način čovek hrišćanin postigao Bogom mu određeni cilj života i postojanja: bogopodobnost, bogosavršenstvo, tojest postao „savršen u Hristu“ čovek (sr. Kol. 1,28); i tako dostigao „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13).
Celo Evanđelje Spasovo i nije drugo do poziv na podražavanje ovaploćenog Boga i Gospoda: na doživljavanje Njega i svih Njegovih istina, i vascelog bogočovečanskog života Njegovog (sr. Kol. 1,10; Flb. 1,27; 1. Sol. 2,12). Jer hrišćanstvo i jeste podražavanje Boga u telu pomoću blagodatnih svetih tajni i svetih vrlina. Hrišćanstvo? – Ugledanje na Hrista u svemu i svačemu; ulgedanje na Bogočoveka, nikada na čoveka. To nije neko spoljašnje podražavanje, nego unutrašnje doživljavanje Gospoda Hrista u vasceloj punoći Njegove Bogočovečanske Ličnosti, doživljavanje pomoću blagodatnih svetih tajni i svetih vrlina, i to svim srdem, svom dušom, svom snagom, svom mišlju, svim bićem svojim. Tu nema mesta ničem mehaničkom, površnom, licemernom; tu sva suština bića čovekova vri u svetosti svetih tajni i svetih vrlina; i čovek, doživljavajući bogočovečanske istine evanđelske, raste iz sile u silu, preobražava se iz čoveka u blagodatnog bogočoveka. Ostajući u granicama ljudske prirode, on se neprestano sve više i više ispunjuje bogočovečanskim silama Hristovim, Njegovom Božanskom Istinom i Pravdom i Ljubavlju i Životom i Besmrtnošću. I tako bez kraja i konca, uvek imajući pred sobom kao večiti ugled čudesnog Boga i Gospoda: Spasitelja našeg Bogočoveka Hrista. U Njemu je dat večni obrazac nama ljudima: On je svom punoćom Božanstva prisutan u telu Svom čovečanskom: „sva punoća Božanstva živi u Njemu telesno“ – σωματικῶς (Kol. 2,9). On je po čovečanskoj prirodi Svojoj pravi, savršeni, vasceli čovek, i po božanskoj prirodi Svojoj pravi, savršeni, vasceli Bog. A mi hrišćani? Mi smo po čovečanskoj prirodi svojoj pravi ljudi, a po božanskoj, koju u Duhu Svetom stičemo svetim tajnama i svetim vrlinama evanđelskim, mi nismo bogovi po prirodi već bogovi po blagodati. U tome je sva razlika, i to bezmerna i beskrajna razlika između nas i Gospoda Isusa Hrista Bogočoveka.
Ništa neprirodno i protivprirodno, pa čak ni nadprirodno, ne traži od nas ovaploćeni Bog i Gospod, Isus Hristos, kada nam kao svecilj života i postavlja zapovest: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski – Bog (Mt. 5,48). Jer: prirodno je za našu bogoliku čovečansku dušu da se usavršava ka Bogu, svome Tvorcu i Originalu, živeći božanskom Istinom Hristovom, božanskom Pravdom Njegovom, božanskim Životom Njegovim, i svima božanskim savršenstvima Njegovim. I da se tako, najzad, sva ispuni Bogom. Put ka tome je: neprekidno ugledanje na Gospoda Hrista, neprekidno podražavanje Njega, ovaploćenog Boga, kroz življenje u Duhu Svetom svetim tajnama i svetim vrlinama bogočovečanskim. Po izričitoj zapovesti svetog večnog Evanđelja Bogočovekovog: „Budite podražavaoci Boga“ – ugledajte se na Boga.
Življenje vascela bića čovekova u vascelom Bogu, eto to je novina, večita novina Novoga Zaveta, i Jedinog Istinitog Boga u svima svetovima – Bogočoveka Gospoda Hrista. I to je postalo naša zemaljska stvarnost ovaploćenjem Boga Logosa, Njegovim svecelim učovečenjem i očovečenjem. Postavši čovek, Bog Logos je vascelu prirodu ljudsku u Svojoj Ličnosti prožeo Božanstvom, ispunio Bogom, obožio, da bi mi ljudi, živeći Njime i u Njemu, vascelu svoju prirodu ljudsku proželi božanskom, i tako postigli oboženje, i u oboženju spasenje. Jer u oboženju se i sastoji spasenje. Oboženje potiskuje iz čoveka svaki greh, svaku smrt, svakog đavola, i to potiskuje božanskim silama koje crpe iz svetih tajni i svetih vrlina Bogočovekovih. Nama je dato Hristovo očovečenje, da bismo mi postigli oboženje, i u njemu spasenje. Bog je postao čovek, da bi čoveka obožio, – to je osnovna misao koja bruji kroz dela bogonosnih i bogomudrih Otaca: Atanasija Velikog, Grigorija Bogoslova, Zlatousta, Vasilija Velikog, Makarija Velikog, Damaskina, Simeona Novog Bogoslova, Grigorija Palame. To je dijamantski temelj Bogočovekova Evanđelja, Njegovog domostroja spasenja; to temelj „filosofije po Hristu“ (sr. Kol. 2,8). Samo pođe li se od te istine, i zida li se na toj istini, i živi li se tom istinom, postiže se spasenje. Bez toga – nemoguće je spasti se, nemoguće je postići cilj čovekova postojanja u svetu, nemoguće je biti pravi čovek, nemoguće je znati sebe, čoveka, i svet oko sebe, i znati radi čega je rod ljudski zasađen na ovoj zvezdi Božjoj.
Kada čovek oseti sladost Evanđelja Hristova, onda mu je svaka nevolja dobrodošla: jer sve gorčine ovoga sveta gube se iz srca koje okusi Evanđelje Spasovo, Njegovu blagovest. A kad čovek primi vascelo Evanđelje u srce svoje, onda u njegovoj duši grane sunce neugasive radosti, sunce zapaljeno Duhom Svetim. To su doživeli Solunski hrišćani; sveti apostol im i objašnjava otkuda njihova radost „u velikoj nevolji“, koju su imali od sugrađana svojih, neprijatelja Evanđelja Hristova. Radost – od Duha Svetog, Utešitelja Blagog. Utešitelj je zato i dat: da vas teši u nevoljama za Hrista, u stradanjima za Hrista, u umiranjima za Hrista. Nema žalosti koju vi podnosite za Hrista, a da je Duh Sveti ne pretvori u radost o Hristu.
 
1,7
 
I vi, Solunjani, postavši „podražavaoci Gospoda“, „postadoste ugled svima vernima u Makedoniji i Ahaji“: ugled za podražavanje vas, i preko vas Gospoda, kao što ste vi podražavaoci nas koji podražavamo Gospoda ovaploćenog. Čega ste ugled vi? Novog života: po Bogočoveku; nove istine: bogočovečanske; nove pravde: bogočovečanske; nove ljubavi: bogočovečanske; novog sveta: bogočovečanskog; nove večnosti: bogočovečanske; nove besmrtnosti: bogočovečanske. Kroz sve to gori i plamti jedna i neugasiva Svetlost, Svetlost Božanska, Bogočovečanska, koja je sva sišla u naš zemaljski svet sa ovaploćenjem Boga Logosa. Ko tu Svetlost zapali u duši svojoj verom u Gospoda Hrista, postaje – kupina koja gori a ne sagoreva, gori i sija tom Svetlošću, i ona mu obasjava sve puteve između zemlje i neba, između roda ljudskog i Boga, i on „hodi po svetlosti“, i „ne hodi po tami“, ne luta po mraku i maglama ljudskih nagađanja i gatanja, ljudskog razuma, i nauke po čoveku, i filosofije po čoveku. I vi, goreći na ovoj zemlji tom Neugasivom Svetlošću kao nesagorive kupine – svetlite svima ljudima koji su u mraku bezverja, neverja, poluverja, maloverja. Hristov čovek samim svojim postojanjem gori i svetli; i svaki je kao grad koji na gori stoji, i ne može se sakriti, i postaje ugled drugama. I vi Solunski hrišćani, svetlošću vere svoje i života svog po Hristu, obasjavate mnoge premnoge, –
 
1,8
 
„jer se od vas promče[2] reč Gospodnja ne samo u Makedoniji i Ahaji, nego i u svako mesto iziđe vera vaša u Boga“. A vera sama sebe propoveda; i kad ćuti, ona samim svojim postojanjem propoveda i Hrista Boga ispoveda. No vera vrlo rečito i gromovito govori – kroz ljubav, kroz milostinju, kroz post, kroz molitvu, kroz smernost, kroz krotost, kroz trpljenje, kroz samilost. Sve su to heruvimski rečiti blagovesnici koji neprestano, tajno i javno, vidljivo i nevidljivo, blagoveste novi život u Hristu, razglašuju Evanđelje, propovedaju Spasitelja i onda kada usta i jezik umukne.
 
1,9
 
Sve to dokazuje, šta? Da je naš ulazak među vas izazvao prevrat kod vas, i to neviđeni i nečuveni prevrat: jer vi odbaciste lažne i mrtve bogove, i obratiste se k Bogu živome i istinitome, i služite Njemu. I to služenje vaše Bogu živome i istinitome, proslavi vas svuda: vi postadoste čuveni i slavni, slavni neobičnom slavom – životom u jedinom živom i istinitom Bogu i Gospodu, i radi jedinog živog i istinitog Boga i Gospoda u svima svetovima. Svojim novim životom vi pokazaste novu silu, čudotvornu i preobražajnu, koja preko vas prelazi i na druge, i izvlači ih iz ponora mraka i neznanja, u kome ljude drži vera u lažne i mrtve bogove. Svojim svetim životom vi ste pokazali svima oko sebe, i bližnjima i daljnima, da je Bog kome služite – živi i istiniti Bog, koji daje sile da na zemlji živite Večnom Istinom, Večnom Ljubavlju, Večnom Pravdom, Večnim Životom, te se tako svuda i svagda pokazujete jači od svake smrti, od svakog greha, od svakog zla. Večna Istina, živeći u vama i vi u njoj, sama od sebe trubi i propoveda sebe; tako i Večna Pravda, i Večna Ljubav, i Večni Život. Iako su unutra u vama, oni vrlo rečito propovedaju sebe kroz svaki vaš pogled, kroz svaku vašu reč, kroz svako vaše delo, kroz svaki vaš pokret. Sam vaš evanđelski život, hteli vi ili ne, blagovesti sebe preko vidljivih i nevidljivih ognjenih jezika, i tako se oko vas, i nablizu i nadaleko, zapaljuju tim svetim ognjem mnoge duše, i one radosno ruše svoje lažne bogove i hrle vašem živom i istinitom Bogu, jedinom istinitom Bogu u našem zemaljskom svetu.
 
1,10
 
Vaš evanđelski život u Hristu po svemu je beskrajan i beskonačan, jer vi živite kao da ste već na Strašnom sudu. A to i jeste pravi hrišćanski život: živeti na zemlji osećajući uvek sebe kao da si na Strašnom sudu. Svaku svoju misao, vi hrišćani produžujete do na Strašni sud, prenosite je i iznosite pred večnog, svevidećeg i sveznajućeg Sudiju, da je On oceni i proceni, da li je za Njegovu Večnost i Carstvo – čista, sveta, božanska. Tako i svaku svoju reč, i delo, i osećanje, vi proveravate Strašnim sudom, i pitate sebe uvek: šta o ovom mom delu, o ovoj mojoj reči, o ovom mom osećanju misli Gospod Sladčajši – Sudija strašni? da se neće s gađenjem odvratiti od njih, i od mene? Nema pregrada, nema zidova između neba i zemlje za hrišćane; nema ni neprelaznih i nepremostivih provalija; sve je to čudesni Gospod Hristos uklonio Svojim vaskrsenjem. I mi verom svojom uzlazimo na nebo i silazimo; i molitvom svojom i ljubavlju i milostinjom i svakom evanđelskom vrlinom uzlazimo na nebo ka Gospodu Vaskrslom, i silazimo na zemlju, i tako na zemlji živimo nebom, živimo Gospodom Hristom Spasiteljem našim i krotkim Sudijom našim, koji nas izbavlja od gneva koji će na dan Strašnoga suda doći na sve nepokajane i na sve poklonike lažnih i mrtvih i beslovesnih i ništavnih božanstava. Naša je hrišćanska radost, i sveradost u tome, što mi svim srcem živimo i umiremo za „Jagnje Božije“, koje uzima na sebe grehe naše, te nas neće osuditi kada dođe na dan Strašnoga suda da gnev Jagnjeta sudi svetu. O, da li će šta biti strašnije od – gneva Jagnjetova? Ništa, ništa, ništa, jer ništa nije bilo čovekoljubivije, krotkije i samožrtvenije od tog istog Jagnjeta Božjeg, kao Spasitelja sveta.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ova reč [prom(a)knutisя, promčesя slovo] koju je ava ovde (o)stavio prema crkveno-slovenskom tekstu ove poslanice (a takođe je i Vuk ima u svom prevodu) znači: promaknuti se, ra(z)širiti se, razglasiti se, pročuti se … U sinodalnom prevodu SPC ovo mesto glasi: „Jer je od vas odjeknula …“ (Zor. A. St.).

  2. vidi fusnotu br. 1 (Zor. A. St.).

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Po mom skromnom mišljenju ovo je Avino najjasnije u najkraćim crtama objašnjenje Dobre Vesti Hrišćanstva (1Sol. 4-18). Velikim Svecima nisu potrebne mnoge reči. Čovek ima osećaj, da sam Apostol Pavle šapuće AVI Justinu u uvo, a Prepodobni Svetac to zapisuje. Sveti Avo, moli Gospoda za grešnog Damjana.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *